Kome pripadaju napuštene fabrike – svi odlasci US Steela

Najava da će US Steel zatvoriti železaru u Smederevu podstakla nas je da čitaoce podsetimo na tekstove koje je Pokret za slobodu objavljivao 2007. godine. U njima se govori o pravu lokalne zajednice da prisvoji fabričke pogone i samostalno obnovi proizvodnju ukoliko vlasnici korporacije, koji su godinama iskorišćavali lokalnu radnu snagu i zagađivali životnu sredinu, odluče da ugase proizvodnju. U ovom slučaju država bi svoje pravo na eksproprijaciju (pravo da uzme privatnu svojinu radi društvene koristi bez saglasnosti vlasnika) trebalo da upotrebi radi prisvajanja napuštenih industrijskih objekata.

U tekstu Stotona Linda Nastanak ideje Društvenog prava na industrijsku imovinu u Jangstaunu i Pitsburgu, 1977-1987 govori se o borbi američkih radnika US Steela da se usvoji pravo zajednice na prisvajanje napuštenih radničkih pogona i uspostavljanje proizvodnje pod radničkom kontrolom.

U tekstu Ivana Zlatića, takođe objavljenom 2007. godine, govori se o prodaji Sartida US Steelu za vreme DOS-ove vlade:

Između ’’US Steela’’ i ’’Delte’’

Piše : Ivan Zlatić
Septembar 2007.

KO DA MANJE!?

Beograd, 6. avgust 2007. godine, FONET: Potpredsednik Vlade Republike Srbije Božidar Đelić istakao je da je strateški cilj Srbije da iskoristi proces evropskih integracija i da od srpske ekonomije napravi jednu od najkonkurentnijih ekonomija Evrope.

    Posle sedmogodišnjeg tranzicionog iskustva u Srbiji, jasno je da nema ničeg ohrabrujućeg u ovakvim najavama predstavnika vlasti – ekonomski rast i poslovni uspesi velikih domaćih i stranih kompanija u postpetooktobarskoj Srbiji, u najboljem slučaju nemaju nikakve veze sa razvojem društva, niti sa poboljšanjem uslova života bilo koga od nas; u najgorem slučaju, izloženi smo trovanju (jer država nije obezbedila nikakve mehanizme zaštite životne sredine pre nego što je najprljavije tehnologije prodala «stranim investitorima»), visokim cenama kod monopolista (dok se Komisija za zaštitu konkurencije bavi bistrenjem propisa), korupciji kao jedinom načinu na koji su pomenuti mogli da ostvare svoje nedodirljive pozicije. Konkretnije, grafikoni u erekciji koje nam prezentuje preostali talog nekadašnje demokratske opozicije (a koje za njih, i za milionske success fees izdvojene iz državne kase, crtaju najviđeniji stručnjaci u zemlji, sve suv Slobin nestranački ekspert, a danas privatni oditori, medijiski i drugi magnati...), i kojima aplaudiraju razna «javna mnenja» («nezavisni» mediji, «neprofitni» sektor...), upravno su srazmerni impotenciji javnosti da formuliše golu golcatu istinu o srpskoj «tranziciji ka demokratiji» – vlast laže, krade, 'apsi i pleni ko za najgrđeg komunizma, opozicije nema kao da komunizam nikada nije ni odlazio, a cvet građanstva pruža ekspertsku obradu, stenje panegirike i snalazi se na razne druge načine koji više izmiču popisu, osim ako baš nemate naročite sklonosti ka morbidnom.

Prosto rečeno, budućnost može biti samo gora.

    ČEKIĆ

    Nakon što je opusteo Jangstaun i krenuo trbuhom za jeftinijom radnom snagom, ’’US Steel’’ je posle železare u Košicama (Slovačka) kupio smederevski ’’Sartid’’ sa pet zavisnih preduzeća, za ukupno 21,3 miliona dolara – skoro trostruko manje od ionako niske procenjene vrednosti. Dugove železare, procenjene na oko 1,7 milijardi dolara, država je preuzela na sebe, to jest na nas, poreske obveznike. Sartid je prodat u nezakonitom postupku u kojem su prevarene velike svetske kompanije i presudno formulisan međunarodni imidž Srbije kao zemlje u kojoj se može poslovati samo ako vlast od toga ima neki ćar. Zauzvrat, investitorima se nude neograničene mogućnosti profitiranja sa bilo koje strane zakona – istražni organi u Srbiji nikada nisu ni pokušali da utvrde šta se tačno desilo u prodaji ’’Sartida’’, a na često ponavljane optužbe u javnosti reagovali su jedino ’’US Steel’’, bilbord kampanjama za peglanje korporativnog imidža (Novo lice srpskog čelika, Ponovo radi visoka peć...), i neoliberalna štampa, hvalospevima kako u ’’US Steel Balkan’’ teku med i mleko, proizvodnja i izvoz, disciplina umesto «samoupravljanja». Naravno da teku – da ste mojoj mački onomad poklonili železaru oslobođenu dugova, do danas bi bila višestruki menadžer godine po izboru čitalaca Ekonomista, a Miša Brkić bi se divio njenoj lavovskoj borbi protiv kerova samoupravljanja.



    Jedna od retkih javnosti poznatih reakcija vlasti na optužbe za korupciju u prodaji Sartida, bilo je odbijanje Koštunice, Labusa, Dinkića i Bubala da čačkaju po “investiciji” ’’US Steela’’, da ne bi preplašili ostale “strateške partnere” (izgovoreno na sastanku premijera i ministara sa Vladinim Savetom za borbu protiv korupcije maja 2004. godine, istom onom sastanku na kojem je premijer parafrazirao jadnog Tita, rekavši da Branko Pavlović mora da leti iz Agencije za privatizaciju jer se suviše pridržavao zakona). Pošto smo primorani da ovu bedastoću shvatimo krajnje ozbiljno (jednako ozbiljno kao i jednako perverznu činjenicu da trojica od pomenutih gaze drugi mandat u cugu), da vidimo šta ona zapravo znači.

    “Strana investicija” je još tokom devedesetih vaspostavljena kao sinonim za dobre plate, humane uslove rada, mogućnost napredovanja samo na osnovu kvaliteta & zalaganja, slobodu, demokratiju... Ukratko, sve isto kao i samoupravljanje, samo što više nećete morati da se smarate na sastancima radničkog saveta, pa da vas posle optužuju kako ste sami upropastili svoje preduzeće. Gazda će sav teret odgovornosti preuzeti na sebe, vama ostaje uživancija, pa je u ime takvog jednog stuba bolje budućnosti poželjno, kako reče Voja Koštunica, ne pridržavati se zakona baš kao pijan plota. Neka uđe ’’US Steel’’, pa makar to značilo kršenja svih propisa i običaja koji se podrazumevaju još od vremena naturalne privrede (kad si dužan red je da vratiš, a ne da sve iz kuće razdeliš lopovima, da bi posle rekao: “Nosi šta god ti volja, nemam da platim!”). Inače, zbrisa investitor na Filipine.

    A u stvarnom svetu, i desetogodišnje dete bi bez razmišljanja tačno odgovorilo na pitanje šta će se desiti kad lopova pustite da vas pokrade, a onda ga potapšete po ramenu i proglasite čovekom od ugleda.

    Otvoriće nova radna mesta, naravno.

    Neće?

    Pa onda mu verovatno treba još malo pomoći.

    Ko ima, daj mu još!

    Među svim pogodnostima koje Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije (SIEPA), nudi stranim investitorima u Srbiji, naročito se izdvajaju “konkurentna radna snaga” (daleko najjeftinija u regionu, 257,57 EUR, i to uz cene često veće od regionskih), “najniža stopa poreza na dobit preduzeća u Evropi” (a i ne plaća se ako znate Dinkića, kao onomad Nini u ’’Jugoremediji’’), te “pojednostavljeni propisi o spoljnjoj trgovini i stranom ulaganju” i “jednostavnije procedure za proizvodnju i osnivanje preduzeća, uključujući režim boravka stranaca, registraciju preduzeća i carine” (kanda postajemo jedini off shore raj koji ne izlazi na more). Ipak, ejakulacija je Vladina Uredba o uslovima i načinu privlačenja direktnih investicija, iz juna ove godine, koja predviđa davanje para iz budžeta stranim investitorima koji se još uvek kolebaju da li da nova radna mesta otvore baš kod nas. Ne znam za Filipine, ali ovde im se nudi po 5 soma evra za svakog od (minimum 50) novouposlenih radnika.

    Da, radnika.

    Ne, ne šalju ih na bolničko lečenje, već ih bogate korporacije angažuju da svojim kvalitetom & zalaganjem, za platu najnižu u regionu, doprinesu da korporacije budu bogatije nego lane.

    E pa sad, ja više stvarno ne znam kako da vam objasnim!

    Možda samo da dodam i analnu varijantu za najkolebljivije – mogućnost “poslovanja” u okviru trinaest Slobodnih zona, nekakve Srbije iza ogledala u kojoj se ne plaća PDV na uvezenu robu (sa ove strane je 8-18%), uvoz i izvoz su neograničeni (u ostatku Srbije Vlada i dalje zadržava pravo da ih tu i tamo ograniči kvotama, radi zaštite domaćeg tržišta!!!), građevinske dozvole se dobijaju bez po muke (van Slobodnih rodiš mečku dok ti opština dozvoli da uz dve sobe i kujnu prizidaš poljski klozet; kosovskim Romima u kontejner-naselju Stari aerodrom u Kraljevu lokalne vlasti već osam zima ne dozvoljavaju da podignu nikakvu čvršću građevinu, jer su tu samo do povratka srpske vojske i policije na Kosovo; pride, dobar deo porodica je stigao u naselje posle 1999. i zakasnio na podelu kontejnera; u čemu žive, nije baš lako opisati; rekao bih vam da odete i uverite se sami, ali nisam siguran... nešto su kivni na bele ovih dana). Zone su osnivane početkom devedesetih, u vreme dok je Sloba još uvek muljao privatizaciju sa komunizmom (posle se ipak odlučio za rat). Većinom su akcionarska društva nad kojima država ima kontrolu, ali ih koliko sutra može prodati. Kao što je, na primer, ’’US Steel’’ kupio smederevsku Slobodnu zonu, kao jedno od ’’Sartidovih’’ zavisnih preduzeća, u okviru onih 21,3 miliona dolara.

    Sad nam ostaje još samo da stegnemo kaiš i čekamo kada će cela Srbija postati jedna velika Slobodna zona. Šanse su dobre, kao što smo i devedesetih svi mogli da rešimo svoje probleme učlanjenjem u JUL. Rokovi su jedini problem – vratite se, recimo, na izjavu vicepremijera sa početka teksta, a pogledajte još jednu od pogodnosti za strane ulagače sa sajta Vladine SIEPA-e: “Srbija još uvek nije članica EU; veća fleksibilnost i prednosti za investiranje”.

    Dobro, nije to sad ne znam kakav problem, umemo mi da čekamo, nego i ’’US Steel’’ ima svoje rokove. Šta ako pre našeg ulaska u EU oni ipak zapale za Filipine?

    Osta pusta Slobodna zona.
   
    NAKOVANJ

Beograd, 6. avgust 2007. godine, TANJUG: Predsednik Vlade Republike Srbije Vojislav Koštunica izjavio je danas da novi pregovori sa novim posrednicima otvaraju mogućnost da se dođe do kompromisnog rešenja za Kosovo i Metohiju koje će zadovoljiti i suštinske interese Srbije i suštinske interese albanske nacionalne manjine u pokrajini.

    Suprotno čestoj predrasudi da je podmukli ljotićevac, Voja Koštunica se sve češće dokazuje kao smerni socijaldemokrata. Svoju sada već potpuno usavršenu moć pregovaranja, razumevanja suštinskih interesa i iznalaženja kompromisnih rešenja, leta 2005. godine je iza zatvorenih vrata marljivo trenirao mireći sukobljene mafijaše zainteresovane za “preuzimanje” C marketa. Na njegovu inicijativu, a u organizaciji nekrunisanog Ministra Privatizacije Srbije Danka Đunića, u odajama Đunićevog EKI Investmenta, a sve u interesu razvoja srpske privrede, sastali su se Miroslav Mišković, Milan Beko i Slobodan Radulović, dogovorili cenu po kojoj će kupiti akcije od malih akcionara, podelili plen i potpisali Memorandum o razumevanju. Memorandum sam po sebi govori koliko su pregovori bili teški, a interesi suštinski – sukobljeni “privrednici” su imali taman toliko poverenja jedni u druge da su o ovoj nezakonitoj radnji morali ostaviti pisani trag sa sve potpisima.

    U takvim uslovima, možda ne treba da čudi što je od čitavog fenomena radnika-akcionara, koji sa manje ili više artikulacije diže prašinu po Srbiji već dobre četiri godine, faktički jedino ’’Jugoremedija’’ ostvarila cilj – uspostavljanje uprave i preuzimanje rizika i odgovornosti za poslovanje i budućnost fabrike, i svoju budućnost pre svega. Drugi su pokatkad uspevali da se organizuju za preuzimanje na berzi i postignu dobru cenu akcija (Apatinska pivara, Knjaz Miloš, Soko Štark...), što za naše uslove, ipak, nije mali domet. Akcionari C marketa su, umesto da nastave borbu za izlazak na berzansko nadmetanje, prihvatili cenu dogovorenu kod Koštunice, jer im se lako moglo desiti da u protivnom ostanu bez ičega – većina nekadašnjih radnika društvenih preduzeća u Srbiji danas više nema ni posao, ni akcije sa kojima bi nešto mogli da urade. Privatizacija je bila i prošla, nove emisije “radničkih” akcija više neće biti, a vlasnici postojećih nisu uspeli da jednog čoveka sa jednom akcijom u rukama nametnu kao temeljnu instituciju tržišta kapitala i ogledalo zaštite privatne svojine u Srbiji, niti da ga pretvore u instrument za zaštitu radničkih prava. Stub privatne svojine ostao je baja sa jednom akcijom preko pedeset posto, i svim pravima na sto posto. Ostali ne postoje, ni kao radnici.

    Osim ’’Jugoremedije’’ (koja je značajna na više nivoa od samo radničko-akcionarskog), i svega nekolicine preduzeća čiji radnici-akcionari i dalje nastoje da preko vlasništva ostvare izvestan nivo kontrole nad radom uprave, nekadašnji radnici-samoupravljači koji su, sticajem opskurnih istorijskih okolnosti nenadano postali privatni vlasnici, sve su manje važan činilac alternative memorandumskoj Srbiji (Ćosićev, ili Koštuničin, svodi se na isto).
   
    Sledeći na udaru?

    Zakon o zaštiti konkurencije, na koji smo tako dugo čekali, stupio je na snagu svega nedelju dana nakon što je Mišković, u interesu srpske privrede, “preuzimanjem” ’’C marketa’’ ostvario monopol u maloprodaji. Spajanje tada najvećeg maloprodajnog lanca u Srbiji sa Deltinim carstvom (’’Pekabeta’’, ’’Maxi’’), dodatno je zaljuljalo male privatne prodavnice, na koje se, zajedno sa ostalim malim porodičnim biznisom, prethodno bila obrušila Dinkićeva “poreska disciplina”. Naravno, niko se ne protivi naplati poreza, sačuvaj bože, ali ako u jednoj privrednoj grani država ne samo što ne ograničava monopolistu, već mu dozvoljava da koristi ekskluzivan poslovni prostor ’’Robnih kuća Beograd’’ u stečaju, pod uslovima koji su strogo čuvana tajna čak i za radnike tog preduzeća (kojima je opet Dinkić obećao 15 miliona evra iz državne kase ako prekinu proteste), onda zatvaranje malih svaki put kad ne izdaju fiskalni račun za žvaku nije nikakva poreska disciplina, već monopolisti smeta preostala konkurencija, a dobro bi mu došla (za najnižu platu u regionu) obučena radna snaga koja je do juče vodila svoj biznis. Da li Mišković plaća porez, to verovatno zna svega par ljudi u Srbiji, ali nedavno otkriće da Jovica Stefanović Nini tri godine nije plaćao obaveze ’’Jugoremedije’’, a da su radnici-akcionari po preuzimanju fabrike, uz sve nasleđene probleme još bili primorani da odmah likvidiraju ceo dug da ne bi otišli u stečaj, dovoljno govori kakva je u Srbiji disciplina po pitanju poreza – kao i po svakom drugom.

    U smiraj privatizacije kakvu smo dosad znali, u susret rasprodaji javnih preduzeća (čiji su sindikati već mašili temu u kampanji za besplatne akcije 2006. godine, što ne znači da se u međuvremenu nisu urazumili), sloj sitnih privatnika može biti sledeći koji će se naći između čekića i nakovnja – pored monopolista ne mogu, u Slobodne zone nemaju pristup. Da li će se pokloniti velikima, pa ko da manje, ili će se možda dometi “malih kapitalista” (ili “najboljih đaka samoupravljanja”, svejedno je!) iz ’’Jugoremedije’’ proširiti preko njihove borbe za opstanak?

    Sloboda zna da nikne u sasvim neočekivanim zonama...

Povezani tekstovi:
Stoton Link: Nastanak ideje Društvenog prava na industrijsku imovinu u Jangstaunu i Pitsburgu, 1977-1987, prevod: Pokret za slobodu, 2007. godine

 

Error: The expand/collapse plugin requires that both parameters (id,title) are used.

This is a captcha-picture. It is used to prevent mass-access by robots. (see: www.captcha.net)
:
(*):
(*):