Neistine o Koordinacionom odboru objavljene u časopisu ''Nepokoreni grad''

 

U tekstu Ivana Zlatića ''Dugo putovanje u društvo’’, koji je objavljen u zagrebačkom časopisu ’’Nepokoreni grad’’ (download) iznet je veći broj neistina o radu ''Koordinacionog odbora radničkih protesta'' na koji smo, kao osnivači, prinuđeni da reagujemo:

                 1) Koordinacioni odbor radničkih protesta nikada nije podržavao Socijaldemokratsku partiju Srbije (SDP), kako to tvrdi Zlatić, već je samo jedna od radničkih grupa koja je imala svoju lokalnu radničku partiju na sopstvenu inicijativu i na vrlo kratko vreme postala kolektivni član SDP-a. Ovo učlanjenje nikada nije imalo podršku čitavog Koordinacionog odbora radničkih protesta, niti su ostale radničke grupe iz Koordinacionog odbora na bilo koji način podržavale SDP; jedino su možda neke od njih preko Ministarstva rada, kojim je predsedavao Rasim Ljajić iz SDP, pokušavale da reše neki svoj problem, ali to su opravdano pokušavale i preko raznih drugih nadležnih ministarstava. Stav Pokreta za slobodu bio je da je saradnja sa SDP-om naivan pristup, što se kasnije pokazalo kao istinito. Stoga je Zlatićeva rečenica: ’’Koordinacioni odbor je pokušao borbu preko Socijaldemokratske partije Srbije’’ neistinita i uvredljiva za sve one koji su učestvovali u radu Koordinacionog odbora.

            2) Od brojnih zahteva koje je Koordinacioni odbor imao, Zlatić u svom tekstu izdvaja samo jedan a to je ’’da se lokalnim samoupravama vrati imovina koju im je Milošević oduzeo 1996. godine’’. Ovaj zahtev Koordinacioni odbor je izneo s namerom da se od Agencije za privatizaciju oduzme apsolutna vlast u odlučivanju o sudbini preduzeća (kasnije je Pokret za slobodu formulisao i zahtev za ukidanjem Agencije), a ne zato što je to ’’uslov za pridruživanje Srbije EU’’, kako to Zlatić predstavlja, jer je većina u Koordinacionom odboru imala kritičan stav po pitanju pridruživanja EU, a sam Koordinacioni odbor se o tom pitanju nikad nije ni izjašnjavao. Na osnovu ove neistine Zlatić zaključuje da je ’’odbor svoj politički zahtev obrazlagao politički korektnim pretpostavkama’’, šta god to u stvari značilo. Međutim, u samoj platformi Koordinacionog odbora, Evropska Unija uopšte se i ne spominje:

Lokalne vlasti Zrenjanina, Rače, Novog Pazara i Ćuprije nastojale su svaka na svoj način da podrže borbu za oporavak naših preduzeća, odnosno za očuvanje radnih mesta koja znače i opstanak lokalnih zajednica iz kojih dolazimo. Ipak, uprkos dobroj volji, ispostavilo se da lokalna samouprava može da nam ponudi samo reči podrške, a da nema nikakve mehanizme da spreči našu, ali i sopstvenu propast, koja će neminovno uslediti ukoliko zamre lokalna industrija.

ZATO ZAHTEVAMO DA VLADA HITNO PREDLOŽI PROPISE KOJIMA ĆE OBEZBEDITI VEĆE NADLEŽNOSTI LOKALNE SAMOUPRAVE U PRIVREDI I SREDSTVA KOJA ĆE LOKALNIM ZAJEDNICAMA DATI ŠANSU DA STVARNO PODRŽE OPSTANAK ONIH PREDUZEĆA KOJA JOŠ UVEK NISU UNIŠTENA PLJAČKOM I BEZAKONJEM.

         3) Čak i u opisu kragujevačke organizacije PARISS (Pokret radnika i akcionara) Zlatić iznosi netačne informacije. On kaže  ’’Uprkos tome što njegove [PARISS-ove] pojedinačne članice imaju dugo iskustvo štrajkova, okupacija fabrika, obračuna sa policijom i privatnim obezbeđenjem, ili baš zbog toga, PARISS danas ni ne pokušava da se bori na ulici''. Jednostavna činjenica da su članovi PARISSA podržali protest POKRETA ZA SLOBODU ispred Agencije za privatizaciju u februaru 2013. (na ovom video snimku možete videti i njihovo obraćanje na protestu: http://www.youtube.com/watch?v=_yC5wMAEXZM) i da su iste godine organizovali prvomajske proteste u Kragujevcu, osporava i ovu Zlatićevu tvrdnju.

Iznenađuje nas i Zlatićev krstaški rat protiv ’’ljudskopravaške’’ levice s obzirom da je on jedini (sada bivši) saradnik Pokreta  za slobodu koji je dolazio upravo iz takvog miljea. Zlatić kaže: ’’ono što sebe u Srbiji danas naziva „levicom“, dobrim delom je podmladak ljudskopravaša čije se „analize“ opet svode na okrivljavanje radnika, samo sada više ne za nacionalizam i Miloševićev dolazak na vlast, već zato što se nisu radikalnije oduprli uvođenju kapitalizma’’.

Nismo sigurni da je radnicima potrebna ovakva dušebrižnička odbrana od okrivljavanja i to od strane dugogodišnjeg saradnika lista koji je prednjačio  u tom spomenutom okrivljavanju radnika za Miloševićev dolazak na vlast, dok ’’levica’’ u Srbiji, koliko je nama poznato, ne krivi nikoga ni za šta, već pre svega pokušava da se obračuna sa vladajućom neoliberalnom ideologijom, i pritom ne mislimo samo na našu organizaciju, već i na druge, mlađe levičarske organizacije.

Zaista, poslednjih godina ne postoji organizacija koja je nanela veće štete i levici i radničkom organizovanju od kolektiva ’’Učitelj neznalica i njegovi komiteti’’, čija je glavni metod delovanja optuživanje drugih aktivista za ono što sami rade i promovisanje i skrivanje ličnih interesa iza polemičkih sukoba navodno ideološke prirode. Uostalom i ovaj Zlatićev tekst je samo jedna od tih brojnih aktivnosti; njime je potrebno da se opravdaju pokušaji sabotiranja radničkih protesta koji su dolazili od strane ''Učitelja neznalice'', ali i da se omalovaže protesti koje je Koordinacioni odbor preko Pokreta za slobodu organizovao 17. aprila (video) i 14. septembra 2012 (video), i 18. februara 2013 (video), kao i sam Koordinacioni odbor koji je Pokret za slobodu inicirao. 

Osim toga, smatramo da tekstovi  u kojima je sadržana patetika nalik rečenici ’’Za nas koji za sebe kažemo da hoćemo biti komunisti...’’ zaista ne zaslužuju ''biti'' objavljeni bilo gde sem možda u tinejdžerskim spomenarima.

U nastavku ovog reagovanja prenosimo tekst ’’Strategija objedinjavanja i stvaranje Koordinacionog odbora radničkih protesta’’, objavljenom u istom broju ’’Nepokorenog grada’’, koji detaljno opisuje aktivnosti Koordinacionog odbora i pokazuje šta je Koordinacioni odbor ustvari bio i kako su se aktivnosti Pokreta za slobodu odvijale pre nastanka Koordinacionog odbora i kako su se na njega nastavile.

20. februar 2014.

Milenko Srećković

Pokret za slobodu

 

Strategija objedinjavanja i stvaranje Koordinacionog odbora radničkih protesta

Od samog osnivanja 2004. godine pa do danas osnovna strategija POKRETA ZA SLOBODU bila je objedinjavanje što većeg broja društveno potčinjenih grupa stanovništva kako bi se zajedničkim snagama izborili za ravnopravnije i pravednije društvo. Istovremeno, suštinska zamisao tog objedinjavanja jeste stvaranje istinski demokratskog pokreta u kojem bi svi zastupnici direktno ugroženih slojeva imali podjednako pravo da utiču na definisanje celokupne zajedničke politike, ciljeva i strategije za njihovo ostvarivanje. Ta zamisao, koju podjednako sprovodimo i unutar samog pokreta, poslužila je 2009. kao primarni podsticaj za stvaranje Koordinacionog odbora radničkih protesta[1].

Njegovim osnivanjem želeli smo da unapredimo organizacione sposobnosti postojećih samoorganizovanih radničkih grupa radi efikasnijeg ostvarenja njihovih ciljeva, kao i radi razvijanja podrške i solidarnosti, kako među njima tako i prema drugim novoformiranim grupama koje tek započinju svoje borbe. Aktivnosti u periodu pre osnivanja Koordinacionog odbora jasno su nam pokazale da je svaki radnički uspeh vrlo nestabilan (uključujući i raskide privatizacija, vraćanje preduzeća u državno vlasništvo, isplatu otpremnina i plata, itd): pre svega zato što ti skromni uspesi, kolika god bila njihova važnost, nisu menjali same okolnosti koje su uzrokovale radničke probleme, te bi se stoga ti problemi iznova javljali i reprodukovali. Koordinacioni odbor imao je za cilj da unapredi borbu za ostvarenje sistemskih društvenih promena koje bi zaustavile nastavak rušilačkog privatizacionog procesa i da artikuliše predloge za razvoj odgovornije i socijalno pouzdanije privrede – predloge koji bi bili zasnovani na interesima stanovništva a ne finansijskih moćnika. Sem toga, njegov cilj je bio i da podstakne promene koje bi poboljšale položaj svih radnika a ne samo radničkih grupa koje su najuspešnije u svojoj borbi. Koordinacioni odbor trebalo je da prevaziđe raštrkanost i izolovanost pojedinačnih protesta i da stvaranjem mreže radničkih grupa dovede do obrazovanja socijalnog pokreta na nacionalnom nivou: pokreta koji bi, daljim povezivanjem sa progresivnim regionalnim i međunarodnim snagama, mogao doprineti i promeni situacije na globalnom nivou. U ovom tekstu izložićemo etape u dosadašnjem ostvarivanju te strategije, kao i probleme koji su pri tom iskrsavali.

Inicijalna ideja POKRETA ZA SLOBODU bila je da same radničke grupe budu glavni nosioci konkretne organizacione podrške kakvu smo inače pružali svakoj od njih ponaosob (pod čime podrazumevamo npr. objavljivanje besplatne publikacije Glas radnika, pomoć u pisanju i distribuciji saopštenja, u povezivanju sa drugim radničkim grupama, organizovanju protesta, itd). Organizaciona struktura Koordinacionog odbora – u koji bi svaka radnička grupa slala svog predstavnika, koji bi zajedno i ravnopravno odlučivali o daljim zajedničkim koracima, programskim platformama i zahtevima – trebalo je da osigura da njegovo funkcionisanje bude što demokratskije. Nažalost, pojedine radničke grupe bile su sklonije hijerarhijskom unutrašnjem organizovanju, što je često najveću štetu nanosilo upravo njima, ali i otežavalo rad čitavog Koordinacionog odbora. Pojedinci bi uspevali da nametnu svoj lični interes ostatku svoje grupe a zatim bi preko njenog članstva u Koordinacionom odboru i njega pokušavali da podrede tim istim interesima. To im nije uspevalo, ali jeste na različite načine kočilo rad odbora.

Usvajanje predloga o osnivanju Koordinacionog odbora koji su aktivisti POKRETA ZA SLOBODU predstavili štrajkačkim odborima iz većeg broja preduzeća bilo je samo formalna potvrda nečega što je već godinama unazad bilo prisutno na lokalnom nivou... Naime, i zrenjaninski radnici su već duže vreme na različite načine organizovali međusobnu pomoć, kao što su i radnici iz Rače kragujevačke imali zajedničke aktivnosti sa radnicima iz obližnjeg grada Lapova, pre svega zajedničku blokadu železničke pruge. POKRET ZA SLOBODU je predano podsticao i pomagao te spontane korake povezivanja radnika na lokalnom nivou; 11. avgusta 2009. pozvao je radničke grupe iz Beograda i Zrenjanina sa kojima je tada sarađivao da učestvuju kao podrška na protestu radnika ''Zastave elektro'' iz Rače kragujevačke ispred Agencije za privatizaciju, a nakon toga im ponudio i sklapanje sporazuma o saradnji u borbi za zajedničke ciljeve. Taj protest bio je prekretnica u radu POKRETA ZA SLOBODU; tada smo prestali da objavljujemo Z magazin, jer nam je rad na njemu od 2007. do 2009. oduzimao previše vremena, i odlučili da se u potpunosti posvetimo podršci radničkim borbama. U tom trenutku bilo je potrebnije raditi na menjanju situacije u društvu, nego na njenom objašnjavanju, jer su uzroci najvećeg broja problema mnogima već postali više nego očigledni. I u drugim sličnim situacijama, naše aktivnosti brzo smo prilagođavali promenama društveno-političke situacije, jer je to bio jedini način da se očuva njihova celishodnost.

Protest radnika ''Zastave elektro'' iz Rače kragujevačke, sve do pomenutog okupljanja ispred Agencije za privatizaciju 11. avgusta, tekao je spontano već godinu dana: bio je to najozbiljniji i najuspešniji radnički protest te godine. Kako su u toj fabrici radili i majka i brat autora ovog teksta, od samog početka smo u neposrednom dogovoru sa štrajkačima radili na širenju informacija o razlozima protesta, a radnicima prenosili iskustvo raskida privatizacije u zrenjaninskom ''Šinvozu'', budući da su u pitanju bili vrlo slični slučajevi[2]. Vlasnik ''Zastave elektro'' je, kao suprug tadašnje predsednice republičkog parlamenta, imao podršku Socijalističke Partije Srbije, članice tadašnje vladajuće koalicije. Naša glavna intervencija tom prilikom bio je predlog da se sa protesta koji su se odvijali u Rači pređe na organizovanje demonstracija u Beogradu, i to ispred nadležne institucije – Agencije za privatizaciju. U jednoj centralizovanoj zemlji nužno je konfrontirati se sa vlastima u samom centru a ne na periferiji, gde protesti uglavnom ostaju neprimećeni. Ubrzo zatim, prijavili smo protest i prikupili novac za autobuse uz pomoć anarhističkih kolektiva iz Beograda, a radnici su tokom protesta noćili par dana ispred Agencije za privatizaciju, pri čemu je došlo do par konfliktnih situacija, što je vlast nekako morala da reši: i rešila je, tako što je ubedila vlasnika da se odrekne vlasništva i vrati fabriku u državnu svojinu. Nakon toga, fabrička imovina prodata je južnokorejskoj korporaciji koja je zaposlila 1.200 novih radnika, dok je većina od oko 200 starih radnika dobila otpremninu. Za Raču, grad od nekih tri hiljade stanovnika, u kom nijedna fabrika nije preživela privatizaciju i gde su prilike za zaposlenje skoro nepostojeće, takav ishod bio je pozitivan: ali bio je to istovremeno i stvarni pokazatelj bedne situacije u kojoj žive građani Srbije, čije je preživljavanje uslovljeno dolaskom jedne strane kompanije koja za taj dolazak ima samo jedan motiv – jeftinu radnu snagu.

Međutim, za promene ozbiljnije od onih koje su postignute spašavanjem radnih mesta u Rači kragujevačkoj bilo je potrebno definisati korenitije i opsežnije zahteve. Zato ubrzo pristupamo organizovanju većeg broja okupljanja na kojima radnici imaju priliku da iznesu svoje stavove i učestvuju u formiranju zajedničke strategije. Dalje povezivanje radničkih grupa i širenje Koordinacionog odbora, čemu su ova okupljanja takođe imala da posluže, bili su – i još uvek jesu – neophodan preduslov za ostvarenje pomenutih sistemskih promena: za ispitivanje i zaustavljanje privatizacija, te za stvaranje uslova za nastanak drugačije vrste ekonomije, koja bi bila u interesu građana a ne finansijskih moćnika. U tom cilju, vođene solidarnošću i zajedničkom inicijativom, kao i potrebom za podrškom u sopstvenim konkretnim borbama, Koordinacionom odboru pridružuju se mnoge radničke grupe iz većeg broja gradova.

Mnoge od tih radničkih grupa dostavljaju informacije Savetu za borbu protiv korupcije, na čijem je čelu tada bila nedavno preminula Verica Barać: a Savet sastavlja izveštaje za veći broj privatizacionih slučajeva, koji nalaze svoj put do institucija Evropske Unije. Članom 17 Rezolucije o procesu evropske integracije Srbije br. B7 - 0000/2012, Evropski parlament je 29. marta 2012. pozvao vlasti u Srbiji da preispitaju dvadeset četiri kontroverzne privatizacije za koje Evropska komisija smatra da postoje ozbiljne  sumnje u njihovu nezakonitost. Dopisom institucijama Evropske Unije 17. aprila 2012, koji je poslat neposredno pre našeg protesta ispred Vlade Srbije, hteli smo da skrenemo pažnju na to da je broj spornih privatizacija mnogo veći, i da su ova 24 slučaja, obrađena u izveštajima Saveta, samo delimični primer koji ukazuje na spornost čitavog procesa[3]. Ali, pravi adresat tog dopisa bile su, na prvom mestu, vlasti u Srbiji; na njihov rad je, pre svega, trebalo uticati, i pozvati ih na odgovornost zbog propusta da kontrolišu poštovanje odredbi ugovora o privatizaciji: što je – nezavisno od svake evropske rezolucije – bila njihova zakonska obaveza.

Protestima ispred Vlade Srbije, Predsedništva i Agencije za privatizaciju hteli smo da stavimo tačku na našu borbu protiv privatizacije. Pre majskih izbora, na kojima je došlo do smene režima, vlast je bilo neophodno na neki način prisiliti da započne ispitivanje privatizacija. Na protestu 17. aprila uručili smo Vladi Srbije knjigu sa svim izveštajima Saveta za borbu protiv korupcije – koji su joj, naravno, već bili dostavljeni od samog Saveta, kao njenog organa, ali ih je ona godinama dosledno ignorisala. Ispitivanje privatizacija započela je, međutim, tek nova Vlada Srbije, formirana krajem jula 2012, na čelu sa Aleksandrom Vučićem. Uhapšeni su Miroslav Mišković, Jovica Stefanović Nini, i mnogi drugi...

Pošto je ispitivanje privatizacija već pokrenuto, na protestu POKRETA ZA SLOBODU 14. septembra 2012. zahtevali smo još korenitije promene: obnovu proizvodnje u preduzećima oštećenim privatizacijom, proširenje spiska privatizacija koje treba ispitati, stvaranje mogućnosti da radnici nadziru taj proces preispitivanja kako bi se izbeglo da on bude nepotpun i selektivan, te opšte poboljšanje radničkih prava, a posebno zaštitu radnica od isteka Ugovora na određeno tokom trudnoće. Na pregovorima sa Oliverom Antićem, savetnikom predsednika Tomislava Nikolića, dobili smo uveravanja da će svaka naša indicija o nelegalnim radnjama u procesu privatizacije biti ispitana. Iako je nakon toga dosta lica umešanih u sporne privatizacione radnje zaista uhapšeno, na naše predloge kako da se određenim preduzećima pomogne Predsedništvo nije dalo nikakav odgovor sem toga da za to nije nadležno, i da je naše dopise prosledilo odgovarajućim institucijama. U parlamentu je ubrzo usvojena zakonska izmena koja radnice zaposlene na određeno štiti od otpuštanja u toku trudnoće, čime je ispunjeno samo jedno od obećanja datih tokom pregovora.

Na narednom protestu, 18. februara 2013, naša borba protiv privatizacije napravila je još odlučniji zaokret od pojedinačnog ka sistemskom. Zahtevali smo da se utvrdi odgovornost nadležnih institucija, a pre svega Agencije za privatizaciju – te da se, shodno njenom nefunkcionalnom i polu-kriminalnom karakteru, ista agencija ukine; a zatim i da se donese Zakon o nezastarevanju krivičnih dela počinjenih u privatizaciji, da se zaustavi dalja rasprodaja preduzeća i poljoprivrednog zemljišta, kao i da se obnovi domaća proizvodnja umesto što se subvencionišu multinacionalne korporacije. Opet su usledili pregovori u Predsedništvu Srbije; trenutno još uvek bez nekog značajnijeg ishoda.

U javnosti su se mogli čuti izlivi nezadovoljstva što je baš na pokretanju ispitivanja privatizacija Aleksandar Vučić stekao toliku podršku u biračkom telu da se očekuje da će sa svojom strankom na novim izborima imati toliku većinu da mu neće biti potrebni nikakvi koalicioni partneri za formiranje Vlade. Međutim, samo zato što je Aleksandar Vučić bio taj koji je započeo sa ispitivanjem privatizacija kao zvaničnik Vlade, ne treba smetnuti s uma da su se za to ispitivanje najviše borili i za njega najviše zasluga imali upravo sami radnici.

Za ozbiljnije promene nova Vlada Srbije ipak očigledno nije kadra, već ponavlja istu politiku kao i njene prethodnice: politiku dobrim delom definisanu okvirima diktiranim od strane međunarodnih finansijskih institucija i političko-ekonomskih struktura Evropske Unije. Ekonomija koja bi se zasnivala na sopstvenim snagama a ne na zaduživanju i dobroj volji spoljnih faktora daleko je od toga da zaživi u našem društvu; nedavni pokušaj prodaje državnog poljoprivrednog zemljišta Ujedinjenim Arapskim Emiratima o tome dovoljno govori, a nova Vlada još uvek ne čini ništa da spreči dalje uništavanje preduzeća koja su već oštećena u privatizaciji – kao što je slučaj sa ''Srbolekom'', ''Jugoremedijom'', itd. No, u ovom trenutku u Srbiji ne postoji politički subjekat koji bi bio sposoban da sprovede ozbiljnije promene: a naša je namera upravo da se u narednom periodu temeljnije posvetimo rešavanju tog problema, što će zahtevati mnogo dalekosežniji pristup i eventualno širi spektar angažmana – posebno dalje povezivanje sa radničkim pokretima iz okolnih zemalja.

Milenko Srećković

Aktivista Pokreta za slobodu (www.pokret.net) i urednik časopisa Freedom Fight Info (www.freedomfight.net).



[1] 2011. godine na konferenciji POKRETA ZA SLOBODU odlučeno je da se Koordinacioni odbor radničkih protesta preimenuje u Koordinacioni odbor radničkih organizacija a zatim 2012. u Koordinacioni odbor radničkih i seljačkih organizacija. Ove promene imena bile su uslovljene potrebom da se preciznije opiše novonastala etapa u razvijanju ovog socijalnog pokreta.

[2] U oba slučaja, u trenutku kada su protesti bili na vrhuncu, istekao je zakonski rok koji je Agencija za privatizaciju imala za kontrolu sprovođenja kupoprodajnog ugovora pa su se nadležni najpre pravdali time da više nemaju pravo na donošenje odluke o raskidu privatizacije. Kako je u ''Šinvozu'' ipak na kraju raskinuta privatizacija, taj primer smo istakli tokom pregovora u Agenciji kako bismo ih prinudili da raskinu privatizaciju ''Zastave elektro''. Detaljnije o učešću POKRETA ZA SLOBODU u protestima radnika ''Šinvoza'' i ''Zastave elektro'' u knjizi Deindustrijalizacija i radnički otpor (2011) i Borba za budućnost (2013).

[3] Nikad nismo smatrali da Evropska Unija može rešiti probleme domaće privrede, već smo uglavnom pisali dopise na sve moguće adrese po odluci i zahtevu samih radnika; o svemu tome nikad nije postojao uniforman stav, što je i nemoguće u jednom pokretu koji okuplja veći broj ljudi različitog mišljenja.

 

Error: The expand/collapse plugin requires that both parameters (id,title) are used.

This is a captcha-picture. It is used to prevent mass-access by robots. (see: www.captcha.net)
:
(*):
(*):