Uspon korporativne dominacije u Srbiji

 PODREĐIVANJE PRIVREDE KORPORATIVNIM INTERESIMA

Uspon korporativne dominacije u Srbiji

Korporacije koje investiraju u Srbiju dobijaju od Vlade Srbije brojne podsticaje i subvencije uprkos tome što ovakva privredna politika ima značajne negativne posledice. Vladina strategija privlačenja stranih investicija uveliko zanemaruje pitanje radničkih i sindikalnih prava, akcenat stavlja na jeftinu radnu snagu, dok se same investicije većinom pokazuju kao neizvesne, potencijalno kratkoročne i pogodne za podnošenje višemilionskih odštetnih zahteva protiv Republike Srbije na osnovu bilateralnih sporazuma o podsticanju i zaštiti investicija. Nadmetanje u privlačenju stranih investicija među državama u regionu dovodi do odobravanja sve većih podsticaja i privilegija stranim korporacijama pa se sve više postavlja pitanje njihove isplativosti. Zahvaljujući ovakvoj politici i poljoprivredno zemljište postaje lak plen svetskih agrobiznis korporacija.

PIŠE MILENKO SREĆKOVIĆ (tekst je izvorno objavljen u srpskom izdanju lista Le Mond Diplomatiq u martu 2016)

U Srbiji su raspisani novi parlamentarni izbori – biće održani 24. aprila – a predizborne kampanje već su u punom jeku. Otvaranje novih radnih mesta i dovođenje stranih investitora opet su u središtu predizbornih obećanja i aktivnosti Srpske napredne stranke (SNS), koja je još od osvajanja vlasti ovu predizbornu strategiju preuzela od prethodnih vladajućih koalicija. Samim tim, u narednom periodu može se pouzdano očekivati povećanje vladinih aktivnosti na polju pregovora i potpisivanja sporazuma o dolasku stranih korporacija. Taj scenario nam je već poznat iz prethodnih predizbornih kampanja, koje su po pravilu bile praćene svečanim presecanjem vrpci i masovnim posetama fabričkim pogonima.

Pokretanje privrede davanjem brojnih podsticaja stranim kompanijama definitivne obrise dobilo je još dok je ministar ekonomije bio Mlađan Dinkić, koji je na taj način obezbeđivao glasove vladajućim koalicijama među čijim partnerima je uvek bila i njegova stranka. Dinkić će u istoriji srpskog političkog života ostati upamćen po širokom dijapazonu političkih manipulacija u cilju osvajanja vlasti – što mu je polazilo za rukom više od jedne decenije iako je bio jedan od najomraženijih političara u Srbiji, sve dok njegova stranka nije ostala ispod cenzusa na izborima 2014. Najpoznatije je svakako njegovo prazno obećanje dato pred predsedničke izbore 2007, da će od privatizacije javnih preduzeća oko četiri miliona građana dobiti pravo na akcije u vrednosti od oko hiljadu evra. Međutim, umesto obećanih hiljadu evra, građani su nakon izbora te akcije mogli unovčiti za u proseku manje od 50 evra. Ovu bezočnu izmišljotinu Dinkić je naknadno pravdao svojom željom da na predsedničkim izborima ne pobedi Tomislav Nikolić, današnji predsednik Srbije, koji je u to vreme smatran preprekom za politiku pridruživanja Evropskoj Uniji.

 Još jedan potez po kome će Dinkić ostati upamćen jeste sporazum sa italijanskim FIAT-om, čije je potpisivanje tempirano na dva dana pred parlamentarne izbore 2008, a prema kojem je ovaj strani investitor preuzeo čitavu kragujevačku automobilsku industriju, dok je država zadržala 30 posto vlasništva. Brojni slični aranžmani sa stranim korporacijama, na koje se vlast gorljivo poziva u doba predizborne trke ne bi li nas podsetila da se svim silama bori protiv nezaposlenosti, već imaju brojne negativne posledice – o kojima će biti reči u ovom tekstu – a gledano na duže staze može se nazreti i sijaset drugih.

 Krenimo redom. Ministarstvo ekonomije već godinama odobrava stranim korporacijama ogromne podsticaje kako bi započele svoje poslovanje i zaposlile određeni broj radnika u Srbiji. Ti podsticaji mogu biti finansijski (u vidu novčanih subvencija po svakom otvorenom radnom mestu i podsticajnih kredita), fiskalni (oslobođenje od carine i umanjenje poreskih obaveza) i indirektni (obezbeđivanje zemljišta i infrastrukture po cenama povoljnijim od tržišnih). Iznosi novčanih subvencija koje se isplaćuju stranim kompanijama po svakom radnom mestu kreću se u proseku od 3 do 10 hiljada evra u zavisnosti od visine investicija, a jedna od skorašnjih subvencija iznosi čak oko 28 hiljada evra po radnom mestu.

 U sklopu ovakve politike, došlo je i do procvata slobodnih zona, teritorija pojedinih opština u Srbiji gde je koncentrisan veći broj stranih i domaćih preduzeća, proizvodnih i uslužnih, kojima je pored pomenutih podsticaja omogućen i bescarinski uvoz i izvoz, oslobođenje od carine, PDV-a i drugih dažbina na uvoz repromaterijala, opreme, mašina i građevinskog materijala, potpuno oslobođenje od poreza na dodatu vrednost i oslobođenje od naknade za uređenje gradskog građevinskog zemljišta, kao i naknade za takse i troškove opštinske uprave, izdavanje dokumentacije, priključenje na infrastrukturne mreže, itd.

 „Slobodne zone (zvaničan naziv Ministarstva ekonomije), u svetu poznate i kao specijalne ekonomske zone, trenutno postoje u 14 opština u Srbiji, ali u toku je formiranje bar još tri nove, u Obrenovcu i Beogradu, i još jedne u Kragujevcu. Prve dve slobodne zone nastale su još 1998. u Pirotu i Subotici, dok su sve ostale oformljene posle 2005. U njima je 2014. poslovalo 262 preduzeća, od čega 98 stranih i 164 domaćih, 47 proizvodnih i 215 uslužnih, a od proizvodnih 31 u stranom i 16 u domaćem vlasništvu. Prema podacima iz 2014, u svim tim preduzećima posao je našlo ukupno 19.255 radnika.

 Iako je njihovo zvanično opravdanje da privlače strane investitore i povećavaju zaposlenost, u većem broju slučajeva privučeni strani investitori već su poslovali u Srbiji a zatim naknadno odlučili da u saradnji sa vlastima formiraju sopstvenu slobodnu zonu i poslovanje nastave u povoljnijem režimu. Tako su među osnivačima privrednih društava za upravljanje slobodnim zonama i slovenačka Kolpa sa 90% vlasničkog učešća (slobodna zona u Zrenjaninu), belgijski Metech sa 30%  (slobodna zona u Smederevu), slovenački Impol Seval sa 33% (slobodna zona u Užicu), kao i italijanski Fiat sa 100% (slobodna zona u Kragujevcu). Samim tim, i rast zaposlenosti u slobodnim zonama nije samo posledica dolaska novih investitora, već i statistički efekat povećanja broja slobodnih zona tako da obuhvate već postojeće proizvođače, koji su i pre njihovog osnivanja zapošljavali približno isti broj radnika. 19.255 zaposlenih u 262 preduzeća koja posluju u režimu slobodne zone čini samo 1,13% ukupnog broja zaposlenih – što je ništavno u poređenju sa npr. kragujevačkom Zastavom, koja je svojevremeno sama zapošljavala i do 35 hiljada radnika.

Zarade u ovim preduzećima višestruko su manje nego u njihovim matičnim zemljama, sindikata najvećim delom ima samo u privatizovanim državnim preduzećima, u kojima su sindikati nasleđeni još iz vremena pre privatizacije, prekovremeni rad je uobičajen i radnici su često primorani da pokreću sudske sporove kako bi im on bio plaćen, dok su povrede na radu i istegnuća usled repetitivnih poslova, odnosno stalnog ponavljanja jedne iste fizičke radnje, masovni i učestali. U aprilu 2015, u pirotskoj slobodnoj zoni – po Fajnenšl Tajmsu jednoj od 50 najboljih u svetu – troje radnika je poginulo dok su još trojica teško povređena u nesreći na radnom mestu u preduzeću Tiger Tajers (inače u vlasništvu kompanije Mišelin), koje je domaćoj javnosti predstavljano kao uspešni investicioni poduhvat.

Kako i susedne zemlje vode sličnu privrednu politiku po pitanju omogućivanja podsticaja stranim korporacijama, razvija se regionalno nadmetanje u privlačenju investitora koje vodi odobravanju sve većih i većih podsticaja stranim korporacijama pa se sve više postavlja pitanje isplativosti tih investicija. Uprava za slobodne zone, direktori slobodnih zona i direktori kompanija koje posluju u slobodnim zonama lobiraju za obezbeđivanje dodatnih podsticaja za strane kompanije, ističući kako takvi podsticaji već postoje u susednim zemljama, pa bi se strane korporacije mogle opredeliti pre za njih nego za Srbiju.(1) Čitava ta trka ide u korist korporacija i njihovog profita ali je pogubna po poštovanje i zaštitu radničkih prava. Ovakvu politiku Vlade Srbije najbolje oličava reklamni spot emitovan na američkom CNN-u, u kojem se strani investitori otvoreno pozivaju da investiraju u Srbiju, jer će tako najlakše doći do jeftine radne snage. Minimalna zarada u Srbiji održava se na oko 1 evro po radnom satu i Vlada Srbije uporno se oglušuje na sindikalne pozive da se ona poveća.

 S druge strane, uprkos svim ovim subvencijama i podsticajima za strane korporacije, ništa ih ne sprečava da njihovo poslovanje u Srbiji ne bude vrlo kratkotrajno. Naime, prema Uredbi o uslovima i načinu privlačenja stranih investicija, kompanija je u obavezi da zadrži svoju investiciju i određeni broj zaposlenih u istoj opštini samo pet godina po realizaciji projekta i prijemu državnih subvencija. Već sad se npr. govori o mogućem odlasku FIAT-a iz Srbije, ukoliko država ne investira u novi model automobila koji bi se proizvodio u kragujevačkoj fabrici. Na taj način na državu se vrši pritisak da sredstva iz budžeta uloži u fabriku, ali to istovremeno dokazuje i da strane korporacije mogu bez prepreka jeftinu radnu snagu i nove podsticaje i subvencije potražiti u drugim zemljama, ostavljajući za sobom brojne radnike bez posla.

 Korporativne tužbe

 Jedna od najaktuelnijih tema u svetskoj javnosti trenutno su pregovori u vezi sa Transatlantskim trgovinskim i investicionim sporazumom (TTIP) između Sjedinjenih Američkih Država i Evropske Unije. Kritičari tog sporazuma s pravom ističu pogubnost ISDS odredbe (rešavanje spora: investitor protiv države), koja korporacijama omogućuje da od država pred međunarodnim arbitražnim sudovima naplaćuju višemilionske odštete ako se ustanovi ma kakva državna krivica za smanjenje njihovog profita.

 Međutim, i pre TTIP sporazuma, u Srbiji je već na snazi oko 50 bilateralnih sporazuma o podsticanju i zaštiti investicija od kojih mnogi već sadrže ISDS odredbu, tj. omogućavaju korporacijama da tuže državu.(2) Do sada je bilo sedam takvih tužbi, a u budućnosti ih se može očekivati i mnogo više. Egzemplarna je izjava bivšeg direktora izvesne kompanije koja je podnela odštetni zahtev od 116 miliona evra, u kojoj on priznaje da su vlasnici shvatili da mogu mnogo više zaraditi tužbom protiv Republike Srbije, nego nastavkom svog poslovanja.(3)

 Poljoprivredno zemljište kao plen korporacija

 U procesu pridruživanja Evropskoj Uniji postavljeni su i temelji korporativnog prisvajanja poljoprivrednog zemljišta. Tako se u Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) između republike Srbije i Evropske Unije, koji je na snazi od septembra 2013, propisuje da Srbija od 2017. stranim licima i kompanijama mora omogućiti sticanje vlasništva nad svojim poljoprivrednim zemljištem. Srpski tajkuni su inače u mnogim privrednim sektorima najpre privatizovali određene industrijske gigante, a zatim ih po znatno skupljoj ceni, i očišćene od brojnih radnika, prodavali stranim korporacijama. U isti mah, privatizacija poljoprivrednih kombinata, preduzeća i zadruga, naročito u Vojvodini kao najplodnijem delu Srbije, dovela je do ukrupnjavanja poljoprivrednog zemljišta u vlasništvu nekolicine bogatih zemljoposednika. Postoje opravdane sumnje da se na ovako nepovoljnu odredbu SSP-a pristalo jer je u interesu novih vlasnika–tajkuna da zemljište do kog su došli privatizacijom što pre skupo prodaju velikim svetskim agrobiznis korporacijama.

 Povrh toga, plodno poljoprivredno zemljište takođe je adut kojim aktuelna vlast nastoji da privuče svetske agrobiznis kompanije, uprkos velikom protivljenju javnosti i domaćih poljoprivrednih proizvođača. Nedavno su potpisani sporazumi sa poljoprivrednim korporacijama iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, zemlje koja ima specijalne odnose sa srpskim vladajućim strukturama, a zatim i sa nemačkom kompanijom Tenis, koja se bavi preradom svinjskog mesa.

 Srbija na rasprodaji

Proces privatizacije u Srbiji bio je usko povezan sa organizovanim kriminalom, pranjem novca i korupcijom. Mnoga preduzeća, na primer, privatizovana su novcem stečenim prodajom narkotika, koji su šefovi narko-kartela hteli da provuku kroz legalne finansijske tokove. Tome je uveliko doprinela i Agencija za privatizaciju koja uopšte nije ispitivala poreklo novca korišćenog u privatizaciji preduzeća. Otuda su preduzeća kupovana iz najrazličitijih profitabilnih pobuda koje nisu imale nikave veze sa održavanjem proizvodnje i očuvanjem radnih mesta – ponajpre zbog nabavljanja atraktivnih nekretnina, mogućnosti da se na njih podigne hipoteka ili da se kasnije po skupljoj ceni preprodaju stranim investitorima. Iz tih razloga je domaća kompradorska buržoazija pružala tako snažnu podršku evropskim integracijama, koje su postavile bazični okvir za odvijanje ovakvih procesa koji obezbeđuju profit i lokalnim tajkunima i svetskim korporacijama.

Srbiju polako preuzimaju svetski korporativni magnati, a njena industrija i poljoprivreda prodaju se pod izgovorom da je to u najboljem interesu građana Srbije. Korporacijama se odobravaju nezamislivi ustupci, oslobađaju se većine dažbina prema državi, i uz to još finansiraju da bi privremeno zaposlile određeni broj radnika, bez sindikata i u krajnje nepovoljnim radnim uslovima. Od toga najveću korist imaju strani investitori, koji sutradan mogu tužiti državu iz ma kog razloga koji im nije po volji, domaći tajkuni, koji špekulišu sa kupoprodajom privatizovanih preduzeća i obradivog zemljišta, i politički establišment, koji ovakvu rasprodaju zemlje predstavlja kao mudar politički potez, i razglašava svoje uspešne privredne poduhvate i po narod nepovoljne investicione sporazume u svakoj predizbornoj kampanji. Naporedo sa tim  uspesima javni dug Srbije povećan je na 24 milijarde evra, a silno smanjenje nezaposlenosti jasno se ispostavlja kao samo vešto naštimovana statistika i prazno slovo na papiru. Suviše primera iz drugih zemalja – ne računajući već očigledne primere iz naše – uverava nas da predviđanja izneta u ovom tekstu nisu samo kataklizmička slutnja, zloslutno predskazanje ili globalna paranoja, već skoro izvesna budućnost, od koje se treba vrlo ozbiljno pribojavati, ako se nešto u srpskoj privrednoj politici ubrzo iz temelja ne promeni.

*MILENKO SREĆKOVIĆ je novinar, publicista i društveni aktivista. Predsednik je organizacije Pokret za slobodu i kolumnista Politike. Poslednja knjiga koju je objavio zove se Korporativni imperijalizam: Zone eksploatacije u Srbiji, Pokret za slobodu, Beograd, 2015.

(1)     Detaljnije o tome u Milenko Srećković, Korporativni imperijalizam: Zone eksploatacije u Srbiji, Pokret za slobodu, Beograd, 2015.

(2)     Moje istraživanje o preciznom broju bilateralnih sporazuma, koje je Republika Srbija potpisala, a u kojima se nalazi ISDS odredba, još uvek je u toku, tako da u ovom trenutku ne raspolažem preciznijim podacima. Do sada sam utvrdio da je bilo sedam korporativnih tužbi protiv Republike Srbije, a za dve od njih arbitražni postupci još uvek su u toku.

(3)     Milenko Srećković, Zelen(ašk)a ekonomija, Politika, 24.02.2016.

Error: The expand/collapse plugin requires that both parameters (id,title) are used.

This is a captcha-picture. It is used to prevent mass-access by robots. (see: www.captcha.net)
:
(*):
(*):