Disciplinovanje Srbije

Hanes Hofbauer: DISCIPLINOVANJE SRBIJE

objavljeno u Neues Deutschland, 24. mart 2009.

Radnici ’’Jugoremedije’’ uspeli su da stvore, uz ne malu pomoć levičarskih intelektualaca i grupe ’’Pokret za slobodu’’, savez između malih akcionara i radnika firme koji od tada samoupravno rukovodi firmom. Petočlani komitet rukovodi proizvodnjom i plasmanom lekova koji se proizvode po licenci farmaceutskog giganta Aventisa ili se razvijaju u vlastitom odeljenju za istraživanje.

Mladi aktivisti grupe ’’Pokret za slobodu’’ pripadaju novoj generaciji srpskih levičara koji ponovo stavljaju socijalno pitanje u središte svoje politike i hrabro, bez kompleksa, nose se sa ostacima titoističkih struktura. Na svoj način bore se, sasvim svesno, protiv disciplinovanja Srbije.

Poslednji teški sneg ove zime topi se na krovovima Beograda; debele ledene ploče preko dana padaju na trotoar kao i duge, preteće ledenice. S njima padaju crep i malter s kuća koje decenijama nisu renovirane. Sunčevi zraci iznose na videlo katastrofalno stanje infrastrukture u glavnom gradu Srbije.

Osim toga, zjape i, deset godina nakon rata, rupe koje su napravile krstareće rakete na zgradi vlade. Savezna skupština zvrji prazna u nekadašnjem ’’Bulevaru Revolucije’’ koji su gradski zvaničnici novog doba preimenovali u ’’Bulevar Kralja Aleksandra’’ zato što ih je podsećao na, za njih pogrešnu, – titoističku – revoluciju.

U tih deset godina od bombardovanja nastavila je ’’međunarodna zajednica“ – grupa država koju su predvodili Vašington i Brisel – rat protiv Beograda političkim i pravnim sredstvima. ’’Tribunal za Jugoslaviju’’ u Hagu poslužio je kao korisno sredstvo. Gubitnik na izborima, oktobra 2000, Slobodan Milošević nezakonito je deportovan tačno godinu dana kasnije u Holandiju gde je 2006. godine umro pod nerazjašnjenim okolnostima. Od Jugoslavije postala je ’’Srbija i Crna Gora’’, a ova poslednja se osamostalila 2006. Posle izbora u maju 2008. današnji predsednik Boris Tadić pripitomio je ostatke Miloševićeve Socijalističke partije (SPS) i sa njenim ostacima, koji su kompatibilni sa Zapadom, i radikalno-liberalnom G-17+ osnovao koaliciju koja Srbiji propisuje drastičnu socijalnu terapiju. Lepeza novina kojom dominiraju zapadnoevropski medijski koncerni, sa nemačkim WAZ-om na čelu, prati ovaj razvoj.

Sve političke snage insistiraju na suverenitetu Beograda nad Kosovom, ali se po pitanju teritorija pojavio nov faktor nesigurnosti. Pošto je regionalni parlament Vojvodine doneo vlastiti statut za Pokrajinu u oktobru 2008. godine, pokreće se u Beogradu otpor protiv ovih pokušaja da se osnuje ’’država u državi’’, kako je to rekao ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić. Samostalna Vojvodina oduzela bi Srbiji i kontrolu nad žitnicom pošto je već izgubila industrijsko i energetsko-politički potencijal zbog skladišta mrkog uglja i obojenih metala na Kosovu.

’’Odlučni smo da ograničimo izdatke na svim nivoima, što uključuje zamrzavanje penzija u 2009. godini kao i značajno smanjivanje subvencija’’. Ovo obećanje je dao predsednik vlade Mirko Cvetković sa svojom ministarkom finansija i šefom Narodne banke krajem 2008. godine u pismu direktoru MMF-a Dominiku Štraus-Kanu. Direktor je stavio mogućnost dodeljivanja kredita Međunarodnog Monetarnog Fonda od 2 milijarde evra – pod strogim uslovima: Deficit budžeta ne sme da premaši 1,5 posto bruto nacionalnog dohotka, masovne poreze za energiju, duvan i 16-procentni porez na dodatu vrednost treba povećati, plate ne smeju da rastu uprkos stopi inflacije od 10 posto i privatizaciju treba nastaviti.

’’Ovakva vrsta pisma MMF-u ne piše se u Srbiji’’, kaže ekonomista Oskar Kovač koji je pod Miloševićem lično pregovarao sa međunarodnim finansijskim organizacijama kao ministar privatizacije, ’’ona dolaze utanačena i gotova iz Vašingtona. Pismo je isto i za Latinsku Ameriku i za Srbiju’’. U dodatku ’’memoranduma’’ konstatuje MMF kratko i jasno: ’’Svaka promena u državnom budžetu za 2009. godinu uključujući plate, penzije i transfere novca može da se sprovede samo uz saglasnot MMF-a’’.

Restriktivna finansijska politika prinuđuje Srbiju da izdatke za infrastrukturu ograniči na dva projekta: izgradnju ’’koridora 10’’, kako bi transport bolje fukcionisao između Zapadne Evrope i Grčke, i nekadašnju fabriku Zastava u Kragujevcu. Tu bi trebalo da ugovor sa Fijatom osigura zajedničko ulaganje koje je sada svakako ugroženo zbog krize u automobilskoj industriji na Zapadu. Za socijalno, zdravstveno, ili čak za uklanjanje građevinskih nedostataka u Beogradu, nije predviđen nijedan dinar.

Zvanično iskazana stopa nezaposlenosti od 25 procenata obelodanjuje da život u Srbiji sledi drugačije tokove od onih na Severozapadu Evrope. Ko ima posao, njemu inflacija proždire zaradu. U decembru 2008. prosečna plata iznosila je 250 evra, u februaru 2009. samo 200 evra a u junu bi mogla da padne na 150, procenjuje stručnjak za ekonomiju Dušan Proroković. Penzioneri često moraju da prežive sa 12.000 dinara (125 evra) mesečno. Uz to, kriza na Zapadu rapidno smanjuje novčane doznake srpskih gastarbajtera u svoju domovinu.

Studija Svetske banke utvrdila je za Srbiju pet vrsta siromaštva. Od radnika, preko nezaposlenih do penzionera, u najtežem su položaju na toj lestvici oni koji u malim provincijskim gradovima mora da preživljavaju bez vlastite bašte. Studija označava 30 procenata Srba siromašnima.

Kroz fabriku koja se rekonstruiše ponosno nas vodi inženjer hemije Bane Markuš. Jezgro farmaceutskog pogona je već izgrađeno i ispunjava nove odredbe za proizvodnju lekova. U susret nam dolazi Steva, radnik koji ima otprilike 50 godina. Pre četiri godine bio je ovde u ’’Jugoremediji’’ predsednik štrajkačkog odbora. ’’Lopove smo oterali, sada sami vodimo fabriku’’, dugotrajnu borbu radništva sažima na najnužniju informaciju.

’’Jugoremedija’’ je ime jedine firme u današnjoj Srbiji koja se posle faze divlje privatizacije nalazi ponovo u rukama radnika. Naravno da to nije titoističko samoupravljanje koje je ovde u Zrenjaninu, 80 kilometara severnoistočno od Beograda, našlo svoj put. Veliki deo od 500 zaposlenih farmaceutske fabrike poseduje zajedno sa okruglo 4.000 malih akcionara većinu akcija. A to se zbilo ovako: Pošto je Milošević samoupravna preduzeća pretvorio u kapital, nova vlasnička formula je glasila: 30 posto ide državi, 35 radnicima i menadžmentu i 35 građanima Srbije. Formirala se ’’crvena buržoazija’’ koja je pomešala udele države i građana i stvorila mogućnost za formiranje većinskog paketa akcija izvan radničkih kolektiva.

Posle završetka Miloševićeve ere država je svoj udeo prodavala privatnim investitorima; tako je bilo i sa ’’Jugoremedijom’’ gde je ovaj udeo u međuvremenu narastao na 42 procenta. Svuda u Srbiji ovaj model je poslednjih godina dovodio dotle da su se privatni investitori ilegalno, i često primenom gole sile, dokopali preduzeća. Radnicima u Jugoremediji ipak je uspelo da zaustave divlju privatizaciju koju je sproveo čovek pod imenom Nini i koja je odbacivala formalne većinske odnose. Hiljade malih akcionara stavilo se na stranu zaposlenih. Posle nekoliko godina borbe, tokom koje su Zrenjaninci izlazili na ulicu i zauzimali fabriku, vlasnik je 2007. morao da odstupi. Sud je prepoznao nezakonitost u njegovoj pljački, njegov udeo od 42 posto pripao je ponovo državi. Radnici ’’Jugoremedije’’ uspeli su da stvore, uz ne malu pomoć levičarskih intelektualaca i grupe ’’Pokret za slobodu’’ (Freiheitskampf), savez između malih akcionara i radnika firme koji od tada samoupravno rukovodi firmom. Petočlani komitet rukovodi proizvodnjom i plasmanom lekova koji se proizvode po licenci farmaceutskog giganta Aventisa ili se razvijaju u vlastitom odeljenju za istraživanje.

Izvor: Neues Deutschland (Nova Nemačka).

Hanes Hofbauer je austrijski novinar i publicista. Objavio je knjigu ”Eksperiment Kosovo – Povratak neokolonijalizmu” (2008).

Preveo sa nemačkog Bratislav Srećković.