Koreni mira - intervju sa Zdravkom Deurićem

Ivan Zlatić

— Nakon duge i neravnopravne borbe protiv prljavog kapitala, korumpirane vlasti i njihove ideološke mašinerije, radnici-akcionari Jugoremedije su na skupštini preduzeća održanoj 1. marta ove godine napokon preuzeli upravu nad svojom fabrikom.
— Za prethodne četiri godine, zadivili su i domaću i međunarodnu javnost upornom i solidarnom borbom protiv nasilja i pljačke, za svoja vlasnička i radnička prava.
—Štampa u Srbiji pomno je pratila njihovu borbu, mada često na način koji ne doprinosi mnogo rasvetljavanju prave prirode ovog nesvakidašnjeg fenomena. Najčešće se pisalo o sumnjivom poreklu kapitala kojim je Jovica Stefanović Nini 2002. godine kupio 42% Jugoremedije, i špekulisalo se o njegovim tragovima. Pominjani su razni akteri, plele se brojne teorije: Tasos Papadopulos, odnosno novac koji je Miloševićeva nomenklatura tokom devedesetih iznela iz Srbija na Kipar; Vančo Čifliganec, odnosno novac od šverca oružja tokom rata u Bosni...
— Radnici su pretežno pominjani ili kao žrtve nasilja, ili kao hajduci. Retko kao dobro organizovana grupa sa artikulisanim zahtevima i težnjama. U razgovoru sa Zdravkom Deurićem, liderom radnika-akcionara Jugoremedije i sadašnjim predsednikom Upravnog odbora fabrike, Z magazin pokušao je da sazna kako izgleda osvajanje slobode u Jugoremediji nakon 1. marta, i kakve su šanse da plodovi gneva postanu koreni mira. Pre svega, da li su, uprkos negativnim predviđanjima neoliberalnih ideologa u Srbiji, radnici-akcionari u stanju da odgovore poslovnim izazovima jedne tako složene industrije kao što je fabrika lekova?

Zdravko Deurić: Po ulasku u fabriku, zatekli smo užasno stanje. Proizvodnja je bila obustavljena još krajem prošle godine, poslednja plata isplaćena u decembru, tehnološka para i telefoni isključeni zbog dugova, račun firme blokiran...
— Povrh svega, poreska uprava, koja je godinama puštala Stefanovića da ne plaća porez, nakon našeg ulaska odjednom je krenula da potražuje taj nagomilani dug, za koji su delom i sami odgovorni. — Razgovarali smo sa njima i o reprogramu, ali bez uspeha. U takvim uslovima se, dakle, ne radi samo o sposobnosti uprave da vodi preduzeće - Stefanoviću se godinama toleriše da ne plaća porez; međutim, kada radnici-akcionari preuzmu fabriku, poreska uprava nam ne dozvoljava reprogram čak i kada ponudimo sirovinu kao zalog da ćemo platiti. I još se prave blesavi, objašnjavaju nam kako je nečuveno da poreska uprava uzima sirovinu kao zalog. A nije nečuveno da Jovica Stefanović godinama ne plaća porez i da ga nadležni državni organ čak i ne opominje, ili da mu, ne daj bože, blokira račun. To je samo jedan od načina kako se u praksi sprovodi ideologija po kojoj postoje dve vrste privatnih vlasnika - oni čiju imovinu vlast štiti svim sredstvima, zakonitim i nezakonitim, i oni drugi, radnici akcionari, koji ne mogu da ostvare ni svoja zakonska prava, a kamoli da im država reprogramom duga pomogne da se izvuku iz krize u koju ih je sama uvukla nezakonitom privatizacijom. — Na kraju smo, da bi vratili dug za porez, morali da prodamo deo imovine Jugoremedije, akcije koje smo imali u AIK banci. Tako smo uspeli da deblokiramo račun fabrike, i da isplatimo dug za plate za decembar i januar, ali je posle svega par dana Stefanović pustio na realizaciju menice koje je Jugoremedija navodno pravila sa drugim firmama u njegovom vlasništvu, i ponovo nas blokirao. Te menice su, tvrdimo, falsifikat, pošto nam Stefanović nikada nije predao pečat Jugoremedije, nego smo pravili novi, ali on sada sa starim može da pravi menice datirane na decembar prošle godine, i da nas blokira zbog naduvanih dugova prema njegovim firmama. O izdavanju tih menica u Jugoremediji ne postoji nikakav pisani trag.
— Na sve ovo dodajte da naša sirovina za lek Sinkum 4, za koji će Ministarstvo zdravlja morati da traži interventan uvoz, zbog nestašice na domaćem tržištu, dakle sirovina za taj lek koju je Stefanović uvezao preko svoje špedicije, već mesecima stoji u carinskim magacinima, jer špedicija neće da nam je isporuči, iako je avansno plaćena. Kažu jednostavno: «Ne damo, tužite nas!»
— To bi bili «poslovni izazovi» sa kojima se suočava uprava radnika-akcionara u Jugoremediji. Sto se same proizvodnje tiče, pokrenuli smo je za manje od mesec dana po ulasku u fabriku. Pre tri godine, kada smo dobili otkaze, rekli smo ministru Bubalu: ako je-vaš jedini interes da se u Jugorcmediji obnovi proizvodnja, kao što tvrdite u medijima, onda vratite radnike na posao, jer mi smo proizvodnja. Sada smo to i dokazali. Problem je, međutim, što preduzeće koje nije pod kontrolom tajkuna bliskih vlasti u Srbiji ne može da posluje u uslovima slobodne konkurencije, već njegova uprava najveći deo svoje energije troši spasavajući se od pljačke i stečaja.


Ivan Zlatić: Položaj radnika u Srbiji danas je užasan, možemo reći da više nikakva radnička prava ne postoje - raste rad na crno, nove privatne firme ne dozvoljavaju sindikalnu aktivnost, stari sindikati postoje samo forme radi, dele se otkazi zbog učešća u štrajku, od žena se prilikom zapošljavanja traže pismene izjave i druge garancije da neće ostati u drugom stanju... US Steel Serbia čak u pravilniku o ponašanju svojih zaposlenih ukida radnicima njihova elementarna politička prava - na primer upućuje ih da se obraćaju državnim organima isključivo preko US Steela, zabranjuje im da komuniciraju sa novinarima, i tome slično. Da li Jugoremedija, kao fabrika kojom upravljaju radnici, može uticati da se ovakvo stanje promeni?

 
Zdravko Deurić: Sindikat Jugoremedije je zaslužan za naš povratak u fabriku podjednako kao i udruženje akcionara, i sada je dužnost nove uprave da tom i takvom sindikatu, koji je pokazao da je u stanju da štiti interese i prava radnika, omogući nesmetan rad. Nova uprava u sindikatu pre svega vidi partnera u razvoju fabrike. iako je sigurno da će rneđu nama biti i sukoba. Ne bih da zvučim melodramatično, ali sindikat i uprava fabrike su u nekoj vrsti prirodnog konflikta i potrebno je puno razumevanja na obe strane da se dođe do rešenja koje je u zajedničkom interesu. lako Jugoremedijom upravljaju radnici-akcionari, ne treba se zanositi da će naša saradnja sa sindikatom biti jednostavna, jer naši vlasnici imaju jedan interes kao akcionari, a sasvim drugi kao radnici okupljeni u sindikat. Pritom nisu svi mali akcionari Jugoremedije ujedno i njeni radnici. i ja kao predstavnik uprave preduzeća moram biti naročito pažljiv u zaštiti intersa spoljnih akcionara i penzionera, kao što će, pretpostavljam, i rukovodstvo sindikata naročito da obrati naročitu pažnju na prava onih radnika koji nisu akcionari Jugoremedije. Ako uspostavimo odnos saradnje između sindikata i uprave Jugoremedije, a siguran sam da hoćemo, to bi trebalo da pokaže svim radnicima u Srbiji da sindikalna borba ima smisla, da se može pobediti.
Nažalost, visoka nezaposlenost u zemlji izuzetno pogoduje poslodavcima koji uskraćuju prava svojim radnicima na način na koji si opisao. Od nekada moćnog kombinata Servo Mihalj u Zrenjaninu, Jugoremedija je danas gotovo jedina fabrika koja radi i isplaćuje plate svojim radnicima. Skrobara, šećerana, industrija mesa Bek, niko više ne radi, što znači da preko dve i po hiljade radnika nema od čega da izdržava svoje porodice. U takvim uslovima, lako je poslodavcu da zapošljava radnike na crno, da im isplaćuje po par stotina evra na ruke. jer i na takvo bedno radno mesto u svakom trenutku kidiše još deset, dvadeset jednako kvalifikovanih Ijudi koji će pristati, čak jedva dočekati da rade pod istim uslovima. Da li se od radnika u takvom položaju, od radnika koji zvanično i nije radnik, i koji i bez suprotstavljanja poslodavcu, samo iz nečijeg hira može da zanoći kao radnik, a osvane na ulici, može li se od njega očekivati sindikalna borba'? Pogotovu ako se ima u vidu da ta borba traži dobru organizaciju, a da sindikalna infrastruktura u Srbiji u mnogim firmama više ne postoji, ili nikada nije ni postojala. S druge strane, i mi smo tri godine bili bez posla, pa smo se na kraju ipak izborili. Mislim da sindikalna borba ipak najviše zavisi od samih radnika. Ni jedna vlast, ni jedan poslodavac nam neće pokloniti naša prava ako se sami za njih ne izborimo. Slažem se da država treba da štiti radnike od takvih ucena poslodavaca kakve se dešavaju u Srbiji, odnosno da sprovodi Zakon o radu, ali vlast sama po sebi nikada neće izgraditi delotvorne mehanizme za ostvarenje radničkih prava. Za to je neophodna inicijativa od strane radnika.
 

Ivan Zlatić: Neoliberalna štampa vas optužuje da ste «samoupravljači». Kakav je tvoj odnos prema samoupravnom socijalizmu i da li misliš da je u to vreme radnička klasa zaista upravljala fabrikama u bivšoj SFRJ? Kakve su, i da li uopšte postoje, dodirne tačke između radničkog samoupravljanja i radničkog akcionarstva?

 

Zdravko Deurić: O čitavoj toj galami ja pre svega mislim da je potpuno besmislena. Šta god bilo ko od nas mislio o samoupravljanju, ono je stvar prošlosti, i sada se poteže samo iz razloga da se napravi ideološka magla oko vlasničkih sukoba, da se radnici-akcionari označe kao nazadni delovi društva, kao neko ko se ne bori za svoja vlasnička prava, nego je zapravo eksponent nekakve opasne ideologije.
S druge strane, mislim da o samoupravljanju svakako treba govoriti, ali na jedan sasvim drugi način.
Koliko se ja sećam, onako kako je zamišljeno i ispovedano, samoupravljanje nikada nije funkcionisalo. Radničke savete je kontrolisala partijska vlast, a oni su aminovali odluke direktora, koje je takođe kontrolisala partija. Svaki put kad bi se radnici pobunili, kada bi ušli u štrajk, bilo zbog plata, zloupotreba rukovodstva, ili nečeg drugog, bili bi proglašeni za opasne elemente, za «đilasovce», «četnike», «ustaše», ili već nešto drugo što je u to vreme bila ideološka poštapalica za diskvalifikaciju — kao što je danas «samoupravljač». Ja, dakle, mislim da mehanizmi samoupravljanja jesu preživeli do danas, ali da se oni nalaze pod moći partijske vlasti da odlučuje ko jeste, a ko nije podoban da bude vlasnik fabrika u Srbiji. To što umesto jedne partije na vlasti sada imamo njih pet ili deset, to i nije neka promena. Razlika je jedino što su radnici danas u mnogo gorem položaju nego što su bili u vreme SFRJ, jer više ne postoji ona ideološka obaveza vlasti da ih tretira kao «vladajuću klasu», što oni nikada nisu bili, ali im je omogućavan relativno lagodan život kako bi verovali da jesu, ili da ne bi postavljali to pitanje iz straha da će izgubiti taj lagodan život. Danas vlast više nema nikakvih obaveza prema radnicima, jer je opšte mišljenje da nas je samoupravljanje upropastilo i da sada moramo preći kapitalizam, i to na neki najsuroviji kapitalizam u kojeim radnik treba da ima što manje prava. A struktura partijske države, koja je zapravo uništila zemlju, sve vreme opstaje i samo po potrebi menja ideološku matricu.
U tom smislu, radničko akcionarstvo po mom mišljenju nikako nije kontinuitet sa samoupravljanjem, već, naprotiv, može da uspe samo ako se skupštine akcionara ne pretvore u nekadašnje radničke savete, i ako vlasnici, bili oni radnici ili ne, budu zaista odlučivali o svojim preduzećima, umesto da «idu po mišljenje u centralu».

 

Ivan Zlatić: Da pričamo malo o budućnosti. Ako se nešto ne promeni, fenomen radničkog akcionarstva u Srbiji će izumreti zajedno sa generacijom radnika koja je dobila akcije u privatizaciji društvene svojine. Malopre si pomenuo potencijalni jaz između radnika Jugoremedije koji su imali sreće da u određenim istorijskim okolnostima postanu suvlasnici fabrika u kojima rade, i mlađih radnika, koji nisu vlasnici akcija. Da li je moguće održati radničko akcionarstvo i nakon što mu istekne rok koji je predvidela vlast -kad stari radnici odu u penziju.

 

Zdravko Deurić: Vrlo teško pitanje u ovom trenutku. Jugoremedija se sada bori da ponovo deblokira svoj račun i ispliva iz opasnosti od stečaja u neke mirnije vode. Naravno da treba razmišljati šta posle, ali mi se to tvoje pitanje sada čini suviše dalekim.
Jedna stvar je sigurna - ta institucija radnika/akcionara, koja je stvorena u privatizaciji, a kojoj smo mi u Jugoremediji i druge grupe koje se bore za svoja vlasnička prava, dali neko realno značenje i učinili je delotvornom, to sada može biti uporište za razvoj Srbije u onom pravcu u kojem smo hteli da krenemo posle 5. oktobra. Moje mišljenje je da tu instituciju svakako treba očuvati i kad prođu ti neki uslovi u kojima je nastala, više slučajno nego što je vlast htela da mali akcionari zaista budu vlasnici fabrika. E sad, kako i na koji način... Uostalom, na Zapadu je sasvim normalno da firme motivišu i vežu dobre radnike tako što ih proizvedu u akcionare i partnere. U ovom periodu od kako smo preuzeli fabriku, novoj upravi su mnogi mladi radnici, koji nisu akcionari Jugoremedije, bili od velike pomoći u oživljavanju fabrike. i mislim da Jugoremedija jednog dana možda treba da im se oduži tako što će ih promovisati u akcionare. Ali otom-potom!

Error: The expand/collapse plugin requires that both parameters (id,title) are used.

This is a captcha-picture. It is used to prevent mass-access by robots. (see: www.captcha.net)
:
(*):
(*):