Protest ispred Agencije za privatizaciju 11. i 12. avgusta

Svi korektni izveštaji očevidaca[1] slažu se oko značaja koji za širenje udružene radničke borbe ima protest radnika ”Zastave elektro” održan 11. i 12. avgusta ispred Agencije za privatizaciju, a kojem su se solidarno pridružili zrenjaninski radnici okupljeni oko pokreta ”Ravnopravnost” i radnici beogradskog ”Ikarbusa”.

Na žalost, protest je na beogradskoj aktivističkoj sceni (tj. na onom njenom delu koji postoji samo na internetu) takođe izazvao i brojne nepotrebne i neutemeljene kontroverze, pre svega usmerene protiv Pokreta za slobodu, kao jednog od organizatora protesta uz zrenjaninski Pokret ”Ravnopravnost” i štrajkački odbor ”’Zastave elektro”. Da su u pitanju uobičajeni aktivistički ”abrovi” o našoj organizaciji, ovim pričama ne bih pridavao nikakvu važnost. Ipak, zbog pokušaja da se kroz ove napade dezavuiše i borba račanskih radnika, dužan sam da umesto zvaničnog saopštenja Pokreta napišem tekst sa mnogo više autobiografskih elemenata nego što to inače smatram umesnim, kako bih objasnio ulogu Pokreta za slobodu u organizovanju protesta, a i svoju sopstvenu, jer se provokacije i defamacije koje se o ovoj temi mogu naći na internetu, uglavnom baziraju na zlonamernom i manipulativnom predstavljanju mog angažmana u štrajku radnika ”Zastave elektro”.

U ”Zastavi elektro” trenutno su zaposleni svi ”radno sposobni” članovi moje porodice i poneki bliži i dalji rođak iz Rače i okoline, a još od sedamdesetih ta nam je fabrika glavni izvor prihoda. Tokom devedesetih jedna jedina plata u porodici dolazila je upravo iz ”Zastave elektro”, koja se tada zvala ”25.maj”. Na žalost, poljoprivredna zadruga je gurnuta u stečaj još početkom devedesetih, a ”Izolma” i ”11.oktobar” upropašćene su privatizacijom. ”Zastava elektro” je poslednja fabrika u gradu koja je do nedavno radila.

Probleme koje su u fabrici izazvali nesavesni vlasnici lično smo osetili u drugoj polovini prošle godine. Krizi je prethodio dvogodišnji period u kojem je poslovni kapacitet fabrike i zaposlenih došao do punog izražaja, kada se niska plata između 12.000 i 16.000 dinara makar redovno isplaćivala, kada se poslovalo sa svetskim korporacijama, i kada su državne agencije investirale u jednu očigledno perspektivnu fabriku. Međutim, već od oktobra prošle godine, račun fabrike je u blokadi, radnici ne primaju platu, nije im povezan radni staž. Sve to će lagano dovesti do radničkog nezadovoljstva i štrajka.

Konzorcijum vlasnika, koji čine Ranko Dejanović (muž Slavice Đukić Dejanović iz SPS-a), Dragan Mostić (kum Dušana Petrovića iz DS-a) i Nebojša Banković (sa vezom u DB-u), koji su u februaru 2006. godine kupili 70% kapitala fabrike, uspeo je da, za kratko vreme, finansijskim malverzacijama jednu uspešnu fabriku dovede u predstečajno stanje. Nakon toga počinje štrajk, pa se iz Pokreta za slobodu Ivan Zlatić, Marija R. i ja, prvi put zajedno upućujemo u moj rodni kraj, u ”ustaničku[2] Raču”. Ivan sa sobom nosi bogato iskustvo stečeno u uspešnoj borbi za ”Jugoremediju”, a zajednički teglimo iskustvo borbe za ”Šinvoz” i raskid privatizacije u njemu, na kojem ćemo graditi i borbu za raskid privatizacije u ”Zastavi elektro”.

Moj brat Milan, zaposlen u ”Zastavi elektro”, zakazuje nam sastanak sa radnicima, i već istog dana kod nas kući dolaze predsednik i potpredsednik štrajkačkog odbora. Rača je malo mesto od 3.000 stanovnika (sa okolnim selima oko 12.000) u kojem skoro svako zna svakoga; ako ne baš po ličnom imenu, onda kao sina ili ćerku ovoga ili onoga. Račanski policajci ne legitimišu proveravanjem lične karte, već pitaju ”čiji si, ti dečko?”, i sl. Iako u takvoj zajednici svako pitanje od javnog značaja na neki način dotiče svakog člana zajednice, po pitanju saradnje sa radnicima ”Zastave elektro” poslednjih meseci je bilo sijaset pitanja o legitimnosti mog učešća u borbi; naravno, ne od strane radnika, već od opštinara iz SPS-a, lokalnih policajaca, i konačno od pojedinih beogradskih levičara koji misle da iz svojih buržujskih stanova bolje vide šta je interes radnika iz Rače kragujevačke, i kako treba da se bore da ostvare svoje ciljeve. Zanimljivo je da, nasuprot tome, do sada niko nije pokušao da ospori legitimitet mog angažmana u borbi, na primer, zrenjaninskih radnika, gde bi stvarno i bilo povoda da se neko zapita šta ja tu tražim.

U svakom slučaju, bilo je malo potrebno da se sa članovima štrajkačkog odbora ”Zastave elektro” razumemo oko nužnosti raskida privatizacije i izbacivanja nesavesnih vlasnika. Do tada je njihova borba pretežno vođena s ciljem dobijanja neisplaćenih plata, ali svaka plata se brzo potroši, pa ako nema proizvodnje, nema ni trajnog rešenja. A pošto proizvodnja nije moguća uz sadašnje vlasnike, jer su poslovni partneri zbog njih i raskinuli saradnju, pre svega treba raskinuti ugovor o privatizaciji. Za početak Ivan sastavlja detaljan dopis Agenciji za privatizaciju u kojem se traži raskid privatizacije, kao i dopis predstavnicima lokalne vlasti u kojem se upozorava na opasnosti po grad koje sa sobom donosi gašenje i poslednje fabrike u Rači[3]. Milan prosleđuje pisma radničkom zboru, i već tokom sledećeg dana, 25. maja, radnici usvajaju ta dokumenta i šalju ih na odgovarajuće adrese. Od tog dana skoro sva saopštenja za javnost i dopise nadležnim institucijama, uz konsultaciju sa radnicima, pisali smo Ivan, Milan i ja, a zatim bi ih radnici usvajali. Ovakav način pomoći štrajkačkim odborima širom Srbije je u Pokretu za slobodu volonterski i svakodnevan; iako to traje već godinama, prvi put sam primoran da javno objašnjavam takve detalje.

Nakon toga, slede dobro poznate stvari – okupacija opštinske zgrade, udruživanje sa radnicima ”1. maja” iz Lapova, zajednička blokada pruge kod Lapova u više navrata, pregovori sa Rasimom Ljajićem i Dačićevim Ivicom Tončevim, itd. Predstavnici lokalne vlasti više ne smeju da odbiju podršku radikalnim demonstrantima, a štrajk radnika ”Zastave elektro”, kao najuporniji u Srbiji, zadobija ogromnu medijsku pažnju posebno nakon sukoba sa policijom na autoputu kod Lapova.

Milan sa predstavnicima štrajkačkog odbora 15. juna odlazi na pregovore u Agenciju za privatizaciju sa zahtevom za raskid ugovora. Službenici Agencije se izgovaraju da više nisu nadležni, jer je navodno istekao rok za kontrolu izvršenja ugovora, što je besmislica, jer ako je investicija zaista lažirana kao što tvrdi Štrajkački odbor, kakve onda veze ima da li je falsifikat otkriven u roku za izvršenje investicije, ili nakon njega? Milan tokom pregovora pravi audio snimak kako bi kasnije mogli da preslušavamo njihove argumente. Arogancija službenika Agencije izaziva bes kod svakog ko je preslušao taj razgovor. S druge strane, službenici u Agenciji besne kada im Milan pomene ”Šinvoz”, u kojem jeste poništena privatizacija zbog toga što je kupac falsifikovao izveštaje o investiranju, iako je rok za kontrolu bio odavno istekao. Milan im poručuje da će se vratiti sa 300 radnika koji će doći ispred Agencije.

U prvom broju lista ”Pokret” koji je izašao u junu Milan najavljuje: ”Ukoliko Agencija za privatizaciju ne raskine kupoprodajni ugovor, Pokret za slobodu će učestvovati u organizovanju udruženih protesta radnika iz više gradova ispred Agencije za privatizaciju kada ćemo doći da se borimo za pravdu zajedno sa svojim kolegama iz Lapova, Zrenjanina, Niša, itd”. Preveden intervju sa njim privlači pažnju stranih medija, a prijatelji iz časopisa ”Autobrief” prave i video prezentaciju na engleskom o upropašćivanju ”Zastave elektro” koja je sačinjena od saopštenja štrajkačkog odbora i Ivanovih tekstova[4].

Uz pomoć bratskih kolektiva Antifa Beograd, Burevestnik kooperativa i Antifa Zrenjanin, 11. jula u Beogradu organizujemo benefit žurku za plaćanje autobusa radnicima do Beograda[5]. Čeka se pravi trenutak.

Nakon jedne od blokade pruga, naplaćen je dug carine fabrici, pa je radnicima isplaćena februarska plata u iznosu od 12.000 dinara, a Tončev šalje finansijsku policiju da ispita poslovanje fabrike. Dokazi se gomilaju, ali policija ne preduzima ništa konkretno.

Predstavnici štrajkačkog odbora, Milan i ja 17. jula odlazimo na pregovore u Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja. Sastanku prisustvuju Dinkićeva pomoćnica i direktorka centra za kontrolu i izvršenje ugovora u Agenciji za privatizaciju. Osim teoretisanja o mogućem uspostavljanju poslovne saradnje sa ”strateškim partnerom” i konverziji dugova PIO fondu u državne udele, ništa konkretno se nije postiglo. Opet odbijaju da razmatraju raskid privatizacije.

Nakon toga, dajemo sve od sebe da se Milanovo obećanje ispuni. Vratićemo se ispred Agencije sa radnicima iz Rače.

Međutim, neko vreme deo radnika i dalje smatra da treba nastaviti sa blokiranjem pruge umesto da se dolazi na protest u Beograd. Neće pruga nigde, pa se ipak na kraju dolazi do dogovora da se ide ispred Agencije. Pozivamo prijatelje iz ”Ravnopravnosti”[6], radnike ”Niteksa” iz Niša, i ”Ikarbusa” iz Beograda, kojima je Agencija za privatizaciju tu ”pred kućom”, da nam se pridruže. Plan je i da se ta prilika iskoristi za međusobno upoznavanje i povezivanje radničkih grupa radi zajedničke koordinacije predstojećih protesta.

U Raču 6. avgusta prvi i jedini put dolazi Ljubisav Orbović, predsednik Samostalnog sindikata. Sastaje se sa Štrajkačkim odborom koji i mene poziva na sastanak, s obzirom da koordiniram dolazak radnika drugih preduzeća. Potrebno je više od 45 minuta da ga radnici informišu o problemu ”Zastave elektro”. Prijatelji iz kragujevačkog Samostalnog sindikata su već ranije obećali pomoć oko autobusa. Orbović obećava salu u Domu sindikata za konferenciju za štampu, prenoćište u Domu sindikata i sendviče. Osim sendviča, koje je takođe platio kragujevački Samostalni, 11. avgusta nije bilo obezbeđeno ni prenoćište, ni sala u kojoj bi štrajkački odbor ”Zastave elekto” i Pokret za slobodu organizovali ”tribinu na kojoj bi se govorilo o mogućnostima i pravcima solidarne radničke borbe na rešavanju katastrofalnih problema izazvanih bezakonjem u privatizaciji u Srbiji”, kako je pisalo u saopštenju štrajkačkog odbora[7].

Orbović je na sastanku u ”Zastavi elektro” članovima Štrajkačkog odbora tvrdio da je Agencija za privatizaciju u pravu kad kaže da su istekli rokovi za kontrolu izvršenja ugovora. Rekao sam mu da to nije tačno i naveo primer ”Šinvoza”. On se složio, ali je dodao da je to zato što je Dinkić takav čovek koji zna kad treba da preseče, i da je pod pritiskom protesta radnika ”Šinvoza” raskinuo privatizaciju. Odgovorio sam mu da ćemo mi opet stvoriti jednako snažan pritisak, ”Neka Dinkić opet ‘preseče’. Mi idemo na raskid privatizacije, zato ćemo i protestovati ispred Agencije za privatizaciju, u suprotnom, ako je Agencija u pravu, kao što tvrdite, a mi znamo da nije, što se onda bunimo?!”. Nije bilo potrebe da se s njim ubeđujem oko toga, jer oni koji je trebalo da donesu odluku o tome, članovi Štrajkačkog odbora, slagali su se sa mnom – da je prava adresa protesta Agencija za privatizaciju, i da jedino ima smisla tražiti raskid privatizacije.

Međutim, u petak 7. avgusta dobijamo informaciju od ljudi iz beogradskog Samostalnog sindikata da nisu prijavili protest ispred Agencije za privatizaciju dajući obrazloženje koje je delovalo neubedljivo, pa smo Ivan i ja prijavu poslali i prijateljima iz zrenjaninske ”Ravnopravnosti” za slučaj da ljudi iz beogradskog Samostalnog i sutradan ne prijave protest. S obzirom da se to i desilo, Zrenjaninci su faksom prijavili protest. U ponedeljak, 10. avgusta, došao sam u Beograd i prijavio protest za sredu, četvrtak i petak, ukoliko radnici odluče da nastave protest. Time je sve bitno bilo pripremljeno. Ivan je sastavio dopise Agenciji za privatizaciju i predsedniku Srbije, koje im je trebalo dostaviti u utorak ujutro.

U utorak, 11. avgusta, na dan protesta, nalazim se sa Ivanom i drugarima iz Novog Sada ispred Agencije za privatizaciju oko 10.30 i odmah primećujemo policajce u civilu kako motorolama izveštavaju o tome šta se događa. Račani i Zrenjaninci nam javljaju da su parkirali autobuse ispred Skupštine, pa im polazimo u susret. Račani su došli u tri autobusa, uz pratnju jednog autobusa u kojem su bili račanski policajci, a Zrenjaninci u jednom autobusu. Nišlije nisu došle jer su morali da čuvaju sopstvenu fabriku. Zajednička kolona se upućuje ka Agenciji za privatizaciju. Ubrzo se pojavljuju i radnici ”Ikarbusa”, pa je to prilika kada Ivan i ja međusobno upoznajemo predstavnike štrajkačkih odbora. Zatim sledi sve ono što je poznato – kordon policije ispred ulaznih vrata zgrade u kojoj se nalazi Agencija za privatizaciju i radnici koji su seli ispred kordona, ne ustupajući čak ni u trenutku kada su policajci nasrnuli na demonstrante. Tokom dana policajci pokušavaju na sve moguće načine da radnicima plasiraju dezinformacije o okupljenim grupama koje su došle da podrže naš protest – govore im kako su studenti došli da podrže radnike, kako bi radnici kasnije podržali gej paradu (?!), ili kako su prisutni mladi ljudi članovi sekti (?!). Par ljudi nas je pri kraju dana informisalo da na protest nisu došli, jer su preko Facebooka dobili lažnu informaciju da je protest prava katastrofa i kako je Orbović poslao samo jedan autobus za radnike iz Rače. Na protestu policajci pojedine drugove legitimišu i ispituju ih da li su članovi Pokreta za slobodu.[8].

Štrajkački odbor tokom dana ima sastanke u Agenciji, u predsedništvu ostavlja dopis Tadiću, a predveče se sastaje sa Rasimom Ljajićem i Ivicom Tončevim, koji nakon sastanka dolazi i pred radnike. Kasno uveče radnici razgovaraju o tome da li će noćiti ispred Agencije, ili da jednostavno zauzmu Dom sindikata s obzirom da su ih sindikalisti prevarili. Odlučuju da ipak noće ispred. Brojne TV kamere su još uvek tu.

U sredu ujutru, sledećeg dana, v.d. direktor Agencije Vladislav Cvetković kaže da juče nije dobro razumeo šta se traži od njega, pa da ipak Agencija može nešto da učini. Poslao je dopis policiji, koji je dostavio i radnicima, u kojem traži da policija dostavi Agenciji ono što je utvrdila poslednjih meseci ispitujući poslovanje ”Zastave elektro”, pa će poništiti privatizaciju ukoliko se navodi Štrajkačkog odbora pokažu osnovani. Time je Agencija za privatizaciju našla način da zaobiđe slanje sopstvene kontrole u fabriku, ali to je već drugi problem. Prihvatili su nadležnost da raskinu ugovor ukoliko se dokaže da je Štrajkački odbor u pravu. U suštini, to smo i tražili!

Oko jedan sat poslepodne tri autobusa se parkiraju na Terazijama, pozdravljamo se i radnici se radosni vraćaju kući. Ako obećanja ne budu ispunjena, vratiće se nazad u Beograd.

Šta je postignuto i šta da se radi?

Protest je bio prilika da se radnici različitih preduzeća upoznaju i povežu; Agencija je primorana da prihvati nadležnost za raskid ugovora u ”Zastavi elektro”, i da se obaveže da će raskinuti ugovor ukoliko se navodi Štrajkačkog odbora pokažu tačnim; radnici Rače vratili su se kući ne baš odmorni, ali ni previše umorni, i zadovoljni napravljenim pomakom, a pogotovo spremni da se vrate u Beograd ukoliko Agencija ne ispoštuje dogovore. Značaj odlučne borbe radnika opisan je u izjavama vladinih ministara koji kažu da je usled radničkih protesta situacija u Srbiji “postala nemoguća” i da se u rešavanje tih problema moraju uključiti oni koji su firme kupili, ili u suprotnom treba da ih vrate[9]. Ministar policije je izjavio da će “policija raditi na utvrđivanju činjenica”, jer je “nemoguće da se poslodavac bogati, a radnici ne primaju plate po šest meseci, godinu dana i štrajkuju, dok vlasnik ima desetine kuća, jahte, vile..”.

Naravno, ministrima nikad ne treba verovati, ali je jasno da se klima u Srbiji menja i da kritika privatizacije više nije rezervisana samo za tabloidske napise koji više prave zabunu nego što objašnjavaju. Sve se više govori o potrebi raskida neuspešnih privatizacija[10] i dovodi se u pitanje celishodnost čitavog procesa.

Jedino ukoliko se nastavi i produbi saradnja radničkih grupa, možemo očekivati da se od ovog trenutnog otvaranja važnih pitanja u našoj javnosti stvori trajna politička korist. Udruživanje radnika ”Jugoremedije”, ”Šinvoza” i ”BEKa” u Zrenjaninu, odnosno povezivanje radnika ”Zastave elektro” iz Rače i ”1. maja” iz Lapova, pokazali su da je borba najdelotvornija tamo gde postoji solidarnost radnika u lokalnoj zajednici. U trenutku kad se javno preispituju oni temelji ”tranzicije” koji su do pre svega nekoliko meseci bili neupitni, morali bi smo svesrdno raditi na nastanku 10, 20, 30 Zrenjanina i Rača kragujevačkih… a to se ne postiže prozivkama i sedenjem ispred Facebooka po čitav dan.

——————————-

[2] Ustanička tradicija u Rači igra vrlo bitnu ulogu. Na njenoj teritoriji rođeni su Karađorđe i Pavle Cukić pa se svake godine u njoj održavaju manifestacije u spomen Prvog srpskog ustanka.