Ivan Zlatić: O duhovima i ljudima

Pesmu kao što je 'God Save The Queen' ne pišete zato što mrzite engleski narod.
Takvu pesmu ćete napisati zato što ih volite, i muka vam je da ih gledate ponižene.
Džoni Roten 2000. god, sa 24 godine zakašnjenja


Prolog
I sam se gnušam prologa, fusnota, pogovora i sličnih proteza, ali kako inače sledi tekst o nesavršenosti, dozvolićete par nakalemljenih napomena.

Z magazin od ovog broja počinje sa objavljivanjem serije intervjua na temu ’’Suočavanje s prošlošću’’, u okviru koje će različite ličnosti iz društveno-političkog i privrednog života Srbije govoriti o svojim putevima i stranputicama kroz raspad realnog socijalizma, uspon nacionalizma i obećanu tranziciju ka demokratiji. Ovi intervjui će, nadamo se, pomoći da se makar delimično rasvetle pojedini aspekti burnog razdoblja od kraja osamdesetih godina prošlog veka do danas, aspekti o kojima se u srpskoj javnosti veoma retko govori.

Na žalost, pristup suočavanju sa prošlošću se u našoj javnosti kreće skoro isključivo u začaranom trouglu između zataškavanja zlikovačke prirode raznih ’’bivših režima’’, pravdanja ’’naših’’ zlikovaca raznim boljim budućnostima i istorijskim nepravdama, te nekritičkog okrivljavanja ’’naše’’ strane za sve loše što se desilo na bilo kojoj strani bilo kog fronta. Pokušaj da izađemo iz ovog trougla je jedan od razloga zašto smo odlučili da serija ’’Suočavanje s prošlošću’’ započne tekstom koji sledi, nekom vrstom suočavanja sa suočavanjem.

Drugi razlog je to što smo smatrali pristojnim da ciklus ne baš prijatnih samoispitivanja, kakva očekujemo od svojih sagovornika, započnemo ličnim primerom.

Dakle, moje ime je Ivan Zlatić. Imam 33 godine, po zanimanju sam ćata u državnoj službi, za ovaj kontekst nebitno kojoj. Po pozivu sam aktivista. Muvam se po štrajkovima, po nešto i zapišem, snimio sam par dokumentaraca, sve za džabe. Od važnijih istorijskih događaja, gledao sam radnike ’’Jugoremedije’’ kako prave nešto niizčega. Trenutno živim i radim. Ne pokušavam ni da precenim, ni da podcenim događaje o kojima pišem u ovom tekstu, što ćete, nadam se, razumeti i bez napomene.

Gde ste bili 5. oktobra?
Najpre kao običan građanin, student-demonstrant, a potom i kao aktivista jedne nevladine organizacije i član lokalnog odbora jedne opozicione stranke u Čačku, devedesete sam proveo frustriran neophodnošću da se Miloševićev režim što pre makne sa vlasti, i političkom realnošću da se oko tog posla ima razgovarati i dogovarati sa svakom budaletinom koja savez na vlasti zove ’’crveno-crnom koalicijom”. Ako smo, dakle, hteli pobedu na bojnom polju, morala se ’’trenutno’’ prećutati očigledna činjenica da su razlozi za ’’propadanje i sramoćenje Srbije” (Nebojša Popov) nešto dublji od ’’Slobo-Sadame!” i ’’Vojo-ustašo!”, kudikamo širi od interesa porodice Milošević i njima bliskih.

Prosto rečeno, ako ste devedesetih hteli biti u istom frontu sa Čedom Jovanovićem i patrijarhom Pavlom, onda jednostavno niste mogli govoriti o ratnim zločinima koje su počinile srpske jedinice u ratovima 1991-99. Ako ste, opet, hteli sa Đinđićem, onda je Miloševićeva najveća greška morala biti spora privatizacija.

Kakvi-takvi, 5. oktobra smo ipak doživeli bankrot bivšeg režima, a samo pola godine kasnije i prvi konkretan vesnik promena, de facto početak tranzicije – hapšenje Slobodana Miloševića. Već sledećeg jutra, moja NVO je u Čačku sazvala konferenciju za štampu kako bi podržala hrabrost i odlučnost premijera Đinđića. Sećam se kako sam tada rekao da, kao građanin Srbije, prvi put u životu osećam da Vlada radi u mom interesu. Čini mi se da je to zadugo ostala poslednja suvisla rečenica koju sam izgovorio u javnosti.

U narednih godinu ipo dana, u okviru više NVO projekata, u svom gradu sam inicirao, organizovao, vodio više javnih tribina, projekcija, prezentacija na temu ratova u bivšoj Jugoslaviji i odgovornosti srpske strane za ratne zločine (projekcija holandskog filma ’’Krik iz groba” o srebreničkom masakru, godišnjica pokolja u Tuzli 25. maja 1995. godine, izložba ratnih fotografija ’’Krv i med”…), kao i o drugim pipavim temama ranotranzicijskog perioda, npr. o uvođenju veronauke u državne škole. Jednim delom, ovo široko raspaljivanje po najkontroverznijim temama dana sigurno je bilo motivisano atmosferom promena koja je zahvatila Srbiju u prvim sezonama posle 5. oktobra, atmosferom koja je, ispostaviće se kasnije, bila bez realnog pokrića, utemeljena samo na jednom vašarolikom zbivanju ispred savezne skupštine, i na ličnoj dinamici Zorana Đinđića.

Druga važna stvar koja mi je razvezala jezik bilo je konačno oslobađanje od višegodišnje nužnosti da se crkvena i/ili nacionalistička problematika ne dira zarad mira u kući. Onog 1. aprila 2001. sam pomislio da je došlo vreme da sve progutane replike napokon pustim napolje. Nisam shvatio da je mnogima u međuvremenu prošao rok trajanja, da više nisu žive reči, samo duhovi udavljenih polemika.

Treći presudan motiv ste već mogli sami da naslutite. Naime, iz rečenog je, mislim, sasvim jasno da sam u tranzicionu epohu ušao kao ’’profesionalni građanin”, civil opšte prakse koji živi od NVO projekata i koji sada, nakon smene Miloševića i opšteg smanjenja donatorskih budžeta za razvoj demokratije u Srbiji, mora da opstane na tržištu. I nije da se hvalim, ali odlično mi je krenulo. Već u jesen 2001. godine, naša mala firma se sa jednog skromnog tavana preselila u udobnih 120 kvadrata, vodili smo omladinski klub sa besplatnim internetom i čitaonicom, dva puta nedeljno mini bioskop, nekakve debate, sviranje klincu o svemu i svačemu. Bili smo mladi i puni sebe.

Naravno, akcija nije mogla da prođe bez reakcije, a Čačak je nekako baš u to vreme postajao poznat po dobro organizovanim desnim grupama za pritisak – par ćaknutih ideologa na čelu zavidno disciplinovanih jedinica veličine nekoliko desetina omladinaca, koji se po potrebi predstavljaju kao navijači ’’Borca”, ili kao Ravnogorska omladina, ili ’’Obraz”, ili skinsi, neonacisti… Ova okolnost nam je, jasno, sasvim išla na ruku, pogotovu što su se čačanski ravnoobrazovci konstantno ponašali kao poručeni (na negativne tekstove lokalnog dopisnika ’’Danasa” su reagovali javnim cepanjem novina na gradskom trgu, na našoj tribini o antisemitizmu su poslušno bulaznili o jevrejskoj zaveri, redovno su kamenovali Adventističku crkvu i tsl.). Ja sam odgovorio podjednako glupom merom, kad sam u izjavi za Studio B rekao da je Čačak postao ’’grad pravoslavnih talibana”. Sad je više besmisleno da se pravdam, ali zaista sam mislio samo na tu patetičnu grupicu retro hitlerovaca. Ispalo je, međutim, da sam opljunuo čitav grad. Znam da zvuči kao da sam tražio nove fondove za podršku jednom ’’demokratskom” projektu u tako neprijateljskoj sredini, ali verujte da nije bilo tako. Prosto, ponela me igra, a po malo i podrška ’’civilizovanog” sveta naporima ’’druge Srbije” za modernizacijom. Šta da kažem, sem da sam imao 26 godina.

Bio bih, doduše, nepravedan kad ne bih napomenuo da su mi starije kolege povremeno savetovale da stanem na loptu, da se ne izlažem tolikom riziku. Jedan dugogodišnji saradnik i prijatelj mi je čak jasno skrenuo pažnju da nema smisla raditi projekte samo radi takmičenja sa drugim organizacijama, ali tada, na svoju veliku žalost, nisam imao sluha čak ni da se uvredim.

Leta 2002. godine, iz REX-a su nam ponudili da u Čačku organizujemo izložbu ratnih fotografija Rona Haviva ’’Krv i med”. Nisam imao pojma ko je gospodin Haviv, ali sam znao šta je REX, a povrh svega je lokalna vlast u Užicu prethodnog meseca zabranila otvaranje ’’antisrpske” izložbe. Cool! Sad ćete videti kako se to radi u Čačku, Ercovi!

Zakazali smo hol Doma kulture i polepili plakate po gradu. Dan uoči otvaranja, naši plakati u centru su prelepljeni umrlicama Draže Mihajlovića, potpisanim sa: ’’Ožalošćen: srpski narod”.

Šta se dalje dešavalo, po neko možda još uvek pamti iz medija, ali evo ukratko: dvadesetak, ili nešto manje golobradih četnika je upalo na izložbu petnaestak minuta pre otvaranja, mene su okružili dok me je jedan mlatio, fotografije ispljuvali, i otišli. Sve je bilo brzo gotovo. Polomili su mi nos i zube. Izložbu smo ipak otvorili, ali nam je Dom kulture sutradan otkazao prostor. Tu smo se već zainatili, pa smo je ponovo otvorili u svojih 120 kvadrata. Policija je privela lika koji me je tukao, ali su ga odmah pustili. Posle dva dana su ga ponovo priveli, jer je u tuči u gradu bacio bombu koju je zbog nečega nosio sa sobom! Srećom, niko nije stradao.

Nacoši su počeli da nam šalju poruke ko je sledeći. Prozvali su Dekaru, on i ja noću više nismo smeli da izlazimo sami. Dekara se posle tri meseca preselio za Novi Sad, gde i danas živi.

Čačanske NVO i stranke DOS-a su osudile nasilje, ali i nas zato što smo isprovocirali incident. Siguran sam da je većina Čačana razmišljala na isti način. REX je organizovao tribinu o incidentnoj izložbi, na kojoj nam je jedan doajen borbe za ljudska prava rekao da se mi to sad ustvari bunimo jer smo izašli na tržište sa proizvodom koji niko ne želi da kupi. Pokušao sam da objasnim da nije samo u tome stvar, da ja zaista mislim da javnost u Srbiji mora da zna šta se desilo u Srebrenici, ali mi se takmičarski NVO duh vratio kući.

Mom bombašu su zajedno sudili za bombu i za napad na mene. Odbio sam da se pridružim optužnici koju je podigao javni tužilac. Na suđenju sam rekao da je taj čovek najmanje kriv za incident koji se desio, i da prvo treba suditi onima koji su ga poslali. U svom iskazu je, naime, rekao da je bombu dobio na poklon na Ravnoj gori, od nekih nepoznatih ljudi sa kojima je pio rakiju. Nije objasnio zašto je te večeri u grad poneo bombu, bio je pod uticajem alkohola i tableta, ne seća se.

Imao sam još jedan razlog zašto se nisam pridružio optužnici – iz nekih još uvek nejasnih razloga sam osećao da je možda i trebalo da dobijem po nosu.

Počeo sam da dobijam poruke da se sklonim iz grada.

Organizacija je, razumljivo, potpuno prestala sa aktivnostima. Ja sam odustao od smišljanja novih projekata, u septembru smo se iselili iz 120 kvadrata. Od poslova koje su mi drugi nudili, prihvatio sam samo jedan – da za IOM anketiram izbeglice iz nekog Kosovskog sela šta misle o povratku. Preko sto porodica razbacanih po celoj Srbiji.

International Organization for Migrations (IOM) je međunarodna fašistička organizacija koju finansiraju zapadne vlade da izbeglice širom sveta ubeđuje kako kod kuće možda baš i nije najbezbednije, ali je sigurno najlepše, najtoplije, mnogo bolje nego na trulom, hladnom zapadu. Fazon im je da zajebu ljude iz jednog sela sa nekog zaraćenog područja da se vrate, pa da ih onda koriste da ostalima sa istog područja dele liflete kako povratnici sada žive u raju na zemlji, imaju nove kuće, svi su nasmejani, srećni, noću se skupljaju oko vatre i pevaju stare pesme rodnog kraja. Ipak sam prihvatio posao. Hteo sam da razgovaram sa ljudima. Verovatno sam bio usamljen.

Sa puta sam se vratio još usamljeniji. Teško je opisati gde sve žive porodice koje sam anketirao. Teško je opisati miris. Sećam se samo da mi nije bilo čudno što su se praktično svi izjasnili za povratak pod bilo kakvim uslovima. Jedni da bi nastavili da žive tamo gde su stali pre rata, drugi da bi s mirom umrli tamo gde su pre rata živeli. Samo jedan ispitanik je apsolutno odbio svaku priču o povratku. Policajac je, to je radio i na Kosovu.
U septembru sam počeo da razmišljam da se ipak malo sklonim. Već su bili počeli da prete i mom burazeru. Sa ćaletom već neko vreme gotovo da nisam ni govorio, samo sam se trudio da ga što manje nerviram. Znam da je prošao kroz puno sranja zbog mene.

Imao sam par poziva da pređem da radim u Beogradu, ali mi se nije išlo blizu REX-a. Prihvatio sam poziv koji je zvučao najneozbiljnije, od nekih poznanika koje nisam video već dve godine. Kad sam krenuo na put, nisam bio siguran kada ću se tačno vratiti. Majka je plakala, sa ćaletom sam se jedva pozdravio.

Stvari koje nisam video
Kad se kazaljke poklope – neko misli na tebe, kad se rašire – neko te voli. Mislim da ima nešto i kada su pod pravim uglom – neko hoće da te vidi, ako se ne varam. Isto je i sa digitalnim satovima, samo sa više nijansi. Kažu da razvoj tehnologije nema mnogo veze sa razbijanjem praznoverja, a ipak isti brojevi ne samo da znače što i poklopljene kazaljke, već je 10.10 poželjnije od 7.07, a 11.11 premija. Pored 4.04, štošta lepo će doneti ne samo 4.44, već i 4.56, a tek posebno 12.34. Pa zatim datumi: 11.11.1111. godine si se mogao rešiti i ljubavnih, a verovatno i svih ostalih muka, samo da si proverio datum na svom mobilnom. Ovako ćeš morati da pričekaš 22.22.2222, ili da se posvetiš tumačenju manje upadljivih znakova – ako je 20.02.2002, neko te jako poželeo, pa ako je 22.02.2002, već bi trebalo da ste zajedno. Ako je 03.02.2003, onda si u autu koji vozi za neku švedsku selendru duboko u četinarskoj šumi, na obali zaleđenog jezera. Već je treći mesec kako si ovde. Odlučio si da se skloniš kod prijatelja Šveđana koji rade sa izbeglicama iz bivše Jugoslavije. Zaposlio si se kod njih kao prevodilac. Imaš privremenu boravišnu dozvolu koja ističe u maju. Ne znaš šta ćeš posle, niti žuriš sa odlukom. Opuštaš se. Danas si krenuo na put vožnje radi, pošto Bosanci kod kojih idete, bračni par sa malom decom, odlično govore švedski. Znam da ne smeš da govoriš o slučajevima na kojima radiš, zvaćemo ih Gunar i Helga. Tu su već skoro tri godine, i dalje čekaju papire, takozvanu trajnu boravišnu dozvolu iz humanitarnih razloga, u narodu poznatu kao ’’azil’’. Azil je, naravno, nešto sasvim drugo, ono što je dobio Ruždi, ali se naši ljudi snebivaju da na svoje časno prezime prihvate bilo šta humanitarno, a i vole da svoje lično ime ukrase bojama progonjenih, čak i kada je progon iz sasvim kolektivnih, na primer etničkih pobuda.

S treće strane, svak bi se osećao kao potpuni idiot kada bi svoj životni projekat morao da zove ’’trajna boravišna dozvola iz humanitarnih razloga’’, i ti bi, da imaš priliku, mrtav ladan naglas ustvrdio da nam evropska birokratija to radi namerno.

Davne 2000. godine, kada su zbrisali za Švedsku i aplicirali za azil, Gunar i Helga su bili potpuni autsajderi – mlad bračni par, volu rep da iščupaju, mrse neku uopštenu, teško proverivu priču o životnoj opasnosti ako se vrate kući... Ništa zbog čega se ’’dobijaju papiri’’. Ipak, za tri godine su uspeli da izgrade slučaj koji će se najverovatnije završiti pozitivno. Rukujete se u dvorištu, pokušavaš da ih proceniš pre nego što se vrate u kuću. Deluju kao ljudi koji umeju da čuju savet, i da urade po svom. Izvinjavaš se, ali ostao bi malo napolju. Dok Švedi i budući Švedi bistre strategiju sledećeg nastupa pred Migrationsverketom, ti se švrćkaš oko jezera ne misleći niočemu. Pada ti na pamet da je glavni junak jednog od tvojih omiljenih romana srpski emigrant u Švedskoj, ali ni o tome ništa ne misliš. Rekao bi da ti je svaka identifikacija sa Vrapčetom prestala kad si prešao granicu. Po malo se čudiš što je tako.

*     *     *

Ako je 15.02.2003, danas je trideset hiljada ljudi u Geteborgu marširalo protiv rata u Iraku. Više nego što je iko očekivao, navodno najveće demonstracije koje je grad ikada video. Tvoji švedski prijatelji misle da je ovo veliki dan, možda bi trebalo da im objasniš da cifre govore nešto sasvim drugo. Ne objašnjavaš ništa, sem da ti je hladno, izvinjavaš se i kod prvog kafea izlaziš iz kolone. Ako bi mislio da ima smisla, mogao bi da navedeš bar dva razloga zašto ti se ne šeta po zimi:

1. Na beogradskim ulicama si viđao bar po deset puta više ljudi;
2. Nije baš najglamuroznija stvar na svetu biti jučašnja vest koja se smrzava na spektaklu sa sutrašnjih naslovnih strana.

Švedi se bune zbog sebe, ne zbog nas, i to je cool. Tvoji prijatelji se bore za prava stranaca u svojoj zemlji da bi njihovo društvo bilo humanije, a Balkan im je i danas ono što je oduvek bio – zbrka povremenih državolikih zajednica promenjivog oblika i nepromenjivo loše saobraćajne infrastrukture, među kojima danas dominira Jugoslavija, sutra će (B)ugarska, prekosutra Karpatija, juče Ruritanija... Sve je to, naravno, sasvim OK, nisi ogorčen, samo u koloni antiratnih, civilizovanih, kultivisanih, moralno superiornih Šveda, jednog Ruritanca jednostavno nema šta da greje. Neki, doduše, tvrde da ipak ima, i da je za našu provincijsku domovinu suštinski bitno da se njeni obrazovani oportunisti godinama smeškaju po visokim društvima zapadne hemisfere, ne bi li jednom, kad-tad, došli u priliku da se nakašlju na konstataciju da Drina vekovima razdvaja severnu i južnu Albaniju, te da sa smeškom primete: ’’Excuse me, sir, I am sorry for interrupting, and I certainly don't intend to overestimate the relevance of such things as the facts on Balkan history and/or geography, but Drina is not an Albanian river.’’

Western ignorant: ’’Are you sure?’’
Obrazovani oportunista: ’’Yes, I am afraid I am. I am coming from down there, you know, so...’’
WI: ’’Yes, yes, I know that, but... Are you really sure?’’
OO: ’’Well... yes. Of course, that doesn't mean that in a year or two Drina wouldn't actually become the border between southern and northern Albania, ha, ha, ha...’’
Everybody: ’’Ha, ha, ha!’’
OO: ’’HA, HA, HA! Anyway, before that happen, try to be careful, you know how touchy Balkan people can be about these things.’’
WI: ’’You bet I know! Thank god theres none of them around here, ah? Ha, ha, ha!’’
OO: ’’Ha, ha, ha! Thank god! Ha!’’
Da ne bude nesporazuma, ništa se ne bi promenilo ni da je uvodna replika glasila: ’’I am sorry, but that happens to be my country you're bullshitting about!’’.

Njih Balkan prosto ne tiče, naš mir nije njihov problem, i svaka nada da ćeš ih zainteresovati u najboljem slučaju je detinjarija. U svakom drugom, manje-više oportunizam.

*     *     *

Ako je 25.02.2003, manje od trista ljudi se okupilo na protestu asylym seekera iz bivše Jugoslavije u Geteborgu. Neki žive daleko, ali i oni autobusi koji su organizovani došli su na trg poluprazni. I pored svakodnevnog iskustva sa švedskom birokratijom, naš narod neumoljivo veruje da se ’’azil” dobija na neku fintu, muvanje, korupciju, a ne zato što aplikant ispunjava propisane uslove, pa su samim tim skeptični da se javnim pritiskom za promenu migracione politike bilo šta može promeniti. A i blam ih je da stoje po trgovima sa transparentima.

Ipak, tvoji Švedi su zadovoljni današnjim protestom – animirali su nekoliko političara da iziđu pred okupljene izbeglice i kažu da papire treba da dobiju "svi koji za to zaista imaju razlog".

I sad, jebiga, kako da čovek ne misli da se papiri dobijaju preko veze? Zašto je to manje pošteno od pravne države koja je sastavila foto-robot ’’azilanta”, i prosledila ga birokratiji da evaluira ko se uklapa, a ko ne? Zašto je to manje humano od sistema koji propisuje da svoje duševne bolove izazvane životnim opasnostima i ratnim razaranjima, morate dokumentovati što dužim, teško je reći tačno kolikim, ali što dužim stažom po švedskim psihijatrijama. Zašto je to manje logično od odluke da romska porodica sa Kosova, koja je jedva spasla žive glave od OVK, ne ispunjava humanitarne uslove za boravišnu dozvolu u Švedskoj, jer se ipak može bezbedno deportovati nazad u domovinu – Srbiju! Koja je njima, čak i u pogledu jezika, podjednako strana zemlja kao i Švedska. Gunar i Helga su otresiti ljudi koji znaju šta hoće, oni i njihova deca su za tri godine u Švedskoj ukupno proveli bar pet godina po bolnicama, ali većina naših patrijarhalaca se smrtno uvredi kad im prevedeš da sigurno neće dobiti papire ako bar jedan član porodice, najbolje dete, ne odsedi par meseci u kukavičjem gnezdu. Neki u tom trenutku ljutito napuste sastanak, par meseci kasnije dobiju rešenje o deportaciji, i verovatno nikada ne shvate da ste bili jedini koji ste im mislili dobro. Ipak, većini uspevaš da objasniš da je ’’trajna boravišna dozvola iz humanitarnih razloga” birokratski profil u koji se uklapaš, ili ne, i da papire neće dobiti ispovedajući svoje muke, već naprotiv, ako smognu snage da gurnu u stranu sve što su preživeli i posvete se uklapanju sa onim što birokratija hoće da čuje. U protivnom, uvek mogu da se vrate nazad u kolektivni centar, da listaju IOM-ove brošure o lepotama povratka i nadaju se pravdi.

Tvoja privremena dozvola ističe u maju. Još uvek razmišljaš da li ćeš aplicirati za trajnu.

*     *     *

Ako je 12.03.2003, celo jutro si telefonirao sa Beogradom. Ministarka Ana Lind se danas sastaje sa Đinđićem, a pošto je sa sobom povela i šefa Migrationsverketa Jorana Pešona, pretpostavka je da će razgovarati o putnim ispravama koje Srbija (ne) izdaje kosovskim izbeglicama deportovanim iz Švedske. Problem je, naime, što se u Švedskoj još uvek nalazi više stotina Kosovara koji su odavno dobili rešenja o deportaciji, ali Srbija odbija da im izda putne isprave pre nego što utvrdi da li su zaista njeni državljani, što ide malo zajebano, jer je dobar deo policijske dokumentacije ostao na Kosovu, pa Kraljevina Švedska misli da bi nekako najbolje bilo ako bi Republika Srbija donela kakvu đuturnu odluku da prihvata šta joj Kraljevina otpremi, bez pojedinačnog proveravanja, pošto je Kraljevina, u postupku odlučivanja o humanitarnim razlozima za privremenu boravišnu dozvolu, koje nije našla, već utvrdila da dotične osobe, po sopstvenom priznanju i časnoj reči, dolaze sa Kosova, gde im je izgorela sva lična dokumentacija, jedva su živu glavu izvukli, i spasili nešto malo para koje su dali švercerima da ih ilegalno prevezu do Švedske. Od ličnih podataka švercera mogu reći samo lažno ime, a kako su ceo put proveli u zatvorenoj prikolici, nemaju pojma ni kada i gde su izašli sa Kosova, ni kada i gde su ušli u Švedsku, pa Kraljevina moli Republiku da joj s tim u vezi izađe u susret, na obostranu korist. Među deportovanima koji su sada ni na nebu ni na zemlji, već se naveliko larma da će Đinđić pristati, a ako pristane, nesrećnici će imati par dana da se pomire sa deportacijom, ili da zbrišu u ilegalu.

Ilegala je poslednji, očajnički pokušaj da se ostane u zemlji koja te ne želi. Pribegava joj ne mali broj ljudi, ali još nisi čuo nizakoga ko je ostao ilegalac duže od dve godine. U početku nije teško naći utočište, ima ljudi dobre volje, a i crkva nikad ne odbija ilegalce. Crkva ovde ima tradiciju skrivanja progonjenih još od Drugog svetskog rata, pa se murija usteže da pravi racije čak i kad pouzdano zna da se taj i taj krije u tom i tom samostanu. Problem je, međutim, što ilegalac u Švedskoj zavisi isključivo od pomoći onoga ko ga skriva – posao ne može da nađe, nema zdravstveno osiguranje, samo goli život. Većina odustaje posle nekoliko meseci i sama se predaje policiji, ali u trenutku kad dobiju rešenje o deportaciji ljudi još uvek misle da je, koliko god težak bio, život u ilegali ipak bolji od povratka. Zato danas telefoniraš prijateljima po beogradskim NVO i pitaš može li se posle premijerovog sastanka sa ministarkom ikako saznati o čemu su razgovarali. Prijatelji obećavaju da će se raspitati, zoveš druge. N. ti saopštava da su pre minut pucali na Đinđića. Uključuješ TV. Telefoniraš kući. Brat je uplašen.

Uveče čekiraš mail. Na listi desetine poruka o ubistvu. Strah, tuga, strah, bes, strah. Uključuješ se u debatu opaskom da su toliki nevini stradali svih ovih godina, a sada tolika buka oko jednog koji je voleo vlast više nego rođeni život. Potrudio si se da lepo zvuči. Stižu replike da si skot, svinja, da si oduvek i bio đubre.

Već satima pokušavaš da zaspiš. Da ti je i dalje zbrka u glavi, da još uvek ne znaš šta hoćeš, tup i bezvoljan, lako bi, ali šta raditi kad čitave noći jasno i bez ostatka misliš samo na jedno – hoćeš kući, hoćeš da budeš sa svojima, zavidiš svima koji su sada u Srbiji. Svaki čas ustaješ, ponovo proveravaš mail, ali ljudi su odavno otišli na spavanje. Niko ti neće reći da si pizda koja je zbrisala preko, i sada o trošku države blagostanja njima dole deli moralne lekcije. Neće ti reći ni da si antiratni profiter, ni da sve bilo je samopromocija. Ne zato što tako ne misle, nego što to nije njihov problem.

Nije da nisi verovao u istinu i pomirenje, nije da ne misliš da zločinci treba da odgovaraju, nije da nisi mislio svaku reč koju si izgovorio. I nije da si samo jurio priliku da zbrišeš preko, to sigurno ne! Naprotiv, hteo si da budeš kući, ali da samo ti budeš ispravan. Oni jesu prešli na batine, ali si pre toga ti odbio da razgovaraš, jer oni su krivi i glupi, ima da slušaju! I uspeo si, pobedio, navukao ih da pokažu da su gori od tebe. Veštiji si, to se mora priznati. Ispalo je da je najveći domet njihovog nacionalizma to što si ti zahvaljujući njima pokazao koliko nisi nacionalista. Super. Ha, ha!

I šta ćeš sada sa tim cvetom na reveru? Da se slikaš, kaže narod.

*     *     *

Ako je 20.03.2003, Buš je jutros oko dva sata počeo napad na Irak. Ti ležiš ispred TVa, pratiš vesti i ne osećaš ništa. Odbijaš da osećaš išta, jer to je glupo, to je blazirano, to su oni Švedi što misle da se ratovi vode da bi oni mogli da pokažu koliko su protiv rata. Možda si u pravu. Ustvari, sigurno si u pravu, sigurno se ništa neće promeniti zato što ti ležiš i psuješ televizor, jer rat u Iraku nema nikakve veze sa tobom. Ni rat u Bosni nije imao nikakve veze sa tobom. Ako si nešto hteo, trebalo je prvo da zamisliš da si Muslimanka iz Srebrenice, da si preživela masakr u kom ti je pobijena cela familija, da ti je i muž nekim čudom izvukao živu glavu, da ste ćerka i ti dva dana mislile da je i on mrtav. Iz Srebrenice ste otišle za Tuzlu, muž se pojavio dva dana kasnije. Ne znaš kako, nikad ga nisi pitala. On se sasvim povukao u sebe i samo ponavlja da ga je Alah sačuvao da se prezime ne bi ugasilo. Posle rata ste prešli u Zenicu, u napuštenu srpsku kuću, Muž se zaposlio, dobili ste još jedno dete. Nakon što si treći put ostala u drugom stanju, došli su da vas isele. Vlasnik hoće da proda kuću, vi nemate novca da je kupite, nazad u svoj grad ne možete, vaša kuća je izgorela. Policija ipak neće da vas izbaci na ulicu, natežete se sa njima neko vreme. U međuvremenu ste čuli da je puno vaših otišlo za Švedsku. Muž misli da bi trebalo da pokušate, ne može biti gore nego ovde. Jedan prijatelj vas savetuje da požurite, da krenete pre nego što se ti porodiš, jer je čuo da se papiri lakše dobijaju ako tamo rodiš dete. Prodali ste sve što ste stekli u Zenici i platili tom prijatelju da vas i decu prebaci preko granice. Posle dva dana vožnje i skrivanja, istovario vas je ispred jedne zgrade, rekao da se tu podnosi molba za azil, i nestao. Molbu ste podneli, a dok čekate odluku, Migrationsverket vam plaća stan, hranu, lečenje i školu za decu. Sve izgleda potpuno nestvarno – od socijale u Švedskoj živite bolje nego od plate u Bosni.

Posle nekoliko nedelja, dok ste još čekali na odluku, jedne noći ti je pozlilo. Krvarenje. Hitna pomoć je brzo stigla, na vreme da doktor spase i tebe i bebu. Tek sledećeg dana kad si se probudila, objasnili su ti da više nećeš moći da rađaš. "Već imate troje", smeje se doktor, "tri divne ćerke".

Muž je poludeo. Sav novac koji vam je ostao od puta, dao je švedskom advokatu da tuži onog doktora za nesavesno lečenje. Izgubio je, sud kaže da ti je doktor spasao život. U isto vreme ste dobili i negativnu odluku od Migrationsverketa. Muž je ceo dan vikao da ga cela zgrada čuje kako je sramota što su dezerteri koji su emigrirali za vreme rata svi dobili azil, a da oni koji su se borili za svoju zemlju sada budu kažnjeni jer nisu pobegli na vreme. Do večeri se jako napio. Tebe je oterao, i sutradan podneo žalbu samo za sebe i ćerke. Žalba je odbijena, pa su deportovani za Bosnu. Čuješ da su ponovo u Zenici, da jedva sastavljaju kraj s krajem, da muž ne dozvoljava deci ni da ti pomenu ime.

Kad si ostala sama u Švedskoj, Migrationsverket te je smestio u drugi stan. Nije ti bilo ni do čega, danima nisi izlazila napolje. Prošao ti je rok za žalbu, pa si ubrzo dobila rešenje o deportaciji. Dan pred izvršenje, jedna komšinica Bosanka te je odvela u neki ženski samostan i ispričala im šta ti se desilo. Časne sestre su se sažalile i primile te kod sebe. Tu si već nekoliko meseci. Osim što te komšinica tu i tamo obiđe, potpuno si sama, kod nepoznatih ljudi čiji jezik ne razumeš.

Časne sestre su te pre nekoliko dana odvele u neku organizaciju koja pomaže ljudima oko papira. Tamo ti je njihov advokat rekao da možda postoji mogućnost da ponovo podneseš molbu za azil, pošto su se od prve molbe neke okolnosti bitno promenile. Kaže, međutim, da bi ovaj put morala da zatražiš pomoć u psihijatrijskoj bolnici, i da se potrudiš da te tamo na neko vreme zadrže. U protivnom, advokat ceni da su ti šanse slabe, gotovo nikakve. Još je dodao da je sasvim normalno da ljudi koji su preživeli traume zatraže pomoć psihijatra, i da to ne znači da su ludi. Onda su časne sestre otišle sa advokatom u drugu sobu, da se nešto dogovore. Ostala si sama sa prevodiocem. Mladić, nema ni trideset. Srbin. Kaže da se za neki mesec vraća kući, da je video šta sve ljudi moraju da rade da bi dobili papire, i da je srećan što on ne mora. Kaže da bi na tvom mestu poslušao sve što ti je rekao advokat, i da je srećan što nije na tvom mestu. Kaže da to što ćeš ići u duševnu bolnicu da lažeš nije tvoja sramota, nego sramota onih koji drugačije neće da te zaštite, i da ih zato treba lagati i varati uzduž i popreko. Kaže da ni tvoj muž nije kriv, nego oni koji su mu pobili familiju. Kaže da mu je žao.

Kažeš mu da nipošto nećeš nazad u Bosnu, i da ćeš jednog dana ovde dovesti decu. Kažeš da bi volela da ne moraš.

Zamisli...
Ćale, keva i burazer su me sačekali na stanici. Po povratku kući, uključio sam se u borbu seljaka iz Mojsinja protiv odluke Velja Ilića da im u njivama podigne deponiju. Posle dužeg vremena prvi smislen posao kog sam se dohvatio. Bez naknade. Ne kažem da je smisleno raditi za džabe, samo da novac i smisao ne idu uvek ruku pod ruku.

U Mojsinju sam po prvi put uživo video hepiend. Čak sam počeo da razgovaram sa ljudima.

Moja omiljena scena iz ’’Apokalipse danas” je kad Kurc otera onog smrada fotografa iz svog kraljevstva i nazove ga psom zato što je lupao gluposti o dijalektici. Nešto kasnije, savršeni Ratnik će izgovoriti jednu od najmoćnijih antiratnih poruka ikada: ’’Obučavamo mladiće da bacaju napalm na ljude, ali njihovi komandanti im ne daju da pišu FUCK po svojim avionima, jer je to nepristojno”; trenutak zatim, ubiće ga ratnik kojeg je sam stvorio, jer je to jedini način da Kurc pošalje poruku svom sinu; onda ratnik koji je morao postati Kurc da bi ga ubio (i preneo poruku njegovom sinu), odbacuje oružje, odbacuje napalm, i tako dalje, i tako dalje, sve u svemu u poslednjih pola sata ’’Apokalipse” ima više dijalektike nego u čitavoj srpskoj istoriji, naročito novijoj. Perverzija je što upravo oni koji su dijalektiku učili ovde imaju ulogu psa fotografa, drže se granice između Srbije i Druge Srbije i blokiraju svaku mogućnost sinteze. Ako ste iza ovoga prozreli pohvalu aktuelnom savezu DS i SPS, neću se naljutiti. Da li to, međutim, znači da Miroslav Lazanski sutra treba da izađe na RTS da nam objasni kako je Ratko Mladić najgori oficir u istoriji srpske vojske? Naravno da ne znači. A da li znači mir? Pa odkud bih ja to znao? Ja sam ipak samo seljak koji je imao svojih pet minuta na zapadu, i vratio se kući bez BMW-a.

Znam samo da dok smo se moj bombaš i ja igrali četnika i partizana, Veljo i bratija pokradoše sve što im je zapalo za oko. Moji talibani ili ne rade, ili crkavaju kod privatnika, i muka mi je da ih gledam ponižene.

Z magazin broj 6 (septembar 2008), rubrika Suočavanje s prošlošću

www.freedomfight.net

Error: The expand/collapse plugin requires that both parameters (id,title) are used.

This is a captcha-picture. It is used to prevent mass-access by robots. (see: www.captcha.net)
:
(*):
(*):