Ruke u vis, ovo je reforma

Vladislav Bailović
 
Z magazin, broj 3

Uvođenje novih nastavnih pravila akademske institucije su mahom shvatile ne kao reformu svojih obrazovnih programa, već kao povod za uvođenje besmisleno visokih školarina, reda veličine od jedne do tri hiljade evra.

Pre nešto više od dve godine stupio je na snagu novi Zakon o visokom obrazovanju, čija je glavna poenta bila reforma načina rada na fakultetima u cilju približavanja evropskoj normi, potvrđenoj tzv. Bolonjskom konvencijom. Novi zakon je samim stupanjem na snagu u oktobru retroaktivno nametnuo novi sistem i nova pravila čitavoj jednoj generaciji već upisanih studenata. To nije izgledalo kao dobar početak.

Naravno, akademska javnost je odmah, tj. post festum regovala ulazeći u, koliko opširnu, toliko i jalovu, a na momente patetičnu i grotesknu raspravu koja traje i dan danas, o tome čiji je sistem školovanja bolji - naš ili njihov. Čiji li je veći? Naravno, u čitavoj raspravi nijednom nije spomenuto da je sistem nastave, stari ili novi, naš ili njin, endemski ili uvezeni, naprosto metod, samo sredstvo kojim bi ova ili ona obrazovna institucija trebalo da se služi da bi dovela izvestan broj ljudi - tzv. studenata - do tačke kada oni mogu da, kao, samostalno obavljaju posao za koji su se pripremali. U teoriji, barem. Posmatrajući stvari iz te perspektive, postavljajući obrazovanje, tj. kvalitetan školovani kadar kao cilj, čitava rasprava postaje manje-više beznačajna - doduše, time se u prvi plan stavlja kvalitet obrazovanja, što otvara čitav niz veoma bolnih pitanja za akademske institucije. I naravno da je onda bolje udariti u dreku, pljujući ili obožavajući naš (ili njin, potpuno nebitno) sistem nastave, da bi se pažnja odvratila na drugu stranu dok se ruka zavlači duboko u tuđ džep.

Ruke na zid, raširi noge

Jedan momenat nove reforme obrazovanja (doduše, nespomenut u Zakonu) odmah je naišao na opšte odobravanje u akademskoj zajednici - radi se o takozvanoj pljački (stručni naziv). Naime, uvođenje novih nastavnih pravila akademske institucije su mahom shvatile ne kao reformu svojih obrazovnih programa, već kao povod za uvođenje besmisleno visokih školarina, reda veličine od jedne do tri hiljade evra. Takođe, uvođenjem drugačijeg sistema rada i gradacije pojavila se zjapeća rupa između nove akademske titule mastera i starih diplomiranih - rupa koju su institucije odlučile da zakrpe trpajući pare lopatom u nju. Studentske, nego čije.

Od samih reformi nastavnih planova, naravno, nije bilo ništa. Dok god je postojala zakonska mogućnost (tj. u trajanju prelaznog perioda predviđenog zakonom) na fakultetima nije menjano ništa, izuzev, prirodno, visine školarina. I, kada su stvari konačno došle do tačke kada nešto mora da se desi, studijski programi su na većini fakulteta reformisani tako što je napravljena zbrka - uvedeni su nekakvi kolokvijumi (ili nisu, niko ne zna), nekakve obaveze (koje su obavezne ili ne, niko ne zna), tu su sad odjednom nekakvi bodovi (kakvi, šta, kako, zašto, niko ne zna), ispiti nisu obavezni (ili jesu, niko ne zna), a sama nastavna materija nije reformisana uopšte. To je situacija koju su zatekli studenti koji su prethodne školske godine upisali fakultete, prva bolonjska generacija, učeći pritom iz istih knjiga iste stvari na isti način kod istih predavača kao i njihove starije kolege.

Dalje u toku prvog semestra stvari su samo postajale gore. Odjednom je postalo kristalno jasno da niko, u stvari, ne zna tačno kako bi trebalo da se studira po tim novim studijskim programima. Takođe, odjednom je isplivala na videlo još jedna odredba Zakona o visokom obrazovanju - postoje zahtevi koje studenti moraju ispuniti da bi prešli na finansiranje iz budžeta, ali ne baš svi koji ih ispune, već samo neki od njih. Pitanje odnosa mastera i diplomiranih je trebalo da bude rešeno njihovim izjednačavanjem u autentičnom tumačenju zakona od strane zakonodavnog tela. Međutim, u tumačenju nigde nije predviđeno da studenti moraju da plate abnormalne količine para za rečenu jednakost (princip: nema `tice bez prasice), te se taj pokušaj rešavanja problema potpuno izjalovio, naišavši na krajnji prezir u akademskoj javnosti.
Ko ne umije, njemu dvije hiljade evra

Naravno, to nikome zdrave pameti nije izgledalo normalno i u redu. Studenti su, kao najugroženiji, u međuvremenu počeli da postavljaju pitanja, pri čemu su često bili prisiljeni na prilično fanatične poteze da bi dobili najjednostavnije odgovore, ili čak prisilili administracije fakulteta na makar nominalno poštovanje zakona. Recimo, ispostavilo se da ni jedan od fakulteta nema kriterijum na osnovu kojeg se utvrđuje visina školarine (na šta su, je li, obavezani Zakonom), već da se to radi na stari, dobri, empirijski prokušani način - šac- metodom i odokativno (stručni termini), prema tome ko već koliko može da odere. Vladimir Mako, dekan Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, izrazio je to vrlo elokventno kada je izjavio da na njihoom fakultetu školarina iznosi 3000 evra jer je uprava procenila da je to cifra koju studenti hoće da plate. Bilo je potrebno par meseci studentskih protesta i višednevna blokada Filozofskog fakulteta da bi BU pokušao da udovolji slovu zakona po tom pitanju, i to tako što će formirati izvesno telo, u narodu poznato kao Medojevićeva komisija, koje će dotične kriterijume formirati za sve škole đuture. Jednom, kada završe sa radom.

Ne dobivši ni jedan konkretan odgovor na pitanja, ni jedan konkretan ustupak uprave, studenti su nastavili sa protestima. Malo manje površnom analizom sprovođenja famozne reforme obrazovanja pojavila se gomila novih pitanja na koja uprave fakulteta, prirodno, nisu umele da odgovore. Na primer, zašto uopšte pričaju o reformi školstva "u skladu sa bolonjskom konvencijom" kada ni na jednom fakultetu nije ispoštovana ni najosnovnija stvar, postojanje obaveznih ključnih dokumenata (na primer, detaljnog i tačnog informatora o pravima i obavezama studenta, da ne spominjemo studijske ugovore)? Zašto govore o ESPB (Evropski Sistem Prikupljanja Bodova) bodovima kada uopšte nismo deo ECTS programa u okviru kojeg su ti bodovi jedino validni, niti čak na dotično članstvo pretendujemo? Zašto govore o akademskoj mobilnosti kada su, sa stanovišta zemalja članica ECTS, naši "bodovi" ekvivalentni ocenjivanju pčelicama i krmačicama? Zašto praktično niko od njih ne zna ama baš ništa o tome šta zaista piše u toj "bolonjskoj povelji" koju, kao, sprovode, niti o programu čija dostignuća ta povelja preporučuje (radi se o programu ERASMUS)? Ovo poslednje pitanje je naročito interesantno, i indikativno za stanje čitavog našeg sistema visokog obrazovanja. Većina profesora sa kojima su studenti razgovarali na tu temu ima samo najpovršniju predstavu o "bolonji", u stilu "to sad mi tu neke bodove, pa neke pare uzmemo, evropski sistem tu sad nešto nešto bla". Na prvi pogled apsurdna i smešna, ta činjenica vrlo brzo postaje veoma žalosna, imajući u vidu da su ti ljudi ipak nekakvi (kakvi-takvi) doktori nekakvih nauka.

Nakon katastrofalne prolaznosti brucoša BU u januarskom ispitnom roku (svega 17%), postalo je očigledno da će malo ko upisati narednu godinu kao student finansiran iz budžeta. Zakon o visokom obrazovanju je studentima upisanim na fakultet prethodne školske godine dao pravo da narednu godinu studija upišu po "starom" zakonu - što će reći, bez čiste godine, uz položeni uslovni broj ispita. Naravno, uprava BU ponovo nije bila baš voljna da ispoštuje odredbu zakona koja joj ne donosi sulude količine novca.

Pijane budale i ostala zoologija

Umesto bilo kakvog odgovora na postavljena pitanja, akademska javnost je reagovala brojnim medijskim optužbama studenata za političku angažovanost, pripadnost nekakvim anarhističkim silama mraka i haosa, kriminalno ponašanje, kao i negiranjem osnovnih, ustavom, Zakonom o visokom obrazovanju, statutima svih mogućih fakulteta, pa čak i samom "bolonjskom poveljom" zagarantovanih prava studenata na samoorganizovanje i izražavanje mišljenja. Administracije BU i različitih fakulteta često su se odlučivale na blatantno kršenje svih mogućih građanskih i studentskih prava, odbijajući da razgovaraju sa studentima koje nisu direktno rukopoložili na nekakvu funkciju ili integrisali u nekakvo "telo" nad kojim imaju punu kontrolu. Odbrana legitimiteta samoorganizovanih studenata, odbrana prava studenata da govore sami za sebe postala je jedan od najbitnijih momenata protesta.

Bilo je potrebno još nekoliko meseci aktivnih protesta, još tri blokade fakulteta (Arhitektonskog, Likovnih umetnosti i ponovo Filozofskog) i nekoliko uličnih demonstracija da bi uprava BU objavila da će "rešavati sve zahteve studenata" na sednici zakazanoj za 25. april. Studenti koji su 24. aprila prenoćili u zgradi rektorata u znak protesta susreli su se tokom večeri sa Brankom Kovačevićem, rektorom BU. Kovačević je, vidno pijan, razgovor započeo tvrdnjama da je "ovo moja zgrada"[sic], i da je on "ovde gazda"[sic], da bi u nastavku, za nešto manje od sat vremena, uspeo da ispriča gomilu bizarnih stvari (i pored suptilnih pokušaja obuzdavanja od strane njegove svite), počevši od pretnji studentima da će ih sve "otpustiti sa fakulteta"[sic], preko pretnji "svojim ličnim obezbeđenjem"[sic] i "svojim drugovima, karatistima"[sic], i dalje, da "od Knina ima žute minute"[sic], da je "lud, u glavu je lud"[sic], pa sve do obaveštavanja da je "išao u školu sa Kneletovim ćaletom zvanim Al Kapone"[sic], praćenog zadovoljnim namigivanjem. U tom razgovoru, rektor Kovačević je obećao studentima da će dozvoliti prisustvo i pravo na reč njihovoj delegaciji na sutrašnjoj sednici. Naravno, to obećanje je sutradan bilo pogaženo rečima da "ovo nije debatni klub"[sic] i zabranom delegaciji da se obrati prisutnima, na šta su studenti reagovali masovnim ulaskom na sednicu, nakon čega ju je rektor prekinuo.

Suština te, a i naredne sednice veća BU bila je predstavljanje rezultata rada pomenute Medojevićeve komisije, nazvane tako po njenom vođi i glavnom stručnjaku, dekanu Ekonomskog fakulteta Branku Medojeviću. Nasuprot očekivanoj demonstraciji nekakvog komplikovanog ekonomskog kung-fua (jer, zaboga, neki doktori ekonomije su na tome radili mesecima) kojim bi se akademska pljačka zavila u privid nekakve - bilo kakve - opravdanosti, prof. Medojević je uzeo neke svote koje, kao, država isplaćuje fakultetima, podelio sa brojem studenata finasiranih iz budžeta, i tako dobijeni rezultat nazvao kriterijumima, poprativši to komentarima kako državni fakulteti, iz nekog neobjašnjivog razloga, moraju da slede privatne u visini školarina, kao i da za prosečnu cenu jednog časa na BU ne može ni da se popije piće u kafani.

Medijska kampanja blaćenja studenata kulminirala je nakon sednice 25. aprila. Profesori Kovačević i Medojević kao da su se utrkivali u uništavanju ono malo preostalog digniteta koje je ostalo Univerzitetu u Beogradu, optužujući u svojim medijskim istupima studente za najfantastičnije zločine, počevši od provale na Arhitektonskom fakultetu, pa sve do izdaje u vidu skretanja pažnje javnosti sa problema Kosova.

No, BU je krajem školske godine ipak odlučio da ispoštuje deo Zakona o visokom obrazovanju, dozvolivši uslovni upis godine i prelazak na budžet studentima sa "čistom" prethodnom godinom studija. Šta će se sa njima desiti ove školske godine, i šta će biti sa studentima koji su se ove školske godine upisali na studije, to tek ostaje da se vidi. Što se tiče reforme nastave, ona je više-manje ostala na istom mestu na kome je i bila. Školarine su povišene kako gde, a ukupno za oko 17% u proseku, i sada se kreću u rasponu od nekih 30 000 (Rudarsko-geološki) do 240 000 dinara (Arhitektonski), pri čemu je većina negde oko 100 000 dinara.
Pre nekoliko dana, Skupština je odlučivala o budućem statusu diplomiranih studenata, tačnije o mogućnosti njihovog izjednačavanja sa novouvedenom titlom mastera. Da li je to kraj barem jednog dela ove dugačke agonije? Bojim se da nije:

Kada je studentkinja Filozofskog fakulteta u Novom Sadu pre nekoliko dana otišla da upiše master studije koje koštaju 96.000 dinara, službenica joj je dala da potpiše papir na kojem je pisalo: „Izjavljujem da neću tražiti povraćaj sredstava bez obzira na to šta Skupština odluči.“
...
Univerzitetska zajednica nagoveštava da će uslov da diplomirani dobiju diplomu mastera, bez obzira na odluku Skupštine, biti da im se podudara 80 odsto gradiva. Tek onda svi diplomirani koji budu hteli diplomu mastera, moći će da je dobiju, ali uz plaćanje administrativnih taksi koje će na pojedinim fakultetima iznositi više od 1.000 evra.

...
V. Nedeljković, S. Stefanović, Blic, 24.10.200, strane 4 i 5
Error: The expand/collapse plugin requires that both parameters (id,title) are used.

This is a captcha-picture. It is used to prevent mass-access by robots. (see: www.captcha.net)
:
(*):
(*):
 
  • March 20, 2012, 1:02 pm - Chhay

    Ostaj nedostižna, nema i ealdkajer je san o sreći više nego sreća.Budi bespovratna, kao mladost.Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.Srce ima povest u suzi što leva,u velikom bolu ljubav svoju metu.Istina je samo što duša prosneva.Poljubac je susret najlepši na svetu.Od mog priviđenja ti si cela tkana,tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.Ti beše misao moja očarana,simbol svih taština, porazan i leden.A ti ne postojiš, nit' si postojala.Rođena u mojoj tišini i čami,na Suncu mog srca ti si samo sjalajer sve što ljubimo stvorili smo sami. Najbolja Dučićeva pesma