Ekonomska kriza u raljama ideologije, 12.03.2009.

Milenko Srećković,
urednik „Z magazina“ i aktivista Pokreta za slobodu

Ilustracija: Nikola Grulović



Iako su godinama finansirani da propagiraju ekonomsku ideologiju koja je upravo dovela do najveće finansijske krize od Velike depresije 1929 godine, čelnici Centra za liberalno-demokratske studije i dalje ponavljaju iste ideološke mantre, pomešane sa par zdravorazumskih očiglednosti, kao rešenje za sve probleme. Njihova braća po ekstremizmu iz konzervativnog magazina „Ekonomist“, žale se kako je nedavnim državnim merama na saniranju posledica krize „ekonomska sloboda napadnuta, a kapitalizam, sistem koji je otelotvorava, na udaru“. Neki od domaćih pripadnika ekonomske elite, kao na primer Aleksandar Vlahović, već pokušavaju da operu svoju neoliberalnu prošlost deklarativno se distancirajući od neoliberalizma.

S druge strane, levičarska tumačenja pretežno smatraju da kriza označava smrt neoliberalnog kapitalizma, usled toga što je država subvencijama priskočila u pomoć finansijskom tržištu, te time prekršila neoliberalnu dogmu o odsustvu državne regulacije. Takva redukovana tumačenja više govore o nemoći levice da se odrekne sopstvenih dogmi nego o sumraku neoliberalizma. Naime, naivno je misliti da će sada ekonomija biti usmerena ka progresivnim ciljevima, da će biti demokratskija ili socijalno odgovornija, nakon decenija tokom kojih je neoliberalizam, eksploatišući čovečanstvo, povećavao korporativni profit.

Iako neoliberalizam počiva na dogmi o ne mešanju države u tržište, u realnosti država je bila presudna za realizovanje neoliberalnog projekta. Kao što Naomi Klajn podseća u knjizi Šok doktrina, nakon svrgavanja demokratski izabranog predsednika Salvadora Aljendea vojnim pučem iz 1973, nova vojna vlada predvođena generalom Augustom Pinočeom upustila se u proces privatizacije, uklonivši protekcionistička ograničenja i smanjivši socijalne izdatke. Istovremeno, prinudna moć države korišćena je za suzbijanje organizovanog radništva i obračunavanje s neistomišljenicima, kroz hapšenja, torturu i ubistva levičarskih aktivista. Zapravo, neoliberalizam je bio omogućen državnim nasiljem. I druge pionirske neoliberalne vlade takođe su se koristile autoritarnim političkim strategijama. Uspon neoliberalizma odigrao se kroz politički konflikt državne elite, radnika, i kapitala oko ekonomskih prioriteta, završivši se „istorijskom pobedom kapitala nad radom“.

Činjenica da se država sada, usled ekonomske krize, meša u rad tržišta, ne znači kraj neoliberalnog projekta, već upravo suprotno, država se meša da bi pomogla tom projektu da opstane. Dalja borba oko toga da li će ekonomija biti u službi narodnog prosperiteta ili će i dalje služiti interesima malih grupa ekonomskih moćnika zavisiće najviše od sukoba oko ekonomskih prioriteta. Država u tom sukobu neće biti neutralna strana.

Venecuela i Bolivija pokazuju da se s neoliberalizmom može izaći na kraj, ali za to je potrebno nešto više od pogoršanja ekonomskih okolnosti. U tim južnoameričkim državama, neoliberalizam je bio potisnut zahvaljujući ogromnoj mobilizaciji radničke i seljačke klase. Bez toga se državi ne mogu nametnuti ekonomske alternative koje bi bile u interesu naroda a ne kapitala. Vreme je da se i narod u Srbiji, kao i širom Balkana, mobiliše u borbi za socijalnu, kao i svaku drugu, pravdu.

http://www.borba.rs/content/view/3545/123/

Error: The expand/collapse plugin requires that both parameters (id,title) are used.

This is a captcha-picture. It is used to prevent mass-access by robots. (see: www.captcha.net)
:
(*):
(*):