Iskustvo ’’Zastave elektro’’ iz Rače

Rača kragujevačka je do pre samo godinu dana veće interesovanje privlačila isključivo kao mesto rođenja vođe Prvog srpskog ustanka.

Malena varoš na pola puta između Kragujevca i Topole, međutim, tokom 2009. godine privukla je pažnju događajima koji su predstavljali vrhunac dvodecenijskog upropašćavanja industrije i privrede, ne samo u Rači, već u čitavoj Srbiji.

Poslednja fabrika u gradu koja je preživela i devedesete i proces privatizacije, ’’Zastava elektro’’, početkom 2009. dovedena je u predstečajno stanje. Račun preduzeća bio je u blokadi, upropašćena je poslovna saradnja sa multinacionalnom kompanijom ’’Delfi’’, imovina fabrike stavljena je pod hipoteku, a radnici mesecima nisu primili platu. Broj zaposlenih se od nekih 800 osoba za samo par meseci redukovao na oko 300 stalno zaposlenih koji su takođe došli u opasnost da ostanu bez radnog mesta u gradu u kojem je mogućnost zaposlenja skoro nikakva. Novac koji je dobijen od Fonda za razvoj otišao je neznano kuda. Sve činjenice ukazivale su da novi vlasnici – Ranko Dejanović, Dragan Mostić i Nebojša Banković – snose odgovornost za kolaps u kojem se našla fabrika. Međutim, nadležne državne institucije nisu reagovale. Zbog korupcije, ili neodgovornosti, to je manje važno. Rezultat je isti.

Već od početka protesta radnicima je situacija u Srbiji bila kristalno jasna. Političarima je u borbi za dolazak na vlast najpresudniji bio novac pa je tako iz brojnih fabrika novac otišao u stranačke džepove; njime je kupovana politička potčinjenost i finansirane su skupe izborne kampanje. I vlasnici ’’Zastave elektro’’ bili su očigledno povezani sa značajnim akterima domaće političke scene, preko bračnih, kumovskih i sličnih veza.

S druge strane bili su radnice i radnici. Prepušteni sami sebi organizovali su se i poveli borbu koja za budućnost Srbije ima mnogo veći značaj nego što su, možda, i oni sami toga svesni. Njihov protest je bio jedan od najupornijih u 2009. godini i svojim primerom je unapredio radničko organizovanje u Srbiji.

U ’’Zastavi elektro’’, kao i u ’’Jugoremediji’’ iz Zrenjanina i ’’Ravanici’’ iz Ćuprije, najveći broj zaposlenih je ženskog pola. Kao neko ko je imao poverenje radnika, za predsednika Štrajkačkog odbora izabran je Slobodan Gajić, koji je narednih meseci u presudnim trenucima pokazao odlučnost i pribranost. Nakon početnih protestnih šetnji gradom, radnici su protestovali i u opštinskoj zgradi insistirajući od lokalne samouprave da ih podrži u borbi za opstanak fabrike, protest su podržali i vlasnici lokalnih maloprodajnih objekata povremeno obustavljajući rad, a zatim je došlo do udruživanja sa radnicima ’’1. maja’’ iz Lapova sa kojima su zajedno u znak protesta blokirali prugu pošto ih je kordon policije sprečio da blokiraju auto-put. Pošto su radnici iz Lapova napustili protest zavedeni lažnim obećanjima državnih funkcionera da će im zahtevi biti ispunjeni, radnici iz Rače su u avgustu protest nastavili u Beogradu, ispred Agencije za privatizaciju, gde su u više navrata i noćili. Kada je trećeg dana jednog od protesta ispred Agencije za privatizaciju, račanski sindikalista Tomislav Veljković umorne radnike poveo u protestnu šetnju gradom, izjavivši pred kamerama da ide da nezaposlenima traži azil u nekoj zemlji u kojoj se poštuje zakon, svima je bilo jasno da vlast ne može da uradi ništa drugo osim da ispuni legitimne radničke zahteve. Situacija je razrešena tako što je Dejanović pristao da se svog vlasništva odrekne u korist države, a zatim je stvorena mogućnost da se traže novi poslovni partneri za fabriku, ili vrate oni stari koji su saradnju napustili zbog neodgovornog ponašanja bivših vlasnika. Posle dužeg vremena radnici su počeli redovno da primaju platu, a dogovor je da im se ostala dugovanja isplate pošto se ozbiljnije pokrene proizvodnja.

U razgovoru za Republiku radnici ’’Zastave elektro’’ – Slobodan Gajić, predsednik Štrajkačkog odbora koji je po okončanju štrajka izabran za predsednika fabričkog sindikata, i Milan Srećković iz Pokreta za slobodu, kolektiva koji ’’u Srbiji organizuje otpor procesu deindustrijalizacije zemlje’’ – ističu značaj koji širenje iskustva ima za uspeh u borbi za socijalna prava. ’’Moji razgovori sa kolegama iz Koordinacionog odbora radničkih protesta’’, kaže Gajić, ’’i to najviše sa ljudima iz Zrenjanina, doneli su nam dosta koristi, kako dalje reagovati, kako pregovarati i nastupati, a ne popustiti u važnim situacijama koje mogu biti od presudnog značaja. Svoje, neko veoma malo iskustvo sam prenosio i na druge radnike, a kasnije i na druge firme. I oni treba da znaju, kad počinju sa protestom, šta ih čeka u zasedi i sa kakvim se teškoćama mogu suočiti’’.

Milan Srećković  takođe dodaje: ’’Ključni momenat naše uspešne borbe za raskid privatizacije je upoznavanje radnika iz Rače sa iskustvom prethodnih radničkih borbi za opstanak fabrika, npr. iskustvom radnika Jugoremedije. Presudno je bilo što smo u razgovoru sa Ivanom Zlatićem iz Pokreta za slobodu zaključili da imamo elemenata za raskid kupoprodajnog ugovora. Od tada naš protest dobija onaj pravac koji je na kraju i doveo do raskida privatizacije. Svakako, predstojalo nam je još mnogo borbe da bi došli do cilja. Bilo je potrebno da blokiramo prugu, da u dva navrata dolazimo pred Agenciju za privatizaciju, da se obijaju pragovi raznih ministarstava, da slušamo lažna obećanja političara. Iskustvo ljudi iz Pokreta nam je dosta pomoglo. Zato je Koordinacioni odbor radničkih protesta odlična ideja. Treba nastaviti sa takvim udruživanjem, zbog međusobne pomoći, razmene iskustava pre svega. I treba nastojati da se to proširi, da se svi segmenti društva povežu, posebno oni ugroženi slojevi. Mada, ovde su svi ugroženi, sem političara i tajkuna’’.

O potrebi razvijanja Koordinacionog odbora radničkih protesta Gajić kaže: ’’Nijedna firma sama teško da može išta da postigne, bez ičije podrške. Samo ujedinjenje radnika može doneti rezultat. Mi smo ujedinjeni sa kolegama iz drugih firmi zajednički krenuli u borbu za istinu. Vlast se tog ujedinjenja radnika najviše plaši, to je potvrđeno i u našem slučaju. I ne treba samo da se reši svoj problem pa da se ostalima okrenu leđa. Treba i dalje biti solidaran, jer ne znaš šta te posle toga čeka. A treba nešto i za ovaj narod da se uradi’’.

Sa njim se slaže i Srećković koji kaže da ’’jedino udruživanje može dovesti do korenitih promena u našem društvu. Stoga, treba nastaviti sa tom praksom, i truditi se da se proširi i na ostale društvene grupe i slojeve’’.

Na pitanje koliko je učešće u protestu uticalo na njegov privatni život Gajić kaže: ’’Svakodnevno odsustvovanje od kuće i porodice naravno da je imalo negativan uticaj na porodični život. Svakoga dana trebalo je biti u firmi, ili na nekom drugom mestu, a porodicu ostaviti bez dinara u kući, nadajući se da ćeš baš toga dana postići neki dogovor koji će razrešiti krizu u koju smo zapali. A koliko je samo bilo dana bez osnovnih sredstava za život, bez doručka, bez ručka da i ne govorimo, ni broja se ne zna. Ja lično sam, za sve ovo vreme oslabio oko 10 kilograma, a naravno da je ostavilo traga i na ostale radnike i kolege, i fizički i psihički’’.

’’Kad je istina o upropašćavanju naše fabrike izašla na videlo, država je trebalo da reaguje odmah. Nismo mogli da verujemo koliko su državne institucije nedodirljive i kako svi okreću glavu na drugu stranu, kao da je sve u redu. Državu i Agenciju za privatizaciju nije briga za gašenje radnih mesta običnih radnika, već je važnije da se ne zamere pojedinim političarima i tajkunima. Iako je naš osnovni zahtev da se raskine privatizacija ispunjen, bivši vlasnici još uvek nisu zakonski odgovarali za propast firme, niti su procesuirani’’, kaže Gajić.

Milan Srećković  na to dodaje: ’’I ista ta država će dozvoliti da se krivci za ovakvo stanje u našoj fabrici izvuku bez krivične odgovornosti. Obustavili su istragu protiv njih, krivične prijave protiv bivših vlasnika stoje po fiokama sudova već dve godine, verovatno će se sada pri preseljenju negde i ’zagubiti’. Nakon ovoga, jasno nam je kako ova država funkcioniše. Jasno nam je da je ovakva privatizacija i osmišljena da se uništi industrija u Srbiji i u tom smeru se proces konstantno sprovodi, a sve to da bi napunili džepove malog broja ljudi, da bogati budu još bogatiji, a siromašni još siromašniji. Agencija za privatizaciju je tu samo jedan od instrumenata’’.

Što se tiče sadašnje situacije u ovoj sada državnoj fabrici Gajić kaže: ’’Najžalosnije je to što imamo lošu saradnju sa novom direktorkom, koja je postavljena od strane vlade, i to iz jednog velikog razloga što ona izbegava da po našem zahtevu promeni kompletno rukovodstvo firme. Svi rukovodioci su znali za situaciju u kojoj se firma nalazi i šta su vlasnici radili sa firmom, a ćutali su, sve zarad svojih ličnih interesa. Trenutno posla nema, sve je uništeno i svi partneri sa kojima smo sarađivali bukvalno su oterani’’, kaže Gajić.

Srećković  takođe kaže da je ’’razočaran jer je celokupno rukovodstvo firme ostalo nepromenjeno, sem direktora. Oni su sve vreme znali šta se dešava i da je propast fabrike neminovna, a pristali su da rade po nalozima bivših vlasnika. S druge strane nova direktorka se od početka postavila arogantno. Da li iz straha ili nečeg drugog ne znam, ali njeno ponašanje nije na mestu i mogu reći da to nisam očekivao, što je možda i naivno sa moje strane, ipak je ona državni službenik. Ono najvažnije, novi posao, još uvek je neizvesno. Navodno, Vlada pregovara sa Delfijem, ali dok ne dobijemo neki opipljiv dokaz sigurno im nećemo verovati. Posebno zato što izgleda da neko u Srbiji ima nešto protiv kompanije Delfi. Veoma je sumnjivo njihovo iznenadno odustajanje, pre 2 godine, od gradnje nove fabrike u okolini Niša’’.

Borba radnika ’’Zastave elektro’’ za svoju fabriku još jedan je primer da su radnici ovde najzainteresovaniji za očuvanje i razvoj privrede a da su potpuno isključeni iz procesa odlučivanja o sudbini svojih preduzeća. Ukoliko smo procesom restrukturiranja privrede i svojinskom transformacijom želeli da dobijemo odgovornija upravljanja fabrikama koja bi unapredila socijalni standard i čitavu ekonomiju naše zemlje, onda je jasno da je čitav taj proces završen neuspešno. O odgovornom upravljanju fabrikama nema ni govora, što samo pokazuje niz štrajkova u Srbiji. Trenutna kriza bi trebalo da bude povod da se razmišlja o modelima svojinskih odnosa i upravljanja fabrikom koji bi u privredu uveli više odgovornosti prema običnim ljudima i prema osnovnim egzistencijalnim potrebama. Ukoliko i dalje radnicima bude osporavano pravo da učestvuju u procesima odlučivanja koja se tiču pre svega njihovih radnih mesta, privreda će i dalje biti u kolapsu. S druge strane, radnici su ti koji moraju da se organizuju i izbore se za svoja prava sa svešću da tolerisanje i potpomaganje neodgovornih vlasnika koji širom Srbije uništavaju fabrike delom postoji i zbog toga što mnogi u ovoj zemlji radnike smatraju građanima drugog reda.

Izvor ovog teksta u skraćenom obliku je list Republika (www.republika.co.rs), januar 2010.