Promišljanje protesta protiv G8 samita, rituala, novih tehnologija i mreža

Gemma Galdon Clavell

1.jun 2007, Z magazin

www.freedomfight.net

Kroz nekoliko dana, hiljade ljudi će protestovati protiv G8 u Hajligendamu, Nemačkoj. Ovog puta će se to odigrati 8. juna, još jednog datuma na dugačkoj listi dana globalne akcije vrednih pamćenja, kao npr. 30. novembar 1999. u Sijetlu; 20. jun 2001. u Đenovi, i 15. februar 2003. Ali šta nam hronologija događaja ka že o stanju pokreta? Ima li smisla povremeno ponavljati iste rituale? Kakvu ulogu igra protest protiv G8 u trenutnoj strategiji za društvenom promenom – ako takva postoji?

Tokom prethodnih godina, alterglobalizacijski pokret (ili kakogod ga nazvali) veoma se bazirao na protestu protiv G8 i ''datumima'' kao načinu da se zadobije medijska pažnja i javnosti otkriju ''datumi'' ''drugih ljudi'' (npr. Svetski ekonomski forum u Davosu). Razmišljajući o pokretu tokom ovog perioda, veoma je primamljivo razmišljati o njemu duž hronoloških linija. Svi mi imamo svoju hronologiju u svojoj glavi, posebno ako smo bili uključeni u mnoge ključne događaje globalnog pokreta za mir i pravdu – ako nemamo, nekoliko se mogu naći na internetu, i one prate velike trenutke pokreta

(http://en.wikipedia.org/wiki/Anti-globalization_movement) ili mape ( http://www.euromovements.info/maps/wmob.htm ).

Iako smo ohrabreni da o pokretu razmišljamo u hronološkim terminima (organizatori Hajligendamskog protesta često se osvrću na Glinigl 2005. ili Evian 2003. kao način za mobilisanje), hronologija skriva veoma bitne informacije. Ne kažemo da su one beskorisne, jer one otkrivaju neke stvari – hronologija, na primer, pokazuje pomeranje ka antiratnim aktivnostima nakon 2002, a mapa otkriva prevladavajuće prisustvo mobilizacije u Evropi – ali ima još mnogo toga da se kaže o pokretu i protestu protiv samita, o njegovoj dinamici, kompoziciji i načinu interagovanja sa svetom. I zbog toga je vredno kopati malo dublje, i ići iza hronologije, liste, redosleda događaja.

Pokret koji se menja u svetu koji se menja

Prošlo je dosta od kada se pojavio alterglobalizacijski pokret – osam godina ako uzmemo Sijetl kao polaznu tačku; 14 ako uzmemo mobilizaciju protiv Svetske banke ili zapatistički ustanak. I mnogo toga se desilo tokom dugog perioda. Pokret se promenio, kao i mi i svet u kojem živimo. Pre osam godina svi smo bili negde drugde, radeći različite stvari: naši poslovi su se promenili, naši prijatelji i veze su se promenili, način na koji gledamo na svet je makar malo drugačiji.

Ipak, činjenica da možemo da zamislimo jednu jedinu osobu (ponekad nas same) kako idemo na sve ove proteste daje nam iluziju kontinuiteta koji smatram da objašnjava zašto je hronologija tako neodgovarajuća da bi objasnila gde se nalazimo. Neki će možda nositi istu majicu koju su nosili na prvom protestu kojem su prisustvovali, ali oni nisu isti ljudi, ne žive u istom svetu – niti su aktivni u istom pokretu.

U hronološkom pristupu, Hajligendam i dolazeća mobilizacija protiv G8 bili bi samo ovogodišnja verzija Sijetla ili Đenove. Ali, oni to nisu, i nema smisla pokušavati ''upakovati'' ih na isti način.

Promene koje su iskusili socijalni pokreti su tako duboke da su neki izjavili da je pokret koji se obično povezuje sa duhom Sijetla mrtav. Većina ljudi bi se složila, ako nije baš mrtav, pokret se makar puno promenio. Dakle, šta se dogodilo približno oko 2003-2004. što je uzdrmalo temelje onoga što je Nju Jork Tajms jednom nazvao svetska ''druga supersila''?

Odnos prema pobedi

S jedne strane, mislim da je jedna od presudnih stvari koje su se dogodile to da je pokret na najbolji mogu ći način predstavio sebe verbalno.

To jest: izgleda da je većina realističnih očekivanja pokreta u smislu otkrivanja globalizacije i njenih institucija, i slamanja Vašingtonskog konsenzusa, bila postignuta. Svet se nije promenio, ali pokret je zasadio seme nepoverenja u neoliberalni sistem, i uspostavio dinamiku protivljenja koja znači da ne postoji potreba za Svetskim socijalnim forumom ili međunarodnim pozivima da bi se osigurali da se Buš, ili Svetska banka, MMF ili G8, susretnu sa protestima gde god da odu. Neki od političkih prioriteta socijalnog pokreta takođe su dospeli do mejnstrim plana rada, kao što su participativna demokratija i klimatske promene, na način koji je uporediv sa načinom na koji su pitanja žena ušla u mejnstrim politički diskurs 1970-ih.

Reći da je bilo pobeda nije vežbanje voljnog optimizma, već način da se osvetle činjenice da je pokret postigao ono što je sebi zacrtao da postigne i što je imalo konsenzus, kao pokret, da postigne. Ni manje, ni više. Pitanje kuda dalje će zahtevati veće stvaranje konsenzusa i nove strategije – kao što smo videli tokom G8 mobilizacije u Gliniglu ( UK ) 2005, kada je odjednom izgledalo da su klonovi Bonoa i Bil Gejtsa postali deo našeg pokreta. Kako da se nosimo sa pretvaranjem naših pitanja u mejnstrim? Kako da ogolimo novu Majku Terezu?

Zbog toga, ne samo da smo se mi i svet promenili, već se promenio način na koji se ovaj svet odnosi prema nama. Koji će novi pokreti i strategije biti sposobni da se pozabave ovim novim scenariom? Kakvu ulogu trenutna mobilizacija i strategije igraju u unapređivanju borbe za socijalnu promenu?

Ovo smo mi, sada

Značajne promene poslednjih nekoliko godina, ipak, nisu ograničene na svet izvan i način na koji se mi odnosimo prema njemu. Na isti način na koji aktivisti koji idu na sve proteste protiv samita više nisu iste osobe, ni sam pokret više nije isti. Klepetanje ''kamiondžije i kornjače'', ''izađite iz svoje jednostrane kampanje i pridružite se široj koaliciji'', koje je omogućilo Sijetl, sada je istorija, uglavnom jer je ovo sve zajedno stvorilo više od ad-hok koalicije. Okonačalo se tako što je nas promenilo, stvarajući novi prostor, novu agenciju, novi identitet. Sve male ''moskvito mušice'' okupile su se samo da bi shvatile da nisu mušice, ali kapi vode nisu mogle da očuvaju njihov oblik i boju kada su se pomešale. Udruživši se, ovo je stvorilo prostor koji nije bio dodatak prostoru, već nešto što je sebe stvorilo radi sebe, nešto što je imalo nezavisno polje. Nakon toga, nikad nismo ostali isti. Nikada se nismo vratili svojim izvornim pokretima. Pojavila se nova kategorija - ''aktivisti pokreta''. Od korišćenja mreže stigli smo do toga da smo postali mreža.

Tokom ovog procesa, tradicionalni koncepti organizovanja kao što su hijerarhija, predstavljanje, članstvo, disciplina, partijska linija i zatvoreni i definisani ''mi'' bilo je zamenjeno otvorenošću, slobodnom saradnjom, konsenzusom, mrežama, autonomijom, direktnom participacijom i veoma labavim i nestabilnim ''mi'' koje je više od sume pojedinačnih ''ja''.

Pokret verzija 2.0

Veoma zanimljivo je da hronologija koja predstavlja razvoj novih tehnologija tokom poslednjih godina baca više svetla na evoluciju unutrašnjih dinamika pokreta nego bilo koja hronologija događaja ili demonstracija, jer u tehnološkoj hronologiji mi zapravo možemo da vidimo promene u tome kako smo mi izabrali da interagujemo i odnosimo se jedni prema drugima. To otkriva socijalnu arhitekturu. I time eksploziju blog fenomena (2002-2004) i mreža 2.0 izgleda da govori više o tome kako evoluiramo kao pojedinci i kao društvo (i time kao politički aktori) nego bilo koja mobilizacija protiv G8 2007.

Zar nije vredno promišljanja toga kako se odaljavamo od sarađivačkog alata da bi prigrlili kontakte koji nam omogućavaju da sebe svetu predstavimo kao individue, i da izrazimo ''naše'' stavove bez posezanja za postojećim konsenzusom sa kolektivom? Suočeni sa konfliktima sa kojima niko nije znao kako da se nosi (jer, kao mreža i otvorena struktura, niko nikada nije pomislio da će postojati potreba za strategijom da bi se nosili sa razlikama, i izgledalo je lakše prezrivo pogledati na strukture koje su imale mehanizme suočavanja sa konfliktom, označivši ih kao birokratske), mnogi su odlučili da se povuku, da se vrate našim sopstvenim, neskraćenim, ne-konsenzusnim stavovima i analizama.

Primer – ili metafora – Indimedije je važan u ovom kontekstu

Mnogi Indimedijini sajtovi imaju tri kolone: levu kolonu koja je fiksirana, srednju kolonu koja je rezultat sarađivačkog procesa koji uključuje one aktivne u projektu, i desnu kolonu koja se koristi za samo-izdavaštvo. Kada nastupi konflikt, srednja kolona se zaledi. Kada se aktivisti umore ili im postane dosadno, desna kolona je jedina koja preživljava – ta i, naravno, leva, zasnovana na ranijem, minimalnom konsenzusu. Pokret danas podseća na ovu strukturu:

nesposoban da se nosi sa konfliktom i da nađe novi prostor da bi dostigao konsenzus, izgleda da je zamrznut u svojoj sopstvenoj slici. Kakogod, aktivnost ne prestaje, protivljenje se nastavlja i desna kolona je živa kao i uvek. Da li je narcizam trijumfovao? Da li je konsenzus – ili njegova mogućnost – mrtav?

Protesti protiv samita kao ritual

U ovom kontekstu, kakvog smisla ima pričati o ''pokretu'' ili o ''pokretu svih pokreta''? Zar upotreba ovih reči ne sugeriše previše jedinstva i kontinuiteta da bi opisala ono što se dešava danas na Mreži i na ulicama? I još važnije povodom pitanja sada pri ruci: kakvu ulogu igraju protesti protiv samita u ovom novom kontekstu? Izgleda da je glavni doprinos protesta protiv samita sada da obezbedi hronologiju, da bude ''lepak'' koji drži stvari na okupu kada sve ostalo (socijalni forumi, internet sredstva) izgleda da su podbacila, da nam pruži kolektivnu memoriju na bitnije događaje da treba da razvijemo osećaj, iluziju zajedničkog identiteta i svrhe.

Ako je ovo ono što su postali protesti protiv samita, ne treba ih potcenjivati. Potreban nam je lepak. Ali ako je to jedina uloga koju protesti protiv samita igraju, onda ovi događaju veoma lako mogu da postanu samoreferencijalne eksplozije, rituali kojima nije potrebna politička strategija da bi i dalje imali smisla – zašto napadamo G8?

Moguće je da su se socijalni pokreti previše oslonili na proteste protiv samita kao način da izgrade osećaj za sebe, i da su negde duž linije zaboravili da je doživljavanje stvaranja istorije kao svečanog prekidanja svakodnevnog života čin koji umire u sebi i ne može da bude inkorporiran u svakodnevnu praksu protivljenja i otpora? Ukoliko je tako, ovi događaji jedino imaju smisla za nas i politički su irelevantni.

Ipak ću ići u Nemačku na G8 mobilizaciju. Možda ću nositi istu majicu koju sam nosila 1999. Potrebna mi je hronologija jer je deo moje biografije ili toga šta sam ja. Ali srećom moje zadovoljstvo me neće odvesti tako daleko do uverenja da menjam svet tako što uđem u avion da bi otišla na protest protiv klimatskih promena. Rituali su važni i neophodni, ali rituali neće promeniti svet. Niti će narcističke, sobom zauzete mreže, suviše samozadovoljne da bi pokazale bilo kakav stvarni angažman ili osećaj odgovornosti.

Ali onda, šta ĆE promeniti svet? Kakvu ulogu mogu da igraju protesti protiv samita da bi bili korisnije ''uklopljeni'' u druge borbe i povezani sa oživljavanjem javnog političkog prostora? Samo postavljanje pitanja, opiranje komfortu rituala koje smo savladali, bio bi prvi korak ka stvaranju novog pokreta, novi talas koji ne da mira bogatima i moćnima i ponovo otvara zelena vrata nade.

Error: The expand/collapse plugin requires that both parameters (id,title) are used.

This is a captcha-picture. It is used to prevent mass-access by robots. (see: www.captcha.net)
:
(*):
(*):