Verica Barać o radnicima ”Zastave elektro” iz Rače

U intervju za list ”Akter” Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, na pitanje ”hoće li se Srbija iščupati iz kandži korupcije?”, odgovara:

Hoće. Nas u Savetu drži iskustvo iz kontakata sa građanima, malim akcionarima. To su tako fini i pristojni ljudi. Kada oni dođu i ispričaju nam i za “Prosvetu” i za “Raču kragujevačku”, za “Trudbenik”, za “Jugoremediju”, vi vidite da ovde živi i često se jako muči jedan prilično pristojan svet koji želi da živi od svog rada. Kada vidimo da “Politika” na naslovnoj strani napiše za radnike kragujevačke “Rače” da su neradnici i da su se opredelili ne za rad, nego za otpremnine, onda nas to potpuno obaveže da napišemo tačan izveštaj da su ti ljudi prošli kroz golgotu, da je vlada prodala “Juri” ne preduzeće, već imovinu, a Korejac im postavio takve uslove da niko nije mogao da ih ispuni. A godinama su se borili da rade i protiv onih kojima je vlada omogućavala da izvuku sve što mogu iz te firme, i da na osnovu toga podižu kredite. Prodajom imovine preduzeća radnici su izgubili sva svoja prava, a Korejac je dobio subvencije.

Da podsetimo da su radnici ”Zastave elektro”, u toku borbe za očuvanje svoje fabrike od pljačke koju su sprovodili Ranko Dejanović i drugi vlasnici, morali da se suoče sa korupcijom državnih agencija, koje su u nadležnosti Dinkićevog ministarstva. Agencija za privatizaciju odbila je da raskine ugovor sa neodgovornim vlasnikom iako je na to bila obavezana Zakonom o privatizaciji. Borbu radnika ”Zastave elektro” sabotirali su takođe i predstavnici lokalne vlasti u Rači (s obzirom na to da nju čine i članovi SPS-a). Kada su protestima u Beogradu primorali Ranka Dejanovića, supruga predsednice Parlamenta (iz SPS-a), da se odrekne vlasništva nad fabrikom, Dinkić je radnicima uskratio relevantne informacije o budućem kupcu fabričke hale – južnokorejskoj kompaniji ”Jura”. Neizvesna sudbina fabrike, sada u vlasništvu južnokorejske kompanije, opredelila je radnike da uzmu otpremnine i napuste fabriku. Nakon više od godinu dana rada bez ikakvih primanja, sa gomilom neplaćenih računa – to je bilo i očekivano. Međutim u orkestriranoj medijskoj kampanji takva njihova odluka dočekana je na nož uvredljivim komentarima o ”neradnicima” koji uzimaju novac a neće da rade. Iako većina njih u toj fabrici radi još od sedamdesetih godina – dočekali su da ih polupismeni beogradski novinari nazivaju neradnicima. Fabrika koja je preživela ekonomsko rasulo devedesetih, za vreme Miloševića,  jedino je zalaganjem radnika uspela da preživi i ”demokratsku” tranziciju. Verica Barać ovim komentarom samo potvrđuje tu činjenicu.

Nedavno smo imali priliku da suprugu Ranka Dejanovića i predsednicu Parlamenta Slavicu Đukić-Dejanović čujemo na RTS-u kako sebe ne smatra odgovornom – jer ona je samo supruga Ranka Dejanovića i nema nikakve veze sa njegovim pljačkama. Međutim, Ranko Dejanović je opljačkao državni novac – novac iz Fonda za razvoj – i njena je obaveza bila da reaguje kao predsednica Parlamenta a ne kao supruga jednog lopova. Međutim, ćutala je o pljački i time je odgovorna za ono što Verica Barać naziva radničkom ”golgotom”. I da podsetimo, Ranko Dejanović je još uvek na slobodi.

Danas je u ”Juri”, koja je kupila imovinu ”Zastave elektro nakon što su radnici naterali Ranka Dejanovića da se odrekne vlasništva, zaposleno oko 1.300 radnika. Računica ”Jure” je jasna – Srbija ima jeftinu radnu snagu i povoljne subvencije a to omogućava profitabilnu proizvodnju. Mediji, u verovatno opet orkestriranoj kampanji, sada Raču predstavljaju kao idealno mesto za život – što je, naravno, preterivanje, iako je nesumnjivo da je porast zaposlenosti pozitivan ishod ove radničke borbe.