Solidarnost i borba zrenjaninskih radnika

Šinvoz, Bek, Jugoremedija, Frape Behr

Solidarnost i borba zrenjaninskih radnika


Protesti radnika-akcionara zrenjaninskih fabrika Bek i Šinvoz, polovinom januara ove godine, skrenuli su pažnju javnosti na problem ”tranzicionih gubitnika”, oko kog su se svi kandidati na istovremeno održanim predsedničkim izborima utrkivali u ignorisanju. Uz solidarnu podršku kolega iz Jugoremedije, zrenjaninski radnici već duže vreme vode borbu za oporavak svojih fabrika od razornih posledica privatizacije. Za sada su postigli dva veoma važna uspeha – pre svega, stvorena je solidarnost i briga za najugroženije članove zajednice. Drugi značajan domet je to što su se oba kolektiva izborila za poništenje privatizacionih ugovora. Nastavlja se, međutim, borba za izlazak iz stečaja, sa neizvesnim izgledima za uspeh. O budućim događajima obaveštavaćemo vas preko sekcije Glas radnika na web portalu www.freedomfight.net, kao i preko štampanog izdanja Glasa radnika.


Nekadašnji industrijski centar Srbije i Jugoslavije, grad Zrenjanin danas prema zvaničnim podacima ima stopu nezaposlenosti od 37%. Fabrike koje su zrenjaninski radnici gradili u vreme socijalizma i od kojih su decenijama živeli, danas su uglavnom zatvorene. Pre sedam godina, u vreme početka tranzicije u Srbiji, neoliberalni eksperti su nam objašnjavali da će celokupna srpska privreda ”otići pod stečaj” ako se što hitnije ne privatizuje. Tako je preduzeće za proizvodnju i remont šinskih vozila Šinvoz dočekalo privatizaciju 2004. godine, a industrija mesa Bek godinu dana kasnije. Zatim su se pretnje iz 2001. godine ostvarile – oba preduzeća su zaista otišla pod stečaj, ali tek prošle godine, nakon privatizacije.

Nezainteresovanom posmatraču (ako takvi još uvek postoje), može izgledati čudno što su novi privatni vlasnici svoja preduzeća odveli u stečaj. Za to postoji nekoliko vrlo jednostavnih razloga. Radnici Beka i Šinvoza u svojim saopštenjima ističu dva:

- U Šinvozu, radnici imaju 44%, a u Beku 30% vlasništva. Iako većinski vlasnici u Srbiji lako mogu da ostvare sve svoje namere, ipak je nemoguće u potpunosti uspostaviti apsolutnu kontrolu sve dok su radnici preduzeća istovremeno i njegovi suvlasnici. Zato gazde u Srbiji pribegavaju jednostavnoj taktici – imenuju upravu u kojoj nema ni jednog predstavnika radnika-akcionara, i onda bez ikakve kontrole sklapaju štetne ugovore sa drugim firmama koje su takođe u njihovom vlasništvu. Tako uvedu privatizovano preduzeće u stečaj, a zatim ga kao većinski poverioci ponovo preuzmu iz stečaja, ali sada kao stopostotni vlasnici.

- Ulaskom preduzeća u stečaj prestaje radni odnos svim radnicima, prestaje rad sindikata, prestaje da važi kolektivni ugovor. Kada nekadašnji većinski vlasnik ponovo preuzme fabriku iz stečaja, on dolazi u poziciju da se prilikom ponovnog zapošljavanja obračuna sa radnicima koji su mu se suprotstavljali. Sindikat koji bude nastao u takvim uslovima, biće, naravno, pod punom kontrolom gazde i njegovog menadžmenta.

Kao dokaz za ove tvrdnje, možemo reći samo jedno – većinski poverioci Beka i Šinvoza su isti oni ljudi koji su ih i odveli u stečaj – nekadašnji većinski vlasnici.

Nakon što su radnici-akcionari Jugoremedije posle četvorogodišnje borbe uspeli da ostvare svoja prava, i pokazali svim radnicima u Srbiji da solidarna i uporna borba može biti uspešna, radnici-akcionari Beka i Šinvoza su, uz podršku kolega iz Jugoremedije, započeli borbu za svoje fabrike. Blokada Beka je počela 8. oktobra, a blokada Šinvoza 28. decembra prošle godine. Nakon pritiska na Agenciju za privatizaciju da spreči kršenje ugovora i zakona, u Beku je krajem novembra raskinut ugovor o privatizaciji, tako da je 70% kapitala fabrike vraćeno državi. Međutim, iako je raskidom ugovora priznala da je tolerisanjem nezakonitosti i sama doprinela stečaju Beka, Agencija odbija da se uključi u oporavak preduzeća, ne prihvata odgovornost za stečaj i odbija da zaštiti deo vlasništva Beka koji pripada državi.

U Šinvozu, Agencija je sredinom decembra utvrdila da većinski vlasnik Nebojša Ivković nije izvršio ugovornu obavezu investiranja, ali nakon toga nije raskinula ugovor, već mu je dala dodatni rok od 15 dana da sada, sa tri godine zakašnjenja, investira u preduzeće koje je prethodno doveo do stečaja. Ivković je ovaj rok iskoristio da bez dozvole suda u Šinvoz unese robu koju je nameravao da predstavi kao investiciju. Roba je 18. decembra na prevaru uneta u prostorije bivšeg fabričkog restorana, ali je stečajni sudija Radomir Radojičić odbio da bude karika u lancu korupcije i da uknjiži ”investiciju” u imovinu Šinvoza.

Od kako je Šinvoz privatizovan 2004. godine, tri radnika su izvršila samoubistvo zbog beznadežne situacije u koju su dovedeni propadanjem preduzeća. Svi apeli radnika upućeni državnim organima da spreče propast Beka i Šinvoza i da zaustave tragediju zrenjaninskih radnika, nailazili su na ignorisanje, šikaniranje, ubeđivanje da nisu u pravu i da većinski vlasnici vode preduzeća ka oporavku.

Raskid privatizacije i u Šinvozu – spomenik znanom radniku

Naporedo sa blokadom fabrika u Zrenjaninu, radnici-akcionari Šinvoza i Beka su 15. januara ove godine organizovali protest u beogradskom Domu sindikata, zahtevajući:
- Da Agencija za privatizaciju, nakon što je utvrdila da kupac 56% društvenog kapitala Šinvoza Nebojša Ivković nije izvršio ugovornu obavezu investiranja, raskine ugovor o prodaji društvenog kapitala koji je zaključila sa Ivkovićem 2004. godine;
- Da se država, kao vlasnik dela kapitala Beka (70%) i Šinvoza (56%, nakon raskida ugovora o prodaji društvenog kapitala), odgovorno ponaša prema svojini koju ima u obema fabrikama, odnosno da predstavnici nadležnih državnih organa, zajedno sa radnicima-akcionarima kao suvlasnicima preduzeća, oforme tim koji će u dogovorenom roku utvrditi nezakonitosti u stečaju obe fabrike i sprečiti očiglednu pljačku kroz postupak stečaja i propast preko hiljadu porodica koje su živele od Beka i Šinvoza.

Ovi zahtevi su, uz predlog za sastanak, dostavljeni Agenciji za privatizaciju (nadležnoj za raskid ugovora o privatizaciji Šinvoza), Akcijskom fondu (koji zastupa interese državnog kapitala nakon raskida ugovora o privatizaciji), Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja (koje vrši nadzor nad radom Agencije za privatizaciju i Akcijskog fonda), Ministarstvu pravde (jer se oba preduzeća nalaze u nadležnosti Trgovinskog suda) i Ministarstvu unutrašnjih poslova (koje treba da hapsi).

U Dom sindikata je 15. januara došlo oko 400 radnika Šinvoza i oko 200 radnika Beka. Sastanci održani tog dana, i pored činjenice da je protest tempiran za špic predizborne kampanje, nisu doneli ništa novo u odnosu na sedmogodišnju praksu pregovora državnih organa u Srbiji sa radnicima ojađenim privatizacijom – pomoćnica ministra pravde Mirjana Tadić se izgovarala na nezavisnost pravosuđa (urgiraće kod nadležnih sudova i tužilaštva da što hitnije postupe po podnetim tužbama, žalbama i krivičnim prijavama, zatražiće od zrenjaninskog Trgovinskog suda izveštaj o stečaju Šinvoza i Beka i tsl), a pomoćnik ministra ekonomije i regionalnog razvoja Nebojša Ćirić obećao da će (dvo)lično prisustvovati sastanku komisije koja u četvrtak 17. januara odlučuje o raskidu ugovora o privatizaciji Šinvoza, kako bi proverio da li njegova braća lažovi rade po zakonu. Radnici-akcionari Beka su pokušali da zakažu sastanak i u Akcijskom fondu, o mogućnosti da i ova institucija, kao zastupnik 70% kapitala Beka, zajedno sa radnicima-akcionarima, zatraži zaustavljanje stečaja do okončanja postupaka protiv bivšeg većinskog vlasnika i njegovog menadžmenta za namerno izazivanje stečaja, al’ do sastanka nekako nije došlo.

Na zboru održanom 15. januara uveče, radnici su doneli odluku da oni koji se osećaju sposobnim nastave protest, da sutradan protestuju ispred Akcijskog fonda sa zahtevom radnika Beka, a da 17. januara okupljanjem ispred Agencije za privatizaciju omoguće nesmetan rad komisije koja odlučuje o raskidu privatizacije Šinvoza. Oko 200 radnika obe fabrike je odlučilo da naredne dve noći prespava u Kamenoj Sali Doma sindikata.

U noći između 15. i 16. januara, u Kamenoj sali Doma sindikata je preminuo četrdesetogodišnji radnik-akcionar Šinvoza Radislav Stojanov - Čupa. Oko 200 revoltiranih radnika koji su se prethodne noći vratili za Zrenjanin, 16. januara ujutro ponovo dolaze za Beograd.

Nakon što je vest o smrti Radislava Stojanova objavljena u medijima, radnici-akcionari Šinvoza su pozvani na sastanak sa Mlađanom Dinkićem i direktorkom Agencije za privatizaciju Vesnom Džinić, a radnici Beka u Akcijski fond kod direktora Aleksandra Gračanca i direktorke sektora za pravne poslove Snežane Živković.

Ministra Dinkića je vidno uznemirila vest o smrti Čupe Stojanova, verovatno mu je samo palo na pamet da su sličnih godina. Takođe se silno iznenadio & razljutio na novost o zloupotrebama i nezakonitostima u privatizaciji Šinvoza, te obećao da će svu dokumentaciju proslediti Ministarstvu unutrašnjih poslova i Službi za borbu protiv organizovanog kriminala, sa zahtevom za hitno postupanje, da će da posreduje u organizaciji sastanka Protestnog odbora Šinvoza sa Draganom Jočićem, zakaže salu, postavi sto, pribere, i razne druge ekspertske usluge koje mu niko nije tražio. Što se tiče raskida ugovora o privatizaciji Šinvoza, što je u nadležnosti njegovog Ministarstva, Dinkić se iskukao da mu je, eto, zbog onih kutija unetih 18. decembra, baš ponestalo osnova za raskid ugovora, pa nek svrate neki dan iza izbora, možda Jočić prezdravi pa nabavi štogod. Ministar nije komentarisao činjenicu da je upad investicije od 18. decembra omogućila Agencija za privatizaciju (nad kojom on vrši nadzor, a kojom direktoruje Vesna Džinić, ministrova zla poručnica još iz guvernerskih dana), dozvolivši Ivkoviću da ispegla prevaru i investira tri godine po isteku roka, ali je napomenuo da su i njegova iskustva sa radom pravosuđa u Srbiji jako nezavisna, pa se može očekivati da sud Ivkoviću vrati Šinvoz ako Agencija raskine ugovor na osnovu dokaza kojima trenutno raspolažu radnici. Dogovoreno je da Ministarstvo ekonomije oformi komisiju koja će u roku od 5 dana utvrditi da li je kupac izvršio investiciju, i da će, ako ”korumpirano” pravosuđe ne uknjiži robu unetu 18. decembra, Agencija raskinuti ugovor.

Na sastanku sa radnicima Beka, među kojima prethodne noći nije bilo mrtvih, Gračanac i Živkovićeva su ponovili stav Akcijskog fonda da ih se ne tiče državna imovina upropašćena nepostupanjem Agencije za privatizaciju.

Na zboru u Kamenoj sali 16. januara uveče, radnici su odlučili da se vrate za Zrenjanin kako bi sahranili preminulog kolegu. Nakon kratkog zatišja, a po okončanju prvog kruga predsedničkih izbora i isteku roka dogovorenog sa Dinkićem, Protestni odbor Šinvoza 24. januara faksom obaveštava ministra da, prema njihovom saznanju, sud nije zaprimio robu koju je Ivković uneo 18. januara, i traže da postupi po dogovoru. Nakon što odgovor nisu dobili, na zboru ispred fabrike 28. januara radnici donose odluku da, ukoliko za dva dana Agencija za privatizaciju ne raskine ugovor, 31. januara nastave protest u Beogradu. Četvrtak 31. januar, uzgred, beše poslednji dan kampanje za drugi krug predsedničkih izbora. Ministarstvo ekonomije 30. januara poziva Protestni odbor na sastanak. Predsednik odbora Mita Lisica na sastanku odbija da razgovara o bilo čemu osim o raskidu ugovora i insistira da će se protest nastaviti ukoliko do jutra ne dobiju pismeno obaveštenje o raskidu. Ujutro 31. januara, dok se šest autobusa sa radnicima spremalo da krene za Beograd, Ministarstvo faksom obaveštava Nebojšu Ivkovića i Protestni odbor da je raskinut ugovor o prodaji 56% društvenog kapitala Šinvoza.

Solidarnost

Iako je raskid ugovora o privatizaciji samo prvi korak u borbi za oporavak dve fabrike, izlazak iz stečaja će ići dosta lakše sada kad je i Agencija za privatizaciju priznala da su Nebojša Ivković i Miloš Jović nesavesno vodili poslovanje Šinvoza i Beka, i mada nije pogrešno reći da su zrenjaninski radnici izvukli maksimalnu korist iz januarskog cirkusa oko srpskog prestola, realan uspeh njihovog protesta svakako nije organizacione, niti taktičke prirode.

Po povratku radnika iz Doma sindikata, gradonačelnik Zrenjanina Goran Knežević i Socijalno-ekonomski savet Grada Zrenjanina obratili su se Trgovinskom sudu pismima u kojima se pridružuju zahtevima radnika-akcionara za obustavljanje postupaka stečaja dok se ne rasvetle okolnosti pod kojima su bivši vlasnici doveli Bek i Šinvoz do bankrota. Sud, za sada, odoleva ”pritiscima” lokalne zajednice i oštećenih radnika i akcionara, i sigurno je da će u borbi za izlazak iz stečaja, radnicima trebati još puno upornosti, i puno podrške. Međutim, za razliku od miliona drugih ”žrtava tranzicije” u Srbiji (bar dva miliona po popisu od 3. februara), borci za Bek i Šinvoz su pridobili razumevanje ne samo lokalne vlasti – Samostalni sindikat i zrenjaninski politički pokret Ravnopravnost (koji okuplja radnike-akcionare Jugoremedije i drugih pobunjenih fabrika, kao i paore, zadrugare i druge ”male vlasnike” bivše društvene imovine koja je ovih dana na meti domaćih krimosa i evropskih banaka), formirali su fond solidarnosti sa radnicima u protestu, namenjen najugroženijima iz Beka i Šinvoza, u koji je za par nedelja uplaćeno preko pola miliona dinara.

Kao što su radnici-akcionari Jugoremedije ubrzo nakon pobede 1. marta prošle godine razumeli da ni sami neće daleko dogurati ako ostanu ”pile sa tri noge”, tako i ostali mali vlasnici Zrenjanina izgleda počinju da shvataju da se borba za Bek i Šinvoz ne tiče samo radnika-akcionara ove dve fabrike.

Tiče se, naime, života.

Ako ste poslednjih nedelja gledali neki od televizijskih nastupa Milene Prstojević iz Beka, ili Mite Lisice iz Šinvoza, sigurno ste primetili nešto neobično u odnosu na dosadašnje radničko-akcionarske tribune u Srbiji – to više nisu zbunjeni socijalistički sindikalci iskompleksirani nepoznavanjem propisa i običaja o privatizaciji i tržištu hartija od vrednosti, koji natucaju i onako dosadne pravne detalje svog komplikovanog slučaja, i zvuče neuverljivo kao i svi drugi nadri pisari. Mita i Milena jasno i razgovetno govore o prevari i nepravdi, o svom pravu na rad i privatnu svojinu, i zahtevaju odgovornost državnih organa koji su godinama saučestvovali u prevari i, zajedno sa bivšim gazdama, doveli fabrike do propasti.

Ove 2008. godine, mali vlasnici u Srbiji se više ne trude da nauče Dinkićev jezik.

Rešili su da progovore svojim.

Marija Radišić, Ivan Zlatić, Vladislav Bailović i Milenko Srećković

Šinvoz

Fabrika za proizvodnju i remont šinskih vozila Šinvoz iz Zrenjanina je započela privatizaciju 1990. godine, po odredbama Zakona o društvenom kapitalu. Do 1993. godine, radnici Šinvoza su otkupili 14% akcija preduzeća, nakon čega je privatizacija preduzeća obustavljena zbog hiperinflacije. Nastavljena je 2004. godine, po novom Zakonu o privatizaciji – radnicima i penzionerima je pripalo 30% neprivatizovanog kapitala, a država je preostalih 56% prodala Nebojši Ivkoviću, koji je na aukciji učestvovao kao fizičko lice. U trenutku prodaje 56% kapitala, Šinvoz je imao oko 870 radnika.

Prema ugovoru sa Agencijom za privatizaciju, Ivković je bio obavezan da investira u Šinvoz, i na osnovu investicije je trebalo da poveća svoj vlasnički udeo. Ovu ugovornu obavezu, Ivković je ”izvršio” 2005. godine, tako što je pet rashodovanih dizel lokomotiva, bez točkova i motora, nabavljenih radi seče i prodaje u staro gvožđe, prikazao kao investiciju u osnovna sredstva, nakon čega se uknjižio kao vlasnik 76% akcija Šinvoza. Radnici-akcionari su obavestili Agenciju za privatizaciju o kakvoj vrsti ”investicije” se radi (pogledati slike), i zahtevali kontrolu izvršenja ugovornih obaveza. Agencija je na zahtev radnika-akcionara u naredne dve godina slala nekoliko kontrola u Šinvoz, ali su njihovi nalazi uvek potvrđivali da investicija jeste izvršena na način predviđen ugovorom.

Nakon nekoliko jednosatnih štrajkova upozorenja, leta 2006. godine radnici Šinvoza po prvi put ulaze u potpunu obustavu rada, zbog neisplaćenih zarada. Uz posredovanje Ministarstva privrede, štrajk je obustavljen nakon dve nedelje, ali se neredovna isplata zarada nastavila i u narednom periodu.

Nakon što mu je istekla ugovorna obaveza održavanja kontinuiteta proizvodnje, Ivković početkom 2007. godine u potpunosti obustavlja rad u fabrici, i otpušta sve veći broj radnika po osnovu tehnološkog viška. Radnici-akcionari polovinom 2007. organizuju proteste na kojima traže raskid kupoprodajnog ugovora, na šta Ivković reaguje otpuštanjem predsednika Samostalnog sindikata Šinvoza Mite Lisice.

Novembra 2007. godine, nad Šinvozom je otvoren stečaj. Najveći poverioci su firme čiji vlasnik je takođe Nebojša Ivković. U trenutku otvaranja stečaja, u Šinvozu je bilo zaposleno oko 470 radnika. Danom ulaska u stečaj, svima je prestao radni odnos. Preduzeće im duguje plate i doprinose za skoro godinu ipo dana. Stečajni upravnik Nebojša Bajić angažuje ljude iz bivše uprave da rade u stačeju, i zadržava privatno GMG obezbeđenje koje je leta 2007. godine angažovao Ivković nakon što je otpustio radnike obezbeđenja Šinvoza. Na pritisak radnika, decembra 2007. godine kontrola Agencije za privatizaciju je utvrdila da Ivković nije izvršio investiciju u skladu sa ugovorom, ali ne raskida ugovor, već mu daje dodatni rok od petnaest dana da investira u Šinvoz.

Dve godine nakon što se ukljužio kao vlasnik 76% fabrike, Ivković bez odobrenja stečajnog upravnika i stečajnog sudije, uz pomoć radnika GMG obezbeđenja, 18. decembra u prostorije nekadašnjeg fabričkog restorana unosi robu koju je hteo da predstavio kao investiciju.

Nakon što su saznali da Ivković pokušava da ispegla prevaru, 28. decembra 2007. godine oko 400 radnika Šinvoza blokira fabriku i zahteva raskid ugovora o privatizaciji i izlazak iz stečaja. Blokadom rukovodi Protestni odbor u kom su predstavnici oba reprezentativna sindikata i Udruženja malih akcionara.

Industrija mesa Bek

Industrija mesa Bek je nekada zapošljavala preko 800 radnika, izvozila je svoje proizvode širom sveta. Devedesetih godina, kao i u mnogim drugim firmama širom Srbije, počelo je propadanje. Danas, dve godine posle privatizacije, Bek je u stečaju.

Nakon prodaje 70% društvenog kapitala Beka aprila 2006. godine, novi vlasnik Miloš Jović nije preduzeo ništa da pokrene proizvodnju u preduzeću, niti se u njemu uopšte pojavljivao. Za novog vlasnika, radnicima se predstavio Vladan Beštić, što je bilo moguće jedino zahvaljujući činjenici da je Agencija za privatizaciju odbila da radnicima dostavi ugovor o kupoprodaji 70% kapitala Beka. U zamenu za pokretanje proizvodnje, Beštić nudi radnicima da njhova potraživanja prema Beku preuzme na jednu od svojih firmi, što oni prihvataju, ali proizvodnja ne kreće ni nakon preuzimanja duga. Nebrojeno puta, su radnici upozoravali Agenciju za privatizaciju da kupac ne poštuje ugovorne obaveze i da se propadanje nastavlja, međutim Agencija posle svake kontrole daje kupcu nove i nove rokove da ispuni svoje obaveze, sve dok marta 2007. godine fabrika nije otišla pod stečaj.

Većinski poverioci Beka su firme Vladana Beštića i članova njegove familije. U potraživanja koja je prijavio, spadaju i dugovi koje je otkupio od radnika obećavajući zauzvrat pokretanje proizvodnje. Iako je sam izglasao da preduzeće ide u reorganizaciju, za prvih pola godine, Beštić ne samo što nije preduzeo nikakve korake u pravcu oporavka firme i eventualnog izlaska iz stečaja, već sudu nije dostavio ni program reorganizacije. U međuvremenu, Bek ulazi u sve veće probleme, troškovi stečaja se povećavaju, a zrenjaninski Trgovinski sud daje nove rokove čoveku koji je već bezbroj puta dokazao da ne poštuje nikakve obaveze. Međutim, nakon što su počeli protesti radnika-akcionara, i nakon što je na njihov pritisak Agencija za privatizaciju krajem novembra 2007. godine raskinula ugovor o privatizaciji Beka, i Beštić i sud počinju ubrzano da rade. Skupština poverilaca se zakazuje za 10. januar, i na njoj Beštić izglasava svoj program reorganizacije.

Iako su radnici-akcionari za skupštinu poverilaca blagovremeno najavili prisustvo javnosti, obezbeđenje zrenjaninskog suda je bez ikakvog obrazloženja zabranilo dvema filmskim ekipama da prisustvuju skupštini – reditelju Želimiru Žilniku i engleskoj filmskoj ekipi koja snima film o borbi zrenjaninskih radnika, nije bilo dozvoljeno da uđu u sudnicu.

Da su imali prilike da snime rad skupštine, zabeležili bi kako Vladan Beštić, čovek koji je uveo Bek u stečaj, sada kao većinski poverilac izglasava program reorganizacije, koji je sam predložio. Takođe, mogli su da snime kako dve stotine prisutnih radnika i akcionara glasa protiv reorganizacije, i kako sud ignoriše činjenicu da je Agencija za privatizaciju raskinula ugovor o privatizaciji Beka sa Milošem Jovićem, vozačem Vladana Beštića, zato što nikada nije pokrenuo proizvodnju u preduzeću. Međutim, institucije u Srbiji očigledno još uvek odbijaju da svoj rad izlože sudu javnosti – Agencija za privatizaciju već dva meseca odbija da izvrši nalog Poverenika za informacije od javnog značaja i da radnicima dostavi imena članova komisije koja je kontrolisala izvršenje ugovornih obaveza u Beku, i koja je tolerisanjem kršenja ugovora dovela do stečaja fabrike.

Pismo industrijskih radnika sveta (IWW) državnim organima republike Srbije

REPUBLIKA SRBIJA
PREDSEDNIK REPUBLIKE, Boris Tadić
MINISTAR EKONOMIJE I REGIONALNOG RAZVOJA, Mlađan Dinkić
AGENCIJA ZA PRIVATIZACIJU, direktor Vesna Džinić
AKCIJSKI FOND, direktor Aleksandar Gračanac

Poštovani,
Međunarodna komisija solidarnosti (ISC) Industrijskih radnika sveta (IWW) – međunarodnog demokratskog sindikata kojim upravljaju radnici – izražava solidarnost sa radnicima-akcionarima zrenjaninskih fabrika BEK i Šinvoz, koji su od oktobra, odnosno decembra 2007. godine u blokadi svojih fabrika.
Naša organizacija osuđuje način na koji novi vlasnici teraju svoja preduzeća u stečaj, sa namerom da potpunim prelaskom vlasništva u njihove ruke ponište osnovna radnička prava otkazivanjem kolektivnog ugovora.
Zahtevamo od predsednika Borisa Tadića, ministra ekonomije i regionalnog razvoja Mlađana Dinkića, direktorke Agencije za privatizaciju Vesne Džinić i direktora Akcijskog fonda Aleksandra Gračanca da urade sve što je u njihovoj nadležnosti kako bi se raskinuli ugovori o privatizaciji i da omoguće da se radnici-akcionari ovih fabrika zaštite od loših posledica do kojih je privatizacija dovela.
Pored toga, naša organizacija smatra da postoji bliska veza između političkih sloboda i ekonomske pravde – odsustvo jednog, sigurno znači i urušavanje drugog. S tim u vezi, zaštita prava radnika-akcionara je pozitivan korak koji treba da osigura da većina radnog naroda u Srbiji ne padne pod dominaciju interesa nekolicine bogatih.
Srdačan pozdrav,
Saku Pinta
Međunarodna komisija solidarnosti
Industrijski radnici sveta

Pismo podrške zrenjaninskim radnicima od naših drugova iz Slovenije

Drugovi i drugarice, braćo i sestre,

Dozvolite nam da vam u ovom teškom vremenu pošaljemo najmanje što možemo, a što vam možda u teškom vremenu najviše i treba – naša podrška i naš glas.  U vreme kada praktično nema više stvari koja nije redukovana na robu sa cenom koju diktira tržište, vi ste dokaz da neke stvari ipak nije moguće kupiti ili prodati – ponos i želju za drugačijim svetom.

Najmanji od najmanjih sa drugog dela naše planete, koji su pre 14. godina krenuli na sličan put, kažu da je put težak. Pošto su odlučni da idu do kraja, najmanji od najmanjih ne trče, nego hodaju i hodajući postavljaju pitanja. Najstariji od najstarijih od najmanjih, bez lica i glasa, kazali su im da u vreme kada nije moguće imati i razum i snagu, neka uvek izaberu razum, i prepuste silu protivniku. U mnogim sukobima sila je stvar koja omogućava pobedu, ali borba kao takva može se dobiti samo razumom. Političari i vladari nikad neće moći iz svoje sile crpsti razum, a vi ćete uvek imati mogućnost iz vašeg razuma crpeti moć!

Sa planina severozapada Balkana,
Dost Je!, Slovenija

 

 

Zauzeta fabrika i u Barseloni


I fabrika Frape Behr u Barseloni je proteklih meseci bila zauzeta nakon što je uprava najavila sprovođenje plana koji bi rezultirao otpuštanjem 295 radnika. Sedište ove korporacije je u Štutgartu u Nemačkoj, a kompanija se bavi proizvodnjom sistema za hlađenje automobila. Svoja predstavništva ima u Francuskoj, Češkoj, Italiji, Africi, Brazilu i SAD.
Radnici su držali pod kontrolom fabriku i vršili pritisak na upravu i katalonsku vladu da odustane od spornog plana. CNT, anarhistički sindikat, je podržao radnike demonstracijama širom zemlje i preko sindikalnih biltena apelovao na solidarnost sa radnicima u Barseloni.

CNT je pozvao sve prijateljske organizacije (naročito one u čijim zemljama postoje fabrike Behr korporacije) na zajedničku akciju. Bili su organizovani protesti solidarnosti sa radnicima i radnicama fabrike Behr ispred predstavništava kompanije i ispred španskih ambasada i konzulata.

Aktivisti Freedom Fighta – Pokreta za slobodu su informisali zrenjaninske radnike o dešavanjima u fabrici Frape Behr, nakon čega je barselonskim radnicima upućeno sledeće pismo podrške:

Dragi drugovi,

Dve hiljade radnika zaposlenih u zrenjaninskim fabrikama Jugoremediji, BEK-u i Šinvozu, već više od četiri godine se bore protiv katastrofalnih posledica privatizacije koja je u našoj zemlji započeta 2001. godine.

Upornom i solidarnom borbom, radnici Jugoremedije su uspeli da se izbore za svoja radna mesta i za radničku kontrolu nad fabrikom. Sada, uz njihovu podršku i pomoć, preko hiljadu radnika BEK-a i Šinvoza, koje je privatizacija odvela u stečaj i ostavila bez posla, bore se za povratak na posao i oporavak svojih fabrika. Tokom oktobra i decembra, radnici su blokirali obe fabrike, sa zahtevom da država raskine ugovore o privatizaciji i omogući izlazak iz stečaja. Rešeni smo da održimo blokadu svojih fabrika sve do ispunjenja radničkih zahteva, u cilju osiguravanja egzistencije zaposlenih, neometanog samoorganizovanja, podjednakog učešća u odlučivanju o sudbini svog radnog mesta i ravnopravnog tretmana svih radnika.

Iz alternativnih medija smo saznali da se u vašoj fabrici vodi ista borba na koju smo i sami primorani. Iskustvo radnika Jugoremedije je pokazalo radnicima u Srbiji da su upornost i solidarnost najjače oružje radnika koji se bore za svoju egzistenciju i za egzistenciju svojih porodica. Uvereni smo da je globalna solidarnost među radnicima najdelotvorniji odgovor na globalnu nepravdu koju radnicima nanosi izrabljivački poredak, i zato podržavamo vašu borbu i pozivamo vas da istrajete dok kompanija Frape Behr ne odustane od svojih planova.

 

 

Film o borbi radnika Jugoremedije

Ugovor na štetu trećeg

Scenario, montaža i režija Ivan Zlatić

Uspeh dugogodišnje borbe radnika Jugoremedije osim na solidarnosti, dobroj organizovanosti i upornosti počiva i na dobroj artikulaciji borbe, zahteva, i čitave problematike s kojom su se radnici ni krivi ni dužni suočili u mutnim vremenima domaće tranzicije i privatizacije. 

2005. godine, u sred borbe radnika zrenjaninske fabrike lekova Jugoremedija, osim brojnih članaka, dopisa, pisama podrške, konferenciji za štampu, kojima se pokušavalo da se probije medijsko ignorisanje privatizacionih krađa, Ivan Zlatić, ovdašnji radnik-intelektualac, snimio je film Ugovor na štetu trećeg koji sistematski i detaljno analizira složeni splet okolnosti, neodgovornosti i kriminalnog ponašanja koji se obio o glavu radnicima Jugoremedije koje naša ’’pravna’’ i ’’demokratska’’ država još nije našla za shodno da obešteti zbog svih nedaća s kojima su državnom krivicom morali da se suoče.

Radnici koji su se preko borbe za radnički udeo u svojim fabrikama ustvari borili za golu egzistenciju, bili su dugogodišnje žrtve slepih državnih mera, posebno privatizacije koja je imala najkatastrofalnije posledice po stanovnike ove izmanipulisane zemlje. Manjinski vlasnik Jugoremedije Jovica Stefanović Nini, tada opranog novca ovekovečen na poternici interpola, uz državnu ilegalnu pomoć u vidu dokapitalizacije, 2003. godine postaje većinski vlasnik fabrike. U decembru iste godine radnici zauzimaju fabriku i otpočinje dugotrajna i uporna borba za istinu i pravdu.

Film Ugovor na štetu trećeg sadrži mnoštvo intervjua sa akterima slučaja Jugoremedija neposredno po povratku s poprišta. Za film govore Verica Barać, Zdravko Deurić, Nebojša Popov, Branko Pavlović, mnogi radnici i sindikalisti, kao i Aleksandar Vlahović, tadašnji ministar za privredu i privatizaciju. Film nam rasvetljava svaki prelomni trenutak borbe. Scene borbe sa privatnim obezbeđenjem podržanim od lokalne policije posebno su potresne i inspirativne za svakog ko veruje da se samo udruženom borbom može stati na put pljački i izrabljivanju. 

Borba radnika Jugoremedije je bila pravovremena. Pljačkaški recept dovođenja fabrike u stečaj a zatim njeno preuzimanje iz stečaja na osnovu potraživanja fantomskih firmi istog vlasnika, u Jugoremediji je sprečen fizičkim sprečavanjem razgrabljivanja imovine fabrike i pobedom nad Stefanovićem pre nego što je Jugoremediju uveo u stečaj. Uprkos tome, šteta je ipak bila ogromna. Izgubljene licence lekova, ruinirane mašine, neisplaćene plate, dugovi. Ali radnici su uspeli da se izbore s tim problemima opovrgavajući sve one koji su se zalagali za privatizaciju govoreći da radnici nisu sposobni da upravljaju fabrikom. Kako vidimo u Jugoremediji, ne samo da su sposobni, već to rade mnogo bolje nego kad bi imali jednog vlasnika.

Uz ovaj broj čitaocima Z magazina delimo i disk sa filmom Ugovor na štetu trećeg koji je svedočanstvo o najznačajnijem radničkom poduhvatu u tranzicionoj Srbiji. Jugoremedija pod radničkom kontrolom i dalje je spolja ugrožena okolnostima koje stvaraju političke mere koje se svakako ne sprovode u interesu siromašnih, i borba nije završena, ali onim što je već postignuto postavljeni su temelji za dalji napredak radničke borbe izvan Jugoremedije.

Milenko Srećković

 


Da se nikad ne ponovi!

Oproštajno pismo radnika koji je verujući upravi odbio da protestuje i nastavio s radom. Shvativši da ga je uprava prevarila ne ispunivši mu data obećanja počinio je samoubistvo. Njegovi drugovi s posla su u znak poštovanja oproštajno pismo zalepili na mašinu na kojoj je radio. U njemu piše ’’Nisam zaslužio od firme da se tako ponaša. Oni koji je vode neka me imaju na savesti! Deco, puno vas voli vaš tata i oprostite mi. Dragan’’

Error: The expand/collapse plugin requires that both parameters (id,title) are used.

This is a captcha-picture. It is used to prevent mass-access by robots. (see: www.captcha.net)
:
(*):
(*):