Povratak politici?

Radnici u Srbiji dvadeset godina kasnije

Ivan Zlatić

Sedam godina je prošlo od usvajanja Zakona o privatizaciji i faktičkog početka tranzicije Srbije ka kapitalizmu, a naši radnici kao da s vremenom sve manje razaznaju pravila novih igara – da više nemaju zaštitnike na dvoru, već da moraju tražiti saveznike u društvu, koje, međutim, nikada neće steći ako ne pokažu brojnost, rešenost i doslednost u borbi za svoja prava. Na žalost, sve su češći primeri medijski atraktivnih "događanja radnika" koja posustaju već na prvom cenkanju sa ministrima, pa kad ih vlast potom prevari, za nastavak protesta više nemaju ni ono malo pažnje i podrške javnosti sa početka, jer je iza rečene borbe za uspostavljanje načela u međuvremenu prozevala "suđena" pohlepa za ovoliko, ili onoliko stotina evra po godini staža. S druge strane, primeri borbe koja može dati konkretnije rezultate još uvek su retki.

U se i u svog ministra

Poslednje što želim je da bilo koga prozivam zato što su ga namagarčili Dinkić, ili Veljo Ilić – nakon skoro dve decenije ekonomskog iscrpljivanja, razumem zašto su radnici i mali akcionari Robnih kuća „Beograd“ prihvatili da radnička i vlasnička prava zamene isplatom „štrajkarine“, odnosno zašto su, u uslovima raspomamljene korupcije u Srbiji, rizik pravne borbe pred državnim institucijama zamenili rizikom da notorno lažljivi ministar ekonomije neće održati reč i isplatiti im ono što im po zakonu ne pripada (u Vladinom zaključku, ove apanaže za prekid štrajka, a radi prodaje imovine Robnih kuća Baji Plavom, nazivaju se „posebnim otpremninama“). Takođe razumem stanovište radnika Magnohroma da im, posle pustošenja fabrike u privatizaciji, danas praktično nije ostalo ništa sem poverenja u predizborni interes ministra za infrastrukturu da sa računa svog ministarstva, nenadležnog za ekonomiju, rad, socijalna davanja, bojlere... proneveri dodatnih 150 miliona dinara kako bi im isplatio prvu ratu duga[1] za zarade. Moram, hteo – ne hteo, da razumem i nedavno javno izgovoreno ogorčenje radnika RKB što je ovima iz Magnohroma obećano više Eventualna solidarnost, pa makar i na reketiranju ministara, nikome nije ni pala na pamet, a znam za više slučajeva gde su je namerno izbegavali isti oni kolektivi koji su rešili da osvedočenim prevarantima iz vlasti još jednom ukažu «poverenje».

Organizaciona struktura novijih radničkih protesta, kako čujem u prolazu, pojedinim nepažljivim posmatračima budi nadu u okretanje srpskih radnika savremenim koncepcijama direktne demokratije. Sindikat se, naime, sve češće gubi kao presudan organizacioni faktor, a zamenjuju ga ad hoc protestni odbori u kojima sindikalni lideri imaju tek po jedan glas, ravnopravan sa pojedincima direktno izabranim na protestnim zborovima, predstavnicima malih akcionara, penzionera i sl. Protestni odbori uglavnom imaju vrlo ograničen mandat – da pregovaraju o uslovima isplate, te da nipošto ne odustaju od visine novčanog iznosa; i najbitnije organizaciono načelo da se u datoj stvari ima zaboraviti na bilo kakve (lične, ideološke, koncepcijske...) sukobe među postojećim sindikatima i drugim asocijacijama. Motivi za ovako minimalan način organizovanja često imaju veze sa razočarenjem u (korumpirane, birokratizovane, nejake... izaberite sami) sindikalne organizacije, ali i sa krajnje praktičnim razlozima – za ostvarenje zahteva poput ’’posebnih otpremnina’’, ozbiljnija organizacija zaista nije neophodna. Što se ’’prevazilaženja sindikalnih razmirica’’ tiče, i pored nezasite želje da poverujem u iznenadno, barbarogenijalno klasno sazrevanje, moram ga pripisati oportunizmu ’’nemešanja u politiku’’.

I šta smo na kraju zasejali?

Oko sedamsto bivših radnika RKB je ostalo bez ’’posebnih otpremnina’’, jer u prekratkom roku koji im je Dinkić razrezao nisu prikupili traženu dokumentaciju; od Veljovog obećanja radnicima Magnohroma, do izbora je ostao Dinkićev ultimatum da prihvate ’’stimulativne otpremnine”, ili propadnu zajedno sa fabrikom; i da ministri ispune data obećanja, radnicima ostaje nešto malo para koje će brzo potrošiti kod monopolista, i proneverama razorena država u kojoj će moćniji prevaranti (ministri, monopolisti) imati apsolutnu vlast, a građani ništa, sem etikete manje sposobnih prevaranata i kompleksa saučesništva u privatizacionoj pljački koji će im povremeno, uglavnom o prvomajskim praznicima, nabijati nevladini moralisti.

Nepoverenje radnika u sopstvene snage, njihova iluzija da je realna samo ona borba koja ima pokrovitelja u vlasti, te sitničarenje pri artikulaciji svojih interesa i razlika u odnosu na druge kolektive (to jest bojazan da bi se prelazak granice sebičnosti opet mogao tumačiti kao ’’bavljenje politikom’’), bez sumnje su posledica višedecenijskog licemerja ’’radničke’’ države koja je zapravo bila partijska.

Kako došli, tako otišli…

’’Došli kao radnici, a razišli se kao Srbi’’, krilatica je kojom se najčešće sumira okupljanje rakovičkih radnika ispred Skupštine Srbije, ono koje se, pre tačno dvadeset godina, okončalo Miloševićevim raspuštanjem na ’’radne zadatke’’, i označilo raskid sa večitom ’’prvom fazom komunizma’’, te prelazak na ’’olako obećanu brzinu’’ kosovskog raspleta. Ništa što Bžežinski nije predvideo još početkom šezdesetih, reklo bi se. Međutim, premda se u načelu slažem da srpski proletarijat nije baš viteški abdicirao sa ’osvojenih pozicija’, važno je primetiti da Rakovičani pred skupštinu nisu došli kao radnička klasa, jer su prethodnih četrdesetak godina, u zamenu za pristojan život, široko saučestvovali u sopstvenoj depolitizaciji – sindikat je uglavnom slao na more, radnički savet pretežno vodio abrove, a ’’samoupravljalo’’ se mahom u Komitetu (bilo je, siguran sam, i suprotnih pojedinačnih slučajeva, ali odveć pojedinačnih). O razlozima rakovičkog marša, iskazanim ili ne, danas je teško govoriti – dostupni pisani izvori uvek su fiksirani na Miloševića – ali i slepom je jasno da se masa iz IMR-a ne pokreće tek tako put centra samo zbog niske najamnine, već da su ih na put naterale crne slutnje zbog odjeka ’’glasnosti’’ i krize zajedničke države. Ovi razlozi su, međutim, ostali neartikulisani, ili debilizovani na ’’jagnjeće brigade’’, ’’tačku na pljačku’’ i sl, jer političkim jezikom Titovi proleteri nikada nisu govorili, pa kad im se Sloba, iz straha od moguće politizacije, obratio na nacionalističkom, vratili su se kućama spokojni što komitet i dalje izdaje direktive. Dakle: ’’Došli su kao najamni radnici koji su čuli da firma više ne postoji, a uprava im je objasnila da su od danas najamni Srbi; politički, nikada nisu bili ni jedno ni drugo”. Zbog čega je to baš toliko bitno da se iskasapi onako lepa krilatica?

Simplifikacija o prevođenju radnika u Srbe, podržava jednu od najopasnijih determinanti našeg javnog govora – o nekakvom kontinuitetu političke nekompetentnosti naroda, skoro do fatumskih razmera. Većina se, kažu ’’demokratski” moralisti u rasponu od ’’Peščanika” do Voje Koštunice, u Srbiji vazda opredeljuje za pogrešne!

Tako dolazimo do sve popularnijih stavova:

-          volja naroda nas je upropastila kroz komunizam i nacionalizam, zato važne odluke mora početi da donosi elita;

-          politika je polje manipulacija neukim i lakovernim korisnicima ’’socijalnog mira’’, zato javnim poslovima treba da upravljaju eksperti;

-          demokratija ne može da spreči korupciju u državnom sektoru, zato se sva javna dobra moraju privatizovati;

-          korporativno odgovorni zagađivači štite životnu sredinu od komunista i Srba, koji pišaju po haustorima;

-          samoupravljanje je izazvalo ratove, sankcije i bezakonje, zato danas svim raspoloživim sredstvima treba suzbiti radničko akcionarstvo;

-          radnici su glasali za rat i ratne zločine, pa ih sada treba kazniti otpuštanjem i ukidanjem sindikalnih prava;

-          u novim preduzećima treba sprečiti osnivanje sindikata i osmočasovno radno vreme, da se zlo više nikad ne ponovi;

-          ako si obespravljeni radnik, Kosovo ti mora biti na srcu.

U Srbiji koja ipak funkcioniše i mimo režimskih i komercijalnih medija, kakva-takva politizacija radnika počev od 2000. godine je možda jedina šansa da nezaustavljiva tranzicija ka kapitalizmu dobije ikakav demokratski elemenat. Na žalost, izgleda da današnjim vlastima politička artikulacija radnika smeta makar koliko i nekada Miloševiću – činjenica da je diktatura faktički okončana političkim štrajkom rudara «Kolubare», u javnosti se pominje samo kad ne može da se prećuti [2], dok je fenomen ”kriznih štabova” u društvenim preduzećima i privatnim firmama u većinskom vlasništvu radnika-akcionara iniciran oktobarskim promenama, ostao nerasvetljen kao ni jedan drugi u novijoj srpskoj istoriji, a talas štrajkova započet 2003. godine, kojima se zahteva zakonitost u privatizaciji, i dan danas se pretežno konotira kao antidemokratski, radikalski, neokomunistički, pokosovski…

Problem, naravno, dodatno komplikuje potpuno izjednačavanje SFRJ sa Miloševićevom Srbijom, koju nismo ni dotakli jer i ne zaslužuje pismen komentar. Samo ću konstatovati da, naporedo sa brojnim stranputicama, i najdemokratskije inicijative u današnjoj Srbiji ipak potiču iz poslednjeg vremena koje pamtimo po pristojnom životu, ako već ne po političkim slobodama – iz srca počivšeg samoupravljanja.

Zrenjaninska alternativa

Radnici-akcionari zrenjaninskih fabrika Jugoremedija, Šinvoz i BEK okupili su se oko borbe za ostvarenje makar onoliko prava da se pitaju za privatizaciju svojih preduzeća koliko im to garantuju srpski zakoni i privatizacioni ugovori. Od veze između radničkog akcionarstva i nekadašnje institucije samoupravljanja, ne treba tek tako bežati samo zato što je u pežorativnom ključu ’’razotkrivaju’’ kojekakvi provincijski neoliberali. Radnici Jugoremedije, naime, nisu poverovali da su vlasnici svoje fabrike samo zato što im je neka vlast u nekom istorijskom trenutku podelila neke hartije od vrednosti i rekla: ’’Vi ste od danas mali privatnici!’’, već svoj doživljaj vlasništva nad fabrikom bez sumnje teku iz vremena kad su nad njome ’’samoupravljali’’ (gradili je, unapređivali...). Međutim, ideološka diskvalifikacija ovog doživljaja, bila je razlog da se zakoniti većinski privatni vlasnici Jugoremedije godinama bore protiv ideološki podobnog uzurpatora, u sred srede tranzicije ka kapitalizmu. Nakon njihove pobede marta 2007. godine, i uz njihovu svest da će pobedu zaštititi jedino ako je rašire kroz druga preduzeća i dovedu na nivo načela, virus borbe za radnička prava preko prava na privatnu svojinu je zahvatio i BEK i Šinvoz, i danas je verovatno najdemokratskija inicijativa u društvu koje na krilima tranzicije srlja u neku vrstu korporativnog feudalizma.

Politika tranzicije od 2001. godine, uprkos zakonskim rešenjima koja tu i tamo ipak teže brizi o socijalnim aspektima vlasničke transformacije i restrukturiranja privrede, nametnula je manir da se ekonomska pitanja i problemi u privatizaciji rešavaju bez učešća radnika i malih akcionara: oni se nizašta ne pitaju u pripremi za privatizaciju, njihova upozorenja na kršenje zakona i ugovora se ignorišu i ismevaju, ali ako na kraju ipak utvrdi nezakonitost, Agencija za privatizaciju raskida ugovor i traži novog kupca ponovo tretirajući oštećene radnike i male akcionare kao objekte, a ne kao učesnike u procesu privatizacije koji su se jedini (zbog zaštite svojih interesa, naravno, ne iz pukog ’’legalizma’’), zalagali za poštovanje zakona i ugovora. Jasno, jer kršenje ugovora nije ni bilo pravi razlog za raskid – hiljadu puta smo videli kako kupci bliski vlasti krše ugovor bez ikakvih posledica, ali ako iz nekog razloga izgube političku podršku, ugovor će se raskinuti iz istih onih razloga koji su im do juče tolerisani, a Agencija će zatim preprodati preduzeće bez ikakve odgovornosti prema radnicima i malim akcionarima čiju je imovinu i radna mesta uništila tolerišući bezakonje. Zrenjaninski Šinvoz je vrlo karakterističan primer – u protekloj predizbornoj kampanji, G17+ i LSV su otvorili aferu oko poslova između Šinvoza i Železnice Srbije, jer im je odgovarala u obračunu sa strankom ministra za infrastrukturu. Međutim, ako ste pažljivo slušali Čanka dok je mahao krivičnim prijavama i Dinkićeve pretnje SBPOK-om, jasno vam je da njihovo ’’rešenje’’ za Šinvoz ne uključuje izlazak iz lažnog stečaja i obeštećenje radnika i malih akcionara, privatnih vlasnika 44% fabrike. Oni treba da su presrećni ako firma izađe iz stečaja, da ćute i rade ako gazda koji ih je uveo u stečaj zaposli svakog desetog i nastavi da ’’beleži rast”, i naročito da paze da se nizašta ne pitaju, ako hoće da budu jedan od deset.

Notorno je, uostalom, da ni jedan Dinkić neće sagledati privatizaciju Šinvoza sa stanovišta interesa radnika-akcionara, sve dok bude mogao da ih zamlaćuje aferama, stimulativnim, ili makar posebnim otpremninama. Samo od radnika-akcionara Šinvoza, i podrške njihovih kolega iz drugih zrenjaninskih preduzeća, zavisi da li će ih i ministar, vlasnik, ostali učesnici u privatizaciji, javnost... prepoznati kao subjekte, ne kao nekretnine. Samo od radnika u Srbiji zavisi da li će postati društvena snaga sa jasno artikulisanim političkim zahtevima, ili će nestati sa političke scene kao sitniš u završnim računima predizbornih kampanja. Interesi za ’’mešanje u politiku’’, sada su im bez sumnje mnogo jači nego u vreme države koja se samoproglasila ’’radničkom’’. Da li će, nakon dugog niza petoljetki tokom kojih su se odrekli političkog delovanja u zamenu za zatupljujuću poziciju dvorskih mezimaca, radnici uspeti da povrate moralnu i intelektualnu oštrinu neophodnu za demokratski preobražaj društva krojenog po meri Miškovića?

 

----

Reference:

1) «Na spisku za otpremnine oko 2.000 sumnjivih imena», M. Janjić, Danas, 21. april 2008.
 

2) Sa izuzetkom «Republike» Nebojše Popova, koja se u više navrata vrlo sistematično bavila ovim događajem. Naročito je zanimljiv razgovor sa akterima štrajka objavljen u broju 279. od 16. novembra 2002. godine pod nazivom «Da li su radnici subjekt drustvenih promena». U razgovoru je, između ostalih, učestvovao i Boris Tadić, koji je tada rekao: «Generalno gledajuci, naravno da radnici jesu faktor socijalnih promena. U dogadjaju koji se zove "Kolubara" to je jedan socioloski fenomen, ja bih ga vise tako nazvao, to nije bio samo radnicki strajk. Mnogi dogadjaji su konvergirali ili se ulivali u taj dogadjaj; oni su takodje deo tog fenomena koji se zove "Kolubara" ili kolubarski strajk. Nesumnjivo se pokazalo da su radnici, u ovom slucaju rudari, bili odlucujuci faktor obaranja jednog rezima. Da nije bilo kolubarskog dogadjaja, da nije bilo tako istrajnog strajka i odlucnosti koju su pokazali radnici u "Kolubari", nema dileme da bismo mi imali produzeno stanje Miloseviceve vlasti u nasoj zemlji i da je to bila ona prelomna tacka ili kriticni momenat koji je odredio sudbinu ili neposrednu sudbinu Milosevicevog rezima (...) Ovo je sada mozda malo neobicno vidjenje, ali ja duboko verujem u ovo sto sada govorim i mozda cak visedecenijskoj ideologiji ili kroz medije implementiranoj vrednosti da su radnici nesto posebno, da su rudari nesto posebno medju radnicima. I, kada oni udju u strajk, to je ekstremno posebna stvar, mada je ovo sto ja sada kazem gramaticki nemoguce, ali bas to je stvorilo jedan zastitni oreol nad svim protestantima koji ce se 5. oktobra sliti u Beograd i ucestvovati u tom odlucnom udaru protiv rezima.»

 
Error: The expand/collapse plugin requires that both parameters (id,title) are used.

This is a captcha-picture. It is used to prevent mass-access by robots. (see: www.captcha.net)
:
(*):
(*):