Između dva infarkta – zdravlje u kapitalizmu

Povećan broj kardiovaskularnih i koštanih bolesti, poremećena psihička stanja, razorene porodice, bela kuga i još mnogo toga, samo su kolateralna šteta novih menadžera, u novim vremenima, koji znaju kako se pravi profit

Svako ko pomisli da radi u nehumanim uslovima i da mu je ugroženo ne samo zdravlje već i dostojanstvo (kategorija na koju se danas uglavnom zaboravlja, ali desi se da je se neko i seti), umesto gomilom sedativa može da se uteši i na drugi način. Recimo, da pogleda kako funkcioniše kineski ''kapitalizam'' koji je roditelje udaljio na hiljade kilometara od svoje dece, a radno zaposlene ljude smestio u kaveze. I to ne figurativno, jer veliki broj onih koje je posao doveo do Hongkonga žive u kavezima od dva kvadratna metra površine i ponekada samo metar visine, u koje ulaze puzeći da bi prespavali. I za koje plaćaju 180 dolara mesečno.

(Savremeni život: kapsule za stanovanje od dva kvadratna metra)

I to su, dakle, zaposleni ljudi koji zarađuju a kojima je ukinuto ne samo pravo na porodicu, odmor, relaksaciju, već i na minimalne uslove za život.

Problem je što većina zaposlenih kod nas ne može da se teši na taj način jer jednostavno nema vremena da gleda dokumentarne emisije o Kini, Indoneziji, Egiptu... svim zemljama u kojima je gore nego u Srbiji. Prema poslednjim istraživanjima Infostuda, posao je pojeo vreme za sve, iako su svim nadležnim institucijama, koje bi to mogle da spreče, dostupni zakoni u kojima jasno piše šta je zabranjeno.

Konkretno, na uzorku od 1.572 zaposlene osobe, čak 77 odsto ispitanika je izjavilo da je dan od 24 časa prekratak i da bi im najveća želja bila da je duži za tri do pet sati. Skoro polovina ispitanika bi taj dodatni vremenski poklon upotrebila za privatni život, ali je 45 odsto izjavilo da im je ''nemogući bonus'' potreban jer im posao odnosi više vremena nego što imaju. Još pre više od sto godina radnici širom sveta su tražili 40 radnih sati nedeljno na poslu i u velikom broju su to dobili. Danas je u Evropi prosečna radna nedelja oko 48 sati, s izuzecima tipa Francuske (oni baš umeju da organizuju proteste) gde je 41. U Srbiji najveći broj Infostudovih ispitanika radi od 4 do 50 sati, dok čak 21 odsto radi i više od 51 sat.

Takvo stanje je dovelo do urušavanja svih vrednosti koje su im bile bitne van radnog vremena. Recimo, dve trećine ispitanika nije uspelo da sačuva i održi prijateljstva sa ljudima van posla, a četiri odsto tvrdi da se potpuno izolovalo. Kada je u pitanju ljubavni život, posledice trpi 56 odsto zaposlenih, a zaposleni koji imaju decu su u mnogo manjoj meri uspeli da očuvaju prijateljstva.

Psiholog Mira Kiršenbaum, koja je napisala vodič za bračni život u moderno vreme, tvrdi da je jedan od glavnih uzroka raspada brakova u ovom veku nedostatak vremena i da je brak u klasičnom obliku izumro da bi ustupio mesto ''vikend braku''. To znači da tokom dana imate samo nekoliko minuta za bliskost sa partnerom iako sa njim spavate pod istim krovom.

Međutim, ni vikend u današnje vreme nije ono što je bio jer se kao ozbiljno oboljenje pojavljuje depresija pod imenom ''sindrom nedelje uveče'', koja ima tri oblika: najblaži, koji izaziva samo anksioznost jer smo imali samo dva dana odmora, srednji, depresiju koja je vezana za nesanicu i odbojnost prema okolini i, najteži oblik, onu koja ne počinje u nedelju već u petak i koja najčešće vodi alkoholizmu. To su potvrdila i istraživanja koja su, tražeći uzroke, ustanovila ono što i sami golim okom vidimo: zaposleni tokom vikenda u proseku potroše oko 13 sati da bi nadoknadili posao od protekle sedmice i da bi ispunili sve obaveze u kući koje su zanemarili (pranje, peglanje, čišćenje, kupovina...), a kada to urade i dođu do malo slobodnog vremena, upotrebe ga za preispitivanje svog života, koje obično dovodi do zaključka da su nezadovoljni.

Ko nam je i zašto razorio i privatni život i duhovnu nadgradnju, ako se ima u vidu da je čitav 20. vek bio usmeren ka humanizaciji na radu i koliko se to odrazilo na zdravlje ljudi? Milenko Srećković, aktivista Pokreta za slobodu, organizacije koja se bori za radnička prava, objašnjava:

''Poštovanje radničkih prava je jedan dinamičan proces. Prava za koja se radnički pokret izborio u jednoj generaciji, već narednoj generaciji mogu biti oduzeta. Najtragičnije posledice tranzicije ka kapitalizmu kod nas nisu nastale usled loše zakonske regulative, već usled privatizacije i masovnog gubitka radnih mesta. Najteže je stanje u privatnom sektoru s obzirom na to da radnici teško zadržavaju svoja radna mesta. Svest o ogromnoj nezaposlenosti utiče i na zaposlene – oni iz straha od gubitka posla pristaju i na prekovremen rad, tolerišu maltretiranje poslodavaca i rade za minimalac. U okolnostima deindustrijalizacije pitanje poštovanja radničkih prava postaje sporedna stvar i za radnike je primarno obezbeđivanje sopstvene egzistencije. Opšta nesigurnost po pitanju zaposlenja, kao i mobing na radnom mestu ukoliko je prisutan, utiču nepovoljno na opšte zdravstveno stanje. Mi smo 2008. doživeli da jedan radnik iz zrenjaninskog Šinvoza umre tokom protestnog noćenja u Domu sindikata u Beogradu, dok je trajao protest za raskid privatizacije. U samom Šinvozu je bilo i samoubistava i smrtnih slučajeva među radnicima. Tokom protesta, radnici su oproštajna pisma svojih kolega lepili na mašine na kojima su preminuli radili'', kaže Srećković.

Ali zdravlje ne strada samo kod radnika, koji su u protestu, iako nam se Ministarstvo zdravlja hvali da svake godine imamo sve manje bolovanja. Imamo, ali imamo i veću smrtnost od bolesti od kojih se u svetu uglavnom više ne umire i daleko veći broj invalida kojima nije priznato da su invalidi. Na osnovu nekoliko istraživanja došlo se do poražavajućih rezultata – na bolovanje se ne ide ne samo zbog ogromnih odbitaka od plate, već i zbog toga što ''privatne gazde na to loše gledaju''. Više vole da im neko sa gripom dođe na posao i zarazi ceo kolektiv?! Verovatno, jer situacija na tržištu to dozvoljava – ljudi su potrošna roba a ima ih mnogo. Koliko god da otpuštaju, uvek će imati koga da zaposle.

Od bolesti vezanih uz rad godišnje u svetu oboli oko 160.000.000 ljudi ili 64 na svakih 1.000 zaposlenih. Procena je da u istom periodu oko 800.000 ljudi umre od direktnih posledica ovih bolesti (u statistiku nisu uključene povrede na radu) i da trećina zaposlenih starija od 45 godina boluje od jedne bolesti vezanih uz rad. Ukupni troškovi zbog toga iznose prosečno oko četiri odsto BDP-a u zemljama EU, ali se sumnja da su podaci ''potcenjeni''. Najčešća su kardiovaskularna oboljenja.

I Srbija je jedna od zemalja u kojoj se najviše umire zbog kardiovaskularnih problema. Takođe, kod nas se baš i ne zna zdravstveni karton zaposlenih i mnoge bolesti vezane za rad nisu priznate kao profesionalna oboljenja. Za razliku od razvijenijih evropskih zemalja, kod nas industrijski bronhitis i hronična opstruktivna plućna bolest, kao i sindrom bolnih leđa i bolni vrat, ne spadaju u profesionalne bolesti mada ih u najvećoj meri izazivaju uslovi na radu.

Ali mi imamo nešto drugo – edukativni televizijski program. Svakoga dana na bar jednoj od televizija pojavljuju se fizioterapeuti koji propisuju set vežbi neophodan da se uradi tokom radnog vremena. Kažu, za vežbe nije potrebno više od desetak minuta, a uz to, sa sveže provetrenim prostorijama, radni učinka postaće bolji. Možda je tako, ali sve češće čujemo za pojavu dehidracije kod zaposlenih koji nisu stigli ni da odu po čašu vode, a prostor u kome može da se vežba i čist vazduh je za većinu egzotičniji od puta na Havaje.

I dok se kod nas, sem u retkim slučajevima, ne ulaže u humanizaciju, poboljšanje uslova rada i standarda radnika, u razvijenim zemljama je odavno ustanovljeno da to uvek podiže profit. Fitnes sale na radnim mestima, plaćene teretane, ulaznice za bazene pa čak i privatni klubovi su do sada pokazali da radnici ne samo da su zadovoljniji i produktivniji već i da im je radni učinak, nakon rekreativne pauze, daleko bolji a dugoročno – ne obolevaju od spondiloze, diskushernije, lumbaga i svih ostalih koštanih oboljenja kojima je izloženo bar dve trećine radnih ljudi. Takođe, ne pate od hipertenzije koja pogađa svakog drugog stanovnika Srbije, a koja je posledica stresa, zamora, neurednog života.

Koliko i kako će se menadžeri na čelu velikih kompanija igrati zdravljem stanovništva i raspadom elementarnih ljudskih vrednosti, ipak, zavisi od države. Švedska vlada, na primer, daje poreske olakšice firmama u zavisnosti od toga kako tretiraju zaposlene. Zato cela Evropa uzdiše: ''Ah, švedski standard''.

Šta bi Srbija mogla iz tog primera da nauči?

Pa, odgovorni u državi mogli bi da se zamisle bar nad jednim: za lečenje sve bolesnijih radnika ne plaćaju firme koje su ih urnisale, već država.

Sandra Petrušić

NIN broj 3141, 10. mart 2011.

Tema broja: Kapitalizam na prekretnici

Error: The expand/collapse plugin requires that both parameters (id,title) are used.

This is a captcha-picture. It is used to prevent mass-access by robots. (see: www.captcha.net)
:
(*):
(*):