Milenko Srećković: Narodne borbe za agrarnu i poljoprivrednu reformu, ''Zemlja i sloboda'', Pokret za slobodu, 2011.

У историји људског рода бројни су примери самоорганизованих народних борби и сеоских покрета за аграрну реформу. Сеоско становништво широм света трпело је огромну, врло често бруталну репресију крупних земљопоседника или стране окупационе силе, али умело је и да се организује и на различите начине брани од насиља и бори за слободу, праведнију расподелу земљишта или побољшање економског стања. У овом тексту осврнућемо се на неке примере сеоских мобилизација у борби за аграрну реформу, радикалну прерасподелу земљишта непривилегованим групама, и друге интересе. 

Термин аграрна реформа се пре свега односи на прерасподелу аграрних ресурса једне земље, односно прерасподелу земљишта у циљу промене власничких односа и поседничке структуре. У ширем смислу под тим термином се понекад подразумева и промена у структури пољопривредне делатности. Аграрну реформу могу да спроведу властодршци, прописујући одговарајућу законску регулативу, како би умирили социјалне тензије или из неког другог политичко-економског разлога. Међутим, аграрна реформа је у највећем броју случајева процес који је условљен тежњама обичног становништва. Борба за аграрну реформу и прерасподелу земљишта јављала се у областима у којима су створене велике плантаже и крупни поседи који би обухватали и земљу која је до тада припадала обичним сељацима или су је макар они обрађивали.

Као што ћемо видети у примерима у наставку текста, уколико у одређеном тренутку државно законодавство није разрешило руралне социјалне конфликте који су се одузимањем земље сељацима интензивирали, сеоска мобилизација и радикалне мере биле су пресудне за спровођење аграрне реформе на локалном нивоу, као и за усвајање закона који би је прописали на националном нивоу. Врло често би Закон о аграрној реформи остао само мртво слово на папиру да није било снажних покрета за аграрну реформу који су га, савладавајући снажан отпор, имплементирали у стварности на локалном нивоу. У другим случајевима сеоски покрети би аграрну реформу спроводили иако она није била прописана законом. Дан-данас покрети беземљаша раде на праведнијој расподели земљишта окупирајући земљу и супротстављајући се интересима крупних земљопоседника. Циљ народних борби за аграрну реформу је да власници земље буду они који је обрађују а не неко други. Подстрек за организовањем није искључиво потреба за побољшањем социјалног положаја аграрном реформом и праведнијом расподелом земљишта, већ понекад и збацивање репресивне власти која угрожава саму егзистенцију становништва.

Неизбежна фрагментација сеоског становништва у мале, локалне сегменте, и разноврсност и нефокусираност политичких циљева значајно поткопава њихов потенцијални политички утицај (1). За опстанак друштва пољопривредни производ је нужан и суштински; међутим, опстанак друштва није до исте мере нужан за опстанак пољопривредника. Упркос томе, модернизацијски процеси и индустријализација подразумевали су потчињеност сеоске заједнице одлукама донешеним у урбаним заједницама. Државни апарат је једини имао могућност да снажним спољним притисцима унесе структурну промену у сеоску заједницу и традиционални начин производње хране. Традиционални сеоски облици живота су се распадали под све већим утицајем тржишта и економије вођене према потребама градова. Тржишни односи и оријентисаност ка профиту дубоко су изменили односе међу људима и створили нови систем вредности у којем су ефикасност, успех, конкурентност и тежња ка профиту имали централну улогу, доводећи до забрињавајуће комерцијализације већине аспеката људског бивствовања. Поред тога, како су модернизацијски токови напредовали, учешће сељака у заради од сопствене производње су се смањивали. Комерцијализација пољопривреде зарад стварања глобалног система трговине и транспорта хране с једног краја планете на други и настанак крупних плантажа умногостручили су појаву гладних година током којих су сељаци масовно умирали (2).

Сељаци су и у индустријском друштву показали да су способни за сложну политичку акцију. Заједнички интерес их је уједињавао у борби против капиталистичких земљовласника и представника локалне и државне власти. У кризним ситуацијама класна позиција и идентитет сељака долазили би до изражаја и ступали у конфликт са другим друштвеним класама, па је и степен организованости било могуће подићи на виши ниво. Самодовољност сељака и независност од друштва често се манифестовала у њиховом повлачењу са тржишта – посебно као мера политичког притиска, односно сеоске непослушности.

Методе које су најпре сеоске групе користиле да би представиле своје захтеве биле су врло умерене: судске парнице, петиције, жалбе. Међутим, како се на овај начин ретко кад нешто могло постићи, прибегавало се радикалнијим и ефикаснијим мерама: окупацијама земљишта, грађанској непослушности, герилској борби, итд.

Многи радикални покрети настали су када би свакодневни отпор ниског интензитета био блокиран а његови протагонисти постали фрустрирани неуспехом умерене борбе (3). Сељаци су били вољни да употребе насиље једино у самоодбрани, као реакцију на насиље које су трпели од земљовласника или државе. Међутим, често су многе њихове ненасилне методе у штампи приказиване као насилне, док су заиста насилне мере земљовласника или државе игнорисане. У многим земљама (као што су на пример Индија, Бразил, Филипини), сељаци и њихове вође су кажњавани, протеривани или убијани због својих активности.

И док су сељаци користили најразличитије методе борбе, уопштено говорећи од правних метода па до преузимања правде у своје руке путем директне акције, земљовласници и власт која им је пружала подршку такође су користили најразноврсније методе да спрече сеоско организовање. Сељаци су врло често убијани, хапшени, протеривани са имања које су обрађивали, паљене су им куће, добијали су отказе, слати у ратове, или се просто од стране земљовласника рачунало на инертност, незаинтересованост или корумпираност судске власти. Те методе су велики земљопоседници примењивали без обзира на важеће законодавство, јер је у руралним срединама примена закона најчешће била под њиховом контролом.

Стварање или придруживање независним сеоским организацијама носило је са собом велики ризик репресије од стране политичких и финансијских моћника који су социјалну мобилизацију покушавали да спрече на све могуће начине. Према Гериту Хуjзеру, одређени ниво фрустрације погоршањем тренутног стања у којем сељаци живе најчешћи је подстрек на организовање. Реакција сеоског становништва настала је најчешће у тренутку погоршања statusa quo (4), посебно уколико би им настајућа промена угрожавала опстанак - било да се ради о добростојећим фармерима угроженим од модерних пољопривредних корпорација или о сиромашним сељацима који су изгубили или нису ни имали власништво над имањем које су обрађивали. Међутим, регионални или национални покрети за аграрну реформу нису настајали у најсиромашнијим, најмаргинализованијим областима, већ тамо где је ’’прогрес’’ створио растуће социјалне тензије, неслагања и разлике – у сеоским областима које нису биле изоловане од града и које су биле мање традиционалне и феудалне од других. Чест је случај да су сељачку војску организовали управо они који су своја прва борбена искуства стекли као војници великих империјалних војски које су регрутовале локално становништво у борби за превласт над одређеном територијом. То војничко искуство им је касније помогло да организују отпор управо таквим снажним непријатељима али тада ради народног ослобођења.

Мексико

На југу Мексика је између 1910. и 1919. настао један од најважнијих сељачких покрета који је предводио Емилијано Запата. Панчо Виља и Емилијано Запата најпознатије су вође Мексичке револуције која је почела 1910. године а која и дан-данас има немерљив утицај на ослободилачке покрете широм света.

Главни циљ борбе Емилијана Запате била је аграрна реформа - расподела обрадиве земље сиромашним сељацима. Обрадива земља била је у рукама малог броја богатих људи који су постајали власници све веће површине огромних имања (хацијенди). Обичним сељацима, притиснутим репресијом и дужничким ропством, масовно је одузимана земља од које су живели. Репресивне мере над сељацима биле су честе. Позивање на законско право власништва над земљом сељацима није помогло, јер су власници хацијенди имали контролу над локалним судијама које су пресуђивале у њихову корист. Како се правним методама ништа није могло постићи, Запата се определио за оружану борбу и одузимање земље од богатих земљопоседника и давање сељацима на коришћење, како би земља припадала онима који је обрађују. Заступао је став да је ’’боље умрети на ногама, него живети на коленима’’, односно боље је умрети у борби за слободу него живот провести у ропству.

Покрет који је Запата основао био је заснован на локалном револту. Циљ му је био обнова сеоског власништва над земљом, шумама и водом. Заступао је децентрализовану, независну демократију, подстакнуту заједничком традицијом и старим сеоским вредностима. Годинама је успешно водио рат против боље наоружаног и снабдевеног непријатеља. Предводио је герилску борбу за спровођење аграрне реформе. На ослобођеној територији сељаци добијају право власништва над земљом што је главни циљ Запатине борбе. Та анти-феудална победа имала је одјека широм Мексика и читаве Јужне Америке. Запата 1914. године осваја главни град Мексика. У то време Запатина војска састојала се од 25.000 бораца. Две недеље касније састаје се са Виљом који прихвата Запатин план аграрне реформе.

Широм света Запата представља симбол храбре и упорне борбе за слободу. Од свих мексичких револуционарних вођа, Запата је био најпосвећенији социјалној правди. Његов утицај траје све до данас, посебно у револуционарним покретима у Јужном Мексику. За многе мексиканце, посебно за сељаке и урођенике, Запата је био практични револуционар који се борио за слободу и аграрну реформу. Циљ му је био политичка и економска еманципација сељака у Јужном Мексику и ослобођење од сиромаштва. Најпознатији данашњи мексички народни покрет - Запатистичка војска националног ослобођења - познатији као ’’Запатисти’’ - носи његово име као и многи градови и улице.

Запата и његови сарадници су препознали да је потребно разјаснити свету за шта се сељачки покрет заиста залаже како би избегли оптужбу да су обична наоружана банда. Школски учитељ Отилио Е. Монтано је записао предлоге сељака и заједно са Запатом скицирао план који је касније добио име Plan de Ayala, који су сви сеоски генерали потписали и оверили 22. новембра 1911. Plan de Ayala се залагао да сељаци преузму земљиште које им је илегално одузето и за које су могли да покажу тапију. Уколико нису могли да докажу своје право власништва, добили би земљу од експропријације једне трећине хацијенде након што би земљовласници били обештећени. Уз редистрибуцију земље, 1915. године је инициран и кредитни програм за сељаке. Наоружани сељаци су истовремено обрађивали земљу и бранили је. Одредбе Plana de Ayala које се односе на повратак земље сељацима 1917. године постале су део мексичког устава, како би се умириле оружане побуне које су избијале у различитим деловима Мексика. Правне одредбе аграрне реформе, у наредне две деценије, спроведене су само у оним областима у којима су сељаци формирали радикалније организације.

NAFTA

North American Free Trade Agreement (NAFTA) је економски споразум о слободној трговини између Мексика, Сједињених Америчких Држава и Канаде – први такав споразум у који је укључена и једна сиромашна држава - Мексико. Циљ споразума био је укидање националних препрека трговини и инвестицијама, и царинских тарифа. Ступио је на снагу 1. јануара 1994. године као проширење споразума из 1989. године који су склопили САД и Канада. Област слободне трговине на коју се односио овај споразум обухватила је територију већу од осам милиона квадратних миља и 430 милиона људи. Усвајање NAFTA споразума посебно је помогнуто од великих корпорација које су хтеле већи приступ канадском и мексичком тржишту, и мексичкој јефтиној радној снази.

Главни аргументи у корист NAFTA споразума били су следећи. Повећање економске активности и трговине довешће до повећања животног стандарда. Да би до тога дошло, потребно је уклонити све препреке које ометају трговину. Уколико се уклоне царинске препреке, богатство ће се из богатих земаља проширити на сиромашне. Поред тога, повећање броја произвођача истог производа на једном заједничком тржишту и њихова међусобна тржишна борба довешће до пада цене производа што иде у корист купцима јер ће моћи да купују јефтинију храну и друге производе.

У стварности је, међутим, исход био доста другачији од неолибералних претпоставки. Мексичким сиромашним сељацима не само што је било онемогућено да учествују на новоствореном слободном тржишту већ су многи од њих морали да напусте производњу којом су се њихови преци бавили вековима и посао потраже у градовима – чиме је, на радост корпорација, проузроковано још веће појефтињење градске радне снаге.

До тога је дошло на следећи начин. Фармери из Сједињених Америчких Држава продавали су кукуруз по цени много мањој од цене његове производње јер их је њихова држава значајно субвенционисала. Из тог разлога били су у предности над мексичким произвођачима кукуруза јер је овима било потребно да кукуруз продају по много већој цени да би могли да покрију трошкове производње јер их њихова држава није субвенционисала. Применом NAFTA споразума, којим је омогућен несметан увоз јефтиног кукуруза из САД у Мексико, продајна цена кукуруза на тржишту је опала до те мере да су мексички сељаци били приморани да одустану од производње кукуруза којом су се бавили вековима, без могућности да се преоријентишу на производњу нечега другог – нису могли ни основне трошкове да покрију. Неолиберални економски експерти би вероватно рекли да је добро за потрошаче да цена хране пада, јер ће у том случају издвајати много мање новца приликом куповине хране. То би, наравно, било тачно кад би постојала укорењена навика да кукуруз једемо сиров. Међутим, мексички потрошачи уместо сировог кукуруза ипак преферирају да једу кукурузну прерађевину по имену тортиља. Цена кукуруза је пала али цена тортиље није. Падом цене кукуруза а повећањем цене тортиље профитирале су само две мексичке корпорације које се баве прерадом хране, док су произвођачи кукуруза и потрошачи били на губитку. Уследила су масовна исељавања из села у градове, и из Мексика у друге земље. 1.3 милиона Мексиканаца су, услед деловања NAFTA споразума, били принуђени да напусте земљу. Прилив становништва у градове довео је до повећања јефтине радне снаге и снижавања плата запослених у индустријском сектору за 10 процената. Неки аналитичари су чак тврдили да NAFTA споразум ’’прети да поништи постигнућа руралног становништва која су извојевана за време Мексичке Револуције’’(5).

Почетком 1994. године Запатистичка војска националног ослобођења (EZLN), познатији као Запатисти, освојила је већи број градова у Чијапасу, јужној мексичкој регији, у знак протеста због неолибералне политике која угрожава опстанак сиромашних сељака. Њихова популарност инспирисала је оснаживање ослободилачких покрета широм света. Запатисти себе сматрају настављачима борбе коју је 1910. започео Емилијано Запата.

Боливија

У Боливији је експлоатација над домородачким сељачким становништвом од стране беле земљовласничке аристократије била међу најинтензивнијим у Јужној Америци. Урођенички кметови (6) имали су обавезу да три или четири дана недељно раде на земљовласниковој хацијенди без икакве надокнаде а заузврат им је омогућено да за сопствене потребе обрађују мале земљишне парцеле. Да би се у таквом систему обезбедила средства за живот експлоатисани кмет морао је углавном да ангажује све чланове своје породице. Изоловане сељачке буне избијале су као реакција на свеприсутну експлоатацију.

Нагађања да је Чако регион богат нафтом довела су до рата између Боливије и Парагваја (1932-1935). Свака зараћена страна имала је подршку једне нафтне компаније – Standard Oil је подржавао Боливију а Royal Dutsch Shell Парагвај. Хиљаде урођеника је са хацијенди послато у рат што је довело до повећања немира и револта.

Први организован покушај укидања експлоаторског земљовласничког система је формирање сељачког удружења чији је циљ био самостални закуп земљишта које је припадало манастиру Санта Клара који је своју земљу до тада издавао великим земљопоседницима. Директним закупом чланови удружења избегли би обавезе према земљовласницима. Ово је био веома радикалан захтев за то доба када кметови у Боливији нису имали право нити да се организују нити да управљају земљом. Да би спречили њихову иницијативу која је доводила у питање читав систем владавине, земљовласници су купили манастирско земљиште и протерали сељачке породице које су на том земљишту годинама живеле и радиле, и уништили им куће. Међутим, упркос томе, на територији плодне Кочабамбе, боливијске најпросперитетније пољопривредне регије, формирана су два земљорадничка синдиката до краја 1936. године.

Организовање Првог боливијског индијанског конгреса 10. маја 1945. била је прилика да се урођеници из свих делова земље изјасне о аграрним проблемима. Главни захтев био је укидање сељачких обавеза према земљовласницима, регулисање пољопривредног рада, формулисање опште аграрне политике, као и формирање образовних институција. Неколико дана касније умерено реформистичка влада Галберта Виларела Лопеза донела је декрете који се односе на укидање ропства и обавезу да се направе школе на хацијендама, али не и на реформу земљовласништва. Конкретно спровођење онога што је захтевано на урођеничком конгресу дошло је ипак тек у таласу спонтаних штрајкова и устанака током којих се одбијало испуњавање традиционалних обавеза према земљовласницима. Међутим, збацивањем Виларелове владе 21. јула 1946, чему су допринеле репресивне мере које је та влада предузимала, реформистичке мере биле су укинуте и предузети су кораци на обнављању традиционалног земљовласничког система. Већина сељачких покрета на владине репресивне мере реаговала је оружаном борбом уз честу употребу динамита којим су руковали сељаци који су се за то обучавали радећи у рудницима. У једном делу Кочабамбе неколико хиљада сељака заузело је земљу пре тога убивши земљовласнике који су покушали да обнове експлоаторски систем.

1947. године уследиле су значајне репресивне мере боливијске војске над побуњеним сељацима, стварање полицијских одреда, и коришћење авијације у сузбијању отпора. Сељачке вође су затваране у концентрационе логоре (colonia fiscal) у изолованим деловима земље. Крајем 1947. сељачки отпор је угушен и земљопоседници су се вратили на своја имања.

Крај владавини земљовласничке елите у Боливији дошао је након крваве револуције 9. априла 1952. године када је MNR (7), национални револуционарни покрет, оружјем одбранио своју изборну победу од војске и конзервативне владе. MNR је настао 1941. и његови чланови су учествовали у Вилареловој влади (1943-46) али су морали да је напусте услед политичких притиска из Вашингтона због наводних про-фашистичких симпатија чланова MNR-а. Оснивач MNR-а Виктор Паз Естенсоросе се 1951. године по други пут кандидовао за председника Боливије и победио на изборима али је конзервативна влада једнострано поништила резултате избора. MNR се повлачи у илегалу и 1952. организује збацивање владе и постављање Паза за председника на основу резултата председничких избора из 1951. Нова влада је установила опште право гласа, национализовала поједине руднике, и спровела далекосежну аграрну реформу. Закон о аграрној реформи укинуо је присилан рад и установио програм делимичне експропријације и дистрибуције сеоске имовине, која је до тада припадала земљовласницима, урођеничким сељацима. С обзиром да је влада предвидела дистрибуцију углавном неплодне земље сељаци су самостално окупирали ону земљу коју је влада хтела да остави у власништву фарми како би се модернизовала производња. Осим земље, сељацима и рударима, који су одиграли тако значајну улогу у априлу 1952, додељено је доста оружја и формирана је милиција како би се спречила потенцијална анти-владина и контра-револуционарна реакција војске. Сељаци су имали значајан политички утицај током свих наредних влада.

Као разлог неуспешног организовања револуционарне гериле 1966-67. године у Боливији од стране Ернеста Че Геваре, револуционара прослављеног у Кубанској револуцији (1959), најчешће се наводи раније спроведена аграрна реформа која је сељаке удаљила од придруживања револуционарној борби. Че Гевара је убијен 1967. у заједничкој операцији боливијске војске и америчке обавештајне агенције (ЦИА). Након његове смрти настао је мит који дан-данас инспирише анти-капиталистичку борбу док су га боливијски сељаци прогласили за свеца.

Влада председника Боливије Ево Моралеса је 2006. године започела аграрну реформу која се показала веома корисна за пољопривредну делатност сиромашних. Акценат је стављен на ефикаснију примену одредби постојећег Закона о аграрној реформи из 1996. године. Три милиона хектара земље је подељено међу шездесет урођеничких боливијских група и заједница, уз обећање о додељивању још двадесет милиона хектара у наредних пет година. Влада је уверила земљовласнике да им неће одузимати земљу која је легално стечена и коју су обрађивали, али им није плаћала надокнаду за одузету земљу.

Кина

Откриће сељачког самоорганизованог покрета и побуна које су се одвијале у родном Хунану, провинцији на југоистоку централне Кине, било је велико изненађење за Мао Це Тунга, каснијег предводника Комунистичке Партије Кине. У областима која је обишао сељачка удружења су већ преузела власт од својих земљовласника, формирали демократска удружења и почели да успостављају контролу над својом локалном економијом. Његов Извештај о истраживању сељачког покрета у Хунану, написан 1927. године, представљао је основу за дефинисање стратегије која у сеоском становништву препознаје главну револуционарну снагу. Мао предлаже рад на бољем организовању сељачких група и герилску борбу, али Комунистичка Партија Кине, којој је припадао од 1921. године када је имао 27 година, одбија његове предлоге и даље инсистирајући на ослањању на радничку класу и борбу у градовима. Чланови Комунистичке Партије Кине нису имали поштовања за сељаке; они су првенствено били интелектуалци и студенти и сви су одрастали у уверењу да су сељаци прости и да их је лако контролисати (8). Касније се испоставило да је Маова стратегија била пресудна за успостављање Народне Републике Кине 1949. године и победу Комунистичке Партије, над којом је Мао преузео вођство још 1935. године када је изабран за генералног секретара. 

Жак Рерне у књизи Кинески свет поводом Маовог преокрета у посматрању револуционарног субјекта каже:

Комунистичка партија никада не би победила да је остала верна нормама што су јој наметали њени совјетски саветници и далеким директивама Москве, која уопште није познавала кинеску стварност. У току првог периода доминирале су априорне концепције, као и одлучна идеја да постоји само један пут који може до води ка револуцији, а то је пут који је прошла Русија. Апсолутна вера у револуционарни пут пролетаријата, удружена с дубоким неповерењем у сељаштво, била је у основи комунистичког правоверја. Отуда привремено савезништво између комунистичке партије и националистичке буржоазије Куоминтанга у очекивању да у Кини сазру горки плодови индустријског капитализма. Таква политика је сасвим природно довела до потпуног сламања Комунистичке партије и масакра радничких вођа. И управо кроз кршење совјетских директива, у супротности с правоверјем, развио се у руралним зонама револуционарни покрет сељака. Уместо наглих градских устанака, у складу са старом западном традицијом, која је обезбедила Октобарској револуцији све полуге команде, у Кини присуствујемо дуготрајном освајању градова од стране села.

На место теорије дошла је пракса, резоновање је заменило интуитивно схватање уских веза који повезује систем експлоатације села с политичком доминацијом буржоазије отворених лука, неодвојивом од утицаја страних капитала. Да би се разбио тај зачарани круг, требало је обезбедити тријумф руралног света над урбаним светом, жртвом двоструког притиска – страног капитала и кинеске буржоазије. Да би се достигао циљ, требало је, преко поимања тактичких потреба које су наметнуле околности, нагласак ставити на друштвену правду током година сукоба с националистичким режимима у периоду 1927–1934, затим на патриотску борбу против јапанског освајача – били су потребни одлучно вођство и неукротива енергија. Требало је да се у борби постепено искале најспособнији људи за водеће функције. Требало је непрестано образовати и индоктринирати. На тај начин се може објаснити, истовремено са типично кинеском одбојношћу према апстракцији и теорији, пре свега практични карактер комунистичке мисли у Кини и њена привидна слабост у очима Запада. (9)

Према извештају Светске Банке (10), аграрна реформа и мир, успостављен након 1949. године, довели су до убрзаног раста пољопривредне производње. Међутим, земљиште фрагментисано на бројне мале парцеле и даље је било главни узрок неефикасне пољопривреде, па је убрзо након аграрне реформе нужно уследило промовисање пољопривредних задруга као начина да се земља боље искоришћава, очува и лакше наводњава.

Отпор мешању државне бирократије, контрадикторним ауторитарним мерама и индустријализацијским експериментима као што је тзв. Велики скок напред , зависио је од снаге и квалитета локалног вођства, поверења у колективну акцију и политичке виспрености, који су били засновани на претходном искуству колективне борбе (11). Након попуштања или укидања ригидних бирократских стега 1978. године пољопривредна производња је доживела пораст.

Индија

Борба за аграрну реформу у Индији била је саставни део народноослободилачке борбе за независност и укидање британске владавине. Одбацивање британске власти од стране националног покрета и популарност Махатме Гандија (12) као вође подстакли су и стварање сељачког покрета за борбу против zamindari земљишно својинског и пореског система који је наметнула колонијална власт. Борба је најпре била усмерена ка смањењу износа земљишне ренте. Гандијев ученик Свами Сахајанд Сарасвати (1889-1950) изабран је 1936. за првог председника централне сељачке организације Kisan Sabha која је већ 1938. имала 500.000 чланова. Централни захтев организације био је укидање zamindari система и дугова.

1943. године настаје Tebhaga (13) покрет против земљовласника као реакција на смртоносну глад у Бенгалу. Захтевали су да власници земље имају право само на трећину жетве уместо на половину. У многим областима земљовласници су побегли из села остављајући контролу потпуно у рукама сељака. Бенгалски огранак Kisan Sabha организације подржао је Tebhaga покрет и организовао масивне демонстрације 1946.

Како би спречили утицај Комунистичке партије, амерички амбасадор у Индији, Форд и Рокфелер фондација осмислили су националну стратегију руралног развоја. Међутим, овај приступ је потпуно игнорисао неравноправну расподелу земље и само је оснажио економску позицију оних који су већ стајали много боље од већине других, повећавајући тако јаз између сиромашних и богатих. Рокфелер фондација и друге донаторске агенције наставиле су такву политику помажући само фармере који су могли да испуне услове за добијање кредита.

Русија

У Русији је страх од сељачког незадовољства 1861. довео до делимичне аграрне реформе и усвајања Закона о укидању кметства. Руски цар Александар је сматрао да је боље ослободити сељаке него чекати да се они сами ослободе. До тада су сељаци, који су били већинска популација у царској Русији, годинама морали да плаћају своје ослобођење и добијање парцеле за сопствене потребе. Међутим, и након ове реформе једна половина најбоље земље је и даље била у рукама крупних земљовласника. Сиромашни сељаци су напуштали села и одлазили у градове да траже посао.

Незадовољство социјалним раслојавањем у којем су богати сељаци управљали огромном масом сиромашних стварало је бројне тензије унутар сеоске комуне - Мир. Незадовољство је довело и до стварања сеоског синдиката 1905. године у којем се неговало уверење да сељаци имају природно право на поседовање земље, што је довело до предлога земљишне експропријације и радикалног програма аграрне реформе, о којима се дискутовало на све чешћим сеоским скупштинама. Револуционарне идеје биле су све присутније међу сељацима. Доносили су их мигрантски радници и рудари који су се враћали у своја села. Велики број властелинских кућа је спаљен, сељаци су престали да плаћају порез а представници власти су измештени из многих области. Више милиона људи напустило је своја села у потрази за радом којим би обезбедили своју егзистенцију.

Пораст несигурности и незадовољства кулминирао је 1917. године. Након пада Царства у фебруару 1917. локални одбори преузели су националну власт и спровели или дозволили одузимање земље. Аграрни совјети и њихови извршни одбори почели су да преузимају контролу над већим делом руралне Русије. Доношене су резолуције о одузимању земље која је била у приватном власништву а влада је била немоћна да спречи њихово спровођење. Лењиново обећање радикалне земљишне реформе донело му је масовну подршку народа што је пресудан догађај у руској револуцији. Укинуто је приватно власништво над земљом, која више није могла бити купљена или продата; локални одбори су је дистрибуирали према локалним потребама онима који су хтели да је обрађују. Аграрном реформом бољшевичка влада је стекла сеоску подршку у борби против противника октобарске револуције. Међутим, потчињавањем пољопривреде потребама убрзане индустријализације, та подршка је нестала. Ради индустријализације читава пољопривреда је колективизована декретом. Касније, Стаљинова репресивна владавина онемогућила је било какав облик организовања и народне иницијативе.

Бразил

Најбољу земљу у Бразилу за време колонијалног периода преузели су власници плантажа који су производили за светско тржиште. Сељаци су тражили посао у градовима или се селили у крајеве где је земља била лошијег квалитета. Отпор насилном отимању земље ради капиталистичке експлоатације исказивао се на различите начине – кроз различите бандитске, религиозне или политичке групе. 1955. године иницирано је прикупљање новца ради откупа имања од земљовласника што је наишло на њихово противљење па је покрет постао доста радикалнији. Теологија ослобођења је својим рефлексијама о праведнијем и равноправнијем односу међу људима доста допринела сеоском организовању. Након војног пуча уследила је велика репресија над организованим сеоским покретима. Почетком осамдесетих као реакција на модернизацију и комерцијализацију пољопривреде, настао је покрет сељака који су остали без земље или морали да се са ње одселе – покрет ’’беземљаша’’, који је бранио земљу од отимања или окупирао ону која је била отета. 1984. формиран је Movimiento Sem Terra (MST) који аграрну реформу спроводи окупирањем земљишта. Више стотина хиљада породица је од осамдесетих на овај начин стекло земљу за обрађивање, али је и неколико хиљада сељака изгубило своје животе у борби са латифундистима.

La Via Campesina – Сељачки пут

La Via Campesina (сељачки пут) је међународни социјални покрет који повезује независне сељачке покрете и организације. Независтан је од влада, донатора, фондација, политичких партија, невладиних организација. С обзиром на то да се суочавају са сличним глобалним проблемима, у различитим локалним условима, сеоске организације су глобализовале своју борбу формирајући La Via Campesina који повезује социјалне борбе са пет континената. У неолибералном добу, међународне корпорације и институције које диктирају неолибералну политику негативно су утицале на различите друштвене области – на пољопривреду тако што су је потчинили капиталистичким друштвеним односима ставивши производњу хране под све већу корпоративну контролу. Већи број сељачких покрета из различитих земаља препознао је заједничке проблеме који су настали као последица утицаја сличне глобалне политике на локалне и националне околности – и то су зачеци Via Campesine као међународног покрета. La Via Campesina води порекло из покрета за координацију сеоских организација из Латинске Америке које су размењивале своја искуства у борби за побољашање економског положаја сељака. Организација је развила политичку анализу која је међународне корпорације и међународни капитал идентификовала као покретаче деловања међународних институција као што су ММФ, Светска банка, Светска трговинска организација, и међународних трговинских споразума као што је већ споменута NAFTA, итд. La Via Campesina је развила концепт ’’суверенитета хране’’ под којим се подразумева производња хране првенствено за локално и национално тржиште а мање за извоз, како би се смањили сиромаштво и глад, очувао сеоски живот, економија и природна средина а природни ресурси користили на одржив начин. Покрет се залаже да свака земља има право да заштити домаће тржиште, поседује буџет за субвенционисање пољопривреде које не наноси штету другим земљама прекомерним извозом, обарањем цена, итд, и сама одређује своју пољопривредну политику. Ниске продајне цене пољопривредних производа, дампинг и монопол су глобални проблеми који настају услед прекомерне производње у земљама које су извозно оријентисане и које субвенционишу пољопривреду као профитабилан бизнис. Осим тога, неолиберални модел је заснован на интензивном коришћењу хемикалија и производњи монокултура на огромним површинама и генетски модификованој храни док концепт ’’суверенитета хране’’ сматра интензивну индустријализацију пољопривредне производње неодговорном према будућим генерацијама и квалитету земљишта па се више залаже за одрживу агроеколошку пољопривреду. Осим тога, La Via Campesina се залаже и за ограничавање тзв. земљишног максимума.

Обарање цена увозом јефтиних субвенционисаних пољопривредних производа из развијених земаља, који се продају испод цене производње, најразарајуће је дејство с којим се овај покрет суочава. Локални произвођачи не могу да се такмиче са таквом тржишном конкуренцијом и принуђени су да одустану од пољопривреде. Ово погађа пољопривреднике и на Северу и на Југу који масовно банкротирају и остају у дуговима. На протесту La Via Campesine у Мексику 2003. године против Светске трговинске организације јужнокорејски пољопривредник и сеоски вођа попео се на полицијску ограду носећи натпис ’’СТО убија пољопривреднике’’ а затим се убио ножем. Трговински споразум GATT, претеча СТО, потписан 1992, отворио је корејско тржиште за увоз јефтине пољопривредне робе са којом домаћи произвођачи нису могли да се такмиче. С обзиром на то да су многи сељаци, на подстрек државе, узели кредите, због дугова банкама изгубили су своје фарме, које су њихови преци поседовали вековима, јер нису могли да продају оно што су произвели. Дошло је до епидемије самоубистава међу сељацима што није случај само у Јужној Кореји већ у многим земљама.

Књигу ''Земља и слобода'' можете преузети на следећем линку:

http://pokret.net/zemljaisloboda.pdf

  1. Follow us on Facebook
  2. Borba za budućnost
  3. Deindustrijalizacija i radnički otpor
  4. Otimanje zemlje: Otpor i alternative
  5. Z magazin Balkan
  6. Pokret
  7. Koordinacioni odbor radničkih organizacija