Izbeglice i raseljeni - ljudi i porodice koji ne postoje - intervju sa Marijom Simović

Intervju sa Marijom Simović, aktivistkinjom Švedskog komiteta, organizacije koja se bori za prava izbeglica iz bivše Jugoslavije na azil u Švedskoj

Ljudi i porodice koji ne postoje

Kolektivni centri su ili sa srpskim ili sa romskim stanovništvom. I jedni i drugi su u jako lošim uslovima. Kada pričam ljudima u mom okruženju o uslovima u kojima ljudi žive u kampovima bilo srpskim, bilo romskim, retko ko veruje. Zaista retko ko. Svi mi mislimo da smo humano društvo i svi mislimo da smo jako humani sve dok ne vidimo slike iz tih kampova. U jednoj sobi spava po šestoro-sedmoro ljudi. Ta soba im je i kuhinja, i soba, i spavaća soba, i magacin za stvari, i sve. Ti ljudi jednostavno ostaju potpuno zapostavljeni od strane sistema. Žive uglavnom od sakupljanja sekundarnih sirovina, prosjačenja, milostinje drugih ljude. Neoficijalni kampovi često nemaju WC, nemaju mokri čvor, struju, vodu. Oni zaista jesu gladni i oni zaista nemaju šta da jedu, ali oni se nadaju da kad bi samo imali bolji smeštaj, kada samo ne bi živeli po pet-šest članova porodice u jednoj prostoriji, da bi im bilo malo bolje. Mene zaista zadivljuje njihov optimizam kada oni uvek pričaju o tome da će se iseliti, da će dobiti nešto bolje. Zaista se divim tom njihovom optimizmu.

razgovarala Tamara Vukov

izvor: Z magazin, broj 4

www.freedomfight.net


Čime se bavi Švedski komitet, organizacija u kojoj ste zaposleni i recite nam nešto o svom radu u Švedskom komitetu?


Švedski komitet je pravni zastupnik ljudi koji se trenutno nalaze u Švedskoj, koji su sa prostora bivše Jugoslavije, a koji dođu u nezavidan položaj da se pred sudovima odlučuje o njihovom boravku u Švedskoj. Deo posla koji se radi ovde u Srbiji je pribavljanje svih dokumenata koji su njima potrebni da bi oni mogli da steknu mogućnost da ostanu tamo. U tom cilju se radi monitoring izbeglih i raseljenih lica ovde u Srbiji da bi se stekla slika kakav je njihov položaj ovde. Radi se i monitoring onih koji se vrate iz Švedske, to jest onih koji bivaju deportovani. Švedski komitet u Švedskoj postoji od 1995. godine a kod nas od 2003. godine. Od tada se prati stanje u raseljeničkim i izbegličkim kampovima, kao i stanje deportovanih. 80 posto deportovanih je sa teritorije Kosova. I veliki broj, većina njih, su Romi.
Ko finansira Vašu organizaciju?

Potpuno je nezavisna. I od naše vlade i od švedske vlade je potpuno nezavisna, sama se finansira i samim tim je lakše raditi jer možete da pišete izveštaje koji su nedirigovani.

Koji su Vaši svakodnevni poslovi u organizaciji?

Jedan deo posla se tiče ljudi kojima je potrebna dokumentacija, kao i dokazi o njihovom stanju ili kakvo bi bilo njihovo stanje kada bi se vratili ovde. To se radi za potrebe advokata koji se nalaze u Švedskoj, za svakog klijenta ponaosob. Svaki slučaj je specifičan, svaka porodica ima svoje razloge zašto ne žele ili ne mogu da se vrate ovde u Srbiju i onda se radi pribavljanje materijalnih dokaza za svaku porodicu ponaosob. Za svaku porodicu se daje širok spektar tih papira. Takođe se pribavlja i ona najprostija dokumentacija koju bi oni jako teško pribavili – izvodi iz knjige rođenih, izvodi iz državljanstva – da bi dokazali svoj identitet u Švedskoj. A druga delatnost koju radimo to je već spomenuti monitoring izbeglih i raseljenih lica na teritoriji Srbije. Taj posao se sastoji od obilaska kampova izbegličkih i raseljeničkih.

Kakvo je stanje u izbegličkim kampovima koje obilazite – Kraljevo, Čačak, Novi pazar, Beograd… ?

Uslovi su jako loši. Pre tri godine kada je kancelarija počela sa obilaskom kampova, ljudi su imali više nade nego sada. Kada me neko pita za uslove u kampovima, kažem da je sve gore i gore. Svetski program hrane je povučen. Crveni krst više nema donacija za izbegle i raseljene. Ljudi ono malo novca što su imali i pokušavali da pomognu i drugima, to se sve istopilo, jer i celo društvo je siromašnije nego što je bilo ranije. Tako da je svih tih pomoći sve manje i manje. A ljudi su jednostavno u kampovima i nemaju neki izlaz. Svi pričaju o zatvaranju kampova. Jednostavno, kada se neki kamp zatvori – ljudi koji žive u njemu imaju samo mogućnost da prihvate smeštaj u drugom kampu. Problem je zbog dece, zbog škole; ona to u većini slučajeva ne mogu da prihvate. I ti ljudi zaista bivaju izbačeni na ulicu.

Koje etničke grupe žive u kolektivnim centrima?
Kolektivni centri su ili sa srpskim ili sa romskim stanovništvom. I jedni i drugi su u jako lošim uslovima. Kada pričam ljudima u mom okruženju o uslovima u kojima ljudi žive u kampovima bilo srpskim, bilo romskim, retko ko veruje. Zaista retko ko. Svi mi mislimo da smo humano društvo i svi mislimo da smo jako humani sve dok ne vidimo slike iz tih kampova. Ono što je meni drago je da to ne ostaje bez reakcije ljudi. Na primer, uvek možemo da sakupimo garderobu za novorođeno dete ili nešto tako za prvu pomoć. Ali jednostavno oko ovog problema nedostaje pomoć društva. I to što je ranije postojalo, program hrane koji je bio za ljude u zvaničnim kolektivnim centrima, to se sada svelo na pola vekne hleba po osobi i jednu konzervu. I to je hrana za ceo dan koju neko dobije. Bez obzira da li je novorođenče, da li je odrastao čovek. Majke beba se kunu da nikada nisu dobile voće, povrće, meso, mleko za dete, da deca u kampovima godinama nisu jela voće. Jednom prilikom smo odneli voće u ’’Vilu Maričić’’  - ljudi su se pobili oko njega. Jer ako ga ne otmu, neće imati da daju svom detetu. To je zaista bilo otimanje. Tu nema pravilne raspodele, tu nema načina da vi hranu podelite bez toga.

Kakva je politika oko oganizovanja za hranu, tople obroke…?

Hrana se dobijala od narodne kuhinje. Jednom dnevno topli obrok - pola kilograma kuvanog jela i pola vekne hleba. Ali to su primali samo zvanični kolektivni centri i ljudi koji su na spisku kolektivnih centara. Tako da se u kampovima dešavalo da ljudi koji kasnije dođu u kamp i ne nalaze se na spisku zvaničnog kolektivnog centra mogu samo da gledaju kako drugi dobijaju hranu jer nisu na spisku i njih ta pomoć jednostavno mimoilazi. Sada je to jako, jako oskudno i taj narod može da dobije ili pola kilograma skuvanih makarona skuvanih ili neko povrće. Ali to je zaista nešto od čega vi ne možete da živite. Ranije su postojali programi Crvenog krsta – u higijeni, hrani. Međutim, svega toga od 2004. godine nema tako da jedino što zvanični kolektivni centri dobijaju je plaćen račun za struju i vodu. Ali struja i voda u kolektivnim centrima nije kao u normalnim kućama gde svako ima svoje kupatilo, nego postoji jedno kupatilo po spratu...

Zašto je prestala pomoć Crvenog krsta posle 2004?

Kada sam ja pitala zašto više nema pomoći Crvenog krsta rečeno je da nema fondova za to. Crveni krst se sada trenutno vratio poslu koji je Crveni krst radio ranije po Srbiji – a to je prva pomoć i prikupljanje krvi, što je bila njegova osnovna delatnost. Tako da pomoći koju je on pružao više nema. Ostalo je samo par stranih organizacija koje tu i tamo rade sa tim kampovima i domaće nevladine organizacije kao što je Praksis, organizacija za pružanje pravne pomoći, koja im pomaže u sređivanju dokumenata. Izbegli imaju veliku pomoć od njih jer je dosta Roma sa Kosova došlo ovde bez dokumenata. Ili na Kosovu nisu bili uopšte upisani, ili je nekome sva dokumentacija izgorela, ili su je izgubili. A ovde jednostavno ako nemate ličnu kartu vi ne možete da konkurišete ni za dečiji dodatak ni za socijalnu pomoć, ništa od toga što je neka vrsta sistemske pomoći. I to opet nije mnogo – to je recimo za mesec dana hiljadu i nešto dinara po detetu, znači dvanaest-trinaest evra mesečno za jedno dete, što je opet malo. Socijalna pomoć za petočlanu porodicu četiri-pet hiljada dinara mesečno. Ali za socijalnu pomoć, za dečiji dodatak, oni treba da prilože petnaest-šesnaest dokumenata koje je njima jako teško pribaviti. Veliki broj porodica, pogotovo romskih, jednostavno znajući za celu tu proceduru diže ruke od pokušavanja, jer njima je zaista nemoguće, fizički im je nemoguće da to sami pribave. Oni koji su informisani, oni se obraćaju organizacijama poput Praksisa da im pomogne. A ima dosta ljudi koji jednostavno ne znaju za to. Ne znaju da mogu da se obrate njima.
Kako te nevladine organizacije deluju? Kako pomažu?

One zaista pomažu koliko mogu. I u pomoći koju daju – ćebad, sunđeri, posuđe, peći, šatori za romsko naselje u Batnjiku ... Ali njihovi fondovi su ograničeni. Ono što je meni drago je što oni zaista vrše pritisak na opštinu u kojoj se prepozna problem. Ali opet nisu svemogući, jer u Srbiji sve zavisi od predsednika opštine, komesara za izbeglice… UNHCR, što je meni zaista drago, vrši pritisak na njih, ali je pitanje da li je taj pritisak dovoljan da neko zaista nešto uradi za narod koji je u toj opštini.

Znači postoje organizacije koje pomažu ali opštine treba da se uključe?


Pa opštine su te koje bi trebalo više da pomažu i od kojih zavisi na kojem će mestu biti postavljen kamp. U Srbiji su svi kampovi postavljeni tako da ih narod ne vidi. Zaista, tako da ih narod ne vidi i to je razlog zašto dosta ljudi koji imaju svoje poslove, porodice, jednostavno ne zna da ti kampovi postoje i kako se u njima živi.

Gde se ti kampovi nalaze?

Uglavnom se izmeštaju iz gradova. Kamp ’’Vila Maričić’’ se, na primer, nalazi u Mataruškoj banji. Kamp ’’Stari Batnjik’’ u Novom Pazaru je ponovo izmešten iz grada. Tako da i onaj narod koji bi recimo ljudima dao nešto, pružio nešto, na primer staru garderobu, bilo šta što može da im pomogne, što im ne treba, ne znam… tri tegle džema, nešto što jednostavno imate viška u kući i što bi ste želeli da date... Kada su ti ljudi vama pred očima, vi ćete to lako da uradite. Kada se ti ljudi nalaze dvanaest kilometara od grada, vi ih jednostavno ne vidite.

Pominjali ste problem sa papirima. Možete li malo više o tome?

Veliki broj Roma na Kosovu nikada nije bio upisan u matične knjige. Samim tim, nemaju papire kada dođu ovde... Dakle, nikada nisu imali lične karte na Kosovu, pa ih nemaju ni ovde. Ovde kada dođu, ako nisu u zvaničnom kolektivnom centru nego su u naselju kao što je Stari Batnjik, nemaju registrovanu, prijavljenu adresu. Bez prijavljene adrese ne mogu dobiti ličnu kartu. Bez lične karte ne mogu raditi ništa. Znači ne mogu čak ni da konkurišu za nešto, ni za kakvu vrstu pomoći, ništa, ništa. A pribavljanje lične karte podrazumeva da oni odlaze u mesto svog rođenja, da tamo traže dva svedoka koja su punoletna, koja mogu da potvrde njihov identitet. Ali opet je to, da kažem, samovolja opštinskih vlasti i tih matičnih službi. Jednostavno ne nailazite na mesto u kojem se to radi bez nekih problema. Negde šalju ljude na sud. I sad oni jednostavno, zaista mnogo njih, odustaju od cele te procedrure. Jer i taj dečiji dodatak nije toliki. Nije to iznos od koga vi možete da živite. Da je to recimo da vi dobijete dečiji dodatak i da je to iznos od koga vi možete da provedete bar deset dana da budete mirni sa hranom za decu. I obzirom da su to zaista male sume, ljudi jednostavno odustaju, dok se recimo vidi kod onih koji su uspeli da pribave dokumenta, jednostavno njihova svest se onda malo promeni. Onda kažu: ’’aha, sad imam dokumenta i sada ću da tražim dečiji dodatak, ili socijalnu pomoć, ili nešto’’. I onda jednostavno vidite i kod njih da kada društvo prema njima učini neki iskorak, da se i oni drugačije ponašaju. Da to zaista na njih utiče u pozitivnom smislu. Ali na žalost malo je onih ljudi koji pribave sve to, koji zaista prođu kroz celu proceduru. I oni bez drugih, bez nevladinih organizacija, to zaista ne bi mogli sami. To je njima nemoguće da izvedu.
Kako to izgleda kad ljudi nemaju dokumenta? Kako oni preživljavaju?

Oni zvanično ne postoje. Njihova deca ne mogu da se upišu u škole. Nikakvu pomoć ne mogu dobiti. Ni za šta ne mogu konkurisati. Čak i da naiđe, na primer, neka nevladina organizacija koja kaže: ’’Evo, ja ću da pomognem raseljenima’’, ti ljudi bez dokumenata nisu na spisku raseljenih. Nemaju raseljeničke legitimacije. Nemaju ništa. Jednostavno ne postoje. Cele porodice ne postoje. Ako žele da im deca krenu u školu ne mogu da krenu, jednostavno... A procedura, kada krenu u proceduru dobijanja dokumenata, ona traje od pola godine do godinu dana. To znači da se dete, ako roditelji krenu kasno na proceduru, ne može upisati u regularnu školu. U mnogim mestima u Srbiji nema škola za odrasle tako da mogu kasnije da idu u školu ili nešto... ne znam. Oni jednostavno ostaju potpuno zapostavljeni od strane sistema. Žive uglavnom od sakupljanja sekundarnih sirovina, prosjačenja, milostinje drugih ljude. Vi ste ispod mosta Gazele mogli da vidite kilometre naslagane stare hartije. Ja zaista ne mogu da zamislim Beograd da nema tih ljudi ispod Gazele, i kako bi grad izgledao... Oni se zaista trude i rade, ali jednostavno nisu u mogućnosti da nađu zaposlenje bez dokumenata. Čak ako nemaju prebivalište, adresu u tom gradu, ne mogu tražiti posao u njemu. Tako da su potpuno prepušteni sami sebi.

Pomenuli ste Gazelu. Nakon jednog intervjua sa tim ljudima, neko nam je rekao: ’’Mi čistimo Beograd’’…


Jeste, to je zaista tačno. Ali, nažalost, oni ne mogu da zarade onoliko koliko bi trebalo da zarade od toga. Kilogram papira im ljudi koji dolaze ispod mosta plaćaju tri dinara, a u reciklažnom centru kažu da je cena osam dinara. Oni jednostavno nemaju način da to što sakupe odnesu sami, prodaju sami i uzmu novac. Jednostavno, ucenjeni su da prodaju tim ljudima koji im daju novca koliko oni žele. Vi ih popodne vidite po Beogradu, to je horda ljudi sa tim kolicima, raznoraznim prikoličicama, i dece. Meni je najtužnije što deca, veliki broj dece, radi tako na ulici… Oni sakupljaju hartiju i zaista čiste Beograd, jer posle njih kontejneri su poluprazni. I to je razlog što oni ne žele da se sele van Beograda jer oni, to je jedino što mogu da rade, jedino što znaju da rade, jedino što rade. Kada bi ste vi njih preselili van Beograda, gde nema toliko reciklažnog smeća, oni bi zaista umrli od gladi.

Uvek se priča o planu izmeštanja i preseljenja za sve kampove. Kakav je stav tih ljudi koji žive u kampovima?


Pa uvek se priča o seljenju. Zaista se uvek priča o seljenju. Mada je jedini stav Komesarijata za izbeglice da raseljena lica mogu samo preći iz jednog kolektivnog centra u drugi centar. Znači kada se gasi jedan kolektivni centar oni samo mogu dobiti smeštaj u nekom drugom kolektivnom centru. To je sada problem ako deca idu u određenu školu. Jednostavno ljudi se naviknu na određeno okruženje. Tu nađu nekog ko može da im pomogne novčano ili nekako. Oni retko prihvataju selidbu u druge kolektivne centre i onda zaista ostaju izbačeni na ulicu. Bez obzira na to što se uvek priča kako će se nešto raditi po pitanju stanovanja. Još uvek je politika države da raseljena lica treba da se vrate na Kosovo. A što se tiče kartonskog naselja kod Gazele i njegove selidbe, kao i selidbe kampa ’’Stari Batnjik’’, to se priča godinama. To se zaista priča godinama i  za romska naselja to ide jako sporo. Stanovnici ispod Gazele su rekli da niko neće prihvatiti ništa manje od stanova, kuća, ili nečega sličnog, znači da to bude čvrsta gradnja. Mene zaista zanima na koji će ih način grad, republika, ko već, prevariti. Jer se sada rade kategorizacije tih ljudi. Jako je mučno sada otići u kamp ispod Gazele jer je narod zaista na kraju živaca. O toj selidbi slušaju već jako dugo, razne se informacije tu pričaju. Oni se nadaju. Oni se zaista nadaju da svako od njih dobije stan što ja ne verujem da će se desiti. Kamp ’’Stari Batnjik’’ već dve godine očekuje kontejnere da stignu iz Beograda. A na žalost za njih je samo spremljen teren gde će taj kamp biti premešten. Teren se nalazi van Novog Pazara. I od svega što je trebalo da bude urađeno samo su izbetonirana postolja za kontejnere. Kontejnera nema, ne zna se kada će stići, ne zna se u kakvom su stanju, a oni treba -bila im je inspekcija ovih dana- da se presele tamo. Jer jednostavno napravili su kamp u centru grada, na privatnom vlasništvu. Nisam zaista primetila da je neko od njih dobio bolji smeštaj od tog u kome je.

Da li tim ljudima daju neka obećanja, razlog da se nadaju?


Da, da, uvek im se obeća. I kada ih vi pitate šta se dešava u ’’Vili Maričić’’, dobijete odgovor: ’’Jao, to je rekonstruisano, tu je sada dobra situacija. I onda kada odete zaista ne vidite to što je rekonstruisano. Niste jednostavno u stanju da primetite razliku pre te rekonstrukcije i posle. Manji je broj ljudi, ali ti ljudi koji su ostali nisu dobili više prostora. Znate, komesar za izbeglice u Kraljevu kaže da je nekoliko porodica napustilo kamp ’’Vila Maričić’’. I jeste nekoliko porodica napustilo taj kamp. Ali ti koji su ostali unutra nije im dozvoljeno da koriste te prazne sobe. Tako da i dalje spava po šestoro-sedmoro ljudi u jednoj sobi koja im je i kuhinja, i soba, i spavaća soba, i magacin za stvari, i sve.
Priča se o zatvaranju kolektivnih centara. Kakva je politika predviđena za te ljude koji trenutno žive u njima?

Pa ono što se radi trenutno je pražnjenje kolektivnih centara i njihovo zatvaranje. Šta se dešava sa ljudima kada oni napuste kolektivne centre, jednostavno niko ne zna. Kada pitate Crveni krst ili nekoga, oni vam kažu, ne znam… – iznajmili su navodno neku kućicu tu u blizini ili nešto slično. Ali niko ne bi proveo osam godina, već osam godina ima od 1999. kako su došli u kolektivni centar, da mu zaista to nije jedino rešenje. Svi koji su imali načina da napuste kolektivni centar, da pređu u nešto bolje, to su uradili, jer su uslovi u kolektivnim centrima zaista očajni. Znači ti ljudi da su mogli sami, oni bi to za ovih osam godina uradili. U kolektivnim centrima se sada trenutno nalaze samo ljudi koji zaista nemaju niti načina da se vrate na Kosovo, jer recimo njihovo selo nije bilo plan povratka, ili jednostavno ne mogu – učesnici su ratnih sukoba i boje se da se vrate dole, imaju decu, a na Kosovu ne postoje srednje škole da bi se oni vratili dole, da se deca školuju. Ili ljudi koji zaista nemaju gde. Kada se ti kolektivni centri zatvaraju, jednostavno taj narod bude izbačen na ulicu. Što se tiče neformalnih kolektivnih centara, njih isto retko ko napušta, jer zaista nemaju gde da odu. Ljudi žive u šatorima, u kontejnerima. Oni bi zaista svi, naravno, voleli da žive bolje, u boljim uslovima, ali jednostavno nemaju načina. Niti da plaćaju kiriju, niti da... Pa imate, takođe, maltene vrstu ucena u Beogradu, u naselju Bački Ilovik , koje je romsko naselje. Oni Romi koji su uspeli da sazidaju nešto, za sto eura izdaju jednu sobu drugim Romima zato što Rome niko ne želi da primi u svoje stanove u Beogradu. I onda su oni prisiljeni da žive u tim romskim naseljima koja su zaista divlje građena i tu zaista plaćaju jednu sobu sto eura...

Kakav je plan oko povratka tih ljudi na Kosovo?


Oni u dugoročnom planu treba da se vrate na Kosovo. I to što se oni ne vraćaju, niko se ne potresa oko toga. Kada oni napuste kolektivni centar smatra se da je država dovoljno uradila: ’’Evo, osam godina su u kolektivnom centru, plaćali smo vam vodu, struju…’’

Da li ti ljudi učestvuju u odlukama koje utiču na njih, na primer, oko povratka na Kosovo?


Njih baš i ne pitaju o njihovim željama i to je više na nivou države i nikoga vi ne možete naći u kolektivnom centru da je neko sa njima razgovarao o pitanju Kosova. Oni svi, naravno, stariji ljudi posebno, žele da se vrate na Kosovo. Oni koji nisu učestvovali u ratnim sukobima takođe, oni koji računaju da je njima sigurno. Međutim i kod njih se primećuje iskrivljena slika o Kosovu kao na primer: ’’Ja da mogu da se vratim, ja bih dole bio svoj na svome i mogao bih da radim’’. A kada pričate sa ljudima koji su se vratili na Kosovo, uočavate problem i bezbednosti i školovanja. Mora sa obezbeđenjem da idu ako hoće da izađu iz svog sela i slično. Tako da i ta slika koju ljudi sada imaju u kolektivnim centrima o Kosovu je prilično idealizovana. Naravno, shvatam i zašto. Jer osam godina provesti u jednoj sobi, pa sve vam je bolje od toga. Ima dosta ljudi u kolektivnim centrima koji su zaista bili domaćini, koji su imali svoje kuće, štale. I sada osam godina žive u jednoj sobi. Naravno da je njima bilo šta bolje od toga, od jednog sobička koji imaju trenutno. Ali zaista se primećuje njihova idealizovana slika o Kosovu. Oni ne žele da se vrate u druga mesta sem u ono mesto iz kog su.

Kako teče organizovanje plana za povratak na Kosovo?


Pa dosta ljudi se prijavilo za povratak na Kosovo. Išli su u te ’’idi-vidi’’ posete koje je organizovao UNHCR. Rešili su da se vrate dole. Imaju nešto obnovljeno. Međutim, posle izvesnog vremena, oni se ponovo pojavljuju u Srbiji. Iz razloga bezbednosti, iz razloga obrazovanja, nezaposlenosti. Bila je jedna informacija, sad skoro, da osam godina u Prištini niko sem Albanaca nije mogao da iznese robu na pijaci, tako da i to što proizvedu, ne mogu da prodaju. Dosta kuća jeste obnovljeno na Kosovu… međutim ako oni nemaju od čega da žive, a zaista nemaju od čega da žive, nemaju drugu opciju sem da se vrate u Srbiju. Po povratku u Srbiju, oni se ne mogu vratiti u kolektivni centar... Jednostavno, moraju se sami snalaziti. 

Šta je sa ugovorom o readmisiji koji je potpisan sa drugim evropskim zemljama? Šta je sa deportacijom ljudi iz tih zemalja?


Broj ljudi koje deportuju je sve veći i veći na žalost. Ugovor je potpisan davno, međutim, masovna deportacija je krenula pre možda dve godine. I to je zaista veliki problem zato što se iz inostranstva vraća veliki broj lica poreklom sa Kosova. Oni koji ne mogu da se vrate na Kosovo, ili ne žele da se vrate na Kosovo, jednostavno ovde u Srbiji nisu ničija briga. Oni dođu, dolete do surčinskog aerodroma, veliki broj porodica nema čak novca ni da plati prevoz do Beograda, ili nešto slično. Problem je i sa dokumentima. Ostala su im u zemljama zapadne Evrope. Problem je sa smeštajem, sa novcem, sa... Veliki broj organizacija sada u Srbiji radi pravnu, socijalnu i psihološku pomoć tim ljudima. Međutim, zaista niko se još nije pojavio da može da im omogući da prenoće negde. Ne postoji institucionalna mreža da kada bolestan čovek dođe bez dokumenata, da može da ode da se leči. Ti ljudi su zaista prepušteni sami sebi. Kancelarija za readmisiju na beogradskom aerodromu je otvorena već dve godine s tim što prve godine faktički nije ni radila. Radio je samo jedan čovek kada stižu čarter letovi, koji je zaista bio ljubazan, ali sem njegove ljubaznosti ili pamfleta koji ste dobijali od Ministarstva za ljudska i manjinska prava, vi ništa drugo niste dobijali. Dosta ljudi je jednostavno prošlo pored te kancelarije za readmisiju a da je nije ni primetila u svoj toj nervozi, žurbi da se sklone odatle. Drugo mesto na kojem mogu da se obrate je zgrada SIV-a br.2 gde se nalazi kancelarija za readmisiju u koju isto tako ne mogu ući bez lične karte. Tako da oni koji su bez dokumenata ostaju bez dokumenata, bez informacija o recimo drugim organizacijama u Srbiji, koje bi im mogle pomoći oko dokumenata. Jednostavno su izgubljeni. Ono što je još primetno to je da kada pitate gde se nalaze ljudi koji su deportovani, niko ne zna. Dosta njih se ne vraća na svoje stare adrese. Pogotovo ljudi sa Kosova koji ne mogu i ne žele da se vrate dole. Oni se jednostavno izgube u Srbiji. Ne postoji neka evidencija o tome gde su otišli. Sa njima se samo uradi policijski razgovor oko njihovog identiteta kada dođu u Srbiju, i to je manje-više sve. Ne postoji način da recimo prevedu dokumenta za decu. Da, recimo, država uzme na sebe obavezu da deci koja su bila u školama negde u zapadnoj Evropi, plati nostrifikaciju diploma i da oni onda mogu upisati regularne škole. Ako vi nemate novca da platite nostrifikaciju diploma i prevod, vaše dete ne može ići u školu. Dete koje ne pođe odmah u školu obično se više i ne uključuje u obrazovni sistem. Veliki broj romske dece koji je išao u škole npr. Švedske, ako mu ovde nije omogućeno da odjednom nastavi sa školovanjem, jednostavno posle više i ne pokušava. Takođe je problem što se ta deca koja žele da nastave školovanje vraćaju razred ili dva razreda unazad. Tako da ako je završio treći razred u Švedskoj, oni ga ovde vrate u prvi razred. On ima devet ili deset godina a u prvom je razredu i, naravno, oseća se glupo i smešno i rešava da napusti školu. Da, veliki broj dece, pogotovo ona koja su rođena u zemljama zapadne Evrope, ne govore srpski jezik. Pričaju romski jezik ili jezik zemlje iz koje dolaze. To je takođe problem. Vi zvanično imate romske asistente u školama Srbije. Zvanično. Međutim, u školama retko možete da ih nađete, zaista retko. Možete da ih nađete, recimo, tamo gde je smeštena velika populacija romske dece. To su jedna ili dve škole. Ali ne možete ako romsko dete bude deportovano u Čačak, u Čačku ne postoji romski asistent. Ako dete zna švedski i romski jezik, može samo da napusti školu. Ili ga, recimo, majka i otac uče jeziku, ali to opet nije dovoljno da može da prati regularno školstvo.

Da li ljudi deportovani iz zemalja zapadne Evrope onda odlaze u neki od kolektivnih centara?


Ne, oni ne mogu ići u kolektivne centre pošto po stavu gospodina Dragiše Dabetića, komesara za izbeglice - oni kada su jednom prešli državnu granicu, po povratku se više ne tretiraju kao raseljena lica. To je zaista veliki problem. Oni jesu raseljena lica, oni ne mogu da se vrate na Kosovo, međutim nemaju pristup kolektivnim centrima i to je razlog zašto ih možemo naći ispod Gazele, zašto ih možemo naći u drugim neoficijelnim kolektivnim centrima, bez ikakvih dokumenata, bez zdravstvenog osiguranja. Te žene, kao i druge romske žene u drugim neoficijelnim centrima, čak se porađaju u tim šatorima u kojima žive. Tako da je to zaista veliki problem kome jako malo ljudi poklanja pažnju. Nažalost, daje se alibi zemljama zapadne Evrope sa tim svim nevladinim organizacijama u Srbiji koje pružaju pomoć. One pružaju pravnu i psihosocijalnu pomoć, ali je jako diskutabilan broj ljudi kojima su pružili pomoć. I zaista se čini da samo daju alibi zemljama zapadne Evrope. I kažu: ’’Evo, u redu, kada se vrate dobiće neku vrstu pomoći’’. Njima zaista nije omogućeno čak ni da prespavaju u slučaju da nemaju gde da borave. A da ne govorim o nekim materijalnim pomoćima, jednokratnim, ili bilo čemu što može tim ljudima da pomogne, na primer, prvu kiriju da plate. Ta deca deportovana, koja su, recimo, nosila naočare u zemljama zapadne Evrope, proteze, ovde nemaju zdravstveno osiguranje i niko više ne prati njihov rast, razvoj, bilo šta. Nezaposlenost u Srbiji je, po zvaničnim statistikama, 27 posto. Sad vi dovedete tu ljude koji se zvanično vode da rade, koji rade u propalim firmama, a ne primaju platu. Tako da je ta stopa nezaposlenosti jako velika. I dosta veća od tih 27 zvaničnih posto. I sad dodajte ljude koji su deportovani i zamislite njihovu mogućnost nalaženja posla. Najveći problem je zaista što deca prekidaju školovanje i što su ovde bez ikakve zdravstvene zaštite. Priča se o mreži koju treba da napravi vlada Republike Srbije sa drugim organizacijama kao što su škole, centri za socijalni rad, biroi za zapošljavanje... Međutim o tom formiranju mreže se priča već tri godine, a ona čak nije u budžetu za narednu godinu. Nema goreg nego kad bolestan čovek doleti na surčinski aerodrom i tu je jednostavno kraj brige svih ljudi za njega. Jer ne postoji mreža, da se prihvati bolesnik i da se odvede gde već treba.
 
Da li možete da objasnite razliku između izbeglica i interno raseljenih lica?


Izbeglice su oni koji su došli za vreme rata iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Oni su po dolasku ovde dobijali izbegličke lične karte i sa izbegličkim ličnim kartama su imali, ako su bili u izbegličkim kolektivnim centrima, regulisano boravište. S tim su imali i zdravstvenu zaštitu. Međutim, ta zdravstvena zaštita je podrazumevala onu osnovnu zdravstvenu zaštitu. Oni nisu s tim mogli da menjaju dioptriju na naočarima ili nešto tako. Znači, to se tretiralo kao, zaboga, luksuz. One izbeglice koje su već petnaestak godina ovde u Srbiji, za njih se sada grade stanovi. Znači, trebalo je da budete petnaest godina negde u kolektivnom centru, koji isto podrazumeva jednu sobu za celu porodicu, bez obzira na to što se možda radi o višegeneracijskoj porodici. Za njih se sada grade stanovi za socijalno stanovanje. Međutim, jako je diskutabilna cena koju će oni morati mesećno da plaćaju za te stanove. Neki od njih su dobili stanove od nekih nevladinih organizacija, međunarodnih. Interno raseljena lica su lica koja su došla u Srbiju nakon 1999. godine. I oni se isto nalaze u kolektivnim centrima koji su u samom startu zaista bili jako loši. Jer i ono što je bilo napuštenih zgrada, objekata… tu su useljene izbeglice iz Hrvatske, iz Bosne i Hercegovine, tako da za ovaj drugi talas raseljenih ostalo je zaista malo slobodnog mesta. Tako, recimo, ’’Vila Maričić’’ koja zaista očajno izgleda, je bila napuštena bolnica, deset godina prazna, ruinirana, i tu su useljeni raseljeni sa Kosova. Raseljenih sa Kosova je u Srbiju došlo skoro 280.000. Srbija još uvek ima problem sa izbeglicama i tim zatvaranjem kolektivnih centara. Oni su mahom svi zatvoreni. U okolini Čačka ih je bilo osam do pre par godina, sad više nema nijednog. Čak su i invalidi morali da napuste kolektivni centar. Raseljeni se nalaze u kolektivnim centrima oficijalnim i neoficijalnim. Oficijalni imaju plaćenu struju, vodu, komunalije i obrok dnevno. Neoficijalni kolektivni centri se samo jednostavno vode kao neoficijalni kolektivni centri. I taj se narod snalazi sam kako zna i ume. Takođe je problem na Kosovu. Oni koji nisu želeli da napuste Kosovo, a morali su napustiti svoje domove, oni su došli u veće enklave kao što je Gračanica. Tako da u Gračanici imate interno interno raseljena lica koja opet nigde nisu. Nisu došli u Srbiju da bi bili raseljena lica, znači na teritoriji Kosova su, a opet nisu u svojim domovima, ne mogu da se vrate u svoje domove nego jednostavno tu čekaju neke bolje dane. To čekanje je jako dugo. Okolnosti nikom ne idu na ruku zaista, jer čuli ste iz razgovora s ljudima u kolektivnim centrima – oni su nekada primali higijenske pakete i hranu. Toga više nema. Znači oni dobijaju pola vekne hleba po osobi i pola kilograma nečeg kuvanog ili jednu konzervu za ceo dan. Tako da je situacija sve gora i gora. Mene zaista zadivljuje njihov optimizam kada oni uvek pričaju o tome da će se iseliti, da će dobiti nešto bolje. Zaista se divim tom njihovom optimizmu.

Šta konkretno može da se uradi da bi se pomoglo tim ljudima?


Prvo mora da postoji želja i volja vlade da im pomogne. Jer zaista to što se priča da nema novca, da nema para u budžetu republike... Naselje Jaša Tomić kada je poplavljeno, urađeno je ponovo za šest meseci. A vi imate izbeglice u kolektivnim centrima koje su provele petnaest godina do zatvaranja kolektivnih centara. Raseljena lica su već osam godina tu. I zaista, ne vidi se volja države da njima omogući bolji smeštaj. Jaša Tomić je naselje u Vojvodini koje je poplavljeno pre dve godine i popravljeno za šest meseci. Ljudi su se uselili u nove kuće. Tako nešto se ne dešava raseljenima. Njima niko za šest meseci ne gradi kuće. Romima raseljenima takođe niko ne gradi kuće. Kolektivni centri su ili srpski ili romski. Oba su podjednako loša s tim što Romi žive i u neoficijalnim, gde žive u šatorima, i tu provode i leto i zimu, ili u metalnim kontejnerima koji su veličine 2.8x3m ili 3x5m. Cela porodica je smeštena u tom jednom kontejneru. Taj kontejner je sve što imaju. Neoficijalni kampovi često nemaju WC, nemaju mokri čvor, nemaju vodu. Struju kradu. Zaista zakače se na neku banderu, ako imaju sreće da se nalazi u blizini kampa, i odatle uzimaju struju i imaju je dok god je uključena ulična rasveta. Dakle, noću. I niko se zaista ne smatra odgovornim ili pozvanim da njima obezbedi neki smeštaj, montažni objekat, bilo šta. Ako je problem u Beogradu sa mestom gde je skupo zemljište, ne može taj problem biti u svim gradovima. Imate mnogo romskih kolektivnih centara gde ljudi žive ogroman broj godina pod najlonima.

Da li bi i kako bi rešavanje njihovog statusa pomoglo?


Pa pomoglo bi im puno. Takođe bi pomoglo i drugima u radu sa njima. Vi zaista primetite veliki napredak u njihovom odnosu prema vama kad oni vide da je neko za njih nešto učinio. To više nisu ljudi koji su odbojni, nisu više ljudi koji su mrzovoljni i neraspoloženi, već zaista vidite u njima veliki, veliki pomak. Kažu da je adresa glavna stvar za dobijanje lične karte i da bez adrese ne mogu prijaviti boravak i uzeti dokumenta. U drugim državama je to regulisano tako što su prijavljeni na Centar za socijalni rad ili Crveni krst ili nešto... Tako da imate na jednoj adresi stotinu ljudi. Data im je adresa da bi mogli da ostvare svoj status. U Srbiji imate mnogo takvih ljudi. Niko ne zna tačan broj ljudi koji nema nikakav status, koji zvanično ne postoje. Najveći problem je kada smo pričali sa, recimo, Kancelarijom za romsku integraciju u Beogradu. Oni kažu da im je najveći problem kada u romskom kampu umre dete koje nije prijavljeno. Tada se za dan izvrši upis. Tada se za dan dobije i izvod iz knjige rođenih i izvod iz knjige umrlih... Ali opet, recimo, traže dokaz da je izvod iz knjige rođenih baš za to dete koje je umrlo. I onda za dan možete sve. Jednostavno, zaista je veliki manjak volje ljudi da to urade. Ne postoji sistem koji kontroliše matične službe da one rade sve po istim pravilima... Jednostavno da se izbeglim licima olakša pristup matičnim službama, da se smanji ta dokumentacija, da se smanji dokumentacija za dobijanje dečijeg dodatka, da se smanji dokumentacija za dobijanje socijalne pomoći. Svaki put kada u Srbiji želite bilo šta da uradite, vi mora da imate izvod iz knjige rođenih mlađi od tri meseca ili od šest meseci. To znači da svaki put kada hoćete da konkurišete za bilo šta, mora da nabavite izvod iz matične knjige rođenih. Izvod iz knjige rođenih, u zavisnosti od opštine, različito košta. Ali je cena, recimo, od sto dinara do trista dinara. Raseljeni zvanično, znači oni koji imaju raseljeničke legitimacije, treba da plate 30 posto. Većina matičnih službi u Srbiji nikada nije čula da oni treba da plate 30 posto cene. I kada vi zaposlenom u matičnoj službi kažete: ’’Pa dobro, ali on je raseljeno lice, on treba da plati manju cenu’’. Oni kažu ne, nikada nisu čuli. Ne postoji sistem kontrole matičnih službi na nivou države kako bi se one ponašale isto.

Koje je moguće rešenje za problem smeštaja tih ljudi? Koja bi strategija mogla da se primeni?


Pa mi smo ranije u Srbiji imali sistem socijalnog stanovanja. Socijalno ugrožene porodice su dobijale stanove. Ne da plaćaju rentu mesečno ili nešto, nego su zaista dobijale stanove. To je jedno od mogućih rešenja. Ali opet da bi se prijavili za tako nešto oni moraju imati dokumenta. U državi ne postoji volja da se njima omogući lakši pristup dokumentima. Sve prolazi mimo ljudi koji su bez dokumenata. Šta god da se dešava, bilo kakva pomoć, bilo šta, to sve prolazi mimo njih. Najosnovnije je da oni budu upisani u matične knjige, da oni dobiju svoju dokumentaciju, da oni imaju pristup službama socijalne pomoći, a kada to dobiju, da se onda ide u rešavanje stambenog pitanja. U svim kampovima je ljudima najbitniji smeštaj. Oni zaista jesu gladni i oni zaista nemaju šta da jedu, ali oni se nadaju da kad bi samo imali bolji smeštaj, kada samo ne bi živeli po pet-šest članova porodice u jednoj prostoriji, da bi im bilo malo bolje. Dakle, izbeglice je trebalo da provedu petnaest godina u kolektivnim centrima da bi dobili socijalne stanove... U kolektivnom smeštaju su zaista ostali oni koji nigde ništa nisu imali. Ako i ovi ljudi treba da provedu još osam godina u ovakvim uslovima ja se bojim da... videli ste decu bosu i golu u kampovima. Deca su bolesna, veliki broj dece ima astmu. Deca provode zimu pod šatorima i u kontejnerima. Ako oni treba još osam godina da provedu tako da bi nekom palo na pamet da im nešto sagradi, a onda ko zna koliko dugo će da useljava tu bolesnu decu... mislim, to je zaista strašno. I ti stanovi koji se rade za izbeglice, to rade međunarodne organizacije uz pomoć lokalne samouprave. Dakle, to opet ne radi Republika Srbija.
Error: The expand/collapse plugin requires that both parameters (id,title) are used.

This is a captcha-picture. It is used to prevent mass-access by robots. (see: www.captcha.net)
:
(*):
(*):
 
  • September 22, 2017, 10:33 am - Felipecer

    international pharmacy
    <a href="http://canadianpharmacyrxbsl.com/">canadian online pharmacies</a>
    best online pharmacies canada
    <a href=http://canadianpharmacyrxbsl.com/?metformin-problems>metformin problems</a>
    prescription drug price comparison
    <a href="http://canadianpharmacyrxbsl.com/?how-long-does-prednisone-stay-in-your-system">how long does prednisone stay in your system</a>

  • September 22, 2017, 2:02 am - Felipecer

    us pharmacy no prior prescription
    <a href="http://canadianpharmacyrxbsl.com/">canadian pharmacy</a>
    online pharmacy no prescription needed
    <a href=http://canadianpharmacyrxbsl.com/?furosemide-20mg>furosemide 20mg</a>
    legitimate canadian mail order pharmacies
    <a href="http://canadianpharmacyrxbsl.com/?ciprofloxacin-eye-drops">ciprofloxacin eye drops</a>

  • September 21, 2017, 8:22 pm - Felipecer

    canadadrugs.com pharmacy
    <a href="http://canadianpharmacyrxbsl.com/">canadian drugs</a>
    pharmacy without dr prescriptions
    <a href=http://canadianpharmacyrxbsl.com/?what-is-viagra>what is viagra</a>
    canadian pharmacy
    <a href="http://canadianpharmacyrxbsl.com/?prednisone-withdrawal-symptoms">prednisone withdrawal symptoms</a>

  • September 21, 2017, 12:10 pm - Felipecer

    cialis canadian pharmacy
    <a href="http://canadianpharmacyrxbsl.com/">canadian pharmacies shipping to usa</a>
    pharmacy prices
    <a href=http://canadianpharmacyrxbsl.com/?azithromycin-coverage>azithromycin coverage</a>
    global pharmacy canada
    <a href="http://canadianpharmacyrxbsl.com/?clonidine-uses">clonidine uses</a>

  • September 20, 2017, 8:45 am - GeraldTep

    online prescription drugs
    <a href="http://canadianpharmacyrxbsl.com/">canadian pharmacy</a>
    prescription cost comparison
    <a href=http://canadianpharmacyrxbsl.com/?does-doxycycline-treat-sinus-infections>does doxycycline treat sinus infections</a>
    canadian online pharmacies
    <a href="http://canadianpharmacyrxbsl.com/?propranolol-side-effects">propranolol side effects</a>

  • September 9, 2017, 7:38 pm - RalphTet

    other cialis uses
    <a href="http://cialisxrm.com/">cialis generic</a>
    cialis 50 mg ne kadar
    <a href=http://cialisxrm.com/>buy generic cialis</a>

  • March 21, 2017, 3:37 pm - Wayneesorn

    <a href=http://buycheap3cia.com/>cialis online </a>

  • August 8, 2009, 11:54 am - CISTI KOSOVARI

    situacija u srbiji je opisana realno tacno onako kako jeste.Ja sam takode azilant u svedskoj 2 godine .Dolazim sa Kosova i prilozila sam 50 dokumenta de dokazujemo indetitet mene i moje porodice i naseg rodenja i boravka na Kosovo.Nazalost te dokumente niko ni ne gleda sad sad je cilj samo deportovati ljude u zemlji koja ih prihvata to jest u Srbiji iako tamo necemo imati nista.Srbija nam nece dati ni smestaj ni pomoc za nasu decu a zasto zato sto kad smo presli granicu i dosli u Svedsku mi od tog trenutka izgubili smo svako pravo kao raseljena lica sa Kosova.Ja imam sina koji je bolestan koji zahteva lekarsku pomoc i lekove koji su mu neophodni svakodnevno njegova bolest se ne moze izleciti samo se moze odrzavati pomocu lekova.Pitam se kako cu ja odrzati svog sina u zivotu ako nemam posla kojim mogu da obezbedim novac da sinu kupim lekove jer se ta medicina kupuje ne mozes je dobiti na recept u apoteku.Ja sam jedno dete izgubila na Kosovu a budem li bila deportovana u Srbiju ja cu izgubiti i ovo dete.Ja stvarno neznam zasto nas prihvataju ako nam ne mogu pomoci.Zasto se sve ovo radi samo zato sto oce u Evropsku uniju da ljudi koji imaju sve moze bez viza da dodu i setaju po Evropi a ljudi koji su izgubili sve na Kosovu zbog toga ce patiti i biti vraceni tamo de nemaju nista de nemaju smestaj i de nece imati prava ni na lecenje koje je neophodno da bi opstali u zivotu.U ovom tekstu o kome komentarisemo sve je receno istinito mi koji cemo biti deportovani necemo imati nista.A advokati rade za migraciju jer ih ona placa.Svaka cast pojedinim advokatima koji hoce da pomognu ali i oni su mozda nemocni samo zato sto je potpisano da nas Srbija prima.

  • July 9, 2009, 8:04 pm - HEJ DÅ

    Sto se tice advokata u Svedskoj to je katastrofa, na prvom mestu nijedan od takvih advokata koje dodeli emigracija nezele da ti pomognu nego samo zele da sto vise informacija izvuce od tebe i sto vise dokumenta to jest indititet da bih docarao pricu narucilocu posla tjs emigracionom zavodu za strance .
    Ja sam na azilu u Svedskoj 3 godina imam 6 negativa i samo cekam dan kad ce da me deportuju za Srbiju ,najveci je problem zasto za Srbiju kad ja dolazim sa teritorije Kosova sto me ne deportuju na Kosovu ,tokom celog procesa oni meni nisu verovali da ja dolazim sa Kosova bez obzira sto sam ja njima putem dokumenta dokazao da sam do poslednjeg dana ziveo na Kosovu to jest dostavio sam im preko 30 dokumenata svi dokumenti su izdati od strane umnika i Republike Kosova i oni mene deportuju u Srbiju sa jednim jedinim razlogom da Srbija nije priznala Kosovo i da smo mi i dalje drzavljani Srbije a bez obzira sto je Svedska priznala Kosovo i sto kosovske albance deportuju na Kosovu pa i ti Kosovski albanci su drzavljani Srbije sto njih ne deportuju u Srbiju .
    Svedska maksimalno koristi takvu situaciju izmedju Kosova i Srbije i sve srbr ,rome i albance deportuju tamo gde im zadnje mesto boravka sem Srbe i Rome njih deportuju u Srbiju i ako im je zadnja adresa bila Kosovo,jednostavno nema vise azila za taj narod sa Kosova za Srbe i Rome jer ih niko nece u Evropi
    Meni je licno rekao advokat koga sam licno finansirao kad je pogledao moje dokumente i odluku iz migracionoga suda da jednostavno nisam imao srece da je moj slucaj resavala gospodja koj mrzi strance i da sam zbog toga dobio negativ .
    Ja sigurno tvrdim da vise Svedjani ne resavaju slucajeve pojedinacno nego resavaju grupno i donose zakljucke na osnovu drugih trazioca azila koji se stvarno lazno predstavljaju da su sa Kosova i ugrzavaju nas izbeglice sa Kosova a u vecini slucajevima takve porodice koje se predstavljaju lazno da su sa Kosova oni dobijaju boravisnu dozvolu u Svedskoj ,u poslednje tri godine u mojoj oblasti koja je velicine Kosova ima oko 20-tak porodice sa Kosova od tih 20 porodica su samo 4 porodice sa Kosova a ove druge su iz Srbije ,nazalost od tih 4 porodica 3 porodice su vec deportovane a ove lazne porodice jos borave u Svedskoj pa stvarno su Svedjani blesavi i nemamju pojma sta rade .
    A sto se tice prihvatnih centara u Srbiji za povratnike readmise uslovi su katstrofa u barakam postoje zmije .zabe .misevi .nema tople vode toalet se nemoze koristiti takav je barem centar u Zitoradji gde je jedna porodica smestena iz Svedske covek je morao da napusti smestaj i potrazi smestaj kod rodjaka ,pored toga nema vise status izbeglice nece da ga prihvati ni jedan kolektivni centar pa je mislim da je to katastrofa za Srbiju ja mislim da jos 20 godina nece uci u EU

  • June 18, 2008, 4:09 pm - rm

    Kao sto sam i mislio, upravo mi je pre par dana jedna zena rekla da advokat ne zastupa osobu koja trazi azil vec zastupa migracioni ofis. Dakle, prvo se kod advokata ide na intervju i ako on nije zadovoljan onda dodatni intervju kod migracionog ofisa. Dakle, 90 procenata advokat odlucuje da li ce neko dobiti dozvolu da ostane u Svedskoj. Dakle, advokat je taj koji se dernja na Ruse: sta ces ovde, idi natrag! itd itd.
    jos informacija na: http://sweden.indymedia.org/newswire/display/86408/index.php

  • June 4, 2008, 10:42 am - rm

    Pa ja bih se malo distancirao od ove organizacije, zbog njihovog pomaghanja ljudima da dodju do dokumenata koji vlastima potvrdjuju njihov identitet. Nisu naveli koliko je njih, od tih kojima su nabavili dokumente, dobilo azil (siguran sam da nije niko, poneko dobije pravo da ostane u svedskoj neko vreme cak i par godina ali niko ne dobija azil) a koliko je proterano natrag.
    dakle, fora je u tome da neke ljude vlast ubedi da je bolje da dostave dokumenta ne bi li vlast utvrdila njihov identitet, ali ta dokumenta kasnije vlast koristi da ljude protera natrag.
    advokati su takodje dati od strane migracione sluzbe tako da oni ne rade za klijenta vec za onog ko im namesta posao. jedan Somalijac mi je nedavno rekao da su mu uzeli natrag boravisnu dozvolu, da su mu zamenili advokata i da ce ponovo preispitati njegov slucaj. dakle, advokate postavlja i smenjuje migraciona sluzba i takvi advokati ne rade za klijenta.
    Dobro je opisala situaciju u Srbiji oko proteranih osoba, ali sumnjam da to moze da utice na svedsku vlast, cak i da se objavi negde.