Nastanak ideje Društvenog prava na industrijsku imovinu u Jangstaunu i Pitsburgu, 1977-1987

Piše: Stoton Lind

Prevod iz 2007. godine: Pokret za slobodu, objavljeno u Z magazinu broj 2., septembra 2007.

Uvod

Pravo na privatnu svojinu i upravljanje svojinom je, neki bi rekli, osnovna vrednost na kojoj počiva američko društvo. Ova vrednost je tako prožimajuća, tako duboko ukorenjena, i tako sistematski pounutarnjena da je često smatrana ''konsenzusnom'' normom. Pravo na privatnu svojinu i upravljanje imovinom crpi podršku iz Ustava SAD. Nigde izričito spomenuto u Ustavu, pravo na privatnu svojinu ojačano je sa par pasusa i posebno 5. Amandmanom. Shvatanje da Ustav štiti privatnu svojinu od intervencije zajednice bilo je manje-više podstaknuto sudskim delovanjem poslednjih dve hiljade godina.

Između 1977. i 1987. godine, u industrijskim zajednicama Jangstauna (Ohajo) i Pitsburga (Pensilvanija), konsenzusna podrška privatnom vlasništvu i upravljanju svojinom je opala. Traumatski kolaps industrije čelika u tim zajednicama, uz socijalnu nemaštinu koja je usledila, doveli su do pojave novih ideja. Lokalni meštani počeli su da artikulišu i istražuju shvatanje da su privatne odluke koje nanose katastrofalne društvene posledice zapravo društvene odluke, da neka vrsta prava zajednice na imovinu proizilazi iz dugotrajne veze između kompanije i zajednice, i da bi pravo države na eksproprijaciju (pravo vlade da uzme privatnu svojinu radi društvene koristi bez saglasnosti vlasnika) trebalo da bude korišćeno radi prisvajanja industrijskih objekata kada korporacije više ne žele da njima rukuju.

1985. godine gradonačelnik Jangstauna, Patrik Ungaro, zatražio je od ’’U.S. Steela’’ da gradu pokloni svoju bivšu fabričku lokaciju i, kada je ’’U.S. Steel’’ to odbio, pretio je da će upotrebiti pravo na eksproprijaciju da bi je u svakom slučaju uzeo.

’’Uradili smo dosta za njih’’, rekao je gradonačelnik povodom dugog prisustva ’’U.S. Steela’’ u Jangstaunu. ’’Mnogo ljudi je radilo za njih a oni su sada otišli. Moralno i filozofski smatram da je trebalo da nešto urade za zajednicu’’.

Ranije nezamislivo pravo društva na industrijsku imovinu sad je postalo artikulisano; iako na sve načine osporavano, više nije tabu.

Odgovor na zatvaranje čeličana usledio je u obliku kampanje za ponovno otvaranje čeličana pod vlasništvom radnika ili zajednice. Kampanju su predvodili pojedini lokalni sindikati, posebno dve sindikalne podružnice sindikata United Steelworkers of America (USWA), zajedno sa koalicijom crkvenih grupa koja je nosila ime Ekumenska koalicija.

Jangstaun, 1977-1980
Tri zatvaranja fabrika za tri godine

19. septembra 1977. godine ’’Lykes’’ korporacija, konglomeratski vlasnik ’’Youngstown Sheet&Tube kompanije’’, iznenada je najavila trenutno zatvaranje najveće čeličane u rejonu, ’’Campbell Works’’. Prva grupa trajno otpuštenih radnika te nedelje zauvek je napustila čeličanu. Dok su prelazili Mahoning reku preko pešačkog mosta, mnogi su, u znak protesta, bacili u reku svoje šlemove i čizme. 19. septembar je bio samo početak. U novembru 1977. godine ’’Lykes’’ korporacija je najavila da namerava da se spoji sa ’’LTV’’ korporacijom, konglomeratskim vlasnikom ’’Jones&Laughlin Steel’’. Integracija je odobrena od strane akcionara dve korporacije u decembru 1978. godine. Par dana kasnije integrisana kompanija najavila je da namerava da zatvori drugu čeličanu u vlasništvu ’’Lykes’’ korporacije u Mahoning Veliju, ’’Brier Hill Works’’. Skoro godinu dana posle, 27. novembra 1979. godine, upravni odbor ’’U.S. Steela’’ najavio je zatvaranje svih objekata u oblasti Jangstauna. Dakle, u vremenskom periodu manjem od tri godine, okončala se proizvodnja čelika u gradu koji je posle Pitsburga bio drugi po proizvodnji čelika u čitavoj naciji. Nestalo je približno oko deset hiljada radnih mesta: pet hiljada u ’’Campbell Worksu’’, petnaest hiljada u ’’Brier Hillu’’, i trideset pet u čeličanama ’’U.S. Steela’’. Posledice po druga zaposlenja bile su ogromne. Između 1976. i 1982. zaposlenost je pala na procenjenih 26.2 procenata.

Kao odgovor na zatvaranja radnih mesta usledila je kampanja da se otvore jedna ili više čeličana pod radničkim ili društvenim vlasništvom. Vlasništvo zapošljenih nije samo po sebi mnogo radikalna ideja. Dok god je trenutni vlasnik imovine spreman da je proda, transakcija je pravno opšte mesto, ali radničko posedovanje običnih akcija tako velikog objekta kao što je čeličana donosi značajne novine. Hiljade preduzeća u vlasništvu zapošljenih u Sjedinjenim Državama nema opažljiv efekat na širu društvenu šemu. U Weirtonu, u Zapadnoj Virdžiniji, 1982. godine, konglomeratski vlasnik čeličane zapravo je predložio da radnici kupe čeličane da bi spasili preduzeće troškova zatvaranja fabrike, uz dodatne penzije i otpremnine. Isto tako, Wall Street investiciono preduzeće napravilo je Plan za Vlasništvo Zapošljenih nad Akcijama. ’’Weirton Steel’’ korporacija, ’’pod vlasništvom zapošljenih’’, ima upravni odbor kojim upravljaju spoljni korporativni predstavnici i ona ne predstavlja nikakvu pretnju pravu na privatnu svojinu i upravljanje svojinom.

Radničko vlasništvo predloženo u Jangstaunu bilo je kontraverznije, jer su vlasnici svake od tri čeličane bili od početka neradi da ih prodaju. Na kraju, ’’Lykes’’ korporacija, vlasnica ’’Campbell’’ i ’’Brier Hill’’ čeličane, bila je podstaknuta da ponudi čeličanu na prodaju kada su senatori Edward Kennedy i Howard Metzenbaum pretili da će zaustaviti integrisanje preduzeća ’’Lykes’’ i ’’LTV’’ ako to ne uradi. ’’U.S. Steel’’ je, ipak, ostao beskompromisan. Predsedavajući upravnog odbora David Roderick odbio je da pregovara sa radnicima koji su hteli da budu vlasnici jer, kako je objasnio, ’’nismo zainteresovani… da sami sebi stvaramo subvencionisanu konkurenciju’’, ili, kako je izjavio na govornici za svedoke u Jangstaunu, ’’jer je naša politika… da rasporedimo imovinu koju ’U.S. Steel’ korporacija poseduje u najboljem interesu korporacije [i zato što] duboko verujem u pravo na privatnu svojinu, duboko verujem u takmičarski sistem, i duboko verujem u protivljenje stvarima koje bi dovele do devijacije takmičarskog sistema’’.

Dakle, u Jangstaunu, pitanje da li zajednica ima prirodno pravo da uzme industrijsku imovinu od neradog trenutnog vlasnika bilo je pošteno postavljeno.

"Zašto ne kupimo prokleto mesto?"

Onog dana kada je ’’Lykes’’ korporacija najavila zatvaranje ’’Campbell Works’’ čeličane, lokalne sindikalne vođe okupile su se da bi se dogovorile šta će da rade. Jedan od učesnika sastanka, Džerald Diki, predložio je nacionalizaciju industrije čelika.

’’To je jedino čega sam mogao da se setim tog prvog dana’’, rekao je, ’’Mislim da to u svakom slučaju predstoji. Pet ili deset godina od sada. Kao i železnica: kada je napokon izmuzete do mere da više ništa ne možete da dobijete od nje, date je vladi’’. Rekao sam: ’’Dođavola, hajde da je sada uzmemo’’.

Dikijev predlog je odbačen od strane upravnika okruga radnika čeličane. Umesto toga, na sastanku je skicirana peticija Vašingtonu uz konvencionalne poruke. Bilo je skupljeno više od hiljadu potpisa za tri dana, koje su autobusi radnika čeličane odvezli do Vašingtona, ali nije bilo vidljivog rezultata.

Vlasništvo zajednice radnika je prvi put predloženo šest dana nakon najave zatvaranja čeličana, na sastanku u ’’Campbellu’’, u Ohaju, u dvorani gradskog veća. Lokalni advokat i član gradskog odbora za obrazovanje je rekao: ’’Zašto svi ne priložimo pet hiljada dolara i kupimo prokleto mesto?’’ Diki, koji je bio prisutan, usvojio je ideju. Tokom predstojećih nedelja sazvan je ekumenski sabor na kojem su se okupile religijske vođe. Izdali su sledeće saopštenje:

Kao religijske vođe posvećeni smo proučavanju moralnih dimenzija ovog problema. Kakva je odgovornost industrije prema meštanima zajednice u kojoj je locirana? Kakva je moralna odgovornost uprave prema radnicima, i radnika prema upravi, i njih oboje prema zajednici?

Tri dana kasnije, u još jednom saopštenju, reklo se:
Imamo ozbiljnu moralnu sumnju da bi ekonomski sistem i zakoni koji ga regulišu omogućili ili čak primorali dobrog čoveka da se dugo koleba, u izolaciji i tajnosti kancelarije, pred odlukom koja direktno utiče na čitavu zajednicu. Smatramo da je sistem neadekvatan i da mora da dođe do predefinisanja veze između korporacije ili industrije sa zajednicom u kojoj se obavlja posao.

U ovom pismu se nedvosmisleno reklo da odluke kao što je zatvaranje ’’Campbell Works’’ imaju katastrofalne društvene posledice i time su društvene, a ne privatne odluke.

Neki smatraju da je ova odluka privatna, čisto ekonomska odluka koja je isključivo pravo ’’Lykes’’ korporacije. Mi se ne slažemo. Ova odluka je stvar od društvenog značaja s obzirom na to da duboko utiče na živote tako velikog broja ljudi, kao i na budućnost Jangstauna.

Ekonomske institucije, iako imaju sopstvenu svrhu i metode, ipak mora da služe zajedničkom dobru i podložne su moralnoj odluci.

Pismo je predložilo alternativu običnom korporativnom načinu donošenja odluka: ’’Smatramo da odluke o industrijskim investicijama treba da uzmu u obzir potrebe i želje zapošljenih i šire zajednice … Ljudska bića i život zajednice su veće vrednosti od korporativnih profita’’.

Zaključak je da bi nove investicije trebalo da budu uložene u postojeće objekte, s ciljem zadržavanja ’’osnovnih i pomoćnih poslova na izradi čelika u zajednici u kojoj radnici čeličane žive’’. Ideja da bi iz društvenih razloga industrija čelika trebalo da bude modernizovana u zajednicama gde već ima korene postala je poznata kao ’’braunfild’’ razvoj. Ona je suprotna praksi seljenja na svakih nekoliko godina kako bi se iznova počelo s radom na novom, ’’grinfild’’ prostoru. Braunfild ideja spojila se sa uverenjem da kada kompanije ne uspeju da ostvare društveno potrebne investicije, društvo bi trebalo da se umeša i samo obavi posao.

Najartikulisaniji eksponent braunfild razvoja u Jangstaunu bio je Džon Barbero, potpredsednik lokalnog ogranka sindikata United Steelworkers of America (USWA) (vidi fusnotu 1). Skoro godinu dana pre zatvaranja ’’Campbell Works’’, Barbero je napisao lokalnim novinama da ’’zajednice proizvođača čelika ne smeju biti bačene u staro gvožđe pošto su iskorišćene’’. Nakon što je ’’Campbell Works’’ zatvoren, Barbero je u lokalnim sindikalnim novinama napisao:

Naš sindikat ne sme da dozvoli da radnici čeličane postanu cigani narednih deset godina nalik rudarima Appalachia. I naše zajednice radnika čeličane ne smeju biti odbačene kao toliki mnogi površinski ugljeni kopovi’’.


Jangstaun, prema Barberu, tretiran je kao ’’kolonija gubavaca’’. Da je oblast Jangstauna bila pogođena tornadom, napisao je, predsednik SAD i guverner Ohaja bi se otimali ko će prvi da obeća zajmove za obnovu. Ali nije bilo takvog reagovanja na katastrofu koju su ljudi naneli Jangstaunu, u kojem su kompanija, sindikat i vlada izgledali u stanju pripravnosti kao ’’željni preduzimači koji žele da se na brzinu otarase ljudi koje je pokosila kuga’’. Barbero je bio odlučan da se prekine s ćutanjem na ovu temu. Dvojici ljudi koji su ga intervjuisali pričao je o tome šta je Vilijam Sarojan pisao o reagovanju Armenijaca na turski masakr. Sarojan ’’je rekao da nakon toga niste mogli da čujete nijednog Armenijca kako govori tihim glasom’’. Barbero je nastavio: ’’Oni se plaše da bi, ako budu tihi, ljudi mogli da zaborave šta im se desilo. Tako se i ja osećam prema Jangstaunu. U svakom mestu gde odemo, trebalo bi da uzvikujemo ’Jangstaun!’ ’’

Ideja o braunfild razvoju bila je prihvaćena u lokalnom ogranku USWA sindikata i jangstaunskom pokretu za vlasništvo zajednice radnika. Do proleća 1979. godine, lokalni ogranak USWA borio se da spase svoju čeličanu, ’’Brier Hill Works’’. Sindikalna podružnica je bila čvrsto posvećena braunfild perspektivi. U svom pamfletu su izjavili:

Industrija čelika mora da bude modernizovana u tradicionalnim oblastima za proizvodnju čelika. Umesto ’’grinfild’’ fabrika, potrebne su nam ’’braunfild’’ fabrike. Otvorene peći i topionice gvožđa mora da budu zamenjene osnovnim kiseoničkim pećima, električnim pećima i kontinuiranim pokretnim valjcima. Nacionalna politika prema proizvodnji čelika mora da se razvija u smeru ne samo očuvanja industrije, već… takođe da štiti zajednice u kojoj se nalaze čeličane i u kojima žive radnici čeličane. Rešenje je modernizacija, a ne zatvaranje.

Zagovarači braunfild razvoja iz Jangstauna nisu imali mogućnost da prisile kompanije za proizvodnju čelika, ili saveznu vladu, da investiraju u modernizaciju. Postojali su napori da se ubede donosioci odluka u kompanijama za proizvodnju čelika da je braunfild razvoj u njihovom interesu. Kada je ’’U.S. Steel’’ predložio da se izgradi nova superčeličana, nekih devedeset milja od Jangstauna, u Koneautu (Ohajo), lokalni ogranci USWA su se udružili sa enviromentalistima i pokrenuli sudsku parnicu za zaustavljanje projekta, ili makar za temeljnije razmatranje alternativnih lokacija u skladu sa odredbama Dekreta za zaštitu prirodne sredine. Na sve ove argumente kompanije su odgovorile da je njihova pravna dužnost prema akcionarima da maksimiziraju profit i da je briga o radnicima i zajednici koja je pod uticajem odluka kompanije, na drugom mestu. Direktor ’’U.S. Steela'’ Roderik rekao je kongresmenu Piteru Kostmajeru: ’’Ovde smo da bi zaradili novac’’. Nada da će doći do braunfild razvoja ’’Campbell’’ i ’’Brier Hill’’ čeličana pod pokroviteljstvom radnika umrla je 1979. godine, kada je federalna vlada odbila projekat finansijske podrške. Kasnije su lokalni novinari otkrili dokumente koji pokazuju da federalna birokratija nikada nije ozbiljno razmatrala tu opciju. Neuspeh da se ponovo otvore ’’Campbell’’ i ’’Brier Hill’’ radna mesta ostavilo je ’’U.S. Steel’’ jedinom kompanijom u oblasti Jangstauna koja je, u proleće i leto 1979. godine, i dalje tobože planirala da tamo proizvodi čelik.

’Pravo na imovinu proizilazi iz dugotrajne veze između kompanije i zajednice’

Najava ’’U.S. Steela’’ u novembru 1979. godine da će zatvoriti sve svoje pogone u oblasti Jangstauna izazvala je prvo reagovanje zajednice, ne samo artikulaciju moralnog zahteva, već i artikulaciju zahteva za zakonskim pravom na čeličane, koje su planirane da budu zatvorene.

Obični radnici čeličane pod vođstvom lokalnog (ali ne i nacionalnog) sindikata brzo su okupirali štab U.S. Steela u Pitsburgu i, kasnije, administracionu zgradu kompanije u Jangstaunu. Na novinskim fotografijama mogle su se videti demonstranti koji su nosili znake na kojima je pisalo:

Spasite naš grad
’U.S. Steel’ ubija našu zajednicu
Godina dece; Šta će biti s našom?
’U.S. Steel’ kaže: ’Obećanja postoje da bi bila prekršena’
Dao sam svoj život za ’U.S. Steel’, a on me je prevario.
Profit ponovo važniji od ljudi
Ko je sledeći?
Jangstaunu je potreban Maršalov plan
Od grada čelika do grada paučine
Prvo ljudi, onda profit
Spasimo Jangstaun! Spasimo fabriku!
Sačuvajmo naše čeličane
Zapošljenje a ne blagostanje
’U.S. Steel’ krade (steals) poslove! Porodicu! i Život!
Kompanije za čelik ubijaju zajednice
Jangstaun američki goustaun (grad duhova)
’U.S. Steel’ drži 13.000 talaca
Da li su glad i izgubljeni posao progres?

Možda je najbolji rezime idejne podloge otpora Jangstauna 1979-1980. godine pružio Bob Vaskez, predsednik sindikalne podružnice, pre nego što ga je hiljade radnika pratilo nizbrdo od sindikalne sale da bi okupirali zgradu administracije ’’U.S. Steela’’. ’’Ako ’’U.S. Steel’’ ne želi da proizvodi čelik u Jangstaunu’’, rekao je Vaskez, ’’stanovnici Jangstauna će proizvoditi čelik u Jangstaunu’’.

Da bi proizvodili čelik u Jangstaunu, u čeličanama u vlasništvu ’’U.S. Steela’’, ipak, ljudima iz Jangstauna bilo je potrebno pravo svojine na objekte. ’’U.S. Steel’’ im dobrovoljno ne bi prodao imovinu, pa su morali da nađu pravni način da je uzmu. Takva teorija zakonskog prava razvila se u dva pravca.

21. decembra 1979. godine, manje od mesec dana nakon najave ’’U.S. Steela’’ da će zatvoriti čeličane, pokrenuta je parnica protiv ’’U.S. Steela’’ u saveznom sudu. Podneta žalba je pozivala na obećanje ’’U.S. Steela’’ da će svoje čeličane u Jangstaunu držati otvorenim ukoliko one mogu da budu profitabilne; da su radnici, oslanjajući se na to obećanje, pristali na raznovrsne ustupke; da su ti ustupci doveli do toga da čeličane budu profitabilne, ali da je ’’U.S. Steel’’, uprkos tome, prekršio obećanje i ipak zatvorio čeličane. Žalba se oslanjala na teorija sporazuma. Njena premisa bila je da je ’’U.S. Steel’’, ma koliko apsolutna njegova neograničena kontrola nad sopstvenom imovinom, sklapanjem sporazuma ograničio svoju slobodu upravljanja imovinom. Parnica je precizno izrazila osećanja radnika Jangstauna: čitavog života od njih se zahtevalo da se pridržavaju ugovornih obaveza; sada, kada su poslodavci imali problem, radnici su napisali: ’’Zahtevamo svaki cent od onoga što smo, radeći pod ugovorom, zaradili tokom celoživotnog rada i znojenja’’.

Druga, radikalnija teorija zahtevala je pravo na ’’U.S. Steel’’ čeličane na osnovu prava na imovinu zajednice. Tu teoriju izneo je sudija parnice na federalnom sudu, Tomas Lambros, tokom parnice 28. februara 1980. godine:

Sada ne govorimo o tome da se u Jangstaunu planira da se zatvori i iseli lokalna pekara, bakalnica ili prodavnica alata… Ne radi se samo o kompaniji za proizvodnju čelika, koja proizvodi čelik… Čelik je postao institucija u Jangstaunu…

Sve što se desilo u Jangstaunu dešavalo se mnogo godina zbog čelika. Sagrađene su škole, napravljeni su putevi. Ekspanzija koja se desila, nastala je zbog čelika. Prilagođavanje života i sudbina meštana te zajednice bilo je zasnovano i planirano na osnovu te institucije: čelika.


Do ove rečenice Lambros je ponovio obrazloženje predstavnika Jangstauna o braunfild razvoju, ističući društvene posledice odluke o zatvaranju čeličana. A onda je istakao novi argument:

Ali šta se dogodilo tokom godina između ’’U.S. Steela’’, Jangstauna i meštana? Zar nije nešto proizišlo iz te veze…? Meni se čini da je pravo na imovinu nastalo iz ove duge, davno uspostavljene veze između ’’U.S. Steela’’. industrije čelika kao institucije, zajednice i meštana u Jangstaunu, koji su posvetili i dali svoje živote ovoj industriji. Možda ne pravo u tolikoj meri da bi pravni lek bio primoravanje ’’U.S. Steela’’ da ostane u Jangstaunu. Mislim da nije moguće da zakon prizna tu vrstu obaveze. Ali mislim da zakon može da prizna pravo na imovinu u meri da ’’U.S. Steel’’ ne može da ostavi oblast Jangstauna u stanju propasti, da ne može u potpunosti da napusti svoje obaveze prema zajednici, jer su određena stečena prava nastala iz ove duge veze i institucije.

Nakon procesa, sudija Lambros je ipak odbio i zahteve za ugovorom i za imovinom. Odbacujući zahtev za imovinom koji je sam predložio, rekao je:

…životi 3.500 radnika i njihovih porodica i ne mogu biti odbačeni kao nevažni. ’’U.S. Steelu’’ ne bi trebalo da bude dozvoljeno da napusti oblast Jangstauna opustošenu nakon što je toliko godina crpeo životnu snagu zajednice.

Nažalost, mehanizam da se dođe do ovog idealnog poravnjanja, da se prepozna ovo novo imovinsko pravo, sada ne postoji u zakonskim propisima naše nacije.
… ovaj sud nije zakonodavno telo i ne može da propisuje zakone.
… ovaj sud ne može da ustanovi nijednu zakonsku osnovu za presudu o imovinskom pravu.


Time se borba protiv ’’U.S. Steela’’, kao i borba za spašavanje ’’Campbell’’ i ’’Brier Hill’’ radnih mesta, završila porazom. U nekoliko preostalih objekata u oblasti Jangstauna, ’’LTV’’ kompanija se pobrinula da budući sporazumi o koncesijama budu napismeni i izolovani od ugovornih zahteva kao što su oni izneti u parnici protiv ’’U.S. Steela’’. Ideja na imovinsko pravo zajednice bila je artikulisana, ali je takođe smatrana vizionarskom, bez očiglednog korena u postojećem zakonu.

Pitsburg, 1981-1985

’’Zakone o pravu na eksproprijaciju društvo može da koristi da bi se odbranilo’’


Ideja o pravu na eksproprijaciju dala je pokretu protiv zatvaranja fabrika strategiju odbrane, čak i strategiju prelaska u napad. Jedan pitsburški organizator citirao je Ustav SAD-a, da je svrha vlade da ’’obezbedi opštu zaštitu i potpomogne opšte blagostanje’’. Smatramo, rekao je, da zakoni o eksproprijaciji ’’mogu da budu upotrebljeni od strane zajednica radi odbrane; da pravno konfiskuju napuštenu industriju radi opšteg dobra’’. Pravo na eksproprijaciju, izjavio je neko drugi, ’’otvara vrata radnim ljudima i njihovim saveznicima da stupe na političku pozornicu… omogućava im da pošteno stoje na centralnoj pozornici i postanu aktivni učesnici, umesto da budu pasivni posmatrači’’. Pravo na eksproprijaciju predloženo je u Jangstaunu, ali tako kasno da nije bilo moguće pokušati da se ideja praktično primeni. U proleće 1980. godine, dok je borba protiv ’’U.S. Steela’’ postepeno jenjavala, Artur Brej, gradski arhitekta, sugerisao je da moć gradske vlasti da osudi razoran uticaj na rekonstrukciju grada takođe može da bude upotrebljeno da bi se prisvojile čeličane. Brej je tvrdio da ako je sadašnji vlasnik odbio da upravlja fabrikom jer je ona tehnički zastarela, zajednica ne samo što treba da uzme fabriku, već treba da je uzme po maloj sumi.

Skoro u isto vreme, ideja o korišćenju prava ne eksproprijaciju zarad sticanja industrijskih objekata od strane vlasnika predložena je u Pitsburgu. Frenk O’Brien, bivši predsednik sindikalne podružnice USWA sindikata, primetio je čestu upotrebu odredbe u pensilvanijskom Dekretu opštinske vlasti koja je dozvoljavala gradu da razvije razvojnu moć, kojom bi, pomoću prava na eksproprijaciju, mogao da stekne privatnu imovinu za takve svrhe kao što je izgradnja tržnih centara. O’Brien je zastupao korišćenje prava na eksproprijaciju zarad sticanja čeličana i ponovnog pokretanja njihove proizvodnje.

O’Brien je govorio o tome kako su kompanije koristile pravo na eksproprijaciju za sopstvene svrhe.

’’Pedesetih godina ’’J&L’’ korporacija koristila je pravo na eksproprijaciju da bi isterala ljude iz svojih kuća u Skoč Botomu, u Hazelvudu. Rekli su da im je potrebna zemlja da bi se proširili, ali kada su isterali ljude i dobili zemlju, nisu se proširili. Koristili su zemlju da bi na njoj ostavljali sirov materijal’’. O’Brien je smatrao da ’’zakon može upotrebiti i obratno’’.

Proleće 1981. godine je bilo zgodno vreme da se u Pitsburgu, dok se tamo odvijala verzija jangstaunovske tragedije, iznese scenario prava na eksproprijaciju. Tokom sedamdesetih, broj radnih mesta u industriji metala opao je za 22 procenata, uz gubitak od skoro dvadeset dve hiljade radnih mesta. Pravo na eksproprijaciju pružilo je pokretu protiv zatvaranja fabrika verziju ustavne retorike, drevnu i duboko ukorenjenu kao i žalba na sudski proces u odbranu privatne imovine. Pravo na eksproprijaciju je moć vlade da uzme privatnu imovinu za javne svrhe bez vlasnikove saglasnosti. Koristilo se u osamnaestom i devetnaestom da bi se prisvojila zemlja za javne puteve, prostore za fabrike, i železnice; nedavno je doneta odluka vrhovnog suda SAD-a, koja je odobrila korišćenje prava na eksproprijaciju da bi se dodelile velika zemljišna imanja na Havajima poljoprivrednim zakupcima.

U Jangstaunu i Pitsburgu, zastupnici prava na eksproprijaciju tvrdili su da ako privatni vlasnik odbije da upravlja društveno potrebnim preduzećem, onda zajednica može da se umeša, prisvoji objekat, i osigura njegovo funkcionisanje pod alternativnom upravom. Taj pristup može da bude kritikovan kao ’’socijalizam sa ukusom limuna’’, gde društvo stiče samo ono što su privatna preduzeća očerupala i što je spremno da bude bačeno u staro gvožđe. Ipak, objekat često može da bude sposoban za život s malim profitom ili neprofitnom osnovom kada privatni vlasnici, zahtevajući 20 procenata povratne stope, požele da ga napuste. Štaviše, sporno je da li bi američki radnici iz srednje klase, koji su samo pre nekoliko godina bacali eksere na demonstrante protiv rata u Vijetnamu, dok su istovremeno gradili štab ’’U.S. Steela’’ u Pitsburgu, podržali ideju javnog vlasništva u bilo kojim drugim okolnostima.

Jangstaun i Pitsburg, 1986-1987

U zastupanju upotrebe prava na eksproprijaciju zarad kupovine i upravljanja napuštenim industrijskim fabrikama, radnici u čeličanama Jangstauna i Pitsburga nisu bili podstaknuti verom u suštinsku vrednost društvenih preduzeća, već svojom očajnom potrebom za poslovima. 1986-1987. godine, kada je kriza prevazišla poslove i obuhvatila penzione i medicinske naknade koje su bile obećane penzionisanima, radnici u čeličani i njihove supruge počeli su da se zalažu za nacionalnu društvenu korporaciju koja bi stekla makar deo američke industrije čelika. To su uradili jer ih je upravljanje korporativnih direktora koji su vernost radnicima, proizvode, fabrike, zajednice, i čak naciju, smatrali potrošnim, ubedilo da im samo društveno vlasništvo može garantovati dobrobit.

17. jula 1986. godine, ’’LW’’ korporacija, druga najveća kompanija čelika SAD, proglasila je bankrot. Čim je popunila molbu za bankrot, kompanija je unilateralno obustavila isplatu medicinskog i životnog osiguranja približno osam hiljada penzionera, jedanaest hiljada njih poticalo je iz oblasti Jangstauna. Posledice su bile katastrofalne. Jedan penzioner koji je osetio povratak simptoma srčane bolesti odlučio je da ne ide u bolnicu, jer nije znao kako će njegov tretman biti plaćen. Umro je par sati kasnije.

Nakon masovnih demonstracija, u oblasti Jangstauna a i u Nju jorku, gde je ’’LTV’’ korporacija podnela molbu za bankrot, na okupljanju veterana decenijske kampanje protiv zatvaranja čeličana razmatrala se novonastala situacija. Prvi put diskusija se pomerila dalje od zahteva za prisvajanjem određenih fabrika ili ponovnog pokretanja proizvodnje čelika u određenom regionu. Smatralo se da bankrot ’’LTV’’ korporacije zahteva društveno prisvajanje čitave ’’LTV’’ kompanije, uključujući i kompanijske profitabilne fabrike u Klivlendu (Ohajo). Kada je ’’LTV’’ korporacija u januaru 1987. godine iznenada ukinula svoje penzione planove, aktivisti su istakli da su planovi bili finansirani sumom većom od celokupne tržišne vrednosti ’’LTV’’ čelika, i da, prema federalnom penzionom zakonu, federalna vlada ima pravo da prisvoji čitavu kompaniju.

Evolucija ideje o pravu zajednice na industrijsku imovinu je time dovela do predloga ne potpuno različitog od nacionalizacije. Bilo je značajnih razlika: aktivisti su i dalje govorili o prisvajanju jedne kompanije, ne čitave industrije; obrazloženje je i dalje bilo da bi objekti trebalo da budu prisvojeni kada njihovi vlasnici više ne žele da upravljaju njima; a alternativna uprava zamišljena je kao decentralizovana i kontrolisana od strane zajednice, ne od vašingtonske birokratije. Iznad svega, razvoj ideja je bio postepen i nastao je kao odgovor na nastalu potrebu, a nije bio upravljan ideološkim razlozima.

Zaključak

Jangstaun je postao simbol toga kako unilateralna korporativna odluka može da opustoši zajednicu.

Ideje o pravu na eksproprijaciju i društvenom prisvajanju privatne imovine počele su da se primenjuju u drugim delovima SAD. Najvažniji doprinos napora ljudi iz Jangstauna i Pitsburga pružen je načinu na koji je država (kao i Ustav i jezik prava) viđena od strane zastupnika fundamentalne društvene promene. Jedan istoričar izrazio je tu ambivalenciju zastupnika:

’’S početkom u 1890-im država je sve više preuzela ulogu koordinatora socioekonomskog poretka… Suočena sa praktično neopozivim levijatanom, radikalni aktivisti su bili primorani na nove, ali ne lakše izbore… Ako je napuštanje politike značilo rizik da se bude opkoljen ostavljanjem državne vlasti u rukama neprijatelja rada, istrajavati na državno-orijentisanoj strategiji značilo je rizikovati asimilaciju i ukroćivanje pokreta koji ju je pokrenuo’’.

Drugi autor je zaključio da je većina američkih radnika i njihovih organizacija preko države mogla da stekne samo ’’lažnu slobodu’’. Dilema je posebno predstavljena u slučaju industrije čelika. Samo federalna vlada izgleda kao praktičan izvor masovnih investicija potrebnih za izgradnju američkih čeličana. Ipak radnici i zajednice koji su bili tučeni odlukama odsutne birokratije - korporativne birokratije, vladine birokratije i sindikalne birokratije – su razumljivo nestrpljivi da se okrenu Vašingtonu kao rešenju za svoje probleme.

Iskustvo Jangstauna i Pitsburga pruža model kombinovanja masivnih federalnih investicija sa decentralizovanom administracijom radnika i potrošača. Ključne ideje su, pre svega, da proizvodna sredstva treba da budu prisvojena od njihovih sadašnjih vlasnika samo kada ti vlasnici nisu voljni da njima upravljaju, i drugo, da bi uprava trebalo da bude kontrolisana od strane lokalnih građana. Te ideje su dovele do nečega srodnog socijalizmu a što je prihvatljivo američkim radnicima srednje klase. Vizija društvenih vlasti koje prisvajaju napuštene industrijske objekte pomoću prava na eksproprijaciju, i upravljaju njima, ili s pravom na poveravanje upravljanja nad njima, stekla je široku narodnu podršku.

Ovo obrazloženje vlasništva zajednice nad industrijskom imovinom izbegava dihotoman izbor između društvenog sveta države i van-društvenog sveta zasnovanog na ekskluzivnom privatnom vlasništvu i upravljanju imovinom. Brojni javni i privatni obrasci su mogući. Društveno vlasništvo može da koegzistira sa vrlinama voluntarizma, spontanosti, i narodnog učešća, koji se obično povezuju sa privatnim upravljanjem.

Pojavljivanje prava zajednice na industrijsku imovinu takođe ima uticaja na prihvaćeni redosled veza između poslodavaca i zapošljenih. Još od usvajanja Vagnerove Odredbe obično se pretpostavlja da ako su radnici ohrabreni da naprave sindikat i da pregovaraju sa upravom za svoje plate i radno vreme, uprava može da zadrži svoj prerogativ na donošenje investicionih odluka a da to ne predstavlja ugrožavanje radnika ili zajednice. Iskustvo zatvaranja fabrika u Jangstaunu i Pitsburgu sugeriše suprotno. Tamo gde uprava zadrži unilateralno pravo da odlučuje da li preduzeće uopšte treba da nastavi s radom, pravo na cenkanje oko novčanog podstreka rada u noćnoj smeni, ima ograničen značaj. Oni koji su se borili s posledicama zatvaranja fabrika u Jangstaunu i Pitsburgu, tokom decenije 1977-1987, tvrdili bi da radnici i zajednice mora da imaju pravo učešća u donošenju svih odluka uprave, tako što će i sami postati upravnici. Elaboracijom i praktičnom implementacijom ovog uverenja već bi bilo moguće, kako se Džon Barbero nadao, ’’da se uzvikuje Jangstaun’’.

Ovo je skraćena i priređena verzija originalnog teksta Stoton Linda: The Genesis of the Idea of a Community Right to Industrial Property in Youngstown and Pittsburgh, 1977-1987, objavljenog u The Journal of American History, Vol. 74, No. 3, The Constitution and American Life: A Special Issue. (Dec., 1987), pp. 926-958.

Fusnote

Error: The expand/collapse plugin requires that both parameters (id,title) are used.

This is a captcha-picture. It is used to prevent mass-access by robots. (see: www.captcha.net)
:
(*):
(*):