Ivan Zlatić: PONOVO ZAJEDNO!

Treća Srbija

PONOVO ZAJEDNO!

Ivan Zlatić

Z magazin broj 3

Ono što je do pre par meseci izgledalo kao rutinska nezainteresovanost vlade za marginalizovane društvene grupe od kojih ne može očekivati političku korist, ili bar kao tipično "tranzicijsko" žrtvovanje najugroženijih da bi se srednja klasa privolela na podršku nepopularnim reformama, danas dobija sve jasniji oblik nacionalističkih ucena kakve pamtimo iz Miloševićevih dana - sa teritorijom kao ciljem, i hiljadama izbeglih kao taocima. Ovaj put, međutim, ucenjivači imaju otvorenu podršku zapadnoevropskih zvaničnika.

Na potpisivanje sporazuma o viznim olakšicama 18. septembra ove godine u Briselu, ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić otputovao je sa porukom: "Idem da nam donesem Beli šengen!" Cenu za ovu pogodnost - istovremeno potpisivanje sporazuma o readmisiji - ministar nije ni pomenuo, niti su ga novinari podsetili na preko sto hiljada deportovanih izbeglica i raseljenih – pretežno Roma sa Kosova – koje će Srbija, u zamenu za vizne olakšice svojim građanima, primiti nakon 1. januara 2008. godine. Srpska srednja klasa, koja je poslednjih petnaest godina provela u krugu od trista kilometara, izlazak iz karantina bez sumnje smatra pravičnom, i nadasve zakasnelom nagradom za smenu antizapadnog režima Slobodana Miloševića, te ne želi da sluša diskusije o etičnosti svog povratka u porodicu evropskih naroda, a još manje da čuje kako u čitavom poslu bilo ko osim "nas" zaslužuje poziciju žrtve. Estetski gledano, izgubljeni pogledi romske dece koja treba da nastave školovanje u zemljama čiji jezik ne govore, ne uklapaju se sa razdraganim evropskim osmehom zabludelog bledolikog naroda koji je napokon uspostavio komunikaciju sa Tvrđavom.

VIŠE OD IGNORANCIJE?
Istog 18. septembra, koleginica Marija Simović i ja smo, kao predstavnici Švedskog odbora za izbeglice iz bivše Jugoslavije, učestvovali u radu konferencije o problemima readmisije, zajedno sa drugim predstavnicima nevladinog sektora, te predstavnicima Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku - pomoćnikom ministra Bojanom Anđelkovićem i savetnikom Vladimirom Cucićem. Predstavnici ministarstva su najavili izradu strategije za rešavanje problema deportovanih po sporazumu o readmisiji, čiji se masovni dolazak u zemlju toga dana očekivao za manje od četiri meseca. Zvuči utešno, za one koji ne znaju da samo pisanje državne strategije u Srbiji uglavnom traje preko godinu dana, čemu treba dodati i pripremnu fazu formiranja radne grupe za pisanje strategije, u koju treba da se uguze svi državni činovnici, stranački poslušnici i nevladini neaktivisti alavi na fondove za njenu implementaciju, ili nameštenje u budućoj vladinoj agenciji čije će osnivanje strategijom biti preporučeno.

Radna grupa za pisanje strategije o deportovanima, do trenutka zaključenja ovog teksta još uvek nije osnovana.

Takođe treba imati u vidu da strategije ne stupaju na snagu čim se napišu, već nakon usvajanja u parlamentu, tako da će "strateško" zbrinjavanje deportovanih morati da čeka na red među desetinama tranzicionih zakona čije hitno usvajanje očekuju i srpska javnost, i Evropska unija. Primera radi, Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije, za čije usvajanje su birači u Srbiji bili kudikamo više zainteresovani nego za probleme deportovanih, završena je februara 2005. godine, a usvojena u parlamentu tek decembra iste godine.

Poseban problem je što će neefikasnost državnih strategija usvojenih u Srbiji nakon 5. oktobra, uskoro ući u narodne poslovice - ako ne želite da rešite neki problem, napišite strategiju! Ili možda neko vidi neki konkretan učinak Strategije za smanjenje siromaštva (usvojena oktobra 2003. godine), ili pomenute Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije?

Najveći problem je, naravno, novac!

Ukoliko planira da ispoštuje Zakon o budžetskom sistemu Republike Srbije (a, kao građanin Srbije se nadam da planira!), Ministarstvo u najoptimističnijoj varijanti neće moći da obezbedi sredstva za implementaciju strategije do 1. januara 2009. godine, jer se novac za primenu nedovršenog dokumenta svakako neće (i ne sme!) naći u budžetu za 2008. godinu.

Realnija varijanta bi izgledala ovako - ako Ministarstvo i oformi radnu grupu pre zimskog raspusta, i ako ona krene sa radom odmah nakon srpske nove 2008. godine, i pritom uloži poseban napor da završen dokument preda Vladi do kraja 2008. godine, a Vlada ga usvoji već nakon srpske nove 2009. godine, strategija će se kiseliti u parlamentu bar do jesenjeg zasedanja, dakle možda, i samo možda će novac za njenu implementaciju napokon biti izdvojen u budžetu za 2010. godinu.

I to sve samo ako ne bude prevremenih izbora!

Na ove primedbe, pomoćnik ministra Anđelković mi je na konferenciji 18. septembra sa osmehom odgovorio da izdvajanje budžetskih sredstava za pomoć deportovanima nije vezano za implementaciju strategije, i da će određena, mada, naravno, nedovoljna sredstva za ove namene svakako biti obezbedjena budžetom za 2008. godinu - kroz redovno finansiranje institucija koje se bave ovim poslovima.

Tek sa ovakvim objašnjenjem više ništa nije jasno.

Ako u Srbiji postoje institucije koje će pomoći deportovanima, i ako će im budžetom biti obezbeđen deo sredstava za tu namenu, čemu onda strategija? Zašto bi se novac trošio na pisanje dokumenta o rešavanju problema za čije rešavanje već postoji mehanizam, ali nema dovoljno sredstava?

Samo zbog nečije stolice u radnoj grupi?

Samo da bi se zaključilo da je problem tol’ko zajeban da nam za njegovo rešavanje treba agencija?

Samo da bi postojao izgovor da se rešavanje otegne u nedogled, a govorimo o problemu koji zahteva hitno, to jest HITNO delovanje. Porodice koje će od 1. januara 2008. godine u stotinama početi da dolaze u Srbiju, najčešće neće imati gde ni da provedu prvu noć!

Gospodin Anđelković je na moje primedbe još dodao da se kasnije, nakon što strategija bude usvojena, sredstva za njenu implementaciju mogu obezbediti i rebalansom budžeta.

Podsetio sam ga da je Memorandumom o budžetu za 2008. godinu, koji je Vlada letos usvojila, već predviđeno da se u narednoj godini sredstva za socijalna davanja smanje sa 15,3% na 14,5% BDP, što je najveće smanjenje neke budžetske pozicije u odnosu na 2007. godinu. Ako tome dodate i plan ministra Dinkića da sva društvena preduzeća koja se do kraja 2007. godine ne privatizuju u redovnoj proceduri, u narednoj godini proda kroz stečaj (što između ostalog znači da se otpremnine otpuštenim radnicima verovatno više neće isplaćivati kroz socijalne programe na teret kupca, već će i one ući u tesnih 14,5% BDP), zaista je neverovatno sa koliko neozbiljnosti srpska vlada dočekuje 1. januar 2008. godine.

Pomoćnik ministra je na ovo samo slegao ramenima i rekao da je njegova služba ministarstvu finansija dostavila svoje potrebe za 2008. godinu, i da on ne može da utiče na to koliko će im sredstava Vlada odobriti.

I kao da sve ovo već nije dovoljno perverzno, jedan Nacrt strategije za reintegraciju povratnika na osnovu sporazuma o readmisiji već postoji!!! Finansiralo ga je nekadašnje Ministarstvo za ljudska i manjinska prava SCG, završen je 2006. godine, nemam pojma da li ga je Vlada ikada razmatrala, a jednu NVO damu je na konferenciji 18. septembra posebno interesovalo da li će u radnoj grupi za pisanje nove strategije biti ljudi iz stare radne grupe. Naravno da hoće, kad im je učinak u potpunosti na nivou Vladinih očekivanja.

Čudim se, naime, kako je moguće da, posle 32 godine života u Srbiji, u Anđelkovićevom sleganju ramenima nisam video nešto više od ignorancije.

ZLOČIN S PREDUMIŠLJAJEM
Povodom ratifikacije sporazuma o readmisiji, šef vladine Službe za ljudska i manjinska prava Petar Lađević je 29. oktobra 2007. godine u izjavi datoj RTS-u naročito istakao da povratnici iz zemalja Evropske unije neće moći da se vrate u svoja prebivališta na Kosovu, što je još jedan dokaz da se na Kosovu ne poštuju manjinska prava - dokaz koji treba razmotriti prilikom donošenja odluke o konačnom statusu. O zbrinjavanju povratnika, Lađević je samo rekao da Vlada za njih para nema. Naravno da nema, jer se nije ni potrudila da ih obezbedi - ne iz nemara, već sa jasnom namerom da povratnici ostanu što više gladni, bosi, bez krova nad glavom, jer će samo tako biti dobri taoci u sledećoj rundi kosovskog ciklusa.

Kao što je nekada Milošević uticao na ishod rata držeći stotine hiljada albanskih talaca na granici sa Makedonijom, tako danas Koštunica koristi moguću humanitarnu katastrofu za ispunjenje svojih nacionalističkih ciljeva. Razlika je samo u tome što su 1999. godine albanske izbeglice faktički bile u vlasti Miloševićeve vojske i policije, i međunarodna zajednica zaista nije imala kud nego da pristane na ucenu. Danas se, međutim, ista ta međunarodna zajednica kurtališe izbeglica tako što Koštunicu snabdeva taocima, dajući mu usput gratis Beli šengen, kako bi imao čime da zadovolji i onaj narastajući deo javnosti koji smatra da natezanjem oko davno izgubljenih teritorija Srbija samo još više gubi snagu i vreme za reforme koje bi je sledeće, a ne one tamo godine mogle odvesti u predsoblje Evropske unije.

Prošlogodišnja krađa referenduma za Ustav Srbije naočigled OEBS-a, Saveta Evrope i drugih međunarodnih misija u Srbiji, jasno je pokazala da EU novim vlastima u Srbiji toleriše sve ono zbog čega je Milošević devedesetih smatran diktatorom u svojoj zemlji. Prepuštanje povratnika na milost i nemilost Koštuničinim nacoškim strategijama, jedinim koje se u Srbiji zaista primenjuju, govori da se sa "demokratskim" liderima sarađuje i u onome zbog čega je Milošević proglašavan kasapinom sa Balkana. Građani i građanke Srbije, i dalje zainteresovani samo za demokratizaciju države i društva, mogu jedino da zaključe da su se 5. oktobra 2000. godine, njihovi trajni interesi sasvim slučajno podudarili sa dnevnom agendom onih zemalja u čiju demokratičnost smo bili toliko zagledani.
Naravno, uvek ima onih koji će reći da je uvlačenje u guzicu srednjoj klasi zapravo vrhunac demokratije, ali i u toj disciplini jadni Sloba sve šije za tri dužine.

Sarkozi ga prati u stopu.

Ivan Zlatić je novinar, aktivista Unije radnika-akcionara i Freedom Fighta.
Error: The expand/collapse plugin requires that both parameters (id,title) are used.

This is a captcha-picture. It is used to prevent mass-access by robots. (see: www.captcha.net)
:
(*):
(*):