Selo i poljoprivreda

Selo i poljoprivreda u nisko-karbonskoj ekonomiji

Da ‘država stoji na seljaku’ bilo je poznato hiljadama godina. Za vremena koja nam dolaze moglo bi se reći da će stabilnost i razvoj država zavisiti pre svega od sigurnog snabdevanja hranom i unapređenog znanja (nauke, obrazovanja, tehnoloških inovacija, kao i od unapređenog tradicionalnog znanja). Mnogo toga novog nam dolazi od promene klime na zemlji, krize energije i ekoloških razaranja - što zahteva brze i neodložne pripreme za nove uslove života u dvadesetprvom veku.

Navodi iz uvodnog dela ovog priloga, koji su preuzeti iz raznih izvora, mogu donekle da ilustruju kontroverzan i težak položaj najznačajnije ljudske aktivnosti - proizvodnje hrane – kao i zadatke i uslove koje na tom planu donosi novi vek. U prošlosti proizvodnja hrane je na malim posedima i porodičnim farmama bila gotovo isključiva delatnost sela, pa je ono zato podelilo zlu sudbinu malih poljoprivrednika tokom prošlog veka. Industrijska poljoprivreda dvadesetog veka koja je zasnovana na jeftinim fosilnim gorivima i velikim zemljišnim posedima - dovela je do skoro potpunog uništenja sela i malih seljaka.

Kako su fosilna goriva, na kojima se zasniva privreda naše industrijske civilizacije, neobnovljiv prirodni resurs koga ima sve manje, održiva poljoprivreda budućnosti zahtevaće proizvodnju sa manje nafte i gasa a više ljudskog rada – što će dovesti do velikih socijalnih promena i obnavljanja značaja i uloge sela. Osim proizvodnje hrane ruralna područja bi trebalo da postanu i glavni proizvođač energije iz obnovljivih izvora.

- ‘Na svaki način re-ruralizacija će biti dominantan socijalni trend dvadesetprvog veka. Trideset do četrdeset godina od danas vratiće se istorijski balans između ruralne i urbane populacije sa većinom koja će ponovo živeti u malim seoskim zajednicama. Proizvodiće se više hrane u gradovima nego što je to danas slučaj, ali će gradovi biti manji. Mnogo više ljudi nego danas će živeti u unutrašnjosti baveći se proizvodnjom hrane.’

‘… Za proizvodnju jedne kalorije hrane u Americi se utroši oko deset kalorija fosilnih goriva… Moderna industrijska poljoprivreda je postala metod proizvodnje po kome se oranica koristi da bi se nafta i gas pretvorili u hranu… Prosečna starost američkih farmera je 55 godina… Problemi sa kojima će se suočiti američka poljoprivreda su nestašica nafte, nestašica vode, nedostatak farmera i klimatske promene…’

Richard Heinberg: ‘Pedeset miliona farmera’ –

www.richardheinberg.com/museletter/175

(R. Heinberg jedan je od najpoznatijih svetskih istrazivača ‘peak oil’ efekta, odnosno uticaja krize nafte na svetsku ekonomiju.)

- Studija koja je urađena za potrebe britanskog udruženja zemljoradnika Soil Association pokazuje da već kod cene od 200 dolara po barelu nafte organska proizvodnja pšenice, ječma i uljane repice, može da bude profitabilnija od klasične proizvodnje.

Ova studija ukazuje da organska proizvodnja troši 26% manje energije od klasične - uglavnom zbog manje upotrebe mineralnih đubriva.

www.guardian.co.uk/environment/2008/sep/03/organics.food

www.soilassociation.org / - pogledati na home>information centre>library>press releases 2008

Organic production more profitable as oil prices rise, 09/03/2008 (version 3)

- Svetska banka procenjuje da proizvodnja žitarica treba da poraste za 50% a proizvodnja mesa za 85% do 2030-te godine da bi se zadovoljile svetske potrebe.

Food Matters: Towards a Strategy for the 21st Century – strategija razvoja poljoprivrede britanske vlade:

www.cabinetoffice.gov.uk/strategy/work_areas/food_policy.aspx

- Tri četvrtine od 2,6 milijarde ljudi u svetu koji preživljavaju sa manje od dva dolara dnevno, ili skoro 2 milijarde siromašnih ljudi - živi u ruralnim područjima. Ovo jasno ukazuje da najveći broj siromašnih ljudi u svetu zapravo živi u selima a ne u gradovima.

World Resources Institute, report: ‘World Resources 2008: Roots of Resilience – Growing the Wealth of the Poor’; - www.wri.org/publication/world-resources-2008-roots-of-resilience

- ‘Male seljake su mrzeli i komunisti i kapitalisti – ali kada se meri produktivnost mala farma je nepobediva.’ - kaze George Monbiot u Guardian-u (‘Taj objekt prezira je sada naša najizglednija mogućnost da se prehrani svet’ – komentar izveštaja IAASTD) www.guardian.co.uk/commentisfree/2008/jun/10/food.globaleconomy

Stanje kod nas:

- Kada bi u domaću statistiku ušle zarade svih zemljoradnika, odnosno zarade svih muškaraca i žena koji žive od rada u poljoprivredi, teško da bi prosečna primanja zaposlenih u Srbiji dostigla današnjih neto 400 eura mesečno (prosek iz 2008-me godine).

- Ako skoro polovina zarade zaposlenih u Srbiji ide samo na hranu – onda proizvodnja hrane dostupne stanovnistvu treba da postane primarno pitanje strategije održivog razvoja.

- Ako su proizvodne cene hrane u primarnoj proizvodnji u Srbiji (koje obuhvataju njenu tržišnu cenu uz dodatak koji čine državne subvencije za njenu proizvodnju) praktično najniže među zemljama u okruženju, dok su cene hrane u prodavnici više ili iste sa cenama u okruženju – onda to jasno ukazuje na obavezu države da bolje reguliše pitanje hrane.

“Ovo je kratka istorija civilizacije”, pise W. Dietrich u The Seattle Times od 28/09/2008 (‘Povratak prave hrane’): “Prvih pet hiljada godina skoro svako je bio farmer; poslednjih pedeset godina skoro da niko više nije bio farmer (samo dva posto amerikanaca pretvara agrohemikalije u proizvode umotane u plastiku u samoposluzi); poslednjih nekoliko godina svako želi da bude farmer. Ili da zagrli farmera. Ili bar da kupi i jede lokalnu hranu koja nije prskana pesticidima, modifikovana, falsifikovana i promenjena do nivoa da se ne može jesti.” (http://seattletimes.nwsource.com/html/pacificnw/2008183647_footfarm28.html)

Zašto je kod nas drugačije?

Zasto sve više mladih ljudi u Americi želi da ima farmu organske hrane, da studira agroekologiju ili da eksperimentiše sa unapređenim tradicionalnim metodama poljoprivredne proizvodnje – dok kod nas mladi beže iz sela i od poljoprivrede. Selo nema perspektivu, kažu.

Za razliku od razvijenih zemalja, privatni sektor naše poljoprivrede je dugo bio poslednja briga države, ekonomski destimulisan i označen kao delatnost bez većeg ekonomskog značaja. Za male poljoprivrednike situacija se ni danas nije mnogo promenila. I danas je dosta natpisa u domaćoj štampi o tome da mali posed nema šansu u tržišnoj ekonomiji, da procenat zaposlenih u poljoprivredi treba dalje smanjivati i da je industrijalizacija jedini put u budućnost. Drugim rečima, nastaviće se dalje odumiranje sela i rast gradova, jer je industrijalizacija prevashodno vezana za grad.

Stručnjaci Ujedinjenih nacija smatraju da selo, ipak, ima perspektivu i da će se najveći broj novih radnih mesta u ovom veku otvoriti baš u ruralnim područjima – naročito u oblasti organske proizvodnje hrane i proizvodnji energije iz obnovljivih izvora.

UNEP - Program UN za prirodnu sredinu - u svom izveštaju iz oktobra 2008-me o potrebi formiranja ‘zelene’ odnosno ekološki čiste ekonomije za 21-vi vek (Global Green New Deal) navodi sledeće glavne oblasti za stvaranje novih radnih mesta:

- čista energija i čiste tehnologije uključujući tu i reciklažu;

- ruralna energija koja uključuje energiju iz obnovljivih izvora (vetar, sunčeva energija) i održivu proizvodnju biomase;

- održiva poljoprivreda, koja uključuje organsku poljoprivredu;

- infrastruktura ekosistema; smanjivanje štetnih emisija od deforestacija i degradacije šuma;

- održivi gradovi uključujući tu planiranje, transport i ‘zelene’ zgrade (koje koriste minimum energije i ne ispuštaju gasove sa efektom staklene baste); www.unep.org/Documents.Multilingual/Default.asp?DocumentID=548&ArticleID=5957&l=en

UNEP je zajedno sa Međunarodnom organizacijom rada (ILO) nešto ranije objavio izveštaj-studiju o novim radnim mestima u ekološki čistoj ekonomiji za 21-vi vek (Green Jobs: Towards Decent Work in a Sustainable Low-Carbon World). Uz stvaranje novih radnih mesta u ekološki čistoj industrijskoj proizvodnji ova studija ističe značaj poljoprivrede u oblasti organske proizvodnje hrane i u proizvodnji energije iz obnovljivih izvora.

www.unep.org/labour_environment/features/greenjobs.asp

– ili:

www.unep.org/Documents.Multilingual/Default.asp?DocumentID=545&ArticleID=5929&l=

Kako smo dugo živeli u vremenima izoblja sirovina, mi nismo u potpunosti razumeli da se visoko-akumulativna industrijska proizvodnja ne zasniva isključivo na naučno-tehnološkom razvoju već isto tako na jeftinoj fosilnoj energiji i ostalim jeftinim prirodnim resursima. Nova naučno-tehnološka saznanja kao i obučena radna snaga jesu sastavni deo industrijskog progresa, ali - kako to danas postaje očigledno - bez jeftine energije industrijska proizvodnja i industrijsko društvo ne mogu da funkcionišu. (Energy and Human Evolution, by David Pricewww.dieoff.org/page137.htm)

Zato uvođenje tržišne privrede kod nas nije promenilo način proizvodnje niti glavnu karaktersitiku privrede: ono što je za nas bila pretpostavka društvenog razvoja u socijalizmu – bila je i pretpostavka razvoja kapitalističkog društva. U oba slučaja radi se o modelu industrijskog društva koje će morati da doživi ozbiljnu tranziciju tokom ovog veka.

Treba najzad prihvatiti činjenicu da fosilne energije i ostalih neobnovljivih prirodnih resursa ima sve manje i biće sve skuplja pa će zato i industrijska proizvodnja koja se na njima zasniva biti sve manje profitabilna. Treba reći i to da su industrijska proizvodnja kao i način života ‘potrošačkog društva’ doveli do velikih ekoloških zagađenja i enormnog razaranja ekosistema naše planete kao i do klimatskih promena koje prete samom opstanku ljudi i živog sveta na zemlji.

Teško da je u istoriji postojao štetniji način stvaranja društvenog bogatstva od onog koji je donela industrijska civilizacija. Zato poznati britanski stručnjak i bivši glavni ekonomista Svetske banke Nikolas Stern, autor studije o uticaju klimatskih promena na svetsku ekonomiju, kaže da je promena klime na zemlji najveći promašaj (današnjeg oblika) tržišta.

Za bolje poznavaoce svetske ekonomije, globalna finansijska i privredna kriza koja danas potresa svet zapravo ukazuje na krizu industrijskog društva i njegove ekonomije, kulture i ideologije. Svet se očigledno mora vratiti na ono što se naziva realna ekonomija: I pored današnje konfuzije na svetskom finansijskom tržištu i trenutnog pada cena primarnih roba (nafte, ruda, žitarica i dr.) zbog nastupajuće globalne ekonomske recesije, stoji činjenica da jednostavno – ima sve manje neobnovljivih prirodnih sirovina na kojima stoji današnja industrijska civilizacija. Ekološka ekonomija već dugo upozorava da će dalji rast svetske privrede biti ograničen prirodnim resursima – svet danas troši 30% više resursa nego što je priroda u stanju da stvori ili obnovi.

(‘World is facing a natural resources crisis worse than financial crunch’ - www.guardian.co.uk/environment/2008/oct/29/climatechange-endangeredhabitats)

Današnja situacija u kojoj ukupna masa (papirnog) novca u svetu stalno raste dok količina prirodnih resursa ostaje ista ili opada – ukazuje na tržišnu nelogičnost da umesto da dođe do rasta, dolazi do pada cena primarnih roba.

( ‘Herman Daly on the Credit Crisis, Financial Assets and Real Wealth’, www.theoildrum.com/node/4617)

Očigledno je da postoji više anomalija na svetskom tržistu: privredna recesija ne utiče na smanjivanje potreba za hranom na primer, pa potražnja hrane u svetu sve više raste (rast svetske populacije) dok proizvodnja hrane teško uspeva da je dostigne; dok skoro milijarda ljudi na svetu danas gladuje, tržišne cene hrane su ove godine toliko niske da farmeri zbog rasta cena inputa ne mogu da obnove proizvodnju bez državnih subvencija; svetske reserve hrane su izuzetno niske ali nema velikih državnih otkupa da se one popune (što je neophodno u vremenima ‘klimatskog haosa’ koji uvek može da ugrozi žetvene prinose).

Globalni trendovi, lokalizacija i nova uloga sela:

Uz sve današnje neizvesnosti na globalnom tržištu sasvim su jasni parametri i ograničenja budućeg razvoja svetske ekonomije tokom ovog veka:

- svetska populacija se uvećava što će zahtevati veće količine hrane: svetsko stanovništvo će se uvećati za 50% do 2050-te godine; polovina svetskog stanovništva već danas živi u gradovima, a ako se nastavi sadašnji trend urbanizacije tri četvtine svetske populacije živeće u gradovima do 2050-te godine;

- promena klime na zemlji je realnost i treba se prilagoditi na uslove klimatske neizvesnosti (naročito se odnosi na proizvodnju hrane); proizvodni procesi kao i model života koji proizvode štetne emisije gasova kao i ostala ekološka zagađenja moraju se smanjiti na minimum;

- sve je manje neobnovljivih prirodnih resursa (ruda, pitke vode, plodne zemlje, fosilnih goriva) i zato se treba pripremiti na dalji rast njihove cene na tržištu;

Ovi zahtevi i ograničenja se u velikoj meri odnose na selo i poljoprivredu: biće potrebno znatno više hrane da se prehrani svetsko stanovništvo ali će proizvodnja hrane biti sve teža. Selo će očigledno proširiti svoje aktivnosti i na druge oblasti proizvodnje: uz hranu, ruralna područja će sve više preuzimati i funkciju proizvodnje energije. Ruralna energija,kako je danas nazivaju, odnosi se na proizvodnju energije iz obnovljivih izvora: energiju dobijenu od biljne mase (uz sukob između proizvodnje hrane i proizvodnje biogoriva) ali i sve veće korišćenja vetra i sunčeve energije. (‘Rural power: The Key to Sustainability’ - www.renewableenergyworld.com/rea/news/reinsider/story?id=53804)

Lokalizacija hrane, da bi se smanjile razdaljine između proizvodnje i potrošača u gradovima, dovešće i do nastanka manjih pogona za sekundarnu preradu hrane u selima, kao i do nastanka drugih manjih proizvodnih pogona – biljna masa će uskoro postati daleko najjeftinije gorivo.

Teško je priviknuti se na činjenicu da će život u dvadesetprvom veku biti drugačiji od naših očekivanja. Razvijeni svet se danas kreće prema ‘nisko-karbonskoj’ ekonomiji koja označava budućnost sa manjom upotrebom fosilnih goriva (posebno nafte) i sa manjom emisijom gasova koji dovode do klimatskih promena. U mnogim aspektima svet se kreće prema budućnosti koja je dobrim delom još nepoznata.

U svakom slučaju to označava:

- kraj ‘potrošačkog’ društva zasnovanog na preteranoj potrošnji – zato što je sve manje prirodnih sirovina za njihovu proizvodnju i biće sve skuplje;

- kraj prednosti velikog grada kao i njegovog daljeg prekomernog širenja – gradovi su veliki potrošači energije i veliki ekološki zagađivači a niz poslova u gradu će se vremenom ugasiti ili će izgubiti na atraktivnosti; sela i manji gradovi (koji su u meri pešačkih distanci) su energetski efikasniji i vremenom će dobiti nove poslove i funkcije;

- kraj prednosti drumskog prevoza - prevoz robe železnicom po jedinici težine i razdaljine troši tri puta manje energije a prevoz robe brodovima čak trideset puta manje energije od drumskog prevoza; (

www.simmonsco-intl.com/files/HBS%20Club%20of%20Maine%20Ocean%20Energy%20Symposium.pdf)

- kraj globalizacije zasnovane na jeftinom transportu roba iz udaljenih regiona i oživljavanje principa lokalizacije - naročito lokalizacije hrane;

- kraj Industrijske poljoprivrede zasnovane na jeftinim fosilnim gorivima (mehanizacija, hemikalije za zaštitu bilja, mineralna đubriva i hibridne vrste useva koji od njih zavise) i zasnivanje novih oblika organske poljoprivrede koja koristi manje fosilnih goriva, podiže plodnost zemljišta i manje je štetna po svoju okolinu; ova tranzicija će tražiti više ljudskih ruku, odnosno veći procenat stanovništva u proizvodnji hrane (www.agassessment.org).

Prilagođavanje na ove uslove očigledno neće ići lako pa se uz današnju finansijsku krizu i nastupajuću recesiju privrede očekuje i globalna kriza hrane. Drugim rečima, nastupajuća globalna kriza hrane neće nestati sa prestankom svetske finansijske krize, niti će ova kriza hrane pogoditi samo siromašne zemlje.

Londonski Guardian od 07/10/2008 citira izveštaj nezavisne grupe stručnjaka iz Chatham House o mogućoj krizi hrane u Britaniji. (‘Food crises could swing future UK elections, says thinktank’ – www.guardian.co.uk/environment/2008/oct/07/food.shortages.prices)

Oni smatraju da vlada ne uzima u obzir opasnosti koje će nastupiti u snabdevanju britanskog stanovništva hranom i navode listu uzroka koji mogu da dovedu do krize hrane:

- britanski potrošači koriste količine i vrste hrane za čiju proizvodnju je potrebna šest puta veća masa plodnog zemljišta i vode od one kojom Britanija raspolaže (veliki uvoz hrane);

- razvijene zemlje se suočavaju sa sve većom nestašicom farmera tj. radnika u poljoprivredi;

- za proizvodnju hrane koja se iz zemalja u razvoju izvozi u razvijene zemlje potrebna je količina vode koja je jednaka vodi dvadeset reka Nil – što više nije održivo;

- moderna proizvodnja hrane (‘Industrijska poljoprivreda’) koristi velike količine energije i zato je zavisna od rasta cena nafte i gasa;

- porast cena hrane dovodi do uvođenja protekcionističkih mera i ograničenja izvoza hrane u mnogim zemljama;

- klimatske promene dovode do opadanja žetvenih prinosa što utiče na rast cena hrane;

- porast standarda građana u Kini i Indiji dovodi do veće potrošnje mesa što takođe utiče na porast cena hrane;

Strategija državnog razvoja koja ne uvažava pitanje buduće krize energije i uticaje promene klime na život i ekonomske aktivnosti, nema izgleda na uspeh i može da dovede do tragičnih posledica u budućnosti. Zato bi uticaj uticaj ova dva ključna faktora uz potrebu smanjivanja ekoloških zagađenja - trebalo uzeti u obzir kod planiranja budućih radnih mesta, razvoja gradova i sela, kao i kod planiranja svih oblika privrednih aktivnosti.

Današnja finasijska kriza ne bi trebalo da zamagli svest o sasvim jasnim ograničenjima i pravcima budućeg razvoja. Pad cena nafte i ostalih primarnih roba zbog pretnje globalne privredne recesije trajaće relativno kratko i svet će se ubrzo suočiti sa mnogo opasnijim posledicama nedostatka, kao i rasta cena neobnovljivih prirodnih resursa – od nafte i gasa, metala i drugih minerala, do nestašice pitke vode za proizvodnju hrane.

Poljoprivreda, odnosno proizvodnja hrane, se suočava i sa faktorima koje je teško predvideti, a koji mogu da ostave izuzetno teške posledice: to su uticaj klimatskih promena na poljoprivrednu proizvodnju i uticaj tržišnih spekulacija sa cenom hrane.

Naučnici najavljuju da bi moglo da dođe do usporavanja globalnog zagrevanja planete u sledećih nekoliko godina, zbog otapanja leda na polovima, ali će odmah iza toga nastupiti još veće suše kao i sve oštrije posledice ‘klimatskog haosa’ (poplave, izuzetno snažni naleti vetra, nagle promene temperatura). Klimatske promene će u najvećoj meri pogoditi proizvodnju hrane pa su neophodna veća ulaganja države da se ona pripremi za nastupajući period. Uz to se poljoprivreda, kao i ostali delovi privrede, mora prilagoditi na uslove nisko-energetske proizvodnje (nafte je sve manje) kao i nisko-karbonske proizvodnje (sa manjim ispuštanjem štetnih gasova).

Pomoć države će isto tako biti neophodna da se primarna poljoprivredna proizvodnja zaštiti od tržisnih spekulacija. To se naročito odnosi na velike terminske kupovine hrane kojima se i hrana i njena proizvodnja stavljaju u ruke tržišnih spekulanata - što dovodi do skokovitog rasta i pada cena hrane na svetskom tržištu, čime se i potrošači kao i proizvođači dovode u izuzetno težak položaj.

www.spiegel.de/international/world/0,1518,559550,00.html

How speculators are making life a lot more expensive

Očigledno da poljoprivredna proizvodnja ne može više da opstane kao isključiva briga seljaka. Zato u uslovima nastupajuće krize energije i klimatskih promena, sela - odnosno proizvodnja hrane i proizvodnja energije iz obnovljivih izvora - treba da postanu prvenstvena briga grada. Ne samo grada u širem smislu, kao centra državne moći, već i doslovno - kao osnovna briga obližnjeg grada. Došlo je vreme da se između sela i grada uspostavi nov, mnogo ravnopravniji savez.

Ratko Karolić

07.11.2008.

http://www.poljoprivreda.info/

Error: The expand/collapse plugin requires that both parameters (id,title) are used.

This is a captcha-picture. It is used to prevent mass-access by robots. (see: www.captcha.net)
:
(*):
(*):