Ann Hansen je kanađanska anarhistkinja i bivši član grupe Direktna akcija, gerilske organizacije poznate po podmetanju bombi u fabriku koja je pravila komponente za pravljenje američkih krstarećih raketa. Bila je osuđena na doživotnu kaznu, ali je oslobođena nakon osam godina.

Feministički Otpor nasuprot Reforme

(http://kontra-punkt.info)

Većina pokreta belih womyn* (u daljem tekstu "žena", pp) teži ka kuknjavi za istim platama za isti posao, više državnih obdaništa, strože zakone protiv pornografije i silovanja, više vladinih davanja za ženska udruženja kao i podsticajne programske akcije u poslovanju. Ti zahtevi se zovu "reforme" zato što u sebi ne nose ideju da čitav patrijarhat mora biti uništen da bi pokušaj realizovanja tih reformi mogao biti uspešan. One su prezentovane muškim vladaocima kroz kanale kontrolisane od strane vlade, recimo, peticije, lobiranje kod članova parlamenta, lokalnih predstavnika, i partija koje podržavaju vladu.

Neke žene veruju da ih reforme mogu osloboditi, bez da se uništi kapitalizam. Za njih postoji velika nada reformisanja patrijarhata, naročito u Severnoj Americi, samo ako su žene bele i spremne da preuzmu ulogu muškarca. Neki radikalni feministi vide reforme kao kratkoročne ciljeve koji će postati osnova za revolucionarni pokret za uništenje patrijarhata. Suviše često njihov rad na trenutnim reformama osakaćuje njihove revolucionarne ciljeve i obeležava metode koje upotrebljavaju. Na primer, da bi promenile zakone koji regulišu pornografiju, njihov metod često podrazumeva razgovore sa predstavnicima vlade, pismene kampanje i peticije. Ako se sve što pojedina žena učini u jednom danu svede na reformisanje zakona, onda će njeni tajni revolucionarni planovi ostati samo to.

Sve sto većina reformi postiže, bilo da su proizašle iz zahteva radikalnih grupa ili iz kapitalističkog kontesta, je ustupak malo većem broju belih žena koje su u poziciji a i voljne su da se uključe u muskarcima dominirajuće institucije. To znači prihvatanje vrednosti i principa sveta korporacija. Ako žena traži moć i novac u životu i agresivna je, ambiciozna i takmičarski raspoložena, onda zaista postoji mesto za nju u tom svetu. Ona može ostvariti "slobodu i jednakost" sa svojim muškim kompanjonima iako su ti kvaliteti viđeni kao pohlepa i moć od strane siromašnih.

Postoji dovoljno profita u Evropi i Severnoj Americi da bi se podišlo beloj zeni iz srednje klase sa ciljem da se predupredi potencijalno preteći feministički pokret. Postoji nada za te bele žene srednje klase da dostignu istu platu za isto posao, više državno finansiranih obdaništa, abortusa po zahtevu, oštrije zakone protiv pornografije i silovanja i podsticajne programske akcije koje te žene mogu da postave u svako profesionalno polje.

Nikada neće biti dovoljno profita u zapadnom svetu da ukloni bedu obojenih, indijanskih i žena Trećeg sveta — zato što po definiciji, osnova, sama srž patrijarhata i kapitalizma je usađena u bogaćenje manjine putem eksploatacije većine, kao i u postvarenju žene i prirode, pretvaranjem istih u robu koja se prodaje za profit.Ovaj sistem eksploatacije je održavan i zaštićen od strane parlamenta, pravosuđa, policijske sile. Kontradiktorno je verovati da će ove institucije posedovati regularne kanale za uništenje sistema koji su projektovane da štite.

Ako žene ne razviju revolucionarne metode i ciljeve, osnova patrijarhata će ostati netaknuta, ostavljajući vlade, institucije i biznise koji otelotvoruju muški sistem vrednovanja neoštećenima. I dalje će biti zalazaka sunca pokrivenih smogom, prolivene nafte, gladnih ljudi, i kompjutera koji preuzimaju ljudski mozak. Patrijarhat će ostati čitav, sa nekoliko izabranih žena u vladajućoj strukturi.

Reforme takođe teže da ojačaju postojeći sistem glumeći da otklanjaju kontradikcije između njegove ideologije slobode, nezavisnosti i demokratije, i njegove stvarne socijalne, političke i ekonomske eksploatacije. Iako te kontradikcije mogu biti razrešene jedino kroz revoluciju, reforme ih mogu razoružati barem za srednju klasu. Reforme pomažu patrijarhatu da lepše izgleda. Program Pozitvne Akcije stavlja izabrane žene u profesije koje tradicionalno pripadaju muškarcima; više obdaništa omogućava da se više žena pridruže radnicima a stroži zakoni o pornografiji i silovanju kreiraju iluziju da su žene zaštićene od najnasilnijih aspekata seksizma. Ove reforme će dati nekim privilegovanim ženama više moći i slobode u muškom svetu, ali struktura patrijarhata i vrednosti koje su ukorenjene u materijalizmu i pohlepi će ostati netaknute. I dalje će biti milioni sterilisanih Indijanki i žena Trećeg Sveta, većina žena će biti tretirana kao seksualni objekt, bice siromašna ili gladna, a ljudsko društvo će nastaviti da ostvaruje samo najgore, za život uništavajuće delove muške psihe.

Opet, ove reforme stvaraju lažnu sliku jednakosti koja moze biti iskorisćena kao oružje protiv siromašnih žena koje svakodnevno doživljavaju samo bedu, nasilje i poniženje. Žene srednje klase, korisnice blagodeti reforme, se mogu okrenuti protiv siromašnih, ukazujući da srednja klasa ima posao, obdaništa i pravo na abortuse, i da je, stoga, problem siromašnih to što su lenje i nestručne.

Čak i pogodnosti reforme za žene srednje klase je iluzija, zato što je jednakost u okviru ovog patrijarhata, u stvarnosti, transformacija žene u žensku repliku muškarca koja je naučila da uživa u zlu pohlepe i moći. Da bi radile u patrijarhatu, mi moramo da prepustimo svoju decu institucionalizovanim obdaništima i da prihvatimo vrednosti radnog mesta na kome preovlađuju muškarci.

Mi moramo odbiti da učestvujemo u nastavljanju opresije nad nama samima tako što ćemo ublažavati konflikte sa patrijarhatom. U stvari bi trebalo te konflikte i kontradikcije obelodanjivati i napadati strateški, u cilju potpunog oslobođenja.

Kontradikcija između kapitalističko-patrijahalne ideologije i svakodnevice ispunjene eksploatacijom i uništenjem života ne može biti razrešena bez potpune transformacije zato što je i ta svakodnevnica deo sistema. Da bi smo razumeli zašto nas reforme neće osloboditi mi bi trebalo da razumemo prirodu zveri — ovaj internacionalni sistem koji nas porobljuje. Moramo baciti ruzičaste naočari i odbaciti bajke srednje klase koje su nas naučile da je naše društvo lepo mesto za zivot, i da sve na kraju ispadne dobro. U stvarnosti, kapitalizam i patrijarhat su ukorenjeni u eksploataciji i postvarivanju života. Kapitalizam je ekonomski sistem zasnovan na pravljenju profita za bogate i patrijarhat je sistem u kome dominiraju muške osobine kao što su nadmetanje, moć i agresija a i koje negiraju sve ostale vrednosti.

Oslobođenje jedino može biti ostvareno kroz uništenje patrijarhata — naš metod mora biti metod oslobodilačke borbe. Malo ko od feminista bi protivrečio mišljenju da je vlada moćni bastion patrijarhata; naime, oni koji su u vrhu vlasti su odgovorni za donošenje zakona i institucija koje podržavaju vladavinu muškaraca. Opet, mnoge od tih feministkinja veruju da će, ako pitaju te moćne muškarce za pomoć, žene dostići oslobođenje. Žene ne mogu očekivati da dostignu oslobođenje kroz metode socijalnih promena patrijahalne vlasti. Najviše što mogu očekivati od njihovih metoda je da vlada i veliki biznisi izađu u susret nekolicini feminista menjajući neke zakone i preraspoređujući nešto od svog bogatstva.

Razvijanje sistema borbe ukorenjenog u otporu ne znači da moramo da odbacimo kratkoročne planove. Oslobođenje je dugačak proces sazdan na malim pobedama; kada se borimo za pravo na abortus, ili protiv pornografije, mi moramo to da činimo u okviru revolucionarnog konteksta. Ovo znači opis problema sa radikalnog stanovišta i upotreba taktike koja ocrtava naše odbacivanje pravosudnog, političkog i ekonomskog sistema kontrolisanog od strane muškaraca. Na primer, pre nego što zahtevamo istu platu za isti posao — što je zahtev koji znači prihvatanje postojećeg patrijrhalnog ekonomskog sistema — žene bi trebalo da razviju novi način opstanka koji je ne eksploatirajući i u skladu je sa prirodom, kao što su ekspropriacija, kooperacija i kolektivi (zajednice).

Oslobođena žena ovog društva je žena u potpunom otporu, ona koja neprestano pritiska i pomera granice i uklanja prepreke koje joj stoje na putu. Oslobođena žena mora da raskine sa patrijarhatom u potpunosti: uspostavljanjem zajednica, kulture i politički aktivnih grupa. Umesto da troše snagu na moljakanje muških zaštitnika, vlade, da im pomogne, oslobođene žene razvijaju taktike otpora koje ne mogu biti kontrolisane od strane vlade, kao sto su okupacije, blokade, rasturanje informacija, ispitivanje mnjenja, lepljenje postera, pisanje grafita, prisvajanje, razmena iskustava za opstanak, i druge direktne akcije. Ako se udruže u pokret, sistemi otpora su uspešni zato što dozvoljavaju da se direktno napadnu vlada i korporacije. Ako je naš rad baziran na razumevanju da patrijarhat mora biti uništen, onda mi ne možemo biti prevareni da poverujemo da će promena zakona ovde i intervencija vlade onde poboljšati situaciju za žene. Bićemo usredsređeni da neumorno raskrinkavamo i napadamo protekciju i zataškavanja koje vlada daje muškim upravljačima i silovateljima ljudi i prirode.

Jednom opredeljeni na neumornu borbu, žene ce početi da preuzimaju inicijativu nad socijalnim promenama iz ruku patrijarhata. U našoj sadašnjoj situaciji, vlada i multinacionalke donose odluke koje upravljaju smerom dogadjanja. Na primer, federalna vlada nastavlja da odobrava mega-projekte koji zagađuju zemlju, i onda mi reagujemo.

Ako feministi i radikalci hoće da preuzmu inicijativu, moramo da razumemo kako Kanadska drzava i multinacionalke operišu. Mi moramo da razumemo kakvu ulogu Kanada ima u imperijalističkoj mreži, strateške interese ekonomije koji održavaju Kanadu stratesški stabilnu kao i političke mane koje možemo iskoristiti. Jednom kada dođemo do ovih saznanja, onda možemo razviti strategije za akcije koje će imati kontinuitet i koje nisu ukorenjene u prostoj reakciji na pojedine prepoznatljive simptome sistema. Na ovaj način možemo, na duže vreme, podrivati samu srž sistema.

Naoružani militantnim feminističkim analizama i taktikama otpora, žene mogu da razviju jednu stalnu ofanzivu protiv uporišta patrijarhata — korporacijskih megaprojekata, vojske i vladinih institucija. Dokle god ove institucije budu kontrolisale ljusko društvo, pornografija, silovanja i postvarenje žene će se nastaviti.

Ako pogledamo oko sebe, i ako smo potreseni do srži smrtonosnim promašajem koje nam ovo društvo prikazuje, onda moramo da se okrenemo duhu, emociji i senzibilnosti u nama samima da bi došli u dodir sa životom. Sa ponovnim sjedinjenjem sa duhom života, aktiviraćemo i duh pobune. Pobune protiv silovanih šuma, zagadjenih reka, kulture smrti ovog društva, masakr ljudi iz trećeg sveta i genocid nad Indijanskim narodima. Duboko osećanje pobune protiv smrti i odgovarajuća ljubav prema životu daće nam snage da se odupremo i da se žrtvujemo koliko je potrebno da se spase Zemlja. Sigurno da ne postoji važniji zadatak nego da se spreči uništenje zemlje i mizerija i besmisao današnjeg ljudskog života.

Ann Hansen, Direct Action & Wimmin's Fire Brigade, Vancouver 198?

 *Womyn je termin izmišljen od strane radikalnih feministkinja u nameri da se ukine oznaka pola iz reči women, kao i da se raskine veza sa rečju men koja označava muški pol.

P.S. Ovaj tekst je objavljen u fanzinu nazvanom "Pisanje Vankuverske Petorke" koji sadrži tekstove i pesme radikalne anarhističke organizacije koja je sebe, prilikom izvođenja akcija, nazivala Direktna Akcija ili Wommin Vatrena Brigada, (u zavisnosti od cilja). Postavljali su bombe u porno shopove, ispred jedne korporacije koja je pravila delove za američke nuklearne rakete, te na najveću energetsku kompaniju u Kanadi. Uhvaćeni su 1983. i 1984. osuđeni, posle uveliko navučenog i montiranog procesa. Odležali su od pet do osam godina. Nisam uspeo da fanzin lociram u vremenu, ali pretpostavljam da su tekstovi nastali pre hapšenja ili neposredno posle.