Život iza rešetaka

 

Nije li jedini efikasan način za smanjenje ili ukidanje kriminala izmena životnih okolnosti koji iznova i iznova reprodukuju nove generacije zločinaca – ukidanje sveta u kojem je "čovek čoveku vuk", u kojem usled preteranog prisvajanja i gomilanja društvenog bogatstva malog broja ljudi, malo šta za život ostaje onima koji se ne mogu snaći u mutnim vremenima, te su primorani da se međusobno istrebljuju.

Najveći kriminalci su ustvari na slobodi. Sede u vladi, ministarstvima, upravnim odborima, agencijama za rasprodaju društvene imovine, a ako se neko od tih krupnih zverki i nađe iza rešetaka to je najverovatnije stoga što je neko od njegovih političkih protivnika osvojio kormilo nad policijom i pravosuđem. Treba li uopšte da se naglašava da su najveći zločini ovde (ali, naravno, ne samo ovde) uvek povezani sa državnim institucijama, da su oni nastajali usled međusobnih sukoba pripadnika tih institucija ili usled zloupotrebe tih institucija u borbi protiv naroda. Ukoliko se neko od pripadnika državnih institucija igrom slučaja nađe na robiji, mediji od njihovih zatvorskih dana prave spektakularnu priču a upravnici zatvora o tome pišu knjige. Međutim, znamo li šta je s običnim ljudima koji su počinili nedelo o kojem se naša informisanost završava s pročitanom crnom hronikom u nekom tabloidnom listu? Kako protiču njihovi zatvorski dani, kakvi su uslovi u kojima žive i da li su im obezbeđeni uslovi za resocijalizaciju i povratak u život na slobodi? I, hm, znamo li da se njihovo kažnjavanje sastoji u lišavanju slobode, u zatvaranju u ćeliju koja će ih odvojiti od spoljašnjeg sveta, ali ne i u njihovom prebijanju i neobezbeđivanju osnovnih uslova za život iza rešetaka?

Uslovi u zatvorima
Najveći problem u domaćim zatvorima je njihova prenaseljenost. Usled malog broja zatvora i njihove nepovoljne arhitektonske strukture (1) a velikog broja zatvorenika (2), u jednu prostoriju silom prilika može biti smešteno i do 80 ljudi (3). U takvoj prenatrpanosti nikakav smisleniji rad na resocijalizaciji ne može biti obavljan, a osim toga nije redak slučaj da su zapošljeni pedagoški radnici zauzeti obavljanjem nekih zatvorskih birokratskih poslova, pa pedagoškom radu i ne stižu da se posvete. Zatvorenici se najčešće upotrebljavaju kao najjeftinija radna snaga, u veoma lošim uslovima za rad i bez zaštite na radu, na poslovima koji ni na koji način ne mogu uticati na njihovu resocijalizaciju (4).

Vremešnost zatvorskih zgrada, njihovo neodržavanje, kao i dotrajale vodovodne i kanalizacione mreže najčešći su uzrok pojave vlage na već trošnim zidovima, a sanitarne prostorije su takođe u lošem stanju pa je otežano i održavanje higijene, uz kupanje koje je obezbeđeno jednom ili dvaput nedeljno, i uz sopstvenu nabavku sredstava za higijenu. Zatvorenici su dužni da sami peru svoju odeću, ali im često nije obezbeđeno mesto za sušenje, pa se to onda obavlja u samim sobama. Hrana je takođe skladištena u lošim higijenskim uslovima, što je uzrokovano neodržavanjem i starošću prostorija kao i činjenicom da su kuhinje često, usled promenjene namene ovih zgrada, smeštene u podrumu. Ona je, osim u vojvođanskim zatvorima, lošeg kvaliteta i zatvorenici skoro nikad ne dobijaju voće.

Medicinsku pomoć najčešće pružaju honorarno zapošljeni lekari, koji nisu dovoljno obučeni za rad u zatvorima, a stacionari uglavnom ne postoje, pa je onemogućeno izdvajanje bolesnika u slučajevima zaraznih bolesti. Ne obavlja se ni ozbiljna laboratorijska analiza u vezi sa zaraznim bolestima kao što su sida, hepatitis i tuberkuloza, niti analiza zavisnosti od narkotika, već se informacije o tome, kao i o psihijatrijskim problemima, dobijaju od samih zatvorenika.

Pri lekarskim pregledima, koji su najčešće, zbog nedostatka medicinskog osoblja, rutinski i formalni, ne vodi se medicinska evidencija. Ukoliko se primeni "prekomerna sila" nad vama pred sprovođenje u zatvor ili u samom zatvoru, to nigde neće biti zapisano. Osim toga, lekarski pregledi obavljaju se pod nadzorom stražara, te će vam biti otežano da se poverite lekaru o tome kako vas tretiraju u zatvoru ili da se požalite na eventualno nasilje i zadobijene povrede.

Zatvorenici imaju zakonsko pravo na smanjenje kazne i na uslovni otpust ukoliko se dobro vladaju i ukoliko je postignut uspeh u procesu resocijalizacije, međutim, sudovi se najčešće oglušuju na pozitivne predloge osoblja zatvora. Ovakva praksa, prema nekim mišljenjima, osim što krši zakonsko pravo, umanjuje motivisanost za dobro vladanje i ponašanje tokom izdržavanja kazne. U takvoj atmosferi zatvorenici, izgubivši poverenje u instituciju, demotivisani su da pišu žalbe, jer smatraju da to nema nikakvog efekta.
 
Prostorije za posete rodbine i advokata su male, neopremljene i često nezagrejane, ili se posete obavljaju u hodnicima ili u dvorištu zatvora. Usled velikog broja poseta i nedovoljnog prostora vreme poseta biva skraćeno. Posebnih prostorija za posetu supružnika i dece retko gde ima, kao i posebnih prostorija za dnevni boravak i sportskih terena. Prepiska sa spoljnim svetom se kontroliše i čita od strane "službe za prevaspitavanje", dok zatvorenici smešteni u zatvorenim odeljenjima telefoniraju pod nadzorom službenih lica.

Po okončanju izdržavanja kazne, obavlja se formalni razgovor sa zatvorenikom, ponekad i sa njegovom porodicom, a policija iz mesta boravišta zatvorenika obavesti se da je zatvorenik na slobodi.

Kapitalizam u našim glavama
Prema svemu ovome navedenom vidi se da ovdašnji zatvori imaju jednostavnu funkciju logora (5) i služe odstranjivanju, a da ni na koji način ne sprovode funkciju resocijalizacije. Kazneno-popravna politika oduvek je bila opterećena brojnim predrasudama – jedna od najvećih bio je stav da smrtna kazna zastrašuje i da se njom preventivno deluje na počinioce najtežih krivičnih dela, što su osporile sve ozbiljnije analize. Isto tako, strah od odlaska u zatvor verovatno malo utiče na smanjenje kriminala. Procenat povratnika u zatvore u svim evropskim zemljama je do 50 odsto, a u nekim zemljama mnogo veći – do 80 odsto. Ta činjenica potvrđuje da zatvori ne ispunjavaju svoju funkciju i da tretmani resocijalizacije nisu zadovoljavajući. Petar Kropotkin u svom eseju O smislu osvete kaže da "direktori zatvora koji su pratili život zatočenika u svoj njegovoj golotinji i koji pretpostavljaju istinu službenoj laži, otvoreno tvrde da zatvor nikoga ne popravlja i da, naprotiv, on manje ili više negativno utiče na one koji su prisiljeni da u njemu provedu po nekoliko godina". Da li su zatvori onda pravo mesto u koja treba uložiti energiju da bi došlo do smanjenja broja zločina? Da li smo se ikad, pre nego što smo osudili pojedinca, zapitali da li možda najveći razlog njegovog nedela ne leži u društvenim okolnostima u kojima je taj pojedinac živeo? Zatvori su samo "niska osveta društva koje se nije pobrinulo da zatvorenicima u detinjstvu ponudi bolji put ka višem obliku života, dostojnog čoveka, a sad im se za to sveti".

Nije li jedini efikasan način za smanjenje ili ukidanje kriminala izmena životnih okolnosti koji iznova i iznova reprodukuju nove generacije zločinaca – ukidanje sveta u kojem je "čovek čoveku vuk", u kojem usled preteranog prisvajanja i gomilanja društvenog bogatstva malog broja ljudi, malo šta za život ostaje onima koji se ne mogu snaći u mutnim vremenima, te su primorani da se međusobno istrebljuju. Šta dobijamo time što će neki robijaš odslužiti svoje i vratiti se istom životu koji ga je i odveo u kriminal? Razlog stalnog povratka kriminalu, po izlasku iz zatvora, ne leži u nekoj urođenoj psihološkoj karakteristici pojedinca, već u činjenici da postoji nešto što njega skoro predodređuje da čini zločin – a to su društvene okolnosti. Za svako nedelo podjednaku odgovornost nose i pojedinac i društvo u kojem on živi. Zločin prema drugoj osobi, gledanje na nju kao na konkurenciju, kao na nekog ko će ugrabiti neku privilegiju koja trenutno pripada vama ili kao na nekog od koga tu privilegiju treba ugrabiti - usađeni su u kapitalizam kao društveni poredak, u kojem se nečija sreća zasniva na tuđoj nesreći. Kapitalizam u našim glavama upravlja nama i predodređuje naše postupke – zaslužio je smrtnu kaznu.

milenko@freedomfight.net

(1) Često su zgrade pravljene za neku drugu namenu kasnije preuređene u zatvore a da uopšte nisu bile adekvatne za tu funkciju.

(2) Srbija ima 29 zatvora koji su zatrpani sa oko 8.500 zatvorenika, što je gotovo dvostruko više od broja zatvorenika koji bi bio prihvatljiv ukoliko bi se poštovali međunarodni standardi izdržavanja kazne. 6.500 zatvorenika izdržava sudsku kaznu, oko 1.800 osoba je u pritvoru, a oko 200 je kažnjeno u prekršajnom postupku. U popravnim domovima ima 168 maloletnika, a 35 izdržava kaznu maloletničkog zatvora. U jedinom ženskom zatvoru, u Požarevcu, na različitim tretmanima kazne, nalazi se 190 žena. Statistički podaci o broju osuđenika i počinjenim krivičnim delima u odnosu na ukupnu populaciju jednaki su proseku bogatijih evropskih zemalja.

(3) Takav je slučaj u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, pa nije slučajno što je talas pobuna u domaćim zatvorima, u oktobru i novembru 2000. godine, krenuo upravo odatle. Tada je u svim većim zatvorima u Srbiji došlo do pobune, a u onim najvećim u Zabeli, Sremskoj Mitrovici i Nišu, osuđenici su praktično preuzeli vlast.

(4) Zatvorenicima je najčešće dato da se bave sezonskim poljoprivrednim poslovima, bez savremene mehanizacije i opreme, ili drugim nekvalifikovanim, fizičkim poslovima.

(5) Po svetskim standardima, svi zatvori u koje je smešteno više od 500 zatvorenika imaju tretman logora.

 

Dodatak:

Političarima su i zatvorenici glasačko telo

2000-2001.
Prva amnestija po smeni Miloševićevog režima obećana je zatvorenicima nakon zatvorske pobune u novembru 2000. godine, kada su zatvorenici preuzeli kontrolu nad najvećim zatvorima u Srbiji. Neki analitičari tvrdili su da pobune u zatvorima orkestrira državna bezbednost kako bi destabilizovala novu vlast. Zakon je usvojen u februaru 2001. godine i propisao je da se osuđenima za lakša dela zatvorska kazna smanji za četvrtinu, a počiniocima teških krivičnih dela izdržavanje kazne skraćeno je 15 odsto. Tadašnja opozicija optuživala je poslanike vladajuće koalicije DOS da usvajaju amnestiju jer Zapad od njih zahteva da oslobode sve albanske zatvorenike. U ovdašnjoj štampi pisalo se i o tome da je tadašnjem glavnom tužiocu Haškog tribunala Karli del Ponte taj zahtev bio primarniji i od isporučivanja Miloševića i ostalih Hagu. Po proceni Zapada mnogi Albanci su ovde osuđeni u političkim procesima sa brojnim proceduralnim manjkavostima i često bez prava na odgovarajuću odbranu. Tadašnji američki ambasador u OUN Ričard Holbruk je tokom svojih poseta Prištini govorio da je među najznačajnijim pitanjima u razgovorima sa tadašnjim novim jugoslovenskim predsednikom Koštunicom bilo pitanje oslobađanja zatvorenih Albanaca i rasvetljavanje sudbine nestalih. Pre donošenja Zakona o amnestiji, u februaru 2001. godine, predsednik Koštunica je pod pritiskom Zapada oslobodio Floru Brovinu, koja je tokom rata na Kosovu u Prištini otvorila Centar za pružanje utočišta deci i majkama, i s njom još trojicu albanskih zatvorenika.

Crna Gora, 2006.
Zatvorenicima u crnogorskim zatvorima u Spužu i Bijelom Polju, prema rečima osuđenika, obećano je od strane zatvorske uprave smanjenje kazne od 30 odsto ukoliko na referendumu glasaju za nezavisnu Crnu Goru. Neispunjeno obećanje dovelo je do štrajka glađu u ova dva zatvora u julu 2006. godine.

2006.
Usled neispunjenog obećanja političara da će se doneti amnestija po donošenju Ustava republike Srbije, zbog kojeg je na referendum za Ustav izašlo 80% zatvorenika i verovatno glasalo "za", izbile su pobune u tri najveća zatvora u Srbiji: Sremskoj Mitrovici, Zabeli i Nišu. Nakon pobune od 11.9. 2006. godine za samo četiri dana sačinjen je Zakon o amnestiji i upućen je Vladi, koja ga je jednoglasno usvojila i već 15.9.2006. uputila parlamentu. Kada je ministar Stojković shvatio da poslanici drugih političkih partija ne pristaju da se požuruje donošenje Zakona i tražili da on bude donet tek nakon izbora, zatvorenicima je otvoreno pretio da ukoliko se pobune, neće biti ništa od amnestije.

Error: The expand/collapse plugin requires that both parameters (id,title) are used.

This is a captcha-picture. It is used to prevent mass-access by robots. (see: www.captcha.net)
:
(*):
(*):