Miroslav Grubanov: Opstati ili propasti?! - Poljoprivredna reforma u Srbiji

Pokret za slobodu je 26. juna 2010. u Beogradu organizovao konferenciju ''Poljoprivredna reforma u Srbiji''. Detaljniji izveštaj sa konferencije možete pročitati (ovde). Zajedno sa ostalim učesnicima govorio je i Miroslav Grubanov, predsednik udruženja poljoprivrednika ''Paori'' iz Crepaje. Ovo je njegovo izlaganje:

OPSTATI ILI PROPASTI?!

Dame i gospodo!

Na početku svog izlaganja, pročitao bih vam inicijativu koju su udruženja poljoprivrednika iz Crepaje i Pančeva poslali nadležnima, 1 marta ove godine:

„Znajući da Republika Srbija nema dovoljno novca da bi kroz subvencije pomogla svim poljoprivrednicima, a takođe znajući da se poljoprivredi može pomoći i na drugi način, dobrim zakonima pre svega, mi, dolepotpisani pokrećemo

                                   I N I C I J A T I V U

      Da Vlada Republike Srbije, pod hitno, donese Uredbu kojom bi se marža na inpute (repromaterijal) u poljoprivrednoj proizvodnji ograničila na maksimalno 10% (u zbiru, veleprodaja i maloprodaja) za sledeće inpute:
-semenska roba
-veštačko đubrivo
-herbicidi
-pesticidi

Ovom uredbom bi se pomoglo svim poljoprivrednim proizvođačima, i marže bi se dovele na nivo primeren zdravoj trgovini, jer sada dostižu i do 50%, što je neprihvatljivo i po poljoprivredu ekonomski neodrživo. Poljoprivreda je veliki izvoznik, ali poljoprivrednici  polako propadaju, zbog visoke cene inputa, nedostatka subvencija, i malih, monopolskih otkupnih cena poljoprivrednih proizvoda.

Nadamo se da ćete podržati našu inicijativu, da će to biti brzo rešeno, a što bi donelo boljitak i poljoprivredi i drzavi Srbiji”.


Dopis je poslat:
Vladi Republike Srbije; Ministarstvu trgovine; Ministarstvu poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva; svim poslaničkim grupama u Skupstini Republike Srbije; Odboru za poljoprivredu Republike Srbije.

Kao što smo i očekivali, nikakvog efekta nije bilo. Većina se čak nije udostojila ni da nam odgovori, iako je predsednik odbora za poljoprivredu Skupštine Srbije član opozicione stranke, i koji bi, samim tim, trebao biti zainteresovan. Ali, ni vlast ni opozicija  u Srbiji ne brine o poljoprivredi, posebno ne o malim paorima.

Jos je Adam Smit rekao da su dobri zakoni jedan od osnova države blagostanja. A kakve mi zakone imamo, i da li se uopšte primenjuju?

Većina zakona iz oblasti poljoprivrede, prepisana je, ili od EU, ili od susednih država, i nisu primereni našim uslovima. Osim toga, i rokovi za primenu zakona su jako kratki, npr. Zakon o standardizaciji predviđa nove standarde kaveza za koke nosilje. U EU rok za primenu tog zakona bio je 10 godina, a kod nas  samo dve.

Zakon o korišćenju termalnih voda, za plastenike i staklenike, nije ni donet, jer je to ingerencija više ministarstava, koja ne mogu da se dogovore (poljoprivreda, energetika...). A za to vreme susedi Mađari greju svoje plastenike termalnim vodama, i lepo im ide.

U Danskoj je maksimum poljoprivrednog zemljista 300ha, a u Srbiji nema gornje granice, pa pojedinci obrađuju i poseduju i po 30.000 ha. To su najveci latifundisti u Evropi.!! Treba li to Srbiji??!

Jedno od najlošijih zakonskih rešenja je Zakon o subvencionisanju. Iako u Srbiji ima oko 400.000 registrovanih gazdinstava, samo 80.000 može da koristi subvencije države, tačnije samo oni koji uplaćuju PIO. Zbog toga je moguće da sa istim, ili čak manjim budžetom za poljoprivredu, država može povećati subvencije sa 12 na 14.000 po ha. Ako smisle još neku zakonsku ujdurmu, i smanje broj korisnika na 20.000, mogu se dičiti povećanjem subvencije na 500 evra po ha, sa istim novcem. Zbog takvih poteza srpska poljoprivreda je u kolapsu. Mislim na male i srednje poljoprivrednike.

Za razliku od nas, Evropa je ove godine za poljoprivredu odvojila 43,8 milijardi evra, odnosno 31% svog budzeta, naspram nasih 2,5 %.

U ranijem periodu, Evropa je podsticala proizvodnju, pa se došlo do velikih viškova hrane, te se sada podstiče kvalitet. Više nije cilj proizvesti što više hrane, već hranu visokog kvaliteta. A nama je i dalje cilj izvesti što više kukuruza, u zrnu, čak ni kao poluproizvod, i hvalimo se time.

Kada smo već kod kukuruza, u trenutku kada je srpski ratar mogao bar malo da zaradi, jer je cena žitarica na berzama u svetu bila visoka, da dođe do jedne tako potrebne finansijske  infuzije, Vlada je donela uredbu o zabrani izvoza žita i kukuruza!!!!

Neshvatljiva odluka, katastrofalna odluka... Smejali su nam se na svim agro-berzama sveta.

Tim potezom, država je pokazala da ovde, u stvari, nema slobodnog tržišta, da vlada monopol, i da se sve rešava tamo negde, iza zatvorenih vrata...

Ljudi iz struke, sa fakulteta, priznati stručnjaci u svojim oblastima, žale se, jer učestvovali su u pisanju zakona, tekst je usvojen, a onda preko noći promenjen.

Dokle god se zakoni i odluke tako donose, nema  boljitka za srpskog seljaka.

I šta sad da radi mali paor u srbiji? Šta da radi čovek koji poseduje 20ha zemlje+ mehanizaciju, što u proseku vredi oko 150.000 evra. On je u proizvodnju uložio 150.000 evra, i repromaterijal. I očekuje da zaradi 5-10% uložene sume. Ali, to je ovde samo misaona imenica. A jedino se seljak ponaša tržišno. Jedino on robu prodaje po ceni koju diktira tržište. Svi ostali se drže stare formule cena=troškovi+zarada. Kod seljaka, u većini slučajeva, zarade nema. Ili je minimalna, a često puta se posluje sa gubitkom.

Jer, žito je pre 9 godina koštalo 7,5 din, dizel 27 a evro 68 dinara. Danas, žito je 11 din, a dizel i evro su prešli 100 dinara. Šta više reći??!!! Gde je izlaz ??

U udruživanju, borbi za svoja prava, osnivanju poljoprivredne komore, većim subvencijama, ruralnom razvoju, ulasku u EU....

Možda, ali sve će to mnogo lakše ići uz dobre zakone, uz zakone koji se i primenjuju. Jer dobri zakoni su  karta za ulaz u bolje sutra. Za poljoprivredu posebno.

Ali, na mestu gde se donose zakoni, seljaka nema!!! Prvi put posle 150 godina u Skupštini Srbije ne sedi ni jedan seljak. A ima nas 400.000 registrovanih, plus članovi porodica...

U ovom trenutku u Srbiji postoji oko 200 udruženja i desetak asocijacija u oblasti poljoprivrede, ali su one nejedinstvene i rascepkane, te ne predstavljaju ozbiljnu snagu, koja bi se borila za pravedniju raspodelu dobiti na tržištu poljoprivrednih proizvoda. Jer, mnogo puta prevaren, izigran i nasamaren, seljak više ne veruje nikome. A tu je i tradicionalna srpska nesloga, na koju vlast uvek igra...

Da je drugačije, 400.000 seljačkih glasova imali bi minimum 20 poslanika u Skupštini
Srbije. I nista više ne bi bilo isto...

Da li bi se do toga došlo preko Seljačke stranke, Sindikata poljoprivrednika, ili nečeg trećeg, manje je važno. Važan je cilj, a cilj je zaštita interesa i prava poljoprivrednika u Srbiji.

Znamo da je put do tog cilja dug i trnovit, ali nemamo puno izbora. Opstati ili propasti, pitanje je sad. Seljaci moraju uzeti sudbinu poljoprivrede u svoje ruke. Ja lično, očekujem pozitivan ishod!!! Da  nije tako, ne bih bio danas ovde, sa Vama!

Hvala na pažnji!

Beograd, 26. jun 2010.

Error: The expand/collapse plugin requires that both parameters (id,title) are used.

This is a captcha-picture. It is used to prevent mass-access by robots. (see: www.captcha.net)
:
(*):
(*):