Intelektualci u službi lobiranja

Milenko Srećković

Finansiranje rada pojedinih nevladinih organizacija (NVO) od strane određenih fondacija usmerava i kanališe njihov rad do te mere da njihovo delovanje gubi pravo da se naziva nezavisnim i bezinteresnim. Takve NVO su po pravilu dominantne na domaćem političkom terenu, pre svega zato što im dobra finansijska zaleđina omogućava takav položaj. Za dobijeni novac one propagiraju ideološka ubeđenja fondacije koja ih finansira i nameću ih javnom mnjenju na koje žele da utiču radi ostvarivanja interesa fondacije i onih koji su je osnovali. Najveći deo samih fondacija takođe ima lobističku funkciju kao dominantnu.

Lobistička uloga NVO odigrava se na brojne načine. Jedan od njih je publikovanje studija o određenim društvenim pojavama, odnosno na korišćenje naučnog diskursa radi nekritičkog zalaganja za određene ideološke mere čija realizacija ide na ruku određenim interesnim grupama. Maska ''nezavisnih studija'' i ''ekspertske analize'' povećava šanse da taj uticaj bude delotvorniji, jer im se na taj način pridodaje autoritet objektivnosti i naučnosti. Pri analizi društvenih zbivanja, ideološke postavke uzimaju se kao aksiom koji se podrazumeva, nikada se ne dovode pod sumnju i ne preispituju, a sama analiza služi njihovoj implementaciji u društvu i prihvatanju od što širih društvenih slojeva kao nešto neminovno.

Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED) – nevladina organizacija koju je stvorio kongres SAD

Džimi Karter, predsednik Sjedinjenih Američkih Država nakon afere Votergejt, koja je u javnost iznela mnoge do tada skrivene zloupotrebe vlasti, postavio je stroge granice za tajne operacije Centralne obaveštajne agencije (CIA) u stranim državama. U spoljnoj politici Karter je nameravao da popravi položaj SAD u svetu, bitno uzdrman porazom u Vijetnamskom ratu, kao i kompromitujućom podrškom krvoločnim diktatorima u Trećem svetu (Pinočeu, Somozi, Pahlaviju, Truhilju i mnogim drugima). Dolaskom Ronalda Regana, njegov kabinet ponovo radi na oživljavanju tajnog političkog delovanja, ali zbog mogućeg protivljenja Kongresa i javnosti da se ovakav zadatak ponovo poveri CIA, odlučeno je da se ovakav zadatak poveri nekoj nevladinoj organizaciji, čija povezanost sa CIA ne bi bila očigledna. Stoga je 1983. godine nastala NED fondacija, koju je izumeo Vilijam Kejsi, advokat i organizator pobedničke izborne kampanje Ronalda Regana, a zatim i šef Centralne obaveštajne agencije (CIA). Motiv osnivanja NED bio je želja da se stvari koje je u spoljnoj politici američka elita ranije postizala nasiljem, što se najviše odnosi na zbacivanje "problematičnih i neposlušnih" vlada, zameni nenasilnim strateškim manipulacijama civilnim društvom. Finansiraju je Kongres SAD i krupni privatni biznis. ’’Nacionalna Zadužbina za demokratiju je uspostavljena kako bi javno radila ono što je CIA dotad radila tajno. U tome je njena velika prednost. Pošto nema tajni, nema ni skandala’’(1). U intervjuu za Vašington Post iz 1991. godine, Alen Vajnštajn, jedan od osnivača NED fondacije, izjavio je da ''većinu stvari koje mi radimo danas, CIA je u tajnosti radila pre 25 godina''.

NED i slične organizacije, kao na primer USAID i Freedom House, kombinuju skrivene i javne strategije mešanja u "masovne pokrete za demokratiju… kroz višestruke političke, ekonomske, vojne, diplomatske i ideološke kanale". Glavni cilj takvih grupa za "promovisanje demokratije" je promocija demokratije niskog intenziteta naspram stvarnijih oblika demokratskog poretka, kako bi omogućile zamenu prinudne društvene kontrole konsenzusnom, tj. kontrolom koja će biti prihvaćena od strane naroda.

Delovanje NED fondacije u Srbiji


Zbacivanje Miloševićevog režima uz pomoć NED fondacije i američke vizije Balkana, nije moglo da prođe bez nametanja već unapred kanalisanog smera izmene društva ''šok terapijskim'' merama kao što su: privatizacija, liberalizacija, spoljnotrgovinskih odnosa i reforma postojećih institucija u oblik koji u najvećoj meri odgovara tržišnoj privredi i neoliberalnoj strukturi društva.

U izveštaju iz decembra 1998, Nacionalna Zadužbina za demokratiju je objavila spisak grupa koje je osnovala ili preuzela u Jugoslaviji. Lista nije potpuna:

''…Nacionalna Zadužbina za Demokratiju pomaže programe za izgradnju demokratije u bivšoj Jugoslaviji još od 1988, zajedno sa Soroš Fondacijom. Nacionalna Zadužbina za Demokratiju je omogućila novinama, radio i TV stanicama da kupe opremu i potrepštine, uključujući štamparsku opremu i radio odašiljače. Među dobitnicima naših sredstava su do sada bili: novine Naša Borba, Vreme, i Danas, TV Negotin, novinska agencija BETA, Radio B-92 i Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM). Sredstva NED su takođe iskorišćena kako bi se mladi, talentovani novinari iz SRJ doveli u SAD na profesionalno usavršavanje. Ostale grupe koje smo finansirali su Centar za humanitarno pravo, Fondaciju Centar za Demokratiju – uglednu beogradsku nevladinu organizaciju koju predvodi Dragoljub Mićunović – zatim Beogradski Centar za Ljudska Prava, Evropski pokret Srbije i G-17. Centar za antiratnu akciju je dobio sredstva od Zadužbine za izgradnju nezavisnog građanskog društva u Srbiji putem političkog aktivizma u većim gradovima u zemlji i jačanja nevladinih organizacija van Beograda''(2) .

S obzirom na to da su ovolike organizacije bile infiltrirane, obučavane i pomagane novcem NED fondacije, malo njih je samostalnim snagama moglo da se odupre već kanalisanom smeru izmene društva po zbacivanju Miloševića s vlasti. Mnogi su ovde primali novac od NED fondacije, među njima i ''Otpor'', nastao kao opravdana studentska pobuna protiv represivnog režima, koji, naviknut na finansijsku pomoć od NED-a, nakon odigrane uloge nije uspeo da preživi ukidanje finansijske pomoći. Neki su i dan danas na NED-ovom platnom spisku.

Neoliberalizam - ideologija porobljavanja koju promoviše NED fondacija

Neoliberalizam, ta ''utopija beskonačne eksploatacije'' (Pjer Burdije), počiva na učenjima tzv. čikaške ekonomske škole, čiju su okosnicu činila dvojica poznatih ekonomista Fridrih fon Hajek i Milton Fridman. Proizvodnja pristanka na ideologiju neoliberalizma imala je dobru infrastrukturnu i finansijsku zaleđinu: ''[…]neoliberali i njihove mecene stvorili su čitavu internacionalnu mrežu fondacija, instituta, istraživačkih centara, publikacija, naučnika, pisaca, novinara, PR-stručnjaka koji su pomogli da se ova doktrina formuliše, upakuje i plasira''(3). Zahvaljujući ovakvoj kampanji za samo nekoliko decenija društvo se preusmerilo ''od društva relativne socijalne pravde ka društvu hronične nejednakosti''(4). Moto neoliberala su reči Fridriha fon Hajeka ''Ja ne znam šta znači socijalna pravda''.

Realizacija neoliberalnih ekonomskih postavki ide na ruku dominantnim snagama na globalnom tržištu i stvara uslove za njihovo dalje širenje na prostore koji još uvek nisu pod njihovim uticajem, bez obaziranja na društvene posledice. Ogromne sume novca koje se ulažu u širenje neoliberalnih dogmi su zapravo samo investicije koje se na kraju dobro isplate. Moćnici kroje svetski ekonomski i politički poredak koji odgovara njihovom interesu, dok se ubrzano povećava broj ljudi koji žive na ivici egzistencije, ali neoliberalna dogma prema njima nema milosti. Kako smatra Džozef Štiglic, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 2001. godine i bivši predsednik Svetske banke, čiju su kompetentnost ovde pokušavali da ospore mnogi neoliberali, međunarodne ekonomske institucije, pre svega MMF, nameću paket neoliberalnih ekonomskih mera svim zemljama u razvoju kao univerzalni lek za njihove privredne probleme uopšte ne poznavajući specifičnosti zemalja o kojima se radi. Po njemu, i ne radi se o zloj nameri da se tim ekonomskim merama zemlje u razvoju dovedu u još gori položaj, već o prevelikoj zaslepljenosti neoliberalnom ideologijom, te stoga Štiglic MMF karakteriše kao ideološku instituciju koja nikada ne preispituje neoliberalnu dogmu. Ovoj zaslepljenosti svakako treba dodati i nezainteresovanost MMF-ovih činovnika da doprinesu razvoja zemalja u kojima rade, i činjenicu da najveći broj njih na svoje ''nameštenje'' u zemljama trećeg sveta gleda kao na unosnu tezgu ili stepenik u karijeri – u oba slučaja nije uputno mnogo preispitivati načela poslata iz centrale.

Jedan od neoliberalnih mehanizama da bogate zemlje postanu još bogatije, a siromašne još siromašnije je zahtev za liberalizacijom trgovine(5). Mnogi ekonomisti zastupali su liberalizaciju trgovine smatrajući da će ona dovesti do smanjenja siromaštva u svetu. Smatrali su da liberalizacija trgovine i povećanje izvoza na osnovu komparativnih prednosti dovodi do povećanja investicija koje stvaraju veliki broj novih radnih mesta, uslove za povećanje stopa ekonomskog rasta, povećanje produktivnosti zaposlenih, usvajanje novih tehnologija i novih tehnika proizvodnje, što dovodi do povećanja opsega proizvedene robe i do proizvodnje kvalitetnijih, a time i skupljih proizvoda. Nastala bi bolje plaćena radna mesta, a time bi se i povećao životni standard građana.

U stvarnosti liberalizacija trgovine umesto da smanjuje siromaštvo, ona ga ustvari povećava. Njom se pre svega povećava jaz između siromašnih i bogatih, jer ako država ne uspe da se izvozom potpuno integrira u međunarodnu tgovinu, liberalizacija postaje uzrok siromaštva. Mehanizmi međunarodne trgovine takođe raspolažu mogućnošću da pojedine države istisnu iz globalnog trgovinskog sistema, pa je izvozni uspeh privilegija samo određenih država. Osim toga, mali broj običnih ljudi ima koristi od liberalizacije ekonomije i porasta izvoza.

Bogate zemlje liberalizovale su svoju trgovinu tek pošto su razvile svoju industriju u toj meri da liberalizacija ne može da im naškodi. Na primer, Velika Britanija je to uradila tek sedamdesetih godina, a sve do tada rukovodila se jakom protekcionističkom politikom.

''Nažalost, trgovinska liberalizacija radi protiv siromašnih. Zemlje u razvoju ubrzano otvaraju svoje ekonomije, dok bogate zemlje, unatoč retorici o slobodnom tržištu njihovih vlada, itekako zadržavaju protekcionizam prema izvozu iz zemalja u razvoju. Ove protekcionističke politike su jedan od razloga zašto integracija u svjetsko tržište ne daje veću korist za siromašne države. Carinske i necarinske barijere spriječavaju pristup bogatim tržištima precizno u oblastima u kojima zemlje u razvoju imaju prednost. Bogate zemlje uvode carinske olakšice za veliki procenat uvoza. Ali ipak za one proizvode kojima bi siromašne zemlje mogle konkurisati na ovim tržištima, posebno poljoprivredni proizvodi za tržište, i dalje trpe velika carinska ograničenja''(6).

Ekonomske mere koje MMF nameće zemljama u razvoju dovode do toga da im je onemogućen razvoj industrije, jer su njihovi proizvodi na ''slobodnom'' tržištu nekonkurentni, pa one bivaju prinuđene da izvoze jedino prirodne, neobrađene sirovine, a od toga su prihodi nikakvi. Na primer, oni koji uzgajaju kafu na svojim plantažama u Čiapasu, regiji Meksika, dobijaju samo 2 ili 3% njene prodajne cene u supermarketima širom sveta. Pored toga, većina siromašnih zemalja izvozi skoro iste neprerađene resurse, pa cena, a time i zarada, zbog ogromnog priliva sirovina na tržište još više pada. Razvijene industrije jeftino kupuju resurse koje kasnije prerađene skupo prodaju. Protekcionistička politika im je omogućila da razviju svoju industriju. Danas one siromašnim zemljama zabranjuju protekcionističke mere dok ih same i dalje primenjuju. Slovenačka ekonomija je napredovala sve dok nije slušala diktate MMF-a(7), a njihovi ekonomisti su i nas savetovali da ne slušamo eksperte ''na privremenom radu u srpskoj vladi''.

’’Studija’’ CLDS o korupciji


Centar za liberalno demokratske studije (CLDS) je beogradska nevladina organizacija čiji rad potpomaže NED fondacija, kojoj CLDS odaje počast na stranicama svojih ''nezavisnih'' studija koje se mogu skinuti sa web sajta njihove ''nezavisne istraživačko-obrazovne'' organizacije, čija je ''misija da utiče na javno mnjenje u Srbiji''. ''Nezavisne'' studije Centra za liberalno demokratske studije protkane su jednim trivijalnim i nekritičkim zalaganjem za dominacijom neoliberalnih principa i za njihovom realizacijom u našem društvu. Nedavno je CLDS objavio svoju studiju o korupciji u Srbiji, koja je nastala zahvaljujući pomoći jedne od filijala NED fondacije po imenu Centar za međunarodno privatno preduzetništvo (CIPE). Studija je dobar primer kako ideologija iskrivljuje objektivan pogled na društvene probleme. Na eksplicitan način zalaže se za nekritičko realizovanje neoliberalnih mera, zarad čije implementacije je i osnovana fondacija koja finansira studiju CLDS-a. Tematizovanje korupcije ovde je samo povod da se promovišu mere koje nemaju veze sa antikorupcijskom borbom, već sa ideološkom agitacijom. Na meti kritike je i Savet za borbu protiv korupcije, pre svega zato što ne radi u korist neoliberalnih ekonomskih mera i što je previše puta učinio ''svetogrđe'' svojim čestim istupanjima protiv nehumanosti slepe, dogmatske i ideološke primene principa za koje se zalažu NED fondacija i oni koje NED plaća, te je stoga zaslužio da bude kritikovan - ''nezavisno''. Da bi se uticalo na javno mnjenje, a i da bi se valjda opravdao primljeni novac.


Boris Begović, predsednik CLDS, u studiji tvrdi (studija CLDS ima izobilje ovakvih trivijalnih opaski) da je Božidar Đelić inicirao nastanak Saveta za borbu protiv korupcije zbog znatnog PR potencijala ove teme, ali on propušta da kaže koliko je Savet, na neki način prerastajući namere svog inicijatora, bio smetnja korumptivnim poslovima političara na vlasti. Iz tog razloga ove godine budžet Saveta smanjen je na 13.05 miliona dinara, dok je nekom ''izumu'' kao što je Savet za brendiranje Srbije dodeljeno 17.5 miliona dinara. U Ministarstvu infrastrukture, na primer, samo za stavku plaćanja ''usluge po ugovoru'', a to može da znači svašta, za 2008. predviđen je iznos od 153 miliona dinara. Jasna je namera vlasti da onemogući rad Saveta koji se ustremio na političku korupciju smatrajući je izvorom svake druge.


Studija Centra za liberalno demokratske studije, u delu čiji je autor Boris Begović, koji takođe epigonski tvrdi da ne zna šta je socijalna pravda(8), kritika je rada Saveta za borbu protiv korupcije iz jednog ideološkog ugla, ali se istovremeno osporava kompetentnost Saveta da se bavi problemom korupcije nabrajanjem što više neargumentovanih zamerki, nezavisno od njihove važnosti, kako bi se pojačao utisak koji želi da se postigne. Begović zamera Savetu što se osim korupcijom bavi i ''krađama, falsifikovanjima, neizvršavanjima ugovornih obaveza'', koje, po njemu, ''ne predstavljaju korupciju, pa time svakako ne spadaju u nadležnost Saveta''. Međutim, definisanje korupcije je teoretsko pitanje i postoje brojne definicije i objašnjenja šta je korupcija, ali izgleda da bi samo Begović da je svede na pojavu davanja kilograma kafe radnici na šalteru kako bi Vam se neki posao uradio brže. Slično viđenje korupcije u društvu imao je i Otpor kada je po Srbiji lepio plakate ''Stop korupciji'' na kojima su se nalazili ''korumpirane'' medicinske sestre, saobraćajci i možda čak i vatrogasci. Dobar deo kritike upućene na račun Saveta izrečen je zbog mešanja saveta u korumptivne poslove pri privatizaciji i zamera se Verici Barać, predsednici Saveta, što je izjavila da je privatizacija trenutno najveći prostor za nastanak korupcije. Zalaganje za privatizaciju po svaku cenu, uz zanemarivanje svih negativnih pojava koja ona može izazvati (korupcija, stvaranje monopola, pranje novca, otpuštanje radnika, itd), postalo je opšte mesto neoliberalnih eksperata i najvećeg dela političke elite. A ne treba da čudi što na jedno trezveno sagledavanje razmera korupcije u privatizaciji, Begović reaguje napadom iz izrazito ideološkog ugla. Vera u privatizaciju kao rešenje za sve probleme domaće privrede, upravo je izvor korupcije, jer slepo zalaganje za privatizaciju, opravdava kršenje zakona i ugovora, što je ogroman broj preduzeća u Srbiji dovelo do štrajkova, stečaja i propasti. Begović, međutim, zamera Savetu da izlazi iz svog mandata baveći se ''krađama, falsifikovanjima, neizvršavanjima ugovornih obaveza''.

Istovremeno se Begović pita zašto Savet nije reagovao kad se ''omiljeni predmet napada Saveta'', Mlađan Dinkić, zalagao za protekcionističke ekonomske mere. Ali zar i time Savet ne bi izašao iz svog mandata? Zašto bi se Savetu za borbu protiv korupcije zameralo što se u svom radu ne zalaže za ''nikakve prevencije, nikakve reforme državnih politika, nikakve liberalizacije spoljne trgovine, nikakvo ukidanje kvantitativnih ograničenja i skrivenih necarinskih barijera, nikakvo obaranje poreskih stopa, odnosno usaglašavanje akcizne politike sa susednim zemljama[…]''. Mandat Saveta sigurno nije da se bavi time. Nedozvoljavanje protekcionističkih mera siromašnim zemljama je jedan od principa na kojima počiva neoliberalizam, i to je stvar izbora državne politike – o tome ne odlučuju ni Savet ni Begović, iako bi ovaj drugi više od svega voleo da nas ubedi da neoliberalne mere nemaju alternativu. Međutim, jedna ''nezavisna'' studija tako nešto uopšte ne dovodi u pitanje, naravno, kada, kako se lepo kaže na web sajtu, CLDS ima nameru ''da utiče na javno mnjenje''.

Činjenica da se korupcija javlja pri radu carinskih službenika na realizovanju mera carinskih stopa, dovodi gospodina Begovića do zalaganja za ukidanje carinskih stopa bez obzira na trgovinsku politiku zemlje koja bi mogla da smatra da su joj carinske stope potrebne da bi došlo do razvoja domaće industrije. Begović se u studiji o korupciji na carini zalaže za izjednačavanje carinske stope za uvezenu robu bilo da se radi o gotovom proizvodu, poluproizvodu ili sirovini, jer bi se na taj način ukinula mogućnost da se roba koja spada u, na primer, gotov proizvod ocarini kao sirovina. Postoje brojne mere koje mogu sprečiti korupciju na carini pri radu sa carinskim stopama, a koje ne zahtevaju liberalizaciju trgovine; njih navodi i sama studija CLDS-a. A kao dokaz da liberalizacija spoljnotrgovinske politike dovodi do smanjenja korupcije, studija u fusnoti navodi svedočanstvo iz, ni manje ni više, nego dve afričke zemlje. Liberalizacija trgovine ni na koji način nije antikorupcijska mera, već politička; ona usmerava državnu, spoljnotrgovinsku i privrednu politiku u određenom smeru. Svesti je na antikorupcijsku meru je manipulativan čin s namerom da se utiče na državnu carinsku politiku preko borbe protiv korupcije kao navodne primarne brige. Zalagati se za liberalizaciju trgovine i smanjenje ili izjednačavanje carinskih stopa zato što postoji mogućnost korumptivnih poslova je jednako zalaganju protiv proizvodnje lekova zato što ima ljudi koji uzimanjem njih u prekomernim količinama počine samoubistvo.

Koristiti korupciju kao društveni problem da bi se preko tobožnje zabrinutosti zbog njenog postojanja propagirala ovakva ili onakva državna ekonomska politika u najmanju ruku je makar neobjektivno, a jedna ovakva studija ni po čemu ne zaslužuje epitet ''nezavisnosti''.

Intelektualna korupcija


U studiji CLDS-a o korupciji na carini zastupa se definicija korupcije Vita Tancija koja tvrdi: ’’korupcija postoji ukoliko dođe do namernog narušavanja principa nepristrasnosti pri donošenju odluka u cilju prisvajanja neke pogodnosti’’. Dakle, osnovni elementi navedene Tancijeve definicije korupcije su:
(1) napuštanje nepristrasnosti, odnosno postojanje pristrasnosti;
(2) postojanje namere; kao i
(3) prisvajanje pogodnosti, kao posledica, odnosno motiv korumpiranog.
Ako ovu definiciju korupcije primenimo i na sam CLDS, ispitamo malo detaljnije njegov rad, ono za šta se zalaže i ko ga finansira, mogli bismo mnogo toga da zaključimo.

Vilijam Robinson, profesor sociologije na Univerzitetu države Kalifornije u Santa Barbari, smatra da pobornici progresivne društvene promene mora da se obračunaju sa podmuklim kidnapovanjem diskursa demokratije, mira i građanske neposlušnosti. Pre svega, aktivisti mora da se informišu o radu NED fondacije, što je olakšano nedavnim osnivanjem dve organizacije koje su sebi zacrtale cilj da javnosti otkriju antidemokratske mehanizme ovakvih organizacija i fondacija. Jedna od tih organizacija zove se "Međunarodna zadužbina za demokratiju" (http://www.iefd.org), a druga "U ime demokratije" (http://inthenameofdemocracy.org). Jedino kada se šira progresivna zajednica kritički angažuje prema radu "demokratskih" pobornika građanske neposlušnosti, smatra Robinson, aktivisti mogu da budu sigurni da usvajaju odgovarajuće strategije koje će nam omogućiti da idemo ka participativnoj demokratiji visokog intenziteta umesto ka neoliberalnoj demokratiji niskog intenziteta.
1) Izbori u Jugoslaviji i američka arogancija (autori: Jared Israel, Eric Garris, Professor Peter Maher, Karen Talbot, Michel Chossudovsky, Niko Varkevisser); http://emperors-clothes.com/serbo-croatian/articles/izboriu.htm
2) Isto
3) Andrej Grubačić, Globalizacija nepristajanja, Svetovi, Beograd, 2003.
4) Isto
5) Vidi: Erik S. Reinert: Globalna ekonomija – Kako su bogati postali bogati i zašto siromašni postaju još siromašniji, Beograd 2006.
6) Slobodna trgovina i Bosna i Hercegovina: Da li smo spremni na putovanje? (http://www.aldi.ba/files/ALDI_Slobodna_trgovina_i_BiH_April_2004.pdf)
7) Vidi: Erik S. Reinert: Globalna ekonomija – Kako su bogati postali bogati i zašto siromašni postaju još siromašniji, Beograd 2006.
8) Časopis Prizma, CLDS, 2001, str. 26 (http://www.clds.org.yu/pdf-s/s-prizma-oktobar2001.pdf)
milenko@freedomfight.net
Error: The expand/collapse plugin requires that both parameters (id,title) are used.

This is a captcha-picture. It is used to prevent mass-access by robots. (see: www.captcha.net)
:
(*):
(*):
 
  • May 30, 2017, 7:51 pm - dereqipwa

    http://100mgcheapest-price-viagra.com/ - 100mgcheapest-price-viagra.com.ankor <a href="http://tadalafil-buy-5mg.com/">tadalafil-buy-5mg.com.ankor</a> http://20mgprednisone-order.com/

  • May 30, 2017, 7:40 pm - omidkodomej

    http://100mgcheapest-price-viagra.com/ - 100mgcheapest-price-viagra.com.ankor <a href="http://tadalafil-buy-5mg.com/">tadalafil-buy-5mg.com.ankor</a> http://20mgprednisone-order.com/

  • May 30, 2017, 7:15 pm - olebojimw

    http://100mgcheapest-price-viagra.com/ - 100mgcheapest-price-viagra.com.ankor <a href="http://tadalafil-buy-5mg.com/">tadalafil-buy-5mg.com.ankor</a> http://20mgprednisone-order.com/

  • May 30, 2017, 7:02 pm - iwituyuyy

    http://100mgcheapest-price-viagra.com/ - 100mgcheapest-price-viagra.com.ankor <a href="http://tadalafil-buy-5mg.com/">tadalafil-buy-5mg.com.ankor</a> http://20mgprednisone-order.com/

  • May 28, 2017, 4:56 pm - oreifod

    http://100mgcheapest-price-viagra.com/ - 100mgcheapest-price-viagra.com.ankor <a href="http://tadalafil-buy-5mg.com/">tadalafil-buy-5mg.com.ankor</a> http://20mgprednisone-order.com/

  • May 28, 2017, 4:51 pm - iwepatexe

    http://100mgcheapest-price-viagra.com/ - 100mgcheapest-price-viagra.com.ankor <a href="http://tadalafil-buy-5mg.com/">tadalafil-buy-5mg.com.ankor</a> http://20mgprednisone-order.com/

  • May 28, 2017, 4:50 pm - evohania

    http://100mgcheapest-price-viagra.com/ - 100mgcheapest-price-viagra.com.ankor <a href="http://tadalafil-buy-5mg.com/">tadalafil-buy-5mg.com.ankor</a> http://20mgprednisone-order.com/

  • May 28, 2017, 4:44 pm - exirotuta

    http://100mgcheapest-price-viagra.com/ - 100mgcheapest-price-viagra.com.ankor <a href="http://tadalafil-buy-5mg.com/">tadalafil-buy-5mg.com.ankor</a> http://20mgprednisone-order.com/

  • May 28, 2017, 4:38 pm - eyuorugojiq

    http://100mgcheapest-price-viagra.com/ - 100mgcheapest-price-viagra.com.ankor <a href="http://tadalafil-buy-5mg.com/">tadalafil-buy-5mg.com.ankor</a> http://20mgprednisone-order.com/

  • May 28, 2017, 4:34 pm - ufaputar

    http://100mgcheapest-price-viagra.com/ - 100mgcheapest-price-viagra.com.ankor <a href="http://tadalafil-buy-5mg.com/">tadalafil-buy-5mg.com.ankor</a> http://20mgprednisone-order.com/

  • January 17, 2008, 3:50 pm - Aleksandar

    Mozhemo da postavimo i ovu tezu: nakon 2 svetskog rata, kolektivizacijom je nasilno oteta privatna svojina bogatijih... sad se otima drushtvena da bi se dalo bogatijima... inverzija uciinjenog. Onomad su metode bile brutalne, sada su isto brutalne, ali sakrivene velom "demokratije". Zakljucak? Yin-Yang.