Radnički otpor deindustrijalizaciji i otimanju zemlje

Intervju sa Milenkom Srećkovićem iz Pokreta za slobodu

Beograd, 25. mart 2013.
razgovarala Ana Vilenica, list Uzbuna

Aktuelne urbane transformacije  u gradovima Srbije u uskoj su vezi sa procesima deindustrijalizacije, sa novim preduzetničkim urbanizmom i promenom društvenog vlasništva u državno i privatno vlasništvo. Jugoslavija je bila zemlja radnika tj. radnog naroda. Kakav su efekat ove promene imale na radnike nekadašnjih društvenih preduzeća? I kakav je njihov položaj danas?

Svi ovi spomenuti procesi posledica su činjenice da su narodi sa ovog prostora izgubili bitku sa imperijalističkim planovima za ovaj region. Rascepkane i zavađene državice bivše Jugoslavije nimalo ne odlučuju o svojoj sudbini, već su u potpunosti potčinjene interesima krupnog kapitala. Ovako oslabljene nemaju snagu da se izbore za mogućnost da odlučuju o bilo čemu suštinskom, niti da zaštite interese svog stanovništva, pa tako sve oblasti društvenog života bivaju potčinjene procesima u kojima dolazi do opšte degradacije socijalnih prava. Razbijanje Jugoslavije od strane vladajućih nacionalističkih elita mnogo više nego njima odgovaralo je onim međunarodnim silama kojima smeta svaka suverena država čije je postojanje prepreka širenju interesa globalnog kapitala. Mehanizam razbijanja Jugoslavije preko podsticanja plemenskih, nacionalističkih strasti i naoružavanja njihovih pobornika danas se primenjuje i u drugim državama koje još uvek nisu svoja tržišta i prirodne resurse stavile na raspolaganje interesima tog globalnog krupnog kapitala koji uz sebe ima najmoćniju svetsku vojnu silu. Ukoliko se opšta degradacija radničkih prava posmatra u kontekstu jednog novonastalog kolonijalnog sistema, mnoge stvari postaju razumljivije. Svaki segment društva treba da bude potčinjen vladajućoj logici stvaranja profita, korporacijama i investitorima, bilo da se radi o proizvodnji, politici, urbanizmu, umetnosti, obrazovanju. Radnici su, prema toj logici, najnebitniji faktor, potrošna roba, posebno u društvu u kojem je toliki broj nezaposlenih.
 
Društvena privreda koja je imala potencijala da zapošljava veliki broj ljudi na munjevit način je uništena usvajanjem političkog stava da je što brža privatizacija društvenih preduzeća jedino rešenje. Da bi se opravdao taj proces društvene transformacije najpre je stanje u privredi trebalo na različite načine potceniti u javnosti. To je posebno evidentno u slučaju guranja u stečaj domaćih razvojnih banaka čime je otvoreno tržište stranim, komercijalnim bankama a privreda ostavljena bez mogućnosti uzimanja povoljnih kredita. Celokupna društvena privreda u Srbiji prodata je za 2,6 milijardi evra; postoji pregršt biznismena širom sveta koji poseduju više od te cifre. Privatizacija je maloj grupi ljudi poslužila da operu novac stečen kriminalnim aktivnostima, da dođu do atraktivnih lokacija, nekretnina, bankarskih kredita preko podizanja hipoteka, krupnih parcela poljoprivrednog zemljišta, itd. Najekstremnija posledica privatizacije je drastičan pad zaposlenosti: npr. u periodu od 2002. do 2011. u privatizovanim preduzećima je 410 hiljada radnika izgubilo posao, dakle broj zaposlenih u njima umanjen je za 60% – što će reći da je godišnje u proseku nestajalo 45 hiljada radnih mesta. U Srbiji ima oko milion nezaposlenih, svaki drugi mlad čovek je bez posla, zvanična stopa nezaposlenosti je između 23-26%, a u stvarnosti i mnogo veća. Položaj radnika, i zaposlenih i nezaposlenih, u takvim uslovima jeste ropski. Ne postoji bolja reč da se opiše trenutno stanje u kojem živi većina naroda u našem društvu, pa i globalno.  

Efekat ovih promena je i ono što određujete kao “otimanje poljoprivrednog zemljišta”. Kako objašnjavaš ove procese i da li je i na koji način moguće uticati na njih?

Proces otimanja zemlje u različitim delovima sveta sprovodi se na različite načine i negde ima više, negde manje drastične posledice, ali je i on takođe odraz imperijalističke ekspanzije i uzurpiranja prirodnih resursa i zajedničkih dobara. U Srbiji se taj proces sprovodio putem privatizacije poljoprivrednih preduzeća, zadruga i kombinata, koja je dovela do latifundizacije, ukrupnjavanja poljoprivrednog zemljišta u vlasništvu malog broja ljudi, koji računaju na tržišnu špekulaciju preko razlike u ceni zemljišta na našem i na evropskom tržištu zarad brzog stvaranja profita. Čak su i pregovori sa EU oko Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju bili diktirani interesima tih špekulanata da Srbija što pre omogući stranim korporacijama pravo da kupuju poljoprivredno zemljište u Srbiji.

Sve ove nepovoljne odluke doneli su ljudi koji su imali moć da ih sprovedu. Ako se ta moć njima jednom oduzme, tad će se i njihove odluke moći poništiti a zemljište vratiti onima koji ga obrađuju i na njemu i od njega žive. Ako se ljudi organizuju i ujedine sa onima koji vode stvarne klasne borbe, onda je svaki proces moguće sprečiti i preusmeriti. U ovom trenutku ljudi nemaju dovoljan uticaj da bi se protiv ovakvih procesa u potpunosti izborili, ali nekih pomaka ima, mehanizam nekih malverzacija sa nelegalnim prisvajanjem zadružnog i državnog zemljišta jeste otkriven, i videćemo da li će se nova vlast sa tim uzurpacijama poljoprivrednog zemljišta suočiti na sistematski način ili će se sve okončati sa par dosadašnjih hapšenja.

Kako se odnosite prema položaju radnica i radnika u privatnom sektoru koji nemaju pravo na udruživanje. Kako se oni mogu boriti za svoja prava?

Niko nam nijedno ugroženo pravo neće dati, već se za njega moramo izboriti; tako da ako nemamo pravo udruživanja, moramo se udruživati bez obzira na nedostatak prava. Možemo se boriti na sve moguće načine, svim mogućim sredstvima, na nama je da odlučimo dokle smo spremni da idemo u tome. Teško je savetovati nekoga ko zbog svoje neposlušnosti može ostati bez posla pa time i bez mogućnosti da prehranjuje porodicu. S druge strane, mislim da mi uvek na neki način saučestvujemo i dajemo doprinos stvarima koje nas eksploatišu. Čovek mora imati poštovanja prema svom životu, a ne prema zakonima, jer na njihovo stvaranje nikako nije uticao i oni vrlo često služe samo da zaštite interese vladajuće elite a ne interese pravde.
Postoji širok spektar metoda borbe – od direktne i otvorene konfrontacije preko apelovanja na javnost ili korišćenja pravnih metoda. U svakom slučaju ovaj problem treba rešavati zahtevanjem sistemskih promena koje bi izmenile postojeće stanje stvari. Ali treba imati na umu da prioritetni problemi u Srbiji nisu usko sindikalne prirode, niti su to pitanja niskih nadnica, već je prioritetan problem ogromna nezaposlenost koja ugrožava čitavo stanovništvo pa čak i one zaposlene. Klasna borba znači pre svega vođenje računa o onima koji nemaju ni onoliko koliko imaju trenutno zaposleni, uz svo uvažavanje problema sa kojima se oni susreću na radnom mestu.
 
Zalagali ste se za zaštitu radnica tokom trudnoće. Kakav je položaj radnica u tom smislu danas i kakvi su efekti vaše inicijative na tom polju?

Na protestu 14. septembra prošle godine imali smo veći broj zahteva; među njima bio je i zahtev da se zakonski reši problem radnica koje usred trudnoće gube posao jer im poslodavci ne produžuju Ugovor na određeno pa one ostaju bez prihoda u trenutku kad su im najpotrebniji – što je poslodavcima bilo omogućeno samim zakonom. Naš protest je doveo do pregovora u Predsedništvu Srbije gde nam je obećano da će se raditi na našim zahtevima a vrlo brzo smo dobili i uveravanja da će ovaj zahtev biti usvojen. Predstavnik vladajuće partije i predsedavajući narodne skupštine nedavno je zaista predao odgovarajući predlog izmene Zakona o radu, i ukoliko ta predložena izmena bude usvojena – a kako je predložena od najveće vladajuće stranke, nadamo se da je njeno usvajanje izvesno – zaposlene žene će u vreme trudničkog ili porodiljskog odsustva, ako im u to vreme ističe ugovor, biti zaštićene tako što će im, po zakonskoj obavezi, ugovor biti produžen dok traje to odsustvo. Naravno, za nas je i ovo samo jedno prelazno rešenje nastalo u jednoj teškoj situaciji: ozbiljnijim izmenama Zakona o radu prava žena tokom trudnoće i zaposlenih uopšte moraju biti mnogo više unapređena u odnosu na sadašnje stanje.

(Napomena: Par dana nakon ovog intervjua, Skupština Srbije zaista je usvojila spomenutu zakonsku izmenu Zakona o radu koja trudnicama zaposlenim na određeno vreme radni odnos produžava do isteka korišćenja prava na odsustvo. Ova izmena usvojena je sa 181 glasom „za”, dok niko nije bio protiv ni uzdržan).

Kakav je vaš odnos prema neplaćenom radu npr. neplaćenom kućnom radu?

Moram da priznam da zvaničan stav po ovom pitanju nemamo niti smo se ovim pitanjem do sada bavili. U teškoj ekonomskoj situaciji u kakvoj se nalazimo, kada ogroman broj ljudi ostaje bez posla a i mnogi zaposleni mesecima ne primaju zarade, teško je i stići misliti o drugim, brojnim nepravdama. Mislim da, kao i za većinu drugih problema, oni koji obavljaju neplaćeni rad trenutno za poboljšanje svog položaja ne poseduju dovoljnu pregovaračku moć; dakle opet je odgovor u boljem organizovanju. Neravnopravnost žena ogleda se i u činjenici da isključivo one obavljaju kućni rad i vode brigu o porodici. Povećanje broja žena na rukovodećim položajima samo je zamaskiralo činjenicu da je većina žena i dalje u neravnopravnom položaju. Kako čitavo društvo zavisi od negovanja dece i kućnog rada sigurno bi taj rad trebalo više ceniti, obezbediti zagarantovane prihode i smanjiti radno vreme kako bi muškarci i žene ravnopravno mogli da se posvete kućnom radu.

Jedan od načina organizovane borbe u kojima ste učestvovali su okupacije fabrika. Na koji način su bili organizovani odnosi i svakodnevni život tokom okupacija i kakvi su efekti ovakvih vidova borbe?

Trenutno upravo pratimo i podržavamo jednu takvu okupaciju u Solunu. Radnici fabrike Vio.Met pokušavaju da inspirišu ostale grčke radnike da preuzmu stvari u svoje ruke i pokrenu proizvodnju sopstvenim snagama. Takođe pokušavaju da ubede državu da prihvati neka sistemska rešenja koja bi podstakla ovakvu mogućnost u suočavanju sa krizom u kojoj sve veći broj fabrika odlazi u stečaj. Mislim da je nemoguće da ovaj pokušaj opstane u okolnostima u kojim su tržište, kao i ostatak privrede, potčinjeni interesima krupnog kapitala, ali reč je o vrlo inspirativnom poduhvatu koji nas može naterati na razmišljanje o alternativama. Radnici te fabrike biće učesnici našeg panela u okviru predstojećeg Subversive festivala u Zagrebu.

Do okupacije fabrike došlo je, krajem 2007. i početkom 2008, i u Šinvozu, zrenjaninskoj fabrici za remont vagona. U pitanju je radnička borba, koja je uz Zastavu elektro i još neke slučajeve, najviše doprinela da se u javnosti stvori svest o odgovornosti države zbog tolerisanja nepravilnosti u privatizaciji i opšte deindustrijalizacije. Danas nova vlast hapsi samo one koji su privatizovali ta preduzeća, ali ne ispituje i odgovornost nadležnih institucija koje su im omogućile da ih pljačkaju. Na našem poslednjem protestu 18. februara ove godine pokušali smo da napravimo korak dalje u borbi protiv privatizacije i da zahtevamo ispitivanje odgovornosti i ukidanje Agencije za privatizaciju, kao i zaustavljanje dalje rasprodaje preduzeća i poljoprivrednog zemljišta. Dakle, ograničenja trenutne ’’borbe protiv korupcije’’ upravo su u tome što sistem koji je omogućio deindustrijalizaciju i upropašćavanje preduzeća ostaje nepromenjen a samo se hapse kupci pojedinačnih preduzeća.

Posebno treba istaći okupaciju fabrike od strane radnica ’’Ravanice’’ iz Ćuprije. One su odbile da dozvole ulaz predstavnicima Agencije za privatizaciju rekavši im da su videli posledice privatizacije po druge fabrike u Ćupriji, da su sve te druge fabrike redom uništene i da ne žele da se to dogodi i njima. Radnički predstavnici ovih preduzeća učestvovali su u radu Koordinacionog odbora koji smo 2009. osnovali kao neformalnu i demokratsku mrežu radničkih predstavnika kako bi pomogli borbu za opšta, sistemska rešenja. Te aktivnosti detaljnije su predstavljene u našim knjigama Deindustrijalizacija i radnički otpor (2011), koja predstavlja naše aktivnosti u periodu od 2007-2011, i Borba za budućnost: ka balkanskom pokretu otpora: otpor deindustrijalizaciji i otimanju zemlje(april, 2013), koja predstavlja naše aktivnosti u periodu 2011-2013, sa posebnim akcentom na proteste koje smo organizovali ispred državnih institucija, prateće pregovore i njihove ishode.
 
Većina protesta koje ste organizovali su održani u Beogradu. Zbog čega ste se skoncentrisali na akcije u glavnom gradu? Kako vidite potencijal ovog oblika delovanja i kakvu podršku ste dobili od drugih inicijativa u gradu?

Proteste smo organizovali najviše u Beogradu jer se trenutno samo u njemu nadležnima može napraviti ozbiljan problem kako bi ih naterali na pregovore. Lokalne samouprave nemaju bitne nadležnosti po pitanju privatizacije i u jednoj tako centralizovanoj zemlji bilo je nužno organizovati se i doći tamo gde su nadležne institucije i mediji. Ako znamo da je 2009. suprug tadašnje predstavnice parlamenta morao da se odrekne vlasništva nad fabrikom kako bi se okončali naši protesti, onda to pokazuje da je potencijal ovakvih protesta veliki. Ali da bi se oni održali potrebno je mnogo truda i podrške koje uglavnom nema ako izuzmemo tapšanje po leđima od kog nema nikakve koristi. Danas ima levičarskih organizacija koje nisu nikad učestvovale u ovakvim protestima a čiji članovi govore kako radnički protesti ne mogu promeniti ništa. To su, naravno, gluposti…
 
I pored (mikro) učinaka koje pominješ generalno govoreći kapitalistička država se pokazala kao veoma loš posrednik ili sagovornik za arbitražu u pregovorima zbog svojih ekonomskih funkcija. Kakavi su u tom smislu potencijali borbe protiv korupcije i zahtevi za radničko upravljanje državnom svojinom u okviru sveopštih kapital-odnosa? Da li razmatrate i neke druge oblike borbe izvan ovih parametara?

Radničko upravljanje državnom svojinom i kapitalizam se međusobno potiru; dok god tržište i krupni kapital diktiraju okolnosti u kojima živimo, male su šanse da preduzeća kojima upravljaju radnici opstanu ili da imaju većeg značaja u promeni celokupnih društvenih odnosa. Ali borba za njih, između ostalog, povećava šanse da se razvije svest o ograničenosti naših mogućnosti u društvu u kakvom živimo pa time i svest o neophodnosti radikalnijih, sistemskih promena; takva preduzeća znaju biti dobra osnova za širenje solidarnosti među radničkim grupama a takođe mogu da pomognu određenom broju ljudi da sastave kraj s krajem u određenom vremenskom periodu - ipak su ljudski životi najvažniji. S druge strane, treba uvažiti statistiku koju, na primer, iznosi Institut za ekonomsku demokraciju iz Zagreba koja pokazuje da su se preduzeća pod kontrolom zaposlenih u vreme ekonomske krize pokazala kao mnogo stabilnije rešenje za povećanje broja radnih mesta i nivoa investiranja u preduzeće, jer nisu orijentisana ka raspodeli profita već ka očuvanju radnih mesta i plata zaposlenih.

Borba protiv korupcije ignoriše činjenicu da je dobar deo nepravednog pljačkanja naroda legalizovan i zato je ona ograničenog dometa. Međutim, kad je narod već na neki način naterao vlast da se obračunava sa korupcijom, onda treba nastaviti sa ukazivanjem na pljačku koju sistem i dalje toleriše bilo zbog različitih pojedinačnih interesa onih na vlasti, bilo zato što je ta pljačka legalna. To je razlog zašto mi na našim protestima tražimo da se ispita odgovornost državnih institucija nadležnih za privatizaciju, da se one ukinu i zatim odustane od dalje privatizacije društva. Zahteve za što većom slobodom treba proširivati kad god nastane povoljnija političko-ekonomska situacija. Rešetke kaveza u kojem živimo treba rezati dok se ne prelome. Što se tiče oblika borbe, njega biramo na osnovu uvida u to čime raspolažemo i šta nam je u datom trenutku moguće. Mislim da treba uzeti u obzir sva moguća sredstva.

Predlažete ponovno oživljavanje ideje zadrugarstva. Kakvi su potencijali ovakvog oblika udruživanja danas?

Iako zadrugarstvo u Srbiji ima tradiciju dugu sto godina, trenutno je ono kod nas u zamiranju. Pre sto godina zadruge su nastajale radi odbrane siromašnog seljaštva i ostalih proizvođača od zelenaštva; danas zadruge treba da imaju sličan podsticaj za svoj nastanak a to je – zaštititi siromašne proizvođače od interesa nakupaca, posrednika, tržišnih monopolista i lihvarskih banaka. Trenutni problem sa zadružnim organizovanjem je što vlastima ne odgovara da seljaci uopšte budu organizovani jer bi na taj način predstavljali pretnju za interese krupnog kapitala. Radi se o demokratskim udruženjima u koje se stupa dobrovoljno pa njihovi članovi po prirodi stvari razmišljaju mnogo više o zajedničkom interesu. Trenutno ima samo oko 1.400 aktivnih poljoprivrednih zadruga; kroz privatizaciju uništena je prehrambena, prerađivačka industrija, koja je u potpunosti bila oslonjena na zadruge u obezbeđivanju sirovina. Zadrugarima je oduzeto više od 200 hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta; imovina zadrugara neustavno je privatizovana. Poljoprivredni kombinati su takođe bili opravdane ekonomske celine jer objedinjuju i primarnu proizvodnju i preradu i plasman na tržište, što daje mogućnost zaštite primarnih proizvođača i ostalih zaposlenih od interesa tržišnih špekulanata.

Da li vidiš mogućnost povezivanja aktera različitih socijalnih borbi u lokalnom kontekstu? Da li bi inicijative slične Pravu na grad mogle da odigraju određenu mobilizacijsku ulogu u tom procesu?

Kako da ne, ako je sve postavljeno na stvarno demokratskim osnovama… Isto tako, treba izbeći mehaničko povezivanje vođeno principom ''samo da nas bude što više''  a orijentisati se na povezivanje sa akterima stvarnih socijalnih borbi koji svojim delovanjem ne dezavuišu čitavu borbu i opšti cilj.

Učestvovao si na radionici “Kako organizovati solidarnost?” u Zagrebu. Šta za tebe znači solidarnost? Da li i na koji način je danas moguće organizovati solidarnost?

Solidarnost je, za razliku od milosrđa, saradnja jednakih pojedinaca u borbi za opštu društvenu korist; njom se priznaje pravo drugima da imaju jednaka prava i pomaže im se da se za njih izbore. Milosrđe je hijerarhijsko i samo utvrđuje ponižavajući položaj onih koji su prinuđeni da zavise od njega; ono je samo po sebi ponižavajuće, ništa suštinski i sistematski ne menja i samo je odušak za grižu savesti onih koji doprinose održanju statusa kvo. Solidarnost je, za razliku od milosrđa, bezinteresno ili makar ne skriva zajednički interes pod maskom humanosti i dobročinstva kao što je slučaj sa milosrđem. Okolnosti u kojima živimo nisu povoljne za podsticanje solidarnosti a da bismo te okolnosti promenili najpre moramo biti solidarni; dakle radi se o začaranom krugu i naš cilj treba da bude da iz njega izađemo. Solidarnost i klasna borba su samo prazne priče ako nisu organizovane i ako ih ne prati konkretna akcija, ali ne bilo koja, već ona koja zahteva da se problemi reše na sistematski način koji bi životne uslove promenio na bolje za sve, posebno za najugroženije.

Kako vidiš potencijal kulture i umetnosti u svim ovim društvenim procesima i antagonizmima? Da li ste možda sarađivali sa umetnicima i radnicima u kulturi i kakva su vaša iskustva?

Kultura i umetnost mogu da imaju i pozitivan i retrogradan uticaj na dešavanja u društvu. Kroz istoriju, umetnici su više bili apologete i plaćenici vladajućih nego što su imali subverzivnu ulogu. Ali umetnička vrednost funkcioniše po drugoj logici i uglavnom se danas umetnička dela posmatraju nezavisno od konteksta u kojem su nastajala i svrhe kojoj su služila. Mislim da je kod nas predugo vladala larpurlartistička tendencija, kao krajnost nastala iz protivljenja dogmatskom soc-realizmu, koja ističe da umetnost ne treba da menja svet, već samo da se izražava unutar estetskog pojma. Ali posebno mislim da je štetna postmodernistička tendencija čije su krajnje konsekvence apatija, rezigniranost i prihvatanje vladajućeg poretka. Konzumeristička industrija zabave je svakako najkorisnija sistemu jer pretvara pojedince u idiote. Danas neoliberalne fondacije kroz umetnost i ‘‘grant art‘‘ utiču i na ideološku indoktrinaciju umetnika koji egzistencijalno zavise od saradnje sa takvim fondacijama; na taj način društvena angažovanost i kritičnost bivaju kooptirane u okvire koji samo treba da legitimišu postojeći poredak ili opravdaju imperijalističke intervencije predstavljajući ih kao humanističke i neophodne. Umetnost koja može da oslobodi pojedinca uglavnom je potisnuta na marginu.

Kakav je potencijal javnog dobra, a kakav zajedničkog dobra u artikulaciji aktuelnih borbi?

Opasnost po javno i zajedničko dobro pre svega vidim u tzv. javno-privatnim partnerstvima gde se privatnim kompanijama otvara prostor za eksploataciju i profitiranje, zasnovanim na klasnom savezu sa bankama i političkom elitom. Ukoliko se dozvoli privatnim kompanijama da kontrolišu i profitiraju na komunalnim uslugama kao što je na primer vodovod, one vođene logikom maksimalnog uvećanja profita mogu da redukuju naš pristup tim uslugama povećavajući cenu ili svojevoljno ograničavajući potrošnju. Imamo slučajeve gde su proizvođači flaširane vode istovremeno upravljali i vodovodom, pa su povremeno isključivali vodovod da bi povećali potražnju za svojom flaširanom vodom. Odbrana i poštovanje zajedničkog dobra postavlja temelje za društvo koje ne počiva na kapitalističkim principima konkurencije, samoživosti, izolovanosti, eksploatacije, i sl. Svest o zajedničkom dobru postavlja odnose među članovima zajednice na stvarno demokratske temelje. Pored vode, ugroženi su i znanje, seme, biodiverzitet, zemlja...

U procesu otpora najpre treba reinterpretirati pojam bogatstva jedne zajednice i ukinuti interpretaciju koja bogatstvo povezuje sa akumulacijom privatnog kapitala; pored toga, treba otkriti mehanizme pomoću kojih tzv. ‘‘slobodno tržište‘‘ porobljava zajednička dobra i stavlja ih van kontrole lokalnih zajednica.

Kako se odnosite prema politikama fondera sa kojima radite?

Edukativne projekte koje radimo, radimo pre svega da bismo zaradili novac kako bi ga zatim upotrebili na organizovanje protesta i ostale prioritetnije ciljeve naše organizacije. Trudimo se da i projekti sami po sebi budu što svrsishodniji ali oni zbog svoje birokratske prirode nikako ne mogu da budu prioritet naše organizacije. Mi smo organizacija koja je u velikim finansijskim dugovima zbog protesta koje smo organizovali i sav naš rad usmeren je ka njima; u njih ulažemo i naše lične prihode. Do sada smo sarađivali samo sa dve fondacije, obe levičarske, antikapitalističke i anti-NATO, koje zastupaju politiku sličnu našoj, imaju razumevanja za ono što radimo i koje se ne mešaju u naš rad. Među nama ima razlika u politici ali irelevantnih ako uzmemo u obzir širu sliku i poziciju u kojoj se naše društvo nalazi. Projekti ne treba da budu svrha sami sebi i rad na nekom pitanju ne može da počne niti da se završi projektom kao što je slučaj sa većinom NVO. Mi kao organizacija postojimo od 2004. godine a prvi put radimo projekat sa fondacijom tek 2009. godine. Do tada nismo ni znali da postoji fondacija koja bi se usudila da podrži rad organizacije kakva je PZS.
 
Vaša inicijativa nosi naziv Pokret za slobodu. Kako razumeš pojam-ideju-praksu slobode danas? Šta znači danas sloboda u praksi ili praksa slobode?

Danas slobode verovatno ima više u zatvoru nego ’’na slobodi’’; makar je tako za većinu ljudi. Ali to što znamo da nismo slobodni nije dovoljno, već to iziskuje neku reakciju na to stanje, iziskuje određenu borbu za slobodu. Niko ne zna precizno i unapred kako i kakvu borbu treba voditi ali neko saznanje o tome verovatno može da dođe samo u određenom procesu a ne u pasivnoj kontemplaciji ili stavu da već imamo pravi odgovor samo treba ostale da ubedimo da nam u to poveruju... Za mene lično pravo na slobodu pojedinac treba sebi da dodeljuje bez obzira na to da li mu je to pravo dozvoljeno ili nije. I to da radi bez preterane patetike, pozivanja na sažaljenje i milosrđe. Ali dovođenjem u pitanje autoriteta koji ne mogu da opravdaju razlog svog postojanja, takođe treba da se uzdržimo od nametanja svog autoriteta kao alternative; ako smatramo da ljudi treba da prihvate naš put, našu borbu, onda oni treba da nas prihvate svojevoljno. Isto tako, treba se boriti za reintepretaciju pojma slobode – znamo da ima mnogih predstavnika krupnog kapitala koji pokušavaju da kažu da je sloboda njihovo pravo da im se niko ne meša u njihovo tržišno poslovanje – na taj način imamo ’’slobodno tržište’’ ali porobljeno stanovništvo. Dakle, radi se o klasnoj borbi koja se odvija gde god se okrenete. Sloboda danas postoji samo u praksi pružanja organizovanog otpora.

Zalažete se za uvođenje alternativnih ekonomija. Koji oblici alternativnih ekonomija bi prema tvom mišljenju pomogli u stvaranju pravednijeg društva danas?

Alternativne ekonomije moraju biti suverene, samoodržive i zasnovane na sopstvenim snagama, na kontroli lokalne zajednice nad resursima. Dakle, najpre društvo mora biti dekolonizovano; ne može se poljoprivredno zemljište prodavati tržišnim špekulantima, kao ni agrobiznis korporacijama. Srbija pravi najviši suficit u izvozu poljoprivrednih proizvoda, ali istovremeno u Srbiji ima ljudi koji umiru od gladi. Dok god je tako znači da su stvari postavljene na potpuno iracionalan način. Lokalno stanovništvo mora imati kontrolu nad prirodnim resursima i prihodi koji se ostvaruju na eksploataciji tih prirodnih resursa moraju se pravedno raspodeliti među stanovništvom a ne služiti profitiranju male grupe ljudi.

Alternativna ekonomija mora biti stvar dogovora, prakse zasnovane na najboljim iskustvima u prošlosti, a ponegde i eksperimentisanja. Ona mora u sebi otelotvoravati progresivne političke principe kao što su stvarno demokratsko upravljanje, pravo svih zaposlenih da odlučuju, ravnopravna podela tereta radnih obaveza, nepostojanje diskriminacije po bilo kojoj osnovi, i tako dalje.

Ima li života nakon rada ili da li je moguće misliti alternative organizovanja društva i svakodnevnog života izvan klasičnog sistema rada za nadnicu?

Uvek je moguće osmisliti alternativne oblike zajednica i u dalekoj prošlosti bilo je nekih u kojima su vladali mnogo humaniji odnosi među njihovim pripadnicima. Ono što je teže osmisliti je kako bi se ostvarivanje te zajednice realizovalo. Rad za nadnicu nastao je u određenom istorijskom periodu kada su pojedinačna domaćinstva prestala samostalno da proizvode sve ono što im je svakodnevno bilo potrebno za opstanak, kada je došlo do specijalizacije rada i kada su pojedinci većinu svojih potreba počeli da podmiruju trošeći svoju nadnicu na kupovinu robe koju nisu više sami proizvodili a od onih koji su postali specijalizovani za njenu proizvodnju. Danas je moguće napraviti komunu u kojoj bi se funkcionisalo na drugačijim osnovama, ali globalni sistem dominacije time neće biti ugrožen; problemi su mnogo kompleksniji da bi ih izolovani lokalni eksperimenti nadišli. Razmišljanja u pravcu privrede koja nije potčinjena tržištu već direktnim odlukama lokalnih saveta proizvođača i saveta potrošača o tome šta i kako treba da se proizvodi da bi potrebe svih bile zadovoljene na adekvatan način, mislim da su najdalje otišla u pravcu osmišljene alternative trenutnim vladajućim odnosima. Međutim, krupni kapital, interesno povezan sa vladajućim i represivnim strukturama, insistira na tržišnim odnosima jer njih može da kontroliše i iz njih uvek može da izađe kao pobednik; u tome se sastoji logika ‘‘slobodnog tržišta‘‘. Takva nepravda ne može da se razreši bez neke vrste nasilnog sukoba sa krupnim kapitalom; pitanje je da li ljudi imaju dovoljno snage, sposobnosti, pa i želje da se na taj način organizuju protiv njega.

Error: The expand/collapse plugin requires that both parameters (id,title) are used.

This is a captcha-picture. It is used to prevent mass-access by robots. (see: www.captcha.net)
:
(*):
(*):