Pogledate svet i vaša prva reakcija je jednostavno užas

Intervju - Dejvid Greber

razgovarao Mark Thwaite


Dejvid Greber je antropolog i aktivista, formalno i dalje zapošljen kao vanredni profesor na Jejl Univerzitetu, iako živi u Nju Jorku. Napisao je veliki broj knjiga, uključujući i Ka nastanku antropološke teorije vrednosti, Fragmenti anarhističke antropologije, etnografiju Madagaskara Izgubljeni ljudi, koja će uskoro biti objavljena, i etnografiju direktne akcije pod naslovom Direktna Akcija: Etnografija. Trenutno je aktivan u MDS-u, IWW (1)  i različitim projektima koji su u vezi sa PGA  (2).

Mark Thwaite: Jesu li svi radikalni antropolozi naslednici Pjer Klastra i Marcela Mausa? I koliko vas još ima?
 
Dejvid Greber: O ne, nikako. Mnogo godina Maus je bio smatran konzervativnom figurom (ljudi nisu znali za njegovu političku angažovanost), a Klastr je bio čudna brana od marksista iz njegovih dana. Prvi talas samosvesno radikalne antropologije bio je uglavnom marksistički, znate, i sedamdesetih i ranih osamdesetih francuski marksistički modeli bili su u modi u svetu koji je govorio engleskim jezikom. Takva vrsta neuspeha. U današnje vreme većina antropologa ga otpisuje, ali ja smatram da Marks ima puno korisnih ideja za antropologe, i da su ti likovi samo koristili smešnu verziju marksističke misli. U svakom slučaju, od sedamdesetih većina antropologa tvrdila je da su radikali jedne ili druge vrste, ali je većini prioritetan bio Fuko ili neka druga verzija francuske ''šezdesetosmaške misli''. Puno ljudi me napada zbog kritikovanja Fukoa, ali ono što me stvarno razočarava nije sam Fuko (koji je bio veoma mnogolika figura, uvek se predomišljajući i predlažući nove ideje), već način na koji je on bio smatran nekom vrstom poluboga u određenim akademskim krugovima: u suštini, od strane naučnika koji su se našli u zamci krajnje hijerarhičnog ali takođe dobro plaćenog akademskog okruženja koji nisu ni na koji način uključeni u društvene pokrete, ali žele da misle o sebi da su zapravo radikalniji od onih koji jesu uključeni. To jest, da dokazuju da su ako izađu i kupe skupocenu ropsku opremu, ili nešto drugo, ustvari mnogo subverzivniji od ljudi koji na ulici rizikuju svoj život. To me nervira.

Smatram da, ipak, svet počinje da prozire naše obmane - tj. obmane radikalnih akademika. Sve više i više neko mora da bira između rada za NVO ili vladu, marketinškog rada, ili rada u odeljenjima kojima se upravlja kao korporacijama i u kojima se otvoreno pokušava da se upropaste njihovi sindikati – i povezivanja sa pravim društvenim pokretima koji ne žele da nas jednostavno postave kao svoju avangardu. Smatram da je na neki način to dobra stvar. Većina tih ljudi koji se izdaju za divlje postmoderne radikale su osamdesetih i devedesetih zapravo bili klasični liberali: to jest, zainteresovani za povećanje ličnih sloboda i prava manjina bez stvarnog osporavanja institucija kao što su država ili kapitalizam. To je u redu. Ko sam ja da govorim ljudima šta bi oni trebalo da misle? Ali me nervira kada ljudi tako tvrde da su super-radikali. Sve više takvi ljudi počinju da priznaju da su, pa da, zapravo u velikoj meri liberali. Za mene je to osvežavajuće. Napokon možemo da počnemo da vodimo pravu konverzaciju. U tom kontekstu se anarhizam odjednom pojavljuje na akademskom horizontu. Iako je počelo sa mladim ljudima - koji zapravo potiču iz nekog iskustva sa aktivizmom, u kojem anarhističke ideje i forme organizovanja postaju svuda sve značajnije. Bilo je veoma malo anarhističkih profesora - mali broj starijih, i verovatno više mlađih, spuštenih glava, koji to uglavnom ne priznaju, veliki broj diplomiranih studenata i veliki broj nediplomiranih. Znam, jer mi sve vreme pišu, pitajući me gde ću biti sledeće godine (nemam pojma), gde bi trebalo da se prijave... Dakle, možete videti ovu istorijsku promenu koja se događa odmah ispred vas.

MT: Smatrate li da je anarhistička misao naročito korisna za antropologe ili su moguće šire primene? Da li je radikalnost/energija anarhizma ono što bi moglo da spase kritičku misao akademije? Može li u anarhizmu biti spas marksizma?

DG: To je veoma razumljivo. Ne postoje nužne kontradikcije između to dvoje, s obzirom na to da je marksizam u najboljoj formi kada se radi o teoriji, a anarhizam je uglavnom etika prakse. Kao što uvek kažem, ne postoji anarhistička teorija robnog oblika. Jednom na Johns Hopkinsu bio sam na seminaru sa Giovanni Arrighijem - marksističkim/braudelianskim analitičarem svetskih sistema, čovekom čiji rad veoma poštujem - i predložio sam da bi možda mogli da imamo podelu rada. Marksisti nam mogu reći zašto se ekonomska kriza desila u (na primer) Argentini; anarhisti mogu da odluče šta da urade povodom toga. To je bila šala, ali možda u tome duhu, bio je potpuno popustljiv. Zašto da ne? Snažno se protivim oblicima organizacije koji su se razvili unutar mnogih struja marksizma i intelektualne navike sektaškog osuđivanja koja ih često prati, ali su uvek postojali napori marksizma koji nisu bili takvi (kao što su uvek postojale i struje anarhizma koje su, nažalost, bile takve).

MT: Kad već pričamo o akademiji, Vas su upravo izbacili iz nje! Recite nam nešto o tom Dejvidu.

DG: Pa, izbačen sam iz jedne ozloglašeno konzervativne institucije. Iskreno se nadam da to ne znači da sam izbačen i iz cele akademije! I treba takođe znati da je do mene dospela informacija da je jedan razlog zašto je fakultet bio protiv mene to što sam imao previše publikacija (kao i previše podrške od diplomiranih studenata). Voleo bih da smatram da institucije postoje tamo gde vam ovako nešto govori u prilog.
 
MT: U Vašem antropološkom istraživalačkom radu tvrdite da su anarhisti u pravu: mogli bi zajedno da živimo (naravno, ljudi su to često radili) bez države. Ali zar smatranjem države ''neprijateljem'' anarhisti ne stavljaju kočiju ispred konja!? Da budem veoma grub, zar ekonomska baza ne stvara nadgradnju a ne obratno?


DG: Zaista ne mislim, da budem iskren, da ta distinkcija na bazu i nadgradnju ima smisla. Mogli bi da mislite da je to čudno, ali zaista mislim da takve distinkcije nisu zaista materijalističke. One su idealističke.

Dozvolite mi da objasnim.

Gledajte na to prema pojmu akcije. Stvarnost se sastoji - a ovo je, naravno, u najboljem duhu Marksa - od procesa i akcija. Svi smo zauzeti pravljenjem stvari, proizvođenjem sveta u kojem svakodnevno živimo. Ali ako na taj način gledate na svet, baza/nadgradnja model zaista nema nikakvog smisla. Jedino ima smisla ako posmatrate proizvode akcije: ovde su neki ljudi i oni proizvode kolače od ribe, ili grnčariju, dakle to je materijalno, a onde neki ljudi prave zakone, ili poeziju, i to je idealno. Ali naravno proces proizvodnje zakona (ili poezije) je materijalan koliko i proces proizvodnje kolača od ribe. Mora da postoje zgrade da bi se u njima pravio zakon, i neko mora da ih očisti, i potreban je papir i transport i smešne perike i razne druge stvari. I, isto tako, proces pravljenja kolača od ribe očigledno uključuje ljude da misle na raznorazne stvari. Jedino ako zamislite proizvode koji plutaju odvojeno od procesa za koji možete reći da je materijalniji, ili manje moždani, nego neki drugi. Ali zato kažem da se radi o idealističkoj poziciji: to je ono što elite uvek kažu. Oni uvek tvrde da je ono što oni rade nekako više i čistije i apstraktnije, da pluta iznad prljavštine i nečistoće pravog materijalnog života. Na šta ja mislim da je jedini odgovarajući odgovor (da upotrebim odgovarajuću prostu metaforu): sranje; ne, to nije tako. Stara dama koja čisti kupatilo je isto toliko deo procesa stvaranja zakona koliko i bilo šta drugo. U akciji ove distinkcije nemaju smisla.

Čak i ako pogledate istoriju marksizma, primetićete nešto čudno. Većina marksista oseća se obaveznom da makar rečima oda priznanje modelu baza/nadgradnja pošto se taj model pojavljuje u Doprinosu kritici političke ekonomije. Ali šta oni rade? (Primetite da se opet radi o akciji). Pa, zapadni marksisti uglavnom pišu o umetnosti i literaturi. Teško je naći marksističku analizu novog metoda proizvodnje gvožđa, ali je lako naći marksističku analizu pravnih sistema ili eseje o poeziji Vilijam Blejka. Mogli biste reći da su stari lenjinistički ili staljinistički režim bili tvrdokorniji po ovom pitanju, ali su njihove akcije bile još kontradiktornije. Oni bi insistirali na tome da je baza odlučujući faktor i uhapsili svakog ko bi tvrdio suprotno. Izvinite, ako zaista mislite da materijalna osnova predodređuje ideološku proizvodnju, onda ne idete okolo hapseći ljude ili ih ubijajući zato što pišu pesme koje vam se ne sviđaju. Ne bi postojala potreba za tim. Dakle, u svojim akcijama, ovi se režimi ponašaju kao ekstremni idealisti, opsednuti pisanjima intelektualaca, dok kod kapitalista - koji su često tvrdili da veruju u idealističke filofozije – a koji su se ponašali kao da su zaista poverovali u materijalno predodređenje, s obzirom na to da su pretpostavili da dok god kontrolišu sredstva proizvodnje, nema potrebe da se hapse pesnici: sve ostalo bi se u velikoj meri pobrinulo samo za sebe.

Ali verovatno sam se udaljio od pitanja.

Pretpostavljam da je Vaše pravo pitanje bilo jednostavnije: da li smo zaista u prilici u kojoj bismo mogli da učinimo da država jednostavno nestane. Da li bi alternativne institucije jednostavno izrasle odmah i spontano ili bi mi jednostavno morali da ih prvo sporo gradimo. Postoji živahna debata o tome kao što možete da pretpostavite. Ne znam. Ali anarhisti sigurno pokušavaju da pomognu da se izgrade alternative. Naš jedini uslov je da mi ne želimo da to uradimo preko države, jer smatramo da je država oblik nasilja a nasiljem ne možete stvoriti slobodu.

MT: Kako anarhizam može da prestane da bude samo reformistički pokret za još malo demokratije? Nešto što zvuči radikalno, ali praktično jednostavno postavlja malo protiv velikog i malo više od toga?

DG: Smešno, u SAD nam nikad ne postavljaju takva pitanja. Obično smo mi ti koji druge optužuju za reformizam. Mislim da je odgovor sledeći: mi ne sarađujemo s institucijama koje, kao što sam spomenuo, smatramo oblikom nasilja. Mi nećemo biti inkorporirani. Mi direktno prozivamo institucije kao što su MMF i STO, na primer, ali nećemo sesti sa njima i pregovarati oko kompromisa - mi želimo da one budu ukinute. Mi ne tražimo emigracione reforme, mi tražimo ukidanje granica. Verujemo u direktnu akciju: tj, koliko je to moguće, ponašamo se kao da te institucije, te granice, sama državna vlast, ne postoje. To otvara strategiju dvostruke vlasti: gde god i kad god je moguće pokušavamo da uspostavimo autonomne enklave koje operišu potpuno izvan države i kapitalizma i svu našu podršku dajemo ljudima na drugim mestima koji rade istu stvar.

MT: Marksizam karakterišete kao teoretisanje, a anarhizam kao etiku. Da li nam je etika potrebnija nego teorija?

DG: Pa, teoretičari bez etike mogu da urade neke poprilično užasne stvari. Dosta toga smo videli u dvadesetom veku, bilo da se radi o staljinistima ili neoliberalima (i primetite kako je lako da se jedni pretvore u druge). Etika bez teorije, ipak, čak nije ni moguća. Mislim, naravno, možemo da se pretvaramo. Ali bilo koji način na koji gledate na svet zahteva neku vrstu teorije o tome. A ako ne primenimo neku vrstu kritičke teorije na svet, makar implicitno, onda ćete samo završiti reprodukujući dominantne pretpostavke dana i doba koje je u našem slučaju uglavnom neoliberalno. Ipak, smatram da se slažem sa Holovejom oko ovoga: dobra, kritička teorija ne počinje od serije predloga o svetu, od udaljenog razmišljanja, od mozganja kako bi stvari mogle da budu bolje, već iz instinktivnog osećanja da je nešto veoma, veoma pogrešno. On to naziva ''vriskom'', koji je njegov sopstveni idiosinkratični izraz, ali koji nije tako loš. Pogledate svet i vaša prva reakcija je jednostavno užas. Makar za mnoge nas - verovatno većinu ljudi - jeste. Nešto jedino izgleda užasno pogrešno. Zatim počnete da teoretišete pokušavajući da shvatite zašto. To je inicijalno etički instinkt, neka vrsta intuitivnog instinkta kojim se otpočinje put ka teoretisanju. Smatram da je važno da se ne izgubi uvid u to.

MT: Da li se ovo preklapa sa vašom zainteresovanošću za ujedinjenjem Maussovih i Marksovih ideja vrednosti?

DG: Znate, nisam zaista o tome mislio tako eksplicitno! Pa da, Maus je bio neka vrsta etičkog mislioca. U tome je bio mnogo bliži anarhistima. Marks je naravno samo imao prezir za moralno zasnovane (kao suprotnost ''naučnoj'') kritike kapitalizma, s obzirom na to da ih je smatrao samo običnom sitnoburžoaskom moralnošću. Možemo da mislimo izvan sistema, rekao je: najbolje što možemo je da opazimo njegove sopstvene unutrašnje kontradikcije. Iz naše sadašnje perspektive, izgleda lako videti koliko je dosta ovoga bilo naivno: sama ideja da bi mogao postojati objektivan, naučan pristup socijalnim problemima je isto toliko proizvod kapitalističke misaone navike - u stvari, puno više nego, na primer, devetnaestovekovni švajcarski časovničar i čitalac Bakunjina koji je smatrao da je nadničenje loša stvar i, iz tog razloga, simpatisao ukidanje platnog sistema. I mi smo svi imali priliku da vidimo gde hladnokrvni utilitarizam u težnji za revolucijom može da dovede. Stoga, Maus, koji je dokazivao (kao Marksovi anarhistički suparnici) da određeni etički principi nisu jednostavno proizvodi posebnog socio-ekonomskog perioda već su osnova čovečanstva i biće uvek prisutni u nekom stepenu u bilo kojem periodu istorije, feudalnom, kapitalističkom ili nekom drugom. Iz tog razloga je Maus isticao poklon. Osećati se obaveznim da se vrati ili nadmaši poklon smatra se proizvodom arhaične misaone navike, vrsta stvari kakvu vidite na Trobriandskim ostrvima ili u Islandskim pričama, ali, ustvari, ako platite večeru slobodno-tržišnom ekonomisti, ponašaće se na isti način: osećaće se kao da zaista mora da vas takođe izvede na večeru, iako mu ova teorija sugeriše da bi trebalo da bude srećan što je dobio nešto ni za šta. Dakle, iz Mausove perspektive, pretpostavljam da bi mogli reći da umesto postojanja jednog celokupnog sistema u bilo kojem datom trenutku koji determiniše sve - kapitalizam ili modernost ili kako god da to hoćete da zovete - postoji gomila minimalnih elemenata, osnovnih tipova društvenih odnosa sa njihovom sopstvenom moralnošću. Postoji recipročna razmena - koja bi mogla biti tržišnog tipa ili tipa razmene poklona. Svuda se tu radi o autonomiji. Zatim postoje drugi tipovi odnosa zasnovanih na poklonu: na primer, hijerarhijski odnosi, koji uopšte nisu recipročni. Ako date nešto prosjaku ili detetu, ne očekujete ništa zauzvrat, to je pre presedan i ljudi će od vas očekivati da im ponovo date sledeći put kada vas vide. Zato što ne postoji pretpostavka jednakosti. Pokloni seljaka feudalnim lordovima funkcionisali su na isti način. Zatim postojali su komunistički odnosi: od svakoga prema mogućnostima, svakom prema potrebama. Svi mi se prema najbližim rođacima ili najboljim prijateljima odnosimo na taj način. Pitanje je kako su svi oni uklopljeni. Zbog toga bih rekao: pravi kapitalistički odnosi nisu tako česti u onome što nazivamo kapitalističkim sistemima. Većina ljudi koja radi za kapitalističke firme ponaša se kao komunisti, makar jedni prema drugima (to jest, ako neko kaže ''dodaj mi taj otvarač'' drugi lik ne kaže ''kolika je njegova vrednost za tebe?). Iz te perspektive, kapitalizam nije sveobuhvatni sistem - on ustvari parazitira na komunizmu i uvek je to radio.

MT: U vašoj knjizi pominjete radikalne eseje Roberta Grevsa. Nisam znao za njih: recite nam više.

DG: O, pa Grevs je bio tako čudnovata osoba. Voleo sam njegove knjige kad sam bio dete. Neke njegove ideje zapravo su bile potpuno reakcionarne, druge su bile svakako radikalne. U retrospektivi ono što mislim da ih je zaista dovelo do mene bila je puka subverzivna zabava ovog lika koji je smatrao da ne mora da poštuje nikakvu nasleđenu mudrost. Pisao bi eseje o slavnim pesnicima i govorio koliko su bili loši. Ili, na primer, zašto niko nije primetio da je Ilijada očigledno satira? Mislim, ima savršenog smisla da jeste. Zamislite da ste pesnik, čovek delikatne osetljivosti, i živite u ranom gvozdenom dobu Grčke a jedini način da zaradite za život je da pevate pohvale gomili pijanih huligana. Pa, naravno da ćete ih ismevati, ali to učinite dovoljno suptilnim da se idioti neće okomiti na to i možda vas nataći na mač. Zato on zaključuje: zašto niko nije primetio da se ljudi uvek ponašaju potpuno suprotno od svojih epiteta? Odisej je uvek pravedni, a on je lik koji stalno laže i hladnokrvno ubija. Nestor je uvek mudri savetnik. Ipak izgleda da niko nije primetio da svaki put u Ilijadi kada Nestor posavetuje ljude šta da rade a ovi ga poslušaju, uvek se radi o najgoroj stvari koju bi neko mogao da uradi i na kraju se završi u potpunoj katastrofi. I tako dalje. Zbog toga ju je Grevs preveo kao komediju i urnebesna je. Ustvari to me je zaista zadivilo, jer, ako je to tačno, daje nam važnu lekciju o prirodi ironije. A to je: ironija ne pravi nikakvu razliku. Ili makar često ne pravi. Uvek bih ustvari rekao da je razlika između reći da ''urođenici to rade'' i '' 'urođenici' to rade'' zapravo nikakva. Ali ovo je mnogo efektnije: evo ga ovaj lik koji piše urnebesne satire na društvo u gvozdenom dobu i potrebno je skoro tri hiljade godina da bi to neko primetio. Ali svi njegovi eseji su takvi. On pokušava da pokaže da su osobe kao što su Milton ili Vergilije ustvari očajni pesnici. Jedan od mojih omiljenih eseja svih vremena ima nameru da rekonstruiše kako je Milton pisao L'Allegro: pa, počeo je da piše o muzilji, a zatim shvatio da to ne bi odobrio njegov otac pa je muzilju pretvorio u nimfu, a onda shvatio da je već koristio tu rimu pa je u ovo ubacio besmislene detalje, itd, itd... Do kraja eseja on dokazuje ubedljivo, makar meni, da je do kraja pesme Milton pomešao raspored stranica i zbog toga je priča koja bi trebalo da bude o mitskom džinu ljudožderu pripisana piletu i opet je trebalo da prođe hiljadu godina a da to niko ne primeti.

Njegove političke ideje su isto toliko čudne: kao što sam to spomenuo u svojoj knjizi Fragmenti, izgleda da je on izmislio i primitivizam (onaj koji se raduje industrijskom kolapsu zarad očuvanja planete i dovođenja do nastanka novog društva sa razumnom, ograničenom tehnologijom) i feminizam sklon obožavanju boginja. Istovremeno, niko od pripadnika tih pravaca ne želi da ga smatra pretkom delimično i zbog toga što je nemoguće utvrditi da li on zaista misli ozbiljno. To je smešno jer mi izgleda da mnoge literarne biografije potpuno promašuju temu. One ga tretiraju kao slabašnog lika opsednutog snažnim kontrolišućim ženama koje opravdava izmišljajući ovu čudnovatu mitologiju - gde ako samo čitate njegove eseje, odmah se nađete u prisustvu čoveka koji se očigledno zabavlja koliko god je to moguće u književnom poslu, govoreći šta god želi da kaže, u bilo kojem trenutku, bez obzira na to koliko je uvredljivo, i ne poštujući apsolutno ništa osim svojih (obično brojnih) dragana. On je bio potpuno nesistematičan mislilac. Proveo sam dosta svojih tinejdžerskih godina pokušavajući da shvatim sistem, s obzirom na to da je on uporno insistirao da postoji neki. Onda sam na kraju shvatio da sam naseo na šalu i to je čak bilo još bolje.

Znate, sada mislim o ovome. Nisam ranije dublje mislio o tome. Ali smatram da likovi koje volim nisu oni koji su pobunjenički. Pobuna se odigrava u rukama statusa quo, na isti način na koji protesti, na primer, na nekom nivou impliciraju da priznajete autoritet onih protiv kojih protestujete. Ako šetate okolo noseći znak na kojem piše ''Oslobodite Mumiu'' ili ''Spasite kitove'' - kome se inače obraćate? Pozivate li Džordža Buša da to uradi? Na neki način da, ali na neki način i ne, ne želite da zaista mislite da je to, pa vam gramatika ostaje dvosmislena - ali ipak, na kraju, na neki način pozivate one na vlasti da prekinu s tim što rade i to je priznanje njihove vlasti. Zbog toga anarhisti odbacuju logiku protesta i više vole direktnu akciju - pod čime se podrazumeva, ustvari, insistiranje na vašem pravu da se ponašate kao da ste već slobodni. Ako neko radi nešto loše, vi pokušate da ga sprečite, na način na koji se nadate da bi se svako ponašao u slobodnom i pravednom društvu - to jest, ako je moguće nenasilno, ali ipak, ako gomila pandura interveniše, ne odnosite se prema njima kao prema vlastima, već kao da se radi o gomili likova u plavim kostimima sa oružjem - to jest, u osnovi, nasilnom uličnom bandom. U svakom slučaju, zbog toga volim ljude kao što je Grevs. On je napustio igru. Otišao. Umesto da se buni, insistirao je na sopstvenom pravu da izmisli svet koji mu se više sviđao, da o bilo čemu donese sopstvene odluke, i da se u velikoj meri ponaša kao da strukture vlasti nisu postojale. Milton? Hmm... nije baš neki pesnik, zar ne? Skelton? Mnogo bolji! Ilijada? Očigledno satira. Odiseja? Odlična, ali nije je napisao isti lik, očigledno ju je napisala žena. Mislim da je to u sferi kulture verzija onoga što bih ja sam voleo da uradim politički.

MT: Kakav je bio brdoviti Madagaskar? Koliko sam shvatio tamo ste obavili veći deo svog terenskog rada. Kako Vam se čini ''život među primitivnima?''

DG: Pa, ljudi koje sam znao na Madagaskaru nisu ni na koji način primitivni. Sigurno je da su siromašni. Dobro su obrazovani, u proseku, - ako objasnim prosečnom uzgajivaču pirinča da sam došao tamo zbog svog doktorskog antropološkog rada, oni bi sigurno tačno znali na šta sam mislio (neki bi možda uzviknuli da sam suviše mlad, s obzirom na to da su naviknuti na francuski sistem i pretpostavili da radim na svom Trećem Ciklusu koji obično stekente u vašim četrdesetim) - ali u materijalnim terminima, većina ljudi ima dobru hranu i kuće i ne mnogo čega drugog. Pretpostavljam, iz političke perspektive, da ono što je bilo interesantno je državna vlast koja je u to vreme suštinski nestala u većem delu ruralnog Madagaskara: osim ako niste živeli odmah do autoputa niko nije plaćao poreze a policija ne bi došla. Bilo mi je potrebno skoro godinu dana da shvatim jer se svako pretvarao da je vlada i dalje bila tu - postojale su kancelarije i ljudi bi išli da popunjavaju forme, ali je sve to bila neka vrsta pretvaranja. Zbog toga je na neki način bilo tako mudro. Ono što sam zaista počeo da proučavam bila je magija. I posmrtni ritual, čuveni famadihana rituali gde bi ljudi izvadili svoje pretke iz grobnica i obavili ih svilenim pokrovom; i duhovna imovina; i beskrajne svađe o istoriji između potomaka plemstva i potomaka robova. To je smešno: sve to zvuči egzotično, ali kada ste tamo baš i nije tako. Radi se samo o gomili običnih ljudi, kakve biste mogli da znate bilo gde, koji vole da sede, piju i pričaju viceve, koji se na mnoge načine mnogo više razlikuju jedni od drugih, nego što se svi oni kolektivno razlikuju od ljudi u, na primer, Engleskoj ili Americi, osim što oni sticajem okolnosti žive u svetu gde svako pretpostavlja da postoje ljudi koji znaju kako da vas udare munjom ili zavedu ljubavnom magijom ili dovedu do ludila tako što učine da vas opsedne zli duh. Osim što nikad ne znate ko to može, jer većina ljudi koja tvrdi za sebe da bi mogli znati kako da urade nešto tako, očigledno laže.

MT: Koja je vaša omiljena knjiga? Ko je vaš omiljeni autor (teoretičar i romanopisac)?

DG: Hmmm. Moj ukus je sklon promeni. Na koledžu sam bio veliki obožavalac Pinčona. Kada sam otišao na Madagaskar, puno sam čitao Dostojevskog, kao i Gogolja. To je imalo uticaja na mene: samo što je to bilo puno kasnije kada sam čitao svoju disertaciju i shvatio – ’’čekaj, ovo nije etnografija! Više je između etnografije i dugačkog ruskog romana’’. Jedan od razloga što je trebalo tako puno vremena da bude objavljena je što univerzitetski izdavači ne vole dugačke knjige. Zatim, uvek sam bio obožavalac naučne fantastike: Lem, LeGuin, Dick... Mislim da je moja omiljena knjiga poezije verovatno Tulipi i dimnjaci E. Kamingsa. Ali takođe volim Blejka. I luckaste ruske prozne pesnike kao što je Danil Harms. Ali sam takođe i veliki obožavalac neke narodne tradicije: zapamtio sam verovatno trideset različitih priča o Mullahu Nasruddinu. One su čak bolje i od veoma subverzivnih madagaskarskih narodnih priča (koje su me prve dovukle na to mesto) o svoj deci koja su uvek pravila smicalice Bogu. Moj ukus za teroriju se takođe menja. Osoba koja me je ustvari uputila na antroplogiju bio je verovatno Edmund Leach. On je bio još jedan ekscentrični grevsovski tip, potpuno bez poštovanja, koji je uvek uspevao da iznađe nešto brilijantno i začuđujuće, velikim delom ignorišući ono što se od vas očekivalo da uradite i što se od vas očekivalo da kažete. Ali u osnovnoj školi podjednako sam bio privučen Terry Turneru, jednom od onih brilijantinh marksista koji je imao totalnu teoriju svega ali nekako nikad nije mogao da je objavi, i mog savetnika Marshalla Sahlinsa.

MT: Na čemu sada radite?

DG: Na gomili stvari. Moja knjiga o Madagaskaru izlazi u junu i imam dvotomnu etnografiju direktne akcije kojoj treba izdavač. Ali u ovom trenutku uglavnom radim na istoriji ideje duga. Izgleda mi da je krajnje vreme da je neko napiše. Ipak, moderne vlade počivaju na dugu, potrošačke ekonomije počivaju na dugu, međunarodne veze su zasnovane na dugu. Ali niko zaista nije ni pogledao u to šta je dug ili čak šta je novac (neki ljudi kažu da je novac dug; drugi imaju potpuno različite interpretacije; niko ih ne integriše). Na neki način treba da bude nastavak knjige o vrednosti. Ali takođe radim na knjizi koja razvija anarhističku verziju analize svetskih sistema sa svojim prijateljem Andrejem Grubačićem, jugoslovenskim sociologom/istoričarem, i počinjem da radim na projektu sa nekim prijateljima antropolozima da se vratim na Madagaskar da uradim studiju o ljudima koji se zovu Zana-Malata, koji su potomci pirata sa Kariba koji su se tamo nastanili kasnih 1600-tih godina... I gomilu drugih projekta, zapravo...

MT: Ima li još nešto što biste voleli da kažete?

DG: Hvala na pozivu. Ovo je bilo zabavno.

 

Fusnote:

1) IWW – (Industrial Workers of the World). Industrijski radnici sveta. Međunarodni sindikat koji je osnovan u Čikagu juna 1905. godine na konvenciji kojoj je prisustvovalo dve hiljade socijalista, anarhista i radikalnih sindikalista širom SAD. Cilj IWW-a je bio promovisanje radničke solidarnosti u revolucionarnoj borbi za zbacivanje klase poslodavaca. (prim. Z redakcije)

2) PGA (Peoples' Global Action) - Narodna Globalna Akcija je svetska mreža pojedinaca i kolektiva koji se protive kapitalizmu. Prvobitna ideja za osnivanje mreže je došla na globalnom okupljanju 1996. godine koje su organizovali zapatisti u Čiapasu, kojem je prisustvovalo 6.000 ljudi iz preko 40 zemalja. U februaru 1998. pokreti za drugačiju globalizaciju iz celog sveta ponovo su se sastali u Ženevi, i tada je Narodna Globalna Akcija osnovana. U julu 2004. godine okupljanje PGA održalo se u Beogradu. (prim. Z redakcije)
Error: The expand/collapse plugin requires that both parameters (id,title) are used.

This is a captcha-picture. It is used to prevent mass-access by robots. (see: www.captcha.net)
:
(*):
(*):
 
  • April 25, 2017, 7:49 am - MatthewESOVE

    Sleep apnea is a very difficult thing to live with, both for the sufferer and for people living and sleep with him or her. If you fit into either of these categories, then you know just how frustrating it can be. Read through the tips found in this article to learn the best way to survive this problem!
    Skip sleeping pills if you are prone to bouts of sleep apnea. You may feel you need them to get to sleep, but they have a similar effect as alcohol on the body. They also have additional side effects besides the obvious ones. Stay away if you want to lessen your sleep apnea symptoms.
    If you have just been diagnosed with sleep apnea and prescribed a CPAP, join a CPAP support group. It can be quite difficult to get used to sleeping with a mask on your face every night. Sitting in a room full of other people going through the same thing can be very empowering. You can learn from others who have had the same issues you are having and made adjustments to make it work.
    Improve your sleep apnea by slimming down a bit. Recent research showed dramatic improvements in overweight men who shed 25 pounds over a period of one year to reduce sleep apnea symptoms. In some cases, the weight loss resulted in a cure of sleep apnea where no further treatment of the condition was necessary.
    Lose a bit of weight to get rid of your sleep apnea. Many people have corrected their apnea by losing weight. Even a few pounds can help your sleep apnea symptoms.
    Attempt side sleeping. Many people with sleep apnea are used to sleeping on their backs. When you sleep on your back it can cause your throat and mouth tissues to impede your airways. Instead, you should sleep on your side and that can help your breathe much better. Put a pillow on your side if you always find yourself moving around during sleep.
    An excellent way to help lessen the effects of sleep apnea is by losing weight. Sometimes, losing weight is all it takes to get rid of sleep apnea. Even a nominal amount of weight loss will go a long way in improving your breathing at night.
    If you have difficulties sleeping because of your sleep apnea, you should avoid driving or operating dangerous machines. If you do not get a good night of sleep, take public transportation instead of driving to prevent accidents and do not take a job in a factory or on a construction site.
    If simple changes in your lifestyle, such as regular sleep hours and losing weight, have not eliminated your sleep apnea episodes, it is time to consult with a sleep specialist. The specific causes of your sleep apnea can be evaluated, and an individual treatment plan can be designed for you.
    If you are concerned that you may suffer from sleep apnea, it is important to be diagnosed right away. This way, you can start getting the treatment you need as quickly as possible. The advice you have read in this article can help you find the relief you need from this troublesome condition.
    <a href=https://www.viagrasansordonnancefr.com/>viagrasansordonnancefr.com</a>