Piše: Mario DeĐiljo-Belmar (Mario DeGiglio-Bellemare)
Jevanđelja prikazuju istorijskog Isusa kao ličnost koja je živela i umrla pod okupacijom Rimske imperije. Iako su hrišćanske crkve postale crkve carstva, antiimperijalni otpor je imao centralnu ulogu u Isusovom pokretu. Rimsko kažnjavanje raspinjanjem na krstu bilo je namenjeno nepokornim pojedincima, obično iz nižih društvenih slojeva, koji su smatrani pretnjom za rimsku vladavinu. Hiljade pojedinaca je raspeto tokom rimske vladavine; bio je to način da se stanovništvo zastraši i drži u pokornosti. Isus je bio jedan od njih.
Većina Velikih inkvizitora ovog sveta nastoji da čita Bibliju uopšte ne spominjući rimsku okupaciju! Moćnici nastoje da Bibliju čitaju kroz naočari koje pogoduju svetskim inkvizitorima. Ruski romanopisac Fjodor Dostojevski shvatio je šta bi se dogodilo istorijskom Isusu kad bi se vratio u ovaj svet i suočio sa inkvizitorima Hristovog carstva. Ali, ako čitate Bibliju iz perspektive jevrejskih seljaka, kojima se Isus i obraćao svojim alternativnim bogosluženjem, shvatićete zašto seljaci El Salvadora danas Bibliju smatraju knjigom oslobođenja ili zašto su robovi iz Afrike u SAD koristili Bibliju za širenje i jačanje abolicionističkog pokreta u vremenima pre oslobođenja.
Ričard Horsli nam u svojoj knjizi Isus i imperija priča o čoveku po imenu Jošua (Isus) ben Hananeja koji je živeo u isto vreme kad i Jošua ben Josif (Isus sin Josifov: iz Jevanđelja). Horsli nas obaveštava da su rimske vlasti Jošuu ben Hananeja proglasile ludim, da su ga rimski čuvari tukli, da bi ga na kraju pustili da napusti Jerusalim. Zašto? Jošua ben Hananeja se pominje u nekim istorijskim izvorima zbog toga što je bio dobro poznat narodu Jerusalima u to vreme i to kao čovek mudrosti koji ide okolo proričući propast Izraela. Zašto je on važan? Pa, zato što se navedeni kratki opis Isusa ben Hananeja u stvari podudara sa likom depolitizovanog Isusa kojeg susrećemo u opisu Isusa koji nam daju etablirani i konzervativni hrišćani: naime, Isusa koji hoda okolo propovedajući, Isusa učitelja mudrosti, Isusa hipi dobročinitelja, Isusa pravednika i moralne ličnosti. Ali postoji ogromna razlika između dvojice ljudi koje nam predstavlja Horsli. Isus ben Josif nije bio samo pretučen i izbačen iz grada, već su njega rimski okupatori i razapeli na krstu. Zašto? Zbog toga što je Isus ben Josif bio vođa pokreta – ne usamljeni učitelj mudrosti – koji je ponudio konkretnu alternativu siromašnim jevrejskim seljacima i usprotivio se rimskoj vlasti. A to je bilo proglašeno opasnim. Isusov pokret je težio da postigne dve stvari: da obnovi Izrael i da se odupre rimskoj okupatorskoj vojsci.
Važno je da se setimo da Isus nikad nije propovedao samog sebe, on je propovedao o dolazećem carstvu ili kraljevstvu (od grčke reči: basileia). Dobar deo Isusove teologije usredsređene na carstvo je alternativa rimskoj predstavi basileia(1), koja je, ustvari, predstavljala širenje rimske ”civilizacije” na narode koji su smatrani za ”varvarske” rase, kao što je bio jevrejski narod. Osnova rimske teologije basileia bila je ideja da Rim vlada svojom imperijom zbog toga što su rimski bogovi (kao što je Jupiter) želeli da Rim vlada svetom. Osnova Isusove vizije basileia, konkretizovane u njegovom deljenju trpeze i hrane sa odbačenima, bilo je shvatanje da je Božja volja da podanici rimske vlasti (poslednji) postanu prvi.
Širenje Rimskog carstva rimska elita videla je kao dobar civilizirajući projekat (Pax Romana) koji je imao i političke i religiozne implikacije. U to vreme, politika i religija nisu bile odvojene jedna od druge. Na primer, imperator Domicijan (81-96 n.e.) nije bio doživljavan samo kao otelovljenje rimskog sistema imperijalne vlasti, koji je bio jedan aristokratski sistem, on je istovremeno shvatan i kao oličenje božjeg prisustva (deus praesens, na latinskom), manifestacija Jupiterovog prisustva među ljudima. Obojica, i Isus i imperator (cezar), bili su smatrani božanskim predstavnicima carstva, ili basileia. Ipak, prisustvo Isusa kao Božjeg izaslanika u Jevanđeljima u direktnom je sukobu sa cezarovom vlašću i osporava njegovo pozivanje na božansko pravo na vlast.
Isus se oslanjao na specifične aspekte sopstvene jevrejske tradicije da bi odgovorio na svoje iskustvo pod imperijalnom vladavinom Rimljana. On je podsećao na brojne biblijske primere odupiranja jevrejskog naroda carskoj vlasti, kako bi podstakao otpor imperiji sopstvenog vremena. Na primer, podsećao je na iskustvo oslobađanja od ropstva pod piramidalnim sistemom Egipta (Egzodus), proročke kritike monarhijske vladavine u Izraelu (Knjiga proroka), iskustva vavilonskog izgnanstva i makabejskih ustanaka protiv helenizacije jevrejske kulture, koji su se odigrali manje od 200 godina pre njegovog rođenja. Makabejski ustanci su, da pomenemo i to, prva povest nacionalno oslobodilačke borbe koja je zapisana!
Štaviše, Isusovo propovedanje među siromašnim seljacima Galileje, najosiromašenije oblasti Palestine, bilo je pod dubokim uticajem radikalnih biblijskih zakona o oprosnim godinama (svaka pedeseta godina). Tradicija oprosne godine iz Treće knjige Mojsijeve(2) ili Knjige levitske (poglavlje 25), koja je proizašla iz iskustva vavilonskog izgnanstva, propisivala je radikalno restrukturiranje društva kojim su seljacima vraćana njihova sopstvena sredstva za proizvodnju (zemlja i oslobađanje od dugova). Svaka pedeseta, jubilarna ili oprosna godina, u kojima se zahtevalo oslobađanje robova, opraštanje dugova, i vraćanje zemljišta, bio je pokušaj da se održava posvećenost oslobodilačkom Bogu koji je ”narod Izraela” spasio ropstva. Bio je to pokušaj izgradnje alternativnog puta, ”kontrastnog društva”, veoma različitog od imperijalnog sistema piramidalnog Egipta, koji stoji nasuprot izraelskom idealu.
Zakon o oprosnim godinama bio je stvoren zato što bi većina seljaka antičkog sveta, pod nametnutim dažbinama i porezima, na kraju završavala u dugovima, gubila zemlju, i bivala prisiljena na ugovorni najamni rad za zemljoposedničke elite. Prema Ulrihu Duhrovu (Ulrich Duchrow), u pretkapitalističkim društvima, kamata na dug je za otplatu zahtevala deo profita ”koji ustvari nije postojao s obzirom na to da je proizvodnja ostajala istog obima”. Povećanje proizvodnje radi otplaćivanja dugova u pretkapitalističkoj agrarnoj privredi, bilo je praktično nemoguće za siromašnog seoskog farmera.
Isus je živeo u jednoj privredi koju Voren Karter (Warren Carter) naziva ”legionarskom privredom”, u kojoj je pretnja vojnim nasiljem rimskih legija (vojne jedinice sastavljene od otprilike 5.000 vojnika) ”osiguravala da se većina ljudi potčini plaćanju dažbina i poreza”. Karter piše da su grad Antiohiju 80. godine Hristove ere, sa populacijom od oko 150.000 ljudi, kontrolisale četiri legije, odnosno 20.000 rimskih vojnika. To znači jedan vojnik na svakih 7,5 osoba! Imperijalno nasilje i zastrašivanje bili su svakodnevno iskustvo tog vremena, a mnogi stanovnici prisiljeni na angareia, to jest neformalne dodatke brutalnom poreskom sistemu koje je propisivala sama vojska, kao što su rekvizicija(3) stoke, kuvanje i smeštaj za vojnike, prisilni rad, itd. Ko je finansirao ovu ogromnu vojnu mašineriju, kao i svu tu izgradnju puteva, mostova i akvadukta neophodnih da bi takva mašinerija funkcionisala? Lokalno stanovništvo čiju su većinu činili siromašni radnici i seljaci.
Priča o Gadarincu koga je zaposeo zli duh jeste slikovit prikaz duhovnih, psiholoških i somatskih posledica delovanja rimske okupacije na narod. Zaposednuti čovek koji je i danju i noću živeo ”među grobovima”(5:5), na, prema jevrejskom zakonu, nečistom mestu, može biti shvaćen kao predstava bede i jada jevrejskog naroda. Kada je Isus naredio demonu (reč koja obično znači ”moć” u jevanđelističkim pripovestima) da se predstavi, ovaj mu odgovara: ”Moje ime je legija: jer nas je mnogo”(5:9). Legija je u Markovo vreme značila samo jedno: diviziju vojnika. Prema Čedu Majersu (Ched Myers) ”vođeni ovim znakom, otkrivamo da ostatak priče vrvi od vojnih slika”. Suočen sa Isusom, demon preklinje da bude poslat u ”krdo svinja”(5:11), koje se same dave u moru. Dok, po jevrejskom zakonu, svinja predstavlja najnečistiju od svih životinja, Majers nas podseća da se svinje nikada ne kreću u krdima. Međutim, reč krdo (grčki: agele) bila je često korišćena da označi gomile vojnih regruta.
Slika svinja koje se dave direktno se odnosi na davljenje egipatskih vojnika u Crvenom moru posle oslobađanja iz egipatskog ropstva, što je ispričano u Egzodusu(14:28). Priča o izlasku, oslobađanju iz egipatskog ropstva, predstavlja najznačajniji događaj u jevrejskoj istoriji; ona je stožer jevrejskog identiteta kao naroda. Priča o isterivanju demona iz zaposednutog Gadarinca sadrži duplu strategiju otpora i stvaranja alternativne zajednice. Pre svega, ona je direktno povezana sa pričom o egzodusu, oslobađanju iz Egipta (koji je antiteza izraelskog utopijskog ”kontrastnog društva”), a zatim, ona pokazuje da isceljenje ovog pojedinca i njegovo ponovno uvođenje u zajednicu, ”iz prostora među grobovima”, čini sadržinu Isusovog pokreta za nebesko carstvo (basileia).
Isusov pokret je toliko radikalan u svom uspostavljanju prostora basileia među legijama rimskih okupatora da ljudi ”počinju da preklinju Isusa da napusti njihovo mesto”(5:17). To je jedna razumljiva reakcija, kad se ima u vidu ”rimska kampanja ponovnog osvajanja koja je pustošila zemlju”. Isceljenje čoveka koga su zaposeli demoni i njegov povratak u zajednicu predstavljaju pretnje rimskoj vladavini u okupiranoj Palestini. Sagledan iz perspektive Egzodusa, zaposednuti čovek simbolički predstavlja novi alternativni Izrael. Isceljenje upućuje na novi početak za one koji su živeli ”među grobovima” Egipta. Baš kao što se egipatska vojska podavila, simbolišući novi početak za bivše robove, isterivanje demona i isceljenje predstavljaju odbacivanje sistema zasnovanog na militarizmu i ropskom radu. Ali, Isus isto tako pokazuje i put u obnovljenu budućnost u kojoj je uspostavljanje alternativne zajednice, zajednice isceljenja, pokazano kao budući znak njegovog nebeskog carstva (basileia).
U predanju o Isusu koji leči Gadarinca koga su zaposeli demoni, prisustvujemo procesu pomoću koga je demonima zaposednuta osoba, koja se povukla ”među grobove”, izlečena od ubistvenog dejstva rimske vojne okupacije. Isus nastoji da iz prostora ”među grobovima” izvede te monstrume čija je monstruoznost konkretna posledica imperijalističke okupacije. ”Monstrumi” se ne mogu razumeti bez kritike sistema dominacije u svetu; oni nam ”pokazuju” (monstrare) kako takvi sistemi obezličuju ljude i negiraju život. Situacije imperijalne dominacije takođe obiluju mentalnim bolestima, jer su potlačeni ljudi često uhvaćeni u šizofrenična stanja između podređivanja (usled pretnje nasiljem) i otpora (usled nepodnošljive situacije u kojoj žive). Ali u ovoj priči, osvajačku tuđinsku silu, koja je prikazana kako preuzima kontrolu nad umom i telom osobe, Isus je proterao.
Prevod: Pokret za slobodu; prvi put objavljeno u Z magazinu broj 7, decembar 2008.
Odlomak iz Jevanđelja po Marku (5:1-13):
5. I jednako dan i noć bavljaše se u grobovima i u gorama vičući i bijući se kamenjem.
6. A kad vidje Isusa iz daleka, poteče i pokloni mu se.
7. I povikavši iza glasa reče : šta je tebi do mene, Isuse sine Boga višnjega? Zaklinjem te Bogom ne muči me.
8. Jer mu govoraše: Iziđi, duše nečisti, iz čovjeka.
9. I pitaše ga: Kako ti je ime? I odgovori mu: Legeon mi je ime; jer nas je mnogo.
10. I moliše ga mnogo da ih ne šalje iz one okoline.
11. A ondje po brijegu pasijaše veliki krd svinja.
12. I moliše ga svi đavoli govoreći: Pošalji nas u svinje da u njih uđemo.
13. I dopusti im Isus odmah. I izišavši duhovi nečisti uđoše u svinje; i navali krd s brijega u more; a bijaše ih oko dvije hiljade; i potopiše se u moru.
Fusnote:
1) Bazileja (starogrčka reč koja je prvobitno označavala carsku palatu): u hrišćanstvu znači Božje ili nebesko carstvo (Basileia tou theou), iz ove reči je izvedena naša reč vaseljena. (prim. Z redakcije)
2) “I nabroj sedam sedmina (1) godina, sedam puta po sedam godina, tako da ti sedam sedmina godina bude četrdeset i devet godina. Tada zapovedi neka zatrubi truba deseti dan sedmog meseca, na dan očišćenja neka trubi truba po svoj zemlji vašoj. I posvetite godinu pedesetu, i proglasite slobodu u zemlji svima koji žive u njoj; to neka vam je oprosna godina, i tada se vratite svaki na svoju baštinu, i svaki u rod svoj vratite se”. (3. Mojsijeva 25:8-10)
3) Rekvizicija je uzimanje stvari za vojne ili državne potrebe, naročito u vreme rata, besplatno, uz potpisivanu priznanicu, često prisilnim putem. (prim. Z redakcije)