Poljoprivredni sektor stvara 55 procenata nacionalnog bogatstva ali vlada republike Mali za poljoprivredu iz budžeta izdvaja manje od 7 procenata, iako se njome bavi 80% populacije. Mali broj sela ima dovoljno razvijenu infrastrukturu – električnu energiju, vodu, telefon. Seljacima nedostaje poljoprivredna mehanizacija, mogućnost podizanja kredita, zagarantovano pravo vlasništva nad zemljom; cena hrane ne pokriva osnovne troškove proizvodnje, a klimatski uslovi su nestabilni. Nemoguće je da se bilo koja zemlja razvija ako se zanemari 80% stanovnika, kaže Ibrahim. Lokalna tržišta su destabilizovana; zato zahtevamo poštovanje suvereniteta hrane da bismo zaštitili naše lokalne proizvode i da bismo mogli da ih prodamo po profitabilnoj ceni.
Pod pritiskom Svetske banke tržište je osamdesetih godina liberalizovano što je otežalo prodaju domaćih poljoprivrednih proizvoda usled uvoza jeftinijih namirnica. Proizvođači danas glavnu bitku vode oko kontrole lokalnih tržišta na kojima prodaju svoje proizvode. Suprotstavljaju se interesnim grupama, uvoznicima poljoprivrednih proizvoda, koji svoje privilegije brane u sprezi sa političkim partijama koje finansiraju. Tržišni špekulanti vrlo često kupe proizvode po tržišnoj ceni koja je 50% manja od stvarne cene a zatim ih dva meseca kasnije prodaju tri puta skuplje. Malijski seljaci stoga pokušavaju da organizuju skladištenje robe do trenutka kada prodaja po tržišnoj ceni postane profitabilnija. Udruživanje u zadruge pomaže seljacima da zaštite svoje interese. Kada je 1991. godine zbačen diktator general Moussa Traore, koji je vladao od 1968. godine, nestalo je zadruga i udruženja koja su bila pod kontrolom države. Nastala je prilika za razvoj nezavisnih seljačkih organizacija koje su ubrzo počele da zajedničkim snagama pojačavaju uticaj na državnu politiku.
Kolonizacijski sindrom
Kolonizacija je još uvek prisutna u Africi i ne znam da li će se ikada okončati – kaže Ibrahim. Dok god je na vlasti afrička elita koju je formirala kolonizacija, koja misli i ponaša se kao oni koji su nas u prošlosti kolonizovali, i dalje ćemo imati problema. Oni su potpuno izgubili dodir sa selom i običnim ljudima. Oni su izdajnici. Mala grupa ljudi koja represivno upravlja nad većinom stanovništva jeste pravi sindrom kolonizacije. U Africi, kolonizacija više ne postoji pravno, ali još uvek funkcioniše, samo sa izmenjenim akterima. Moramo da otkrijemo ko je odgovoran za ovakvo stanje u našoj zemlji, nema svrhe više za to optuživati SAD ili Evropu. Afrička elita nas izdaje i uvozi potpuno neprimerene koncepte koji su destruktivni za naše zemlje.
Na primer, Kofi Anan je deo stare generacije školovane u kolonijalnim školama. On je deo generacije koja Africi stvara probleme jer ne poznaje realnost na terenu. Oni su diplomate od karijere. Oni žive u međunarodnim institucijama. Postoje hiljade nalik njemu širom Afrike koji misle da moramo da se rešimo seljačke klase i na prvo mesto postavimo biznismene. Za njih je pokretanje kompanije koja zapošljava stotinu ljudi važnije od održavanja većeg broja sela koja se sastoje od hiljada ljudi koji rade nezavisno. Kompanije navodno plaćaju porez i time pomažu državu, ali u stvari vrlo često od te iste države dobijaju velike subvencije. A poljoprivrednici su važniji ekonomski akteri nego biznis kompanije. Progres ne bi trebalo da bude selektivni proces koji u obzir uzima potrebe malog broja ljudi a ogroman broj ljudi izostavlja.
Svetska banka, MMF i razvijene zemlje još od osamdesetih pokušavaju da ubede afričku elitu da poljoprivreda nije profitabilna i da treba da bude zamenjena krupnim agrobiznis sistemima. Bilo je potrebno deset godina borbe da se izborimo sa ovakvim stavom. Poljoprivreda zapošljava 80% stanovništva a oni nam predlažu da je tek tako uništimo.
Možete li da zamislite zemlju u kojoj 80% stanovništva ne zahteva od vlade da im obezbedi posao, kaže Ibrahim. Kad god uključim radio čujem da je najveća preokupacija u razvijenim zemljama da se stvore poslovi za ogroman broj nezaposlenih. U našoj zemlji, 80 procenata stanovništva sami sebi obezbeđuju posao. A vlada sluša ljude koji je savetuju da sve to uništi. To je ludost! Da je taj projekat uspeo, sve afričke zemlje bi danas bile u građanskim ratovima, jer niko ne bi umro u tišini da je oteran sa svoje zemlje, već bi otišao u grad da traži svoje pravo na život, a u gradu ne bi bilo dovoljno sredstava za sve. Ni vlada, ni MMF, ni Svetska Banka ne bi mogli da stvore dovoljno posla za sve one koji bi bili isključeni iz porodične poljoprivrede.
Iako proizvode bez savremene poljoprivredne opreme, malijski seljaci uspevaju da proizvedu million tona žitarica viška. Nasuprot njima, u krupnim agrobiznis sistemima, koji primaju ogromne subvencije od vlade, u, na primer, Nigeriji, Maroku ili nekoj severnoafričkoj zemlji, mala grupa ljudi se bogati uništavajući način života miliona ljudi.
Za sada se borimo protiv uvezenih ideja koje prete našem opstanku – protiv uvođenja agrobiznis sistema, genetski modifikovanih organizama, dodatne liberalizacije poljoprivrednog sektora. I zato nemamo dovoljno vremena ni energije da napredujemo u pozitivnom smeru – da stvaramo zadruge, da kolektivno prodajemo naše proizvode, ili zajednički upravljamo mehanizacijom. Umesto da se bavimo time, moramo da se borimo protiv ovakvih ideja koje nemaju osnova u našoj realnosti. One su čista izmišljotina ove elite koja je odvojena od stvarnosti na terenu i njihovih saveznika u zemljama na Severu.
Rudarska kompanija ne može da dođe i eksploatiše rudno bogatstvo zemlje ukoliko vlada ne sklopi ugovor sa njom – dakle, moramo da se borimo protiv onih ljudi koji svojim potezima izdaju interese svojih ljudi. Multinacionalne korporacije koje prodaju genetski modifikovano seme ne mogu da prodaju genetski modifikovane organizme ukoliko ne sklope sporazum sa vladom. Dakle, mete svoje borbe moramo precizno identifikovati. Malijski seljaci se ne mogu boriti protiv sedišta Monsanta u SAD, ali mogu protiv svog sopstvenog ministra poljoprivrede, predsednika republike, itd. Oni su ti koji puštaju Monsanto u zemlju. Oni ne smeju da nas prodaju prvoj osobi koja se pojavi s parama.
Suverenost hrane, suverenost prehrambenog sistema, kaže Ibrahim, za mene je kada ne zavisiš ni od koga. Porodica je ponosna ukoliko može sama sebe da prehranjuje. Suverenost hrane treba da bude glavni potporni stub svih zemalja širom sveta. Mi odbijamo pomoć u hrani jer to uništava naša lokalna tržišta i često menja ljudske prehrambene navike. Odbijamo da prihvatimo uvezene proizvode. Ponosni smo na naše dostojanstvo i sposobnost da sami sebe prehranjujemo našom sopstvenom hranom.
Milenko Srećković
Pokret za slobodu
5. septembar 2011.