Radnici nude izlaz

Srbija je od početka 2009. godine ponovo u narastajućem talasu štrajkova i protesta radnika i malih akcionara, koji su nedvosmisleno izazvani pljačkom u privatizaciji, zatvaranjem radnih mesta, propadanjem preduzeća. Iz razloga koji su prouzrokovali baš srpsku, a ne i svetsku ekonomsku krizu, bune se radnici trsteničke »Prve petoletke«, gotovo svi domaći proizvođači i remonteri vozova (»Šinvoz«, »Bratstvo«, FVK, »Lokomotiva«), kragujevački kožarski radnici štrajkuju glađu, a mali akcionari konfekcije »22. decembar« prete da će skočiti sa zgrade...
Neposredni povodi su raznoliki: od borbe za ponovno uspostavljanje proizvodnje i očuvanje radnih mesta (»Šinvoz«, »Azotara«, »Panon« iz Crvenke, »Bratstvo«, »Zastava elektro« iz Rače), pa do zahteva da se rasproda imovina kako bi se namirili dugovi prema radnicima, i faktički stavi ključ u bravu (FVK, kožara »Partizan«).
Brzopletima sigurno deluje kao potpuni haos, a zapravo vrlo precizno svedoči o sveobuhvatnosti neuspeha privatizacije i kapitalističkih reformi, to jest o impotenciji pravnog i ekonomskog ambijenta kreiranog tim i takvim reformama da odgovori volji i potrebama naroda u čije ime je, valjda, i kreiran. Ako je nekome do živopisnih paradoksa, naročito vruć šamar formalnim ciljevima i zadacima tranzicije proklamovanim pre osam godina dali su sindikati »Bratstva« i »Zastave elektro«, tvrdeći da ih je način na koji je vođen postupak privatizacije onemogućio u saradnji sa moćnim strateškim partnerima (slovačka »Tatravagonka« i multinacionalni »Delphi«). Suštinski, video sam fijasko privatizacije u Srbiji kada su akcionari »22. decembra« pod pretnjom samoubistvima primorali većinskog vlasnika na pregovore o fizičkoj deobi imovine izražene u akcijama, dok rukovodstvo tvrdi da »većinski vlasnici i nosioci poslovne aktivnosti već dve i po godine trpe opstrukciju u radu dela predstavnika manjinskih akcionara, čije su osnovne primedbe zakonitost privatizacije i cena po kojoj se otkupljuju akcije«. Dakle, u zemlji koja društvenu prihvatljivost svog mladog kapitalizma gradi na »pravu na besplatne akcije« ispostavilo se da akcionarsko društvo u stvarnosti ne može da postoji. Može da postoji samo pohlepa, barikadiranje, mržnja i ostali elementi jednog fenomena iz nedavne prošlosti poznatog po skraćenici SAO.
Mereno današnjom pameću, ništa bolje nije ni trebalo očekivati, jer je važeću politiku privatizacije osmislila ista ona vlada koja je prva zauzela stav da nekakav moćni i bogati Beč (ili, kako se to sada moderno kaže, Brisel!), treba da nam oprosti za ono što smo radili svojoj braći u Bosni. Od tako koncipiranog pomirenja korist imaju samo oni koji su se već okoristili od rata: estradne zvezde, estradni političari i etnički kapitalisti. Na isti način, i privatizacija je ispunila forme Svetske banke i MMF-a, a njeni rezultati odgovaraju isključivo onima koji su se prethodno nakrali u DB-ovim spoljnotrgovinskim predstavništvima: etničkim kapitalistima, estradnim političarima i estradnim ekspertima. Društvo je, kaže se često, suviše razvaljeno da bi reagovalo. Ma, da li je baš tako?
Novinar Vremena Momir Turudić, koji je 24. januara 2008. godine potpisao tekst o zrenjaninskom »Šinvozu« monstruoznog naslova »Radnici lete u nebo« (u kojem je demonstrirao, za ovaj nedeljnik uobičajenu opčinjenost predrasudama da je problem radnika u Srbiji to što su nesposobni da nađu mesto u tranzicionim procesima, te da fabrike propadaju zbog zainaćenih sindikalaca), nedavno se vratio priči o »Šinvozu«, i to u članku gde, sada sa primerenom empatijom govori o poznatom slučaju Milana Simića, radnika kuršumlijske pekare koji je suspendovan sa posla jer je ukrao veknu hleba. U zaključku stoji: »Najgore od svega je što je šira javnost Simića već skoro zaboravila i malo je verovatno da će ga se ponovo setiti. Da li iko, osim najbližih, još pamti radnika zrenjaninske fabrike ‘Šinvoz’ Radisava Stojanova, koji je umro za vreme protesta radnika u beogradskom Domu sindikata u januaru prošle godine i u udarne vesti doveo firmu u kojoj je radio, što ni pre ni posle toga nisu uspele vesti o propadanju, štrajkovima, stečaju« (»Hleb naš nasušni«, Vreme br. 951, 26. mart 2009).
Da se samo malo raspitao Turudić bi lako ustanovio da je u Zrenjaninu još marta 2008. godine osnovan fond solidarnosti sa radnicima »Šinvoza« u protestu, i da radnici »Jugoremedije«, »Šinvoza« i drugih zrenjaninskih preduzeća nisu zaboravili porodicu preminulog kolege. Međutim, ako radnike u Srbiji posmatrate isključivo kao ideološke restlove državnog socijalizma, onda se samo po sebi razume da takva zbunjena i bezoblična masa ne može biti solidarna. Ipak, ako je suditi samo po naslovima u dnevnoj štampi, ta masa je ovih dana neuporedivo dinamičnija od mnogih koji nastoje da je analiziraju.
U dosadašnjem toku tranzicije ka kapitalizmu bilo je jasno jedino šta radi vlast. Po prvi put, ozbiljan broj radničkih kolektiva artikulisao je zahteve koji mogu poslužiti kao putokaz iz krize. Naime, ako je »demokratska« privatizacija omogućila da se samoupravljački javašluk pretopi u neoliberalnu samovolju, zahtevi radnika »Šinvoza«, »Azotare« i drugih za odgovornim raspolaganjem privrednim subjektima zapravo vraćaju priču na pravi kolosek – ne može se problem koji je nastao razvlačenjem društvene imovine rešavati tako što ćete kofer-firmama besplatno deliti ledinu da na njoj grade privremene objekte i otvaraju radna mesta koja će trajati dok se u blizini ne pojavi jeftinija radna snaga. Ono što, nažalost, već hronično nedostaje jeste saradnja među grupama radnika i malih akcionara koje povezuju slična načela. Same grupe su opterećene dnevnim aktivnostima na ostvarivanju svojih pojedinačnih ciljeva, sindikalne centrale u Srbiji godinama demonstriraju isključivo nemoć, a malo je ostalo i od nekada brojnih asocijacija malih akcionara. S druge strane, Pokret Ravnopravnost je već odigrao ključnu ulogu u povezivanju radnika i malih akcionara Zrenjanina u solidarnu borbu za očuvanje lokalne industrije i radnih mesta, dok je Granski sindikat prehrane, poljoprivrede, ugostiteljstva, turizma, duvanske industrije i vodoprivrede Nezavisnost nedavno pozvao sve sindikalne organizacije, bez obzira na to kojoj centrali pripadaju, da se okupe u borbi protiv režiranih stečajeva, gašenja proizvodnih pogona i radnih mesta, tako da postoji mogućnost da i problem mesta za dogovore ipak bude razrešen.
A onda će i vlast morati da ih sasluša.
maj 2009.
Error: The expand/collapse plugin requires that both parameters (id,title) are used.

This is a captcha-picture. It is used to prevent mass-access by robots. (see: www.captcha.net)
:
(*):
(*):