Socijalna ekologija i razvoj zajednice

Danijel Šodorkof

Kao što su imperijalne kulture prošlih vremena bile više model dominacije nego izvorni oblik socijalizacije, tako je dominantna kultura našeg doba samo sistem kontrole pomoću eksploatacije i manipulacije. Oblici koje ta eksploatacija i manipulacija uzimaju, bili su uspešni u razaranju zajednice, ali nisu mogli da je zamene. Ostavili su vakuum, prazan prostor kojim odjekuju neurotični individualizam zapadnih društava i kolektivno beznađe istočnih. To je taj vakuum, često pun nesvesne žudnje za ponovnim povezivanjem, koju sam proizvodi, vakuum koji razvoj zajednice mora da ispuni.
Socijalna ekologija, kako ju je razvio Marej Bukčin, predstavlja jedan sveobuhvatni teorijski okvir za analizu krize modernosti. Ona je možda prvi takav sveobuhvatni pristup posle Marksa, i predlaže rekonstruktivnu praksu koja obećava temeljan preobražaj ljudskog odnosa prema prirodi i drugim ljudima. Vrhunsko obećanje socijalne ekologije jeste ponovno uspostavljanje harmonije između kulture i prirode. Vitalni činilac tako duboke transformacije leži u povezivanju socijalne ekologije sa razvojem zajednice.

Tradicionalni pristupi razvoju zajednice

Društveni razvoj ili razvoj zajednice je često zloupotrebljavan koncept. Možda je najbolji način da se njegovo definisanje započne u tome što će se najpre reći šta on nije. U značenju u kom ja koristim taj termin, razvoj zajednice nije isporučivanje usluga profesionalaca stanovništvu kojem su one potrebne. To je tradicionalni model koji su decenijama zastupale profesionalne agencije za razvoj. To je model ’’rata protiv siromaštva’’, koji na zajednice gleda kao na bojna polja na kojima se moraju iskorišćavati ’’strateški resursi”. On poziva na birokratsku intervenciju masovnih razmera da bi se unapredili obrazovanje, zdravstvena zaštita, stanovanje, ishrana, ekonomske prilike i drugi aspekti društvenog života. Nepotrebno je reći da svi ovi ciljevi moraju biti inkorporirani u svaki značajniji pristup društvenom razvoju. Problem je u metodologiji, u procesu kojim se se ovi plemeniti ciljevi ostvaruju.

Ka holističkom pristupu

Istinski razvoj društvene zajednice ne može počivati na temeljima spoljašnjih servisa za isporuku. Takav pristup neizbežno podstiče zavisnost od spoljašnjih ’’eksperata” i ’’resursa”. Ova zavisnost osujećuje stvaranje autohtonog vođstva, šireg učestvovanja i oslanjanja lokalne zajednice na sopstvene snage. U krajnjoj liniji, to se često izvrgava u oblik društvene kontrole, povećavajući potčinjenost dominantnoj kulturi, podstičući dalju homogenizaciju zajednica, i pojačavajući centralizaciju vlasti i vođenje politike od strane ljudi izvan same zajednice. Ovaj pristup vodi razvlašćivanju zajednica i građana, a ne njihovom razvoju.
Razvoj zajednice ne možemo shvatiti ni na način na koji ga je predstavila Reganova administracija. To shvatanje je reakcionarno do srži, a nedostaju mu čak i one dobre namere koje nosi pristup ’’rata protiv siromaštva’’. Oni predlažu politiku ukorenjenu u investiranju privatnog sektora i efektu ’’kapanja bogatstva”, što može dovesti samo do eksploatacije, dominacije, i dezintegracije zajednice. I ovde je, takođe, fokus na apsorbovanju zajednica u glavne tokove dominantne kulture.
Ključ ove strategije je u tome da nudi podsticaje privatnim preduzećima da ’’razvijaju” zajednicu, to jest da subvencionira njeno potčinjavanje. Predlažu se domaće ’’zone preduzetništva” koje će preslikavati dominaciju korporativnog investiranja nad nacijama Trećeg sveta. Namera je da se ponudi paket poreskih ustupaka, sniženih standarda zdravstva i osiguranja, kao i eliminacija mera protiv zagađivanja okoline i garantovane minimalne nadnice, sa ciljem da se privatno preduzetništvo namami da investira u ekonomski zapostavljene zajednice.
Ovde je definicija razvoja zajednice - ekonomska. Zasnovana je na pretpostavci da će biznis doneti zapošljavanje, da zaposlenost znači prihode, a da povećanje prihoda predstavlja razvoj zajednice. No stvarnost je u tome da, iako takav pristup možda može dovesti do toga da pojedini članovi zajednice imaju veće prihode, to se postiže po cenu kulturne tradicije, kohezije zajednice, i zdrave životne sredine, kao i gubitka kontrole zajednice nad sopstvenim važnim resursima.
Mnogo benigniji oblik razvijanja privatnog sektora bio je isproban ranih 1970-ih pod oznakom "Crni Kapitalizam". Tu su napori bili usmereni prema individualnim preduzetnicima iz same zajednice, kojima se pružala pomoć da pokrenu i učvrste sopstvene male biznise. I ovde su u osnovi ležala slična očekivanja prosperiteta - da će sa stolova obogaćenih pojedinaca početi da kaplje i u zajednicu. Stvarnost crnog kapitalizma jeste da je većina tih preduzeća propala, budući da nisu mogla da izdrže konkurenciju korporacija koje su raspolagale neuporedivo boljom opremom i boljom organizacijom, a onih nekoliko koja su ipak uspela, donela su prosperitet samo svojim vlasnicima i šačici njihovih zaposlenih. Rezultat je povećana socijalna raslojenost unutar zajednice, koja je trebalo da se razvija.
Još jedan tradicionalni pristup razvoju zajednice, ’’urbanistička obnova” kroz gradsko planiranje, imala je iste neslavne rezultate. Neuspeh ambicioznih planova rehabilitacije širokih područja, dobro je dokumentovan. Da, planeri su uporno nametali nove prostorne odnose naseljima, očekujući da će njihovi nacrti stvoriti zajednicu. I dok arhitektura i planiranje mogu da pomognu učvršćivanju određenih društvenih odnosa, razvoj zajednice nije stvar dizajna. Grandiozni planovi urbanističke obnove bili su odraz tehnokratskog mentaliteta kojim je prožeta naša civilizacija, verovanja u brze intervencije tehnike. Tokom istorije, ljudi su shvatili da dizajn mora da se uklopi u društveni život zajednice da bi poboljšao kvalitet života. Postoji tradicija koja priznaje holističku prirodu dizajna zajednice, ali nju uveliko ignorišu tehnokrati koji zastupaju profesionalno planiranje.
Tendencija našeg društva da traži tehničke intervencije, tehnološka rešenja za ono što su u suštini društveni problemi, jaka je i zahvatila je i razvojne napore zajednice. Uvođenje ’’alternativnih tehnologija” u šeme razvoja zajednica 1970-ih, predstavlja slučaj o kome je ovde reč. Alternativna tehnologija dobila je centralnu ulogu u mnogim pilot-projektima razvoja zajednica za vreme Karterove administracije. Ali je model uvođenja, u suviše velikom broju slučajeva, bio ekspertsko postavljanje tehničkih sistema bez značajnijeg učešća zajednice. Kao rezultat, izvesna geto-naselja su sada zakrčena zarđalim solarnim kolektorima, vetrenjačama koje ne rade, i grafitima prekrivenim staklenim baštama. ’’Tehnološko rešenje” razvoja lokalne zajednice nije nikakvo rešenje.
Uz institucionalizovane pristupe opisane tokom prethodne dve decenije, postojalo je i mnoštvo napora autohtonog razvoja zajednica, od kojih su neki doživeli više uspeha. Ovi napori su uveliko bili usredsređeni na pitanja učestvovanja zajednice i kontrolu lokalnih institucija, kao što su školski odbori, odbori za planiranje i urbanizam, i na specifične programe stanovanja i obuke za zapošljavanje. Mnoga njihova nastojanja i pristupi promenama podudaraju se sa onima iz socijalne ekologije.
Istinski razvoj zajednice, iz perspektive socijalne ekologije, mora biti holistički proces koji integriše sve aspekte života zajednice. Socijalna, politička, ekonomska, umetnička, etička i duhovna dimenzija - moraju biti sagledane kao delovi celine. One moraju sadejstvovati jedna sa drugom i podupirati jedna drugu. Zbog toga, razvojni proces mora da proistekne iz samosvesnog razumevanja njihovih međusobnih odnosa.
Dominantna kultura ima fragmentiran i izolovan društveni život u udaljenim područjima iskustva. Ponovno otkrivanje organskih veza između ovih područja, polazna je tačka razvojnog procesa. Kada su one jednom prepoznate, moguće je kreirati holističke pristupe razvoju, koji će integrisati sve elemente zajednice u povezujuću dinamiku kulturnih promena. Ovde, socijalna ekologija izvlači važan princip iz oboje, iz prirode i iz ’’primitivnog društva”: integrativni karakter života, kako u prirodnim ekosistemima, tako i u organskim zajednicama.
Svakodnevni život zajednice treba da bude pažljivo analiziran. Koji odnosi funkcionišu, a koji su nefunkcionalni? Postoji li tradicija uzajamnosti i kooperacije koja može da pomogne zajednici da ostvari svoje ciljeve, ili se moraju stvoriti novi oblici? Kako se primarne neposredne veze, koje su karakterisale predbirokratska društva, mogu obnoviti u kontekstu savremene zajednice?
Postoji li tu neka politička sfera koja bi se mogla proširiti i/ili transformisati tako da da više moći zajednici? Gradski skupovi, okružna udruženja, skupštine mesnih zajednica za planiranje, i narodni referendumi - jesu sredstva koja bi se mogla revitalizirati kroz proces razvoja zajednice. Kako se postojeće strukture vlasti odnose prema procesu razvoja zajednice? Ponovno preuzimanje politike od strane zajednice i stvaranje aktivnog građanstva su, iz perspektive socijalne ekologije, elementi od suštinskog značaja za razvoj zajednice.
Kako umetnost može biti od pomoći u zajednici? Poezija, muzika, murali zajednice, ritualna drama i literatura mogu pomoći stvaranju jedinstvenog identiteta i povećati senzibilnost zajednice, ako su potpuno integrisani u razvojni proces.
Duhovni element zajednice je isto tako važan za razvojnu matricu. Odakle zajednica izvodi svoje vrednosti, svoju etiku, i principe koji usmeravaju razvoj? Kakva je njena kosmologija? Kako ona dobija inspiraciju potrebnu da istraje u dugom, teškom procesu kulturne rekonstrukcije?
Društvena stvarnost, uključujući i porodičnu strukturu, ulogu žena, društvene mreže kao što su klubovi, družine, i klike, takođe moraju biti istraženi. Ovi odnosi leže u osnovi mnogih formalnih elemenata zajednice i otvaraju najčistiji prilaz primarnim vezama koje treba da budu obnovljene.
Integracija veza među članovima, kulturne tradicije, mitova, folklora, duhovnih verovanja, kosmologije, ritualnih formi, političkih udruženja, tehničkih veština i znanja zajednice – od suštinske je važnosti. Svi ovi elementi moraju biti udruženi da bi se obezbedila osnova razvoja. Ovi nadekonomski faktori su kritične komponente, skoro uvek ignorisane u tradicionalnim pristupima razvoju. Ali briga socijalne ekologije jeste razvoj zajednice, a ne ekonomije. Ekonomski razvoj, koji nije ukorenjen u sveobuhvatnom razumevanju zajednice, može vrlo lako imati dezintegrativni efekat.
Međutim, privreda zajednice, a ja ovde koristim taj termin u širem smislu, kao i njeni produkcioni odnosi, jesu vitalno važni aspekti projekta. Ko poseduje i kontroliše proizvodne resurse zajednice? Šta ona može da uradi da bi razvila svoju materijalnu bazu, posebno u ključnim oblastima proizvodnje hrane i energije? Kako se tehnologija može koristiti u tom procesu? Postoje li funkcionalni ili zapušteni kooperativni oblici ekonomije ili tradicije koji bi mogli biti stavljeni u praktičnu upotrebu? Zadruge za hranu, zadruge proizvođača, zadružno upravljanje zemljištem, zajednička zemlja, kreditne zadruge - daju mogućnosti u ovoj oblasti.
Tragajući za modelima ekološke društvene organizacije, socijalna ekologija prihvata da moramo svesno razmotriti istoriju da bismo shvatili sopstveni potencijal. Na primer, predlaže se da odvojimo slobodarske principe primitivnih društava od njihovog sujeverja, ksenofobije, i neznanja. Ljudski razvoj i kulturna evolucija nisu linearni procesi. Još uvek u sebi nosimo potencijale koherentne zajednice. Naivno je pretpostaviti da je sve bilo dobro u primitivnom svetu. Primitivnost, međutim, kao komparativni model, dopušta nam da razumemo sve ono što je civilizacija izgubila, i da je kooperativni potencijal ljudske vrste mnogo veći nego što bi civilizacija želela da verujemo.
I oblik i senzibilitet zajednice, oblikovani su prirodnom sredinom kao što i sami pomažu njenom oblikovanju. Ovo je u podjednakoj meri tačno za plemenske zajednice, gradove Mesopotamije i Mezoamerike, grčke polis-e, renesansne evropske gradove i moderne metropole. U slučaju moderne metropole, međutim, istinski sadržaj odnosa zaklonjen je posredujućim delovanjem moderne tehnologije i naporima da se ’’gospodari” svetom prirode. Osećaj širine i organska vezanost za određenu prirodnu sredinu bili su središte izvornog senzibiliteta koji je oblikovao život zajednice milenijumima, senzibiliteta koji je počeo da se ruši tek u sasvim nedavnoj prošlosti.
Time se ne želi poreći postojanje imperijalnih kultura u prošlosti, već se priznaje da su one postojale kao model dominacije, sistem ugnjetavanja odozgo koji je cedio poreze iz lokalne zajednice. Ove lokalne zajednice su nastavljale da pružaju koherentan okvir društvenom životu svojih stanovnika, osećanje pripadanja i podrške, koje je ležalo skriveno ispod glazure imperije.
Slom lokalne zajednice i totalno potčinjavanje kulturi dominacije jesu ono po čemu je naše vreme jedinstveno. Prema tome, primarni zadatak u procesu razvoja zajednice jeste oživljavanje lokalne zajednice, a ključni deo tog zadatka jeste identifikacija međuljudskih veza i ponovno uspostavljanje osećaja za mesto, bilo da je reč o ruralnom seocetu, malom gradu ili urbanom naselju.
 Stvaranje senzibiliteta zajednice — samoidentifikacija ljudi sa mestom, osećaj zajedništva, saradnje, zajedničke istorije i sudbine — teško se postiže, posebno u društvenom miljeu koji naglašava individualizam, konkurenciju, mobilnost i pluralizam. Negovanje vrednosti kao što je individualnost ukorenjena u zajednici, saradnja, identifikacija sa mestom, i kulturni identitet, jesu protivteža potiskivanju od strane dominantne kulture. Baš kao što su imperijalne kulture prošlih vremena bile više model dominacije nego izvorni oblik socijalizacije, tako je dominantna kultura našeg doba samo sistem kontrole pomoću eksploatacije i manipulacije. Oblici koje ta eksploatacija i manipulacija uzimaju, bili su uspešni u razaranju zajednice, ali nisu mogli da je zamene. Ostavili su vakuum, prazan prostor kojim odjekuju neurotični individualizam zapadnih društava i kolektivno beznađe istočnih. To je taj vakuum, često pun nesvesne žudnje za ponovnim povezivanjem, koju sam proizvodi, vakuum koji razvoj zajednice mora da ispuni.
Socijalna ekologija ne predlaže nekakvo apstraktno idealno društvo, već jedan evolutivni proces razvoja koji nikada neće biti u potpunosti dovršen. Jer, čim se približimo idealu, ideal se promeni. Bavljenje stvarnošću sa voljom da se ona promeni, otvara novi svet mogućnosti. To je najdublja tradicija utopijskog mišljenja, nastavak one tradicije utopijskih socijalista iz 19 veka, kao što su bili Oven (Owen) i Furije (Fourier). Iako su njihovi planovi sadržali i neke elemente fantazije, njihova je briga bila kako da izgrade sredinu koja zajednicu čini moćnijom, uz intergrisanje poljoprivrede, industrije, socijalnog diskursa, poezije, duha, pa čak, u Furijeovom slučaju, i emocionalne raznovrsnosti. Tradicija je našla još eksplicitniji izraz u radu ruskog anarhiste Petra Kropotkina. Ovoj tradiciji socijalna ekologija dodaje svesno ekološku perspektivu.
Utopijski elemenat u procesu razvoja zajednice ne treba pogrešno protumačiti. Socijalna ekologija shvata ograničenja utopije kao plana, tendenciju povlačenja pred problemima stvarnosti u maglovitu zemlju u oblacima i njen apstraktni ’’nacrt”. Ali, ona isto tako prepoznaje i moć utopije kao inspiracije i orijentacione tačke u procesu menjanja sveta iz dana u dan. Upravo je utopijski proces - holistički, participativan i integrativan - taj koji mora da uobliči praksu razvoja zajednice.
Ovaj utopijski pogled oslanja se na samosvest zajednice, na njenu sposobnost da svesno planira svoju budućnost i ostvaruje te planove. Ta ’’ovlašćenost”, osećanje moći - može se pojaviti jedino kroz stvaranje pravih foruma za planiranje i utvrđivanje politike, foruma koji su decentralizovani, participativni i demokratski. Zajednice moraju povratiti u svoje ruke javnu sferu, koja je postala birokratizovana i profesionalizovana. Moguće je da će stare forme biti upotrebljive ili da će biti potrebno da se stvore nove forme, ali bez inicijative aktivnog građanstva ni jedna forma neće poslužiti kao sredstvo samoosvešćivanja zajednice. Samosvest mora biti ukorenjena u punom učestvovanju građana u odlučivanju, u reintegraciji politike u svakodnevni život zajednice.
Socijalna ekologija isto tako proklamuje ideal lokalnog oslanjanja na sopstvene snage i zavisnost od autohtonih resursa i talenata, u najvećoj mogućoj meri. To, međutim, ne znači ’’samodovoljnost”, stanje u kojem nijedna zajednica nije postojala još od Neolita. Oslanjanje na sopstvene snage prepoznaje i ohrabruje međuzavisnost zajednica, ali naglašava jedan etos ekološke održivosti u oblastima proizvodnje i potrošnje, decentralizaciju političke sfere, i zdravo poštovanje raznovrsnosti.
Mora se obrazovati konfederacija koja će pomagati koordinaciju zadružnih aktivnosti između zajednica oslonjenih na sopstvene snage, administrirati te funkcije međuzavisnosti koje su prihvaćene, i raditi na uravnotežavanju resursa među zajednicama. Socijalna ekologija predlaže da takve konfederacije mogu da obrazuju ’’zajednicu zajednica”, komonvelt koji može obuhvatati lokalni, regionalni i kontinentalni nivo, i šire, da bi tako ostvarile vrhunsko jedinstvo u različitosti. U sopstvenim ciljevima, socijalna ekologija ponavlja svrhu same prirodne evolucije: kretanje prema uvek sve većoj kompleksnosti međuzavisnih mreža života.
Alati i tehnike potrebni za razvoj zajednica kao jedinstvenih kulturalnih entiteta, zasnovanih na konceptu ekološke održivosti i lokalnog oslanjanja na sopstvene snage, već su dostupni. Decentralizovane tehnologije za proizvodnju električne energije po meri lokalne zajednice mogu pomoći ostvarivanju ove vrste holističkog razvoja zajednice kakav predviđa socijalna ekologija. Solarna energija, energija koju proizvode vetrenjače, mini hidrocentrale - sve to nudi mogućnosti za obnovljive i čiste izvore energije. Tehnike proizvodnje hrane kao što je francusko intenzivno gajenje voća i povrća, hidroponici, tehnologija bioloških skloništa (bioshelter technology), akvakultura i permakultura - mogu obezbediti zajednici dobar deo godišnjih potreba za hranom. Sve ove tehnike su dokazane, a mnoge su komercijalno dostupne. Imajući u vidu humano odmerenu veličinu zajednice, integracija poljoprivrede i industrije, koja se zasniva na alternativnim tehnologijama i naprednim, ekološki pouzdanim tehnikama proizvodnje hrane, može obezbediti održivu materijalnu bazu zajednici oslonjenoj na sopstvene snage.
Jedna od mera održivosti i oslanjanja na sopstvene snage leži u odnosu između grada i sela. Tamo gde je grad postao potpuno otuđen od sela kao u savremenom urbanom društvu, postoji nezdrav odnos. S jedne strane, grad dominira selom, crpeći iz njega resurse za sopstvenu potrebu; a sa druge strane, grad se silno oslanja na selo, parazitski zahtevajući energetski subvencionirane oblike hortikulture i transporta za sopstvenu egzistenciju.
Etos dominantne kulture usvojio je specijalizaciju funkcija koja je isključila proizvodnju hrane iz većine zajednica. Industrijalizacija poljoprivrede stvorila je opasan centralizovani pristup proizvodnji hrane, u kome su populacioni centri u održavanju svakodnevnog života zavisni od hiljadama milja udaljenih proizvođača hrane. Ovakvo stanje je visoko osetljivo na mnoštvo kriza kao što su parazitima ugrožena žetva, nestašica energije i poremećaji u transportu. Ako se bilo koji od ovih poremećaja pojavi, uslediće katastrofa. Ovakav oblik proizvodnje hrane takođe ima razorne ekološke učinke kao što su degradacija zemljišta, gubitak genetske raznovrsnosti, podložnost masivnim napadima gljivica i insekata.
U istoriji, zdrave zajednice su ostvarivale ravnotežu između sela i grada. Grčki polis Atinu, na primer, sačinjavali su centralni grad i poljoprivredna oblast oko njega. Srednjevekovna komuna je integrisala vrtove unutar svojih zidina. Čak i u naše doba, postojali su uravnoteženiji odnosi između sela i grada. Grad Njujork, do 1950-ih, dobijao je većinu svoje hrane sa Long Ajlenda i iz Nju Džerzija. Postojale su mlečne farme na Stejten Ajlendu i farme pilića u Bruklinu. Danas, regionalna poljoprivreda je uništena.
Odnosi između grada i sela imaju i druge, nematerijalne aspekte. Prevladavajuće ruralne vrednosti koherentne zajednice zamenjene su, uglavnom, anonimnošću (anomie) i otuđenjem, kao karakteristikama grada. Propadanje zajednice proističe iz ove osnovne promene vrednosnog sistema. Seosko-gradski kontinuum Roberta Redfilda, kontrast koji Maks Veber pravi između zajednice (Gemeinschaft) i društva (Gesellschaft), kao i rascep između grada i sela koji je zapazio Marks, sve su to paradigme koje izražavaju društvenu podelu koja se reflektuje i u naše vreme kroz gotovo totalno otuđivanje zajednice od njene prirodne baze.
Razvijanje zdrave zajednice zahteva ponovno uspostavljanje ravnoteže između grada i sela, ponovno uvođenje organskog sveta u uglavnom sintetičku sredinu grada. Jedna takva akcija u početku može biti ukorenjena u čisto materijalnom području, kao na primer u uvođenju, kroz inicijative zajednice, zelenih prostora, okružnih vrtova, parkova hrane, permakultura (samoodrživih poljoprivrednih sistema), itd. Ovo preobražavanje fizičke okoline i korišćenje veština uzgajanja biljaka i gajenja životinja, potrebnih da bi se transformisalo fizičko okruženje, doprineće razvoju novog osećanja zajedništva, koje će se odnositi prema ovim veštinama kao prema socijalnim vrednostima.

Holistički pristup u praksi
U ovoj tački razmatranja, konkretan primer razvoja zajednice treba da pomogne da ilustrujemo socijalnu ekologiju u praksi. Loisaida je portorikanski deo njujorškog Donjeg Ist Sajda, gde su stanovnici pokušali da ostvare elemente ovog pristupa sredinom 1970-ih. Mnogo se može naučiti iz tog iskustva. Dozvolite mi da opišem način na koji je, kroz razvojni proces, jedan od problema zajednice pretvoren u njen resurs.
U Loisaidi postoji preko stotinu slobodnih placeva. Oni su bili deponije zasute gomilama šljunka, hranilišta za pacove i ’’cenzurisane” bube, rugla za oko i pretnja za zdravlje. Ovi placevi su često služili kao opasna ’’igrališta” za decu iz susedstva, bili su prava pošast za zajednicu. Sagledani iz perspektive socijalne ekologije, međutim, ovi placevi su predstavljali dragocene resurse zajednice: otvoren prostor. U okruženju od betona i propalih stambenih zgrada za izdavanje sirotinji, ovi placevi, značajan procenat zemljišta u naselju, nudili su vredan prostor za rekreaciju, obrazovanje, privredni razvoj i kulturne aktivnosti zajednice.
Lokalni aktivisti prepoznali su ovaj potencijal i započeli samosvojan razvojni proces, organizujući stanovnike da očiste placeve i stave ih u konstruktivnu upotrebu. Većina placeva pripadala je gradu Njujorku, koji nije činio ništa da ih dovede u red. Ljudi iz Loisaide udružili su kritičku analizu svog problema sa direktnom akcijom. Uputili su protest gradu, a sami su očistili placeve i počeli da ih koriste.
Neke su pretvorili u "džepne (vest-pocket) parkove", koncept koji je uveo Robert Nikols, opremivši ih klupama i posadivši zelenilo. Drugi su pretvoreni u igrališta, a reciklirani materijali iskorišćeni su za njihovo opremanje. Ljuljaške su napravljene od odbačenih cevi i starih automobilskih guma, a vežbaonice "Jungle-Gyms" podignute od recikliranih greda. Ostali placevi pretvoreni su u bašte zajednice, koje su postale glavno mesto međugeneracijskog povezivanja. Jedan od placeva pretvoren je u kulturni centar pod otvorenim nebom, La Plaza Cultural, gde su pesnici, pozorišne trupe i lokalni muzičari davali svoje predstave. Nekoliko placeva prisvojile su lokalne škole i koristile ih kao centre za učenje, gde su mladi sticali prva znanja iz agrikulture i ekologije. Preobražaj ovih placeva pomogao je ponovnom uvođenju sveta prirode u ovu geto-zajednicu.
To su bile jednostavne akcije, ali su njihovi rezultati bili dubinski. Najpre su placeve menjali ljudi koji su se ponašali u skladu sa svojom potrebom da rekonstruišu sopstveno životno okruženje. Radili su bez zvanične saglasnosti grada; u nekim slučajevima, u stvari, oni su radili boreći se sa protivljenjem grada. Ova direktna akcija bila je prvi korak ka unapređenju zajednice.
Inicijativa je došla iz same zajednice, od autohtonog vođstva koje je analiziralo problem i tragalo za utopijskim (tj. rekonstruktivnim) rešenjem. Nisu tražili rešenje od grada; stvorili su sopstveno. Oni su se borili sa gradom za materijalnu bazu svoje zajednice, zemljište, a u većini slučajeva uspeli su čak i da se izbore za legalni zakup placeva uz simbolične novčane naknade, ili puno pravo poseda. Stvoreno je nekoliko fondova za upravljanje zemljom da bi ove placeve zauvek sklonili sa tržišta nekretnina, i da bi garantovali njihovo stalno korišćenje kao resursa zajednice. Filozofija ’’napravi mnogo od malo”, moto Čarasa (Charas), jedne od grupa koje su u tome učestvovale, poslužio je kao inspiracija pokretu za slobodan prostor u Loisaidi.
Po holističkom pristupu, iz ovih jednostavnih akcija proistekli su i mnogi drugi elementi razvojnog procesa zajednice. Problem je preokrenut u resurs, a rezultat je bio koristan za zdravlje zajednice. Ljudi koji su učestvovali u radu, stekli su osećaj ponosa i ispunjenosti - zadovoljstva zbog obavljenog posla. Nekoliko omladinskih bandi se uključilo u pokret, a njihovo iskustvo u konstruktivnoj društvenoj akciji pomoglo je da se oni sklone sa ulice. Formirana je zadruga za proizvodnju opreme za igrališta od recikliranih predmeta, što je donelo zaposlenje i prihode ljudima koji su u nju uključeni. Grupe za baštovanstvo oslonile su se na tradiciju Hivara (Jivaro), portorikanskih seljaka od kojih mnogi stanovnici Loisaide potiču, čime je ostvarena veza sa živom kulturnom tradicijom. Uspeli su da uvuku različite delove zajednice, mlade i stare, koji su često ostajali otuđeni od razvojnog procesa. U baštama su gajili sveže, zdrave, organske proizvode, što je poboljšalo ishranu i oborilo troškove baštovanstva u zajednici. Oni su povećali oslanjanje zajednice na sopstvene snage na važan simbolički način, a obuka za baštovanstvo dovela je do planiranja njegovog daljeg razvoja, kroz izgradnju komercijalnih staklenika za gajenje povrća i voća.
Uspostavljanje kulturnog trga (Cultural Plaza) stvorilo je jedan otvoren prostor na kome se slavila njujorško-portorikanska kultura Loisaide. To je doprinelo učvršćivanju identiteta ljudi za koje je doseljenje na ulice Njujorka često značilo traumu. Upravo je taj identitet bio presudan za razvoj jednog uspešnog pokreta za promene u Loisaidi.
Možda je najznačajniji aspekt pokreta za slobodan prostor bio napredak samih ljudi koji su u njemu učestvovali. Preobražaj njihovih zapuštenih parcela, doveo ih je do šire vizije o tome kakva bi njihova zajednica mogla da bude. Učesnici pokreta za slobodan prostor uključivali su se u druge aktivnosti zajednice, radeći na problemima kao što su briga o zdravlju, obrazovanju, stanovanju i razvoju zapošljavanja. Gradski sastanci održavali su se tromesečno da bi beležili napredovanje pokreta, koordinirali i integrisali njegovo delovanje i razvijali sveobuhvatan plan za budućnost zajednice. Jedna alternativna samonikla grupa za planiranje, Zajednički savet za planiranje, koja se rodila iz protivljenja zvaničnom gradskom planu za zajednicu Loisaida, prvobitno obespravljeni i demoralizovani geto, postala je snaga koja se priznaje u Njujorku, uzor samoniklog, ekološki orijentisanog pristupa razvoju zajednice.
Inkorporiranje ideja socijalne ekologije u proces razvoja zajednice pružilo je jasnu demonstraciju moći Bukčinove teorije o napredovanju pokreta za kulturalne promene. Socijalna ekologija predstavlja vitalni izvor ideja koje će sve više nalaziti svoj izraz u efikasnoj praksi. Moramo nastaviti da razvijamo i artikulišemo njene teorije u holističkom okviru, jer socijalna ekologija, zahvaljujući svojoj vrlini sveobuhvatne vizije i svojoj istinski radikalnoj prirodi, predstavlja izazov bazičnim pretpostavkama naše civilizacije. Samo razvijanjem ovakvog izazova, možemo se nadati da ćemo prebroditi našu sadašnju krizu i krenuti ka ekološkom, harmoničnom i mirnom svetu.

Prevod: Pokret za slobodu

Prvi put objavljeno u Z magazinu broj 7, decembar 2009.

-------------------

1) Marej Bukčin (1921-2006) je sedam decenija bio aktivni učesnik levičarskog političkog pokreta i napisao je gotovo dva tuceta knjiga koje se bave širokim spektrom tema, uključujući ekologiju, filozofiju prirode, istoriju, urbane studije, i levicu, posebno marksizam i anarhizam. Tokom 1950-ih, svojim podužim esejom "Problem hemikalija u hrani" iz 1952, upozorio je na hemikalizaciju poljoprivrede i životne sredine, a sa tim i drugim radovima, pomogao je izgradnju temelja modernog pokreta za radikalnu ekologiju. Pomogao je popularizaciju organskog baštovanstva, diverzifikaciju poljoprivrede, i drugih problema životne sredine. Njegov manifest radikalne političke ekologije ("Ekologija i revolucionarna misao"), napisan 1964, bio je prvi manifest tog tipa napisan na bilo kojem jeziku. Kao autor i govornik, uticao je na antinuklearni pokret i osnivanje ranog političkog pokreta Zelenih, u Sjedinjenim Državama i Nemačkoj. Jedan je od osnivača Instituta za socijalnu ekologiju, na kom je držao predavanja svakog leta, i počasni profesor na Ramapo koledžu u Nju Džersiju. (prim. Z redakcije)

2) Holizam – 1.biol. teorija prema kojoj je organizam kao celina mnogo više od skupa delovanja svih njegovih delova i kao celina usmerava sve fizičko-hemijske životne pojave. 2. psih. posmatranje i proučavanje pojedinih stanja psihe u okviru celine. (prim. Z redakcije)

Error: The expand/collapse plugin requires that both parameters (id,title) are used.

This is a captcha-picture. It is used to prevent mass-access by robots. (see: www.captcha.net)
:
(*):
(*):