Z MAGAZIN ZA BALKAN – NOVI SLOBODARSKI GLAS U REGIJI

3. prosinca 2007.

Davno se u Freedom Fightu javila ideja da stvorimo glasilo u kojem bi iznosili svoj stav o dešavanjima na Balkanu i preko kojeg bi zastupali najugroženije društvene slojeve. Oko njega bi okupili sve glasove koji se protive neoliberalizmu i kapitalizmu, kako bi se suprotstavili političarima, ekspertima i plaćenicima neoliberalnih fondacija, i preneli jasnu poruku: ’’To što vi govorite nije tačno, evo pogledajte – alternativa ovakvom društvu postoji’’. Stvorili smo najpre web sajt, koji je sada zbog količine materijala već prerastao u web portal, ali u Srbiji samo nekih 20 odsto ljudi koristi internet. Ovaj korak sa Z magazinom je bio nužan, jer smo na taj način ispunili tu zjapeću prazninu u domaćoj štampi i stvorili prostor za najugroženije i obespravljene, da se i njihov glas čuje.

Sad je na ljudima na Balkanu da odluče da li imaju volje da koriste taj prostor, ili će se predati sivilu kapitalizma. Mi ćemo ih podsticati da se ne predaju i da se bore, jer bez masovnog usvajanja ideja koje zastupamo i njihove primene od što većeg broja ljudi, mi nismo ostvarili svoj krajni cilj. Z magazin je, kao i naš web portal, samo korak ka tom cilju a ne svrha sam po sebi. To ne bi trebalo da zaboravimo. Iskreno, najviše se nadam da će Z magazin inspirisati nastanak bezbroj žarišta otpora kapitalizmu i da će konačno slobodarske ideje izbaciti iz geta u kojem su zatočene.

Dakle, kao što sam rekao, to je bila naša davna namera, koju bi vrlo lako ostvarili još pre dve godine da smo imali novca za to. Sada smo nabavili novac, što od radnika iz Srbije s kojima sarađujemo, što od novčanih priloga samih aktivista. Izabrali smo da radimo balkansko izdanje Z magazina jer smatramo da Z magazin trenutno pruža najkorisniji sadržaj kad je u pitanju otpor neoliberalizmu i kad su u pitanju vizija i strategija za stvaranje humanijeg društva.

Naš drug Andrej je od ranije poznavao Michael Alberta, urednika američkog izdanja, i objavljivao svoje tekstove tamo, te je on obavestio američku redakciju da ćemo raditi balkansko izdanje. Albert je bio poprilično skeptičan da ćemo uspeti, što je razumljivo, jer osim Andreja nikog od nas nije poznavao, a i imao je loše iskustvo sa izdanjem Z magazina na španskom jeziku, koje je prestalo da postoji nakon prvog broja. Međutim, nisu imali ništa protiv da probamo. Stvari su nakon toga tekle vrlo lako, iako su nas puno koštale neke birokratske gluposti oko registrovanja časopisa, koje su takođe oduzele previše vremena, ali to je sad za nama. Prvi, letnji broj se pojavio na kioscima u Srbiji u junu ove godine. Drugi, jesenji, je sada na kioscima, a treći, zimski broj, pojaviće se 1. decembra. Izlazićemo četiri puta godišnje – po jedan broj za svako godišnje doba.

Z magazin je internacionalni časopis i za njega pišu aktivisti iz čitavog sveta. Preko njega dolazimo do iskustva aktivista iz drugih zemalja. Mi samo izaberemo tekstove za koje smatramo da su bitni za ljude s ovih prostora, prevedemo ih i objavimo. Preko balkanskog izdanja Z magazina želimo da ovdašnje ljude umrežimo što više moguće u tu mrežu globalnog iskustva u protivljenju kapitalizmu i u stvaranju alternativa. Svaka druga opcija nekog potpuno novog časopisa izgledala nam je mnogo teže ostvariva, pogotovo za časopis u ovakvom obimu, tiražu i načinu distribucije. U početku smo se čak pitali da li ćemo imati vremena da se bavimo i analizom i pisanjem o dešavanjima na Balkanu, ali ispostavilo se da ipak ima vremena, a bez toga naš Z bio bi poprilično oštećen.

Pa snalazimo se pomoću štapa i kanapa, to jest dovijamo se na sve moguće načine. Prvi broj finansirali su radnici čije je kombinovanje direktne akcije i borbe pravnim putem dalo rezultate, te su ti radnici i nakon pobede zainteresovani da im se i dalje ukazuju i analiziraju moguće alternative i načini protivljenja onome čega su oni godinama bili žrtve i protiv čega su se godinama borili. Dakle, naši radnici, čijoj je borbi naš drug Ivan najviše doprineo, finansiraju prvi broj.

Za drugi broj, naši drugovi koji žive u inostranstvu, pronašli su nam posao za koji smo bili plaćeni mnogo više nego što se inače taj posao plaća, iz razloga što će taj novac biti upotrebljen za štampanje Z magazina. Štampanje trećeg broja finansirali su naši aktivisti koji su na neki način infiltrirani u institucije koje imaju bogate fondove. Tokom čitave 2008. godine imaćemo obezbeđen novac od naših radnika, a i američka redakcija je, sad kad su se uverili da mi zaista možemo da radimo balkanski Z, obećala stalan priliv određene sume za naš časopis. Isto tako, očekujemo i da nam distributer isplaćuje novac od prodatih primeraka. U suštini, sve se svodi na to da je potrebno da poznajete sistem da biste se borili protiv njega – postoje brojna vrata koja se otvaraju aktivistima koji žele da urade pravu stvar.

Osnovna koncepcija je da u časopisu imamo prostor za sopstvene tekstove, koji govore o Balkanu, a istovremeno i prostor za prevedene tekstove izabrane iz američkog Z magazina. Tekstove koje prevodimo biramo prema tome od kolikog su značaja za Balkan. Najvažnija stavka naše uredničke koncepcije je da ne želimo da stvorimo časopis koji bi se bavio preterano dnevno-političkim dešavanjima koja se brzo zaborave, već želimo da svaki primerak časopisa, čak i da ga neko čita kroz 5 ili više godina, čitaocu prenese iskustvo kojim su nabijeni ti tekstovi koje objavljujemo, iskustvo čija primena može nešto da promeni ovde, bez obzira na vreme u kojem smo ili na vreme koje će da dođe.

Ne znam da li si ikada imao prilike da pogledaš štampano izdanje američkog Z magazina – ja jesam, jer mi stiže na kućnu adresu, ali ga, iskreno, ne čitam. Mnogi prijatelji iz inostranstva, koji su poreklom s Balkana, i koji tamo imaju priliku da čitaju štampano izdanje Z magazina, smatraju da je naše izdanje mnogo bolje i radikalnije od američkog. Ali to je zato što mi svoje izdanje ustvari ne zasnivamo na štampanom izdanju američkog Z magazina, već na Znetu, on-line izdanju Z magazina, koji ima sjajne tekstove u izobilju. Štampano izdanje je suviše aktivističko – iz njega možemo da izaberemo vrlo malo tekstova koji bi malo šta značili ljudima s Balkana.

Znaš kako, pokušavamo da se stavimo u poziciju ljudi iz različitih društvenih slojeva kad radimo na Z magazinu, i pitamo se kako bi oni protumačili ovo ili ono u časopisu i kako da se nešto kaže a da svima bude razumljivo… Iskreno, smatram da je to pomalo i nemoguće dokučiti i da treba raditi na nečemu bez potcenjivanja čitaoca. Postavljamo se tako kao da ne postoje ’’prosečni čitaoci’’ i odbacujemo to često potcenjivanje čitaoca koji nije ’’ekspert’’ za anarhizam. Ali da, u pravu si, pokušavamo da sami sebe oslobodimo te specifične terminologije koju spominješ, koja postoji u krugu iz kojeg mi dolazimo, i pokušavamo da je istisnemo na marginu koliko god je moguće. Nije problem u ljudima koji to ne razumeju, već u onima koji ne mogu sebe da nateraju da govore jasnije. Mi to moramo, ako želimo da zastupamo što šire društvene slojeve. Ne kažem da smo to uspeli u prva dva broja, ali tek treći broj predstavlja ono što će Z magazin biti u budućnosti.

Mnoge stvari smo savladali radeći na prva dva broja, i one će biti vidljive u trećem broju i narednim. Z magazin služi da i nama razjasni neke stvari, ne samo čitaocima. Znamo da nešto nije u redu sa ovim svetom, to je veoma komplikovano za razumevanje, teško ga je pojednostaviti na svakodnevan govor, kojeg je kapitalistička stvarnost poprilično osiromašila i trivijalizovala, pa nam Z magazin služi da sami sa sobom vidimo koje su najbolje, a ujedno i ostvarive alternative svetu koji odbacujemo.

Što se tiče dosadašnje reakcije na Z magazin ona je povoljna u onim slojevima ljudi sa kojima sarađujemo. Te ljude najviše interesuju radničko-sindikalne teme i na njih najviše i reaguju – na primer u rubrici Pisma čitalaca koju uvodimo od sledećeg broja. Bilo je par povoljnih recenzija u nekim mejnstrim medijima, kao i jedna nepovoljna u jednom aktivističkom pamfletu gde nam se zameralo što naš Z magazin nema “magazinsku čar”’ koju jedan Z magazin “zaslužuje”, što bi valjda značilo da nije ukrašen slikama pornografskih diva i da nema kolor strane. Ali polako, svaka reakcija na početne brojeve, bilo povoljna, bilo nepovoljna, je svakako prerana, mislim da naš rad treba procenjivati tek od trećeg broja, koji izlazi za par dana… Meni je najsimpatičnija reakcija jedne osobe koja je samo rekla: “pa ovakvog časopisa do sad nije bilo…”, što može da se shvati na razne načine, ali polako, videćemo već…

Pa, alternative treba tražiti danas i pokušati sa njihovom realizacijom, ali se ujedno treba pripremati i za budućnost. Alternative je teško ostvariti u kapitalističkom okruženju koje funkcioniše tako što stimuliše kao glavne društvene principe konkurenciju, iskorišćavanje ljudi i težnju za grabljenjem bogatstva, jer se to odražava i na ljude s kojima treba da se gradi alternativa. Treba dosta da se radi da bismo se oslobodili kapitalizma u našim glavama – to je početna i najpresudnija revolucija.

Zato početni rad treba da bude selektivan prema ljudima s kojima se radi, a da se ne zapadne u elitizam. Druge stvari pretpostavljam da zahtevaju godine i godine rada – na primer, zapatistička pobuna pripremana je deset godina i više, a i pre te pripreme imala je na neki način plodno tlo tamo. U suštini, mi treba da izaberemo principe za koje se borimo – solidarnost, jednakost, ravnopravnost – pa onda da vidimo kakve društvene institucije i odnosi njih podstiču i unapređuju. A ujedno i da vidimo gde su u društvu takvi principi već zastupljeni, pa od njih da učimo, ali naravno bez njihovog nekritičkog veličanja. Revolucija je jedan užasno dug period koji zahteva strpljiv i postojan rad, a ne trenutak koji se odigra, pa nakon njega bude sve idilično. Naivno je verovati da tako nešto postoji.

I u kapitalističkom poretku može se dosta toga – može se, na primer, delovati netržišno. To jeste otežano, ali se dešava. U Argentini radnici su sami pokrenuli fabrike koje su kapitalisti napustili. Venecuela i Bolivija posluju po netržišnim cenama, gde je Bolivija privilegovana da bi se na taj način smanjio jaz u bogatstvu te dve zemlje. Da li se taj trenutak revolucije odigrao u Venecueli? I jeste, i nije. Dosta vlasti preuzeo je narod, stvoreni su brojni saveti u kojima ljudi odlučuju, ali hijerarhija i politička elita još postoje. Međutim, ljudi tamo nastavljaju da traže alternative koje su inspirativne za čitav svet i unapređuju viziju društva koje želimo da stvorimo.

Pa u Srbiji se Z magazin prodaje na kioscima, među drugim dnevnim novinama, časopisima i magazinima, i imamo po jednog kolportera u tri najveća grada u Srbiji. Distributer je taj koji uz konsultaciju s nama odlučuje na kojim mestima će da rasporedi koliko primeraka.

Da, znam da se obično anarhističke novine distribuiraju sopstvenim kanalima, distribuirali smo ih i mi tako i još uvek Z magazin i druge naše publikacije distribuiramo i na taj način, ali u ovom trenutku smatramo da ćemo ovako najviše dopreti do ljudi kojima su anarhističke ideje strane ili koji zaziru od njih. Kad dopremo do tih ljudi, doći će i trenutak kada ćemo i sopstvenim kanalima moći da dođemo do njih, ali po mojoj proceni za to će nam trebati minimalno dve ili tri godine ovakve distribucije. Osim toga, ako bismo vreme trošili i na drugačiju distribuciju od ove koju smo izabrali, ne bismo baš stigli da na svaka tri meseca proizvedemo časopis koji će se kretati od 80 do 100 stranica, niti da se bavimo svakodnevnim drugim aktivnostima, koje su vezane za web portal i radničke borbe.

Nedavno smo pokrenuli i forum, a uskoro radimo i na novom časopisu po imenu ’’Glas radnika’’, s tekstovima koji su već objavljeni u istoimenoj sekciji na našem portalu www.freedomfight.net. Taj časopis će biti skromnijeg obima, neposrednije će ga uređivati sami radnici, a distribuiraćemo ga ne preko kioska, već sopstvenim kanalima.

Da, tu je nastao problem bez ikakve potrebe. Tisak je jedina distributerska kuća koja distribuira časopise iz Srbije u Hrvatsku, pa smo kontaktirali njihovu filijalu u Beogradu da sklopimo ugovor i da oni preuzmu časopise i postave ih na kioske u Zagreb. Beogradska filijala je poslala Tisku primerke prva dva broja Z magazina, i rekli su nam da je standardna procedura da je potrebno tri nedelje da bi ljudi iz Tiska evidentirali časopis. Nakon tri nedelje, iz beogradske filijale Tiska dobijamo odgovor da im je stigao odgovor iz Zagreba da Tisak neće da preuzme Z magazin jer se ne uklapa u njihovu tržišnu politiku, šta god to značilo, i da nije podoban za njih.

Kada sam upitao sekretaricu koja mi je to prenela da li time što selektivno distribuira štampu Tisak krši zakon, ona je zbunjeno rekla da ne krši. Međutim, u hrvatskom Zakonu o medijima stoji: ’’Distributeri tiska obvezni su utvrditi i objaviti na uobičajeni način Opće uvjete za distribuciju tiska te ne smiju odbiti preuzimanje u distribuciju tiska drugog nakladnika koji to zatraži i izjavi da prihvaća objavljene Opće uvjete’’. Možda taj zakon ne važi za poslovanje izvan Hrvatske, ali i da je tako, ovaj potez i dalje nije fer. Nemam šta da dodam. To je čitava priča oko Tiska. Na kraju sam poslao i mejl ljudima iz Zagreba, ali nikakvog odgovora nije bilo.

Ali Z magazin će moći da se nađe u Zagrebu, u distribuciji ljudi iz izdavačke kuće ’’Što čitaš?’’, a u Rijeci u infoshopu ’’Škatula’’. U Zagrebu moći će da se nabavi i tokom Subverzija, večeri medijske gerile i poetskog terorizma, svakog ponedeljka u 19 sati u net klubu Mama, u Preradovićevoj 18.

Pa ako nas ljudi pozovu i imamo para da dođemo, doći ćemo da pričamo. Mada najbolje je da se aktivisti koji već rade dobre stvari uključe u ovo i ujedinimo se, pa onda mi nećemo morati da špartamo po čitavom Balkanu da bi predstavljali Z ideje, već bi stvorili umrežene aktiviste koji bi udruženo radili kao saborci.

U Freedom Fightu smo, nakon brojnih loših iskustava, postali poprilično selektivni, ali umemo da prepoznamo aktiviste koji valjaju. U Zagrebu, meni lično, posebno se dopadaju publikacije izdavačke kuće “Što čitaš?” a iz već spomenutog infoshopa “Škatula” iz Rijeke tokom prethodnog anarhističkog sajma knjiga upoznao sam neke solidne drugove za koje sam uveren da rade dobre stvari, iako još nijednom nisam posetio njihov infošop, mada su nas par puta pozivali, ali biće prilike i sigurno hoću.

“Što čitaš?”, po mojoj proceni, radi nešto slično kao mi – pokušava da anarhističke ideje izvuče iz uskog kruga poznavalaca, u kojem one gube svoju svrhu i postaju predmet prepucavanja aktivista o tome ko je veći poznavalac i ko je bolji anarhista – dosta je bilo s tim.

Situacija u Srbiji po pitanju saradnje među anarhističkim kolektivima poprilično je beznadežna dok god se ti kolektivi s jedne strane delom rukovode boljševičkim idejama u svom najgorem obliku, sebe smatraju avangardom koja treba da bude subjekt revolucije i na taj način pribavi privilegije takvog položaja, i dok su s druge strane veoma bliski delovanju nevladinih organizacija koje stavljanjem monopola na borbu protiv određenog društvenog problema obezbeđuju sebi donacije raznih fondacija, ili pak ugled i prestiž koja takva borba nosi sa sobom.

Meni je žao što je pojava Z magazina pogodila sujetu nekih ljudi, ali nije problem Z magazin, već njihova sujeta. Oni treba da se sete da je Freedom Fight predlagao da Z magazin bude glasilo svih anarhističkih kolektiva. Nisu hteli da učestvuju u tome, to je u redu, ali bi bilo makar fer da su stajali po strani ne pokušavajući da nas ometaju uvlačenjem u njihov čaršijski odnos prema drugim ljudima, koji je svakako još jedna tužna posledica kapitalističkog poretka. Nećemo dozvoliti da slobodarske ideje ostanu u getu koji su oni stvorili za njih da bi se osećali sigurnijima. Povezaćemo se sa svim drugovima koji žele da rade na širenju i realizaciji ideja koje bi dovele do pada kapitalizma, ali ne i sa onima koji pod maskom borbe za revoluciju ostvaruju neke svoje sitničave i egoističke interese.

Nisam baš siguran da je trenutno anarhizam prisutniji nego ikad, barem ne na ovim prostorima. Tačno je da je on potisnuo prevaziđene oblike levičarske borbe kao što su boljševizam i sl, ali opet ne znam da li bih i to mogao da tvrdim za ove prostore. U drugim delovima sveta, gde je solidarnost među ljudima i nacijama mnogo veća nego na Balkanu, na primer u Latinskoj Americi, to jeste tačno, ali i tamo i dalje ima mnogo neostvarenog potencijala.

Potencijal anarhističkih ideja je ogroman i on je očigledna budućnost borbe za pravedniji svet koja će se kretati i kreće se već u anarhističkom smeru, ali to ne znači da će se stvari dovesti u red same od sebe. Biće tu potrebno dosta rada, žrtvovanja i upornosti, ali takav je život zauzvrat ispunjeniji nego bilo koji drugi. U to sam uveren svaki put kada vidim osobu koja se iz sve snage trudi da se prilagodi kapitalističkim pravilima i logici nadajući se koristi od toga. Kapitalizam eksploatiše sve što mu dođe pod ruku, a pogotovo su sami kapitalisti robovi takvog sistema koji se večno pitaju šta je to što im nedostaje. Odatle potiče njihova stalna potreba za grabljenjem, zbog koje drugi ispaštaju. Alternativa takvom svetu postoji i ostvariva je, a takav svet mora da nestane zauvek.