Hauard Zin (1922-2010) – narodna istorija

Hauard Zin, legendarni istoričar, dramski pisac i društveni aktivista, preminuo je 27. januara 2010. od posledica srčanog udara u 87. godini u Santa Moniki, u Kaliforniji. Njegova najpoznatija knjiga ’’Narodna istorija Sjedinjenih Država’’ (1980) postala je bestseler i do sada je prodata u više od milion primeraka. Kako je sam Zin rekao: ’’Ideja ’Narodne istorije’ je da se ide dalje od onog što ljudi nauče u školi, dalje od istorije koja je prikazana očima predsednika i generala, ka glasovima običnih ljudi, pobunjenika, disidenata, žena, crnaca, imigranata, socijalista i anarhista i problematičnih ljudi svih fela’’. ’’Pisao je o crnim robovima koji se bore za slobodu, urođenicima koji se bore za suverenitet, siromašnim radnicima koji se bore za pravo na sindikalno organizovanje, ženama koje se bore za pravo na rad i glasanje, vojnicima, homoseksualcima, zatvorenicima, i studentima koji uče istoriju svoje zemlje’’, napisao je Mumija Abu-Džamal, osnivač Partije crnih pantera, i jedan od najpoznatijih osuđenika koji čeka smrtnu kaznu.
Noam Čomski, svetski priznat lingvista, intelektualac i disident, dugogodišnji Zinov prijatelj, pisao je o Zinovom poštovanju i detaljnom proučavanju ’’bezbrojnih malih dela nepoznatih ljudi’’ koja dovode do onih velikih trenutaka istorije koji ostanu zabeleženi i sačuvani od zaborava. Zinova ’’Narodna istorija’’ je, između ostalog, bila hronika zločina koje je počinila američka vladajuća klasa. ’’Od brutalnog etničkog čišćenja sprovedenog nad američkim urođenicima, institucija ropstva, preko izgradnje industrijskog kapitalističkog sistema eksploatacije miliona imigranata i radnika iz urođeničke populacije, do užasne, smrtonosne vojne imperije na Filipinima, Haitiju, u Meksiku, Japanu, Indokini, Srbiji, Iraku, i drugde, Zin je detaljno opisivao grehe i pokvarenost vlasti’’, napisao je istoričar Pol Strit. Njegov rad ispunjen je inspirativnim pričama o otporu koji pruža niža i radnička klasa i o radikalnim demokratskim borbama. Zinova ’’Narodna istorija’’ govori o teškoj, često krvavoj borbi u kojoj su se obični ljudi iznova angažovali protiv svojih gospodara i oblikovali istoriju odozdo. Ali Zin se nije zadovoljavao samo time da pravi hroniku borbe između ugnjetenog naroda i vlasti, već je poznavanje istorije ’’nepoznatih ljudi koji su oblikovali svet’’ trebalo da čitaoca osposobi da se bori u sadašnjem trenutku. Istoriju treba poznavati kako bi mogao da se promeni njen kurs.
U vreme kada je pokret protiv segregacije bio aktivan na fakultetu tako što bi crni studenti svakodnevno odlazili u studentske restorane ili biblioteke rezervisane samo za bele studente, sve dok ne bi bili usluženi, Zin je bio profesor na koledžu u Atlanti na kojem su se školovale crne studentkinje. Bio je otpušten jer je podržao njihov protest kojim su htele da izmene uslove u kojima žive tokom studiranja. Alis Voker, Zinova učenica i ugledna spisateljica, objašnjava:
’’Bio je izbačen jer nas je voleo, i tu ljubav je pokazivao time što je bio uz nas. Voleo je svoje studente. Nije razumeo zašto bi smo mi morali da budemo građani drugog reda’’. U pogovoru ‘’Narodne istorije’’ zapisao je: ’’Kada sam počeo da radim na Spelman koledžu, počeo sam da čitam Afro-američke istoričare koji se nikad nisu pojavili u mojoj literaturi tokom školovanja. Nigde tokom svog obrazovanja iz istorije nisam učio o masakrima nad crnim ljudima koji su se iznova i iznova događali…’’
Zin je pred smrt govorio da jedino stvaranje narodnog pokreta može da unapredi osrednju Obaminu politiku i da ga usmeri ka radu za narod.
’’Voleo bih kada bi predsednik Obama pažljivije slušao Martina Lutera Kinga. Siguran sam da mu odaje verbalno poštovanje, kao i svi ostali, ali pre nego što pošalje rakete prema Pakistanu, pre nego što pristane na ovaj enormni vojni budžet, pre nego što pošalje trupe u Avganistan, trebalo bi da se zapita ’Šta bi Martin Luter King uradio?’ i ’Šta bi Martin Luter King rekao?’. I samo kad bi slušao Kinga, bio bi veoma drugačiji predsednik nego što je bio do sada. Mislim da bi trebalo da Obamu podsetimo na njegovo obećanje da će biti drugačiji i hrabar, i da će napraviti promenu. Do sada nije ispunio to obećanje’’.
Međutim, Zin je smatrao da je najvažnije pitanje kakva vrsta društvenog pokreta postoji, a ne ko je na vlasti. ’’Ko god da je na vlasti, bili to republikanci ili demokrate, ako imate moćan društveni pokret, osoba koja vrši funkciju vlasti moraće da se povinuje, moraće na neki način da poštuje moć društvenih pokreta’’. Vijetnamski rat je okončan za vreme ozloglašenog Ričarda Niksona koji je morao da se nosi i sa vijetnamskim i sa antiratnim pokretom, navodi Zin.
’’Ako delujete kroz postojeće strukture bićete korumpirani’’, smatrao je Zin. ’’Učešćem u izborima vi počinjete da korumpirate svoje ideale’’. Umesto na organizovanje izborne kampanje, treba se koncentrisati na organizovanje naroda.

Oblik organizovanja onih koji se bore mora da bude saglasan sa ciljevima, već u samoj organizaciji mora da postoje humani odnosi koji bi trebalo da postoje u budućem društvu. ’’To bi značilo organizovati se bez centralizovanog autoriteta, bez harizmatskog vođe, na način koji u malom predstavlja ideal budućeg egalitarnog društva. Tako da čak iako sutra ili sledeće godine ne budete ostvarili neku pobedu vi ste u međuvremenu izgradili model. Vi ste postupali u skladu sa onim kako bi trebalo da izgleda buduće društvo i ostvarili neposredno zadovoljstvo, čak iako niste ostvarili svoj krajnji cilj’’
Editorijal Boston Globa od 29. januara 2010. akcenat stavlja na Zinovu blagu prirodu. Iako se borio protiv nepravde, on nije bio gnevan. Činilo se da je instiktivno znao da bes treba kanalisati ka stvaranju promene pa je najpre trebalo fokusirati koren problema, inače bi bes bio kontraproduktivan. ’’Oni koji su poznavali Zina […] bili su zatečeni njegovom pristojnim, obećavajućim, i gotovo permanentno mirnim držanjem. Policajci sa kojima se susretao na demonstracijama svi do jednog želeli su da se rukuju sa njim``.
Od dvadesetak Zinovih knjiga, kod nas su objavljene monografija ’’Vijetnam – logika povlačenja’’ i zbirka tekstova ’’Istorijski eseji o američkoj demokratiji’’. ’’Narodna istorija Sjedinjenih Država’’ na engleskom jeziku besplatno je dostupna na internetu.
Milenko Srećković

Optimizam nesigurnosti
Hauard Zin
Borbu za pravdu ne treba nikada napuštati zbog prividno zastrašujuće moći onih koji poseduju oružje i novac i izgledaju nepobedivo u svojoj odlučnosti da se čvrsto toga drže. Ta prividna moć pokazivala se, često, ranjivom u sukobu sa ljudskim kvalitetima koji nisu merljivi količinom bombi i dolara: moralna čvrstina, odlučnost, jedinstvo, organizovanost, žrtvovanje, razum, oštroumnost, hrabrost, strpljenje

Kako da uspem da ostanem aktivan i prividno srećan u ovom užasnom svetu u kome napori brižnih ljudi tako često izblede u poređenju sa onim što čine oni koji imaju moć?
Nisam potpuno uveren da će svet postati bolji, ali jesam da mi ne bi trebalo da predamo igru pre njenog završetka. Metafora je namerna - život je kocka. Ako se ne igra, gubi se svaka mogućnost za pobedu. Igrati, delovati, znači stvoriti bar mogućnost da se promeni svet.

Postoji sklonost ka mišljenju da će se nastaviti ono što vidimo u sadašnjem trenutku. Zaboravljamo koliko smo puta bili zaprepašćeni iznenadnim raspadom institucija, neobičnim promenama u razmišljanju ljudi, neočekivanim izbijanjem pobunama protiv tiranija, brzim kolapsom sistema moći koji su izgledali nepobedivi.
Ono što možemo da zaključimo iz istorije poslednjih sto godina jeste da je ona potpuno nepredvidiva. Revolucija kojom je zbačen car Rusije, najtromijeg od svih polufeudalnih carstava, nije zastrašila samo najnaprednije imperijalne sile, već je iznenadila i samog Lenjina koji je žurno pohitao vozom u Petrograd. Ko bi mogao da predvidi bizarne preokrete u Drugom svetskom ratu – nacističko-sovjetski pakt (one mučne slike Ribentropa i Molotova kako se rukuju) i da će nadiranje Nemačke armije, prividno nepobedive, koja izaziva ogromne žrtve, biti zaustavljeno na kapiji Lenjingrada, na zapadnoj granici Moskve, na ulicama Staljingrada, posle čega je usledio njen poraz, sa Hitlerom šćućurenim u svom berlinskom bunkeru dok iščekuje smrt?

A onda svet nakon rata koji poprima oblik koji niko nije mogao unapred da predvidi: Kineska komunistička revolucija, turbulentna i nasilna Kulturna revolucija, a onda još jedan obrt postmaovske Kine koja se odriče svojih ideja i institucija kojih se najvatrenije držala, i otvaranjem prema Zapadu priljubljuje se uz kapitalističko preduzetništvo, zbunjujući sve.

Niko nije predvideo dezintegraciju starih zapadnih carstava koja se odvijala tako brzo posle rata, niti čudan niz društava koja će biti stvorena među novim nezavisnim nacijama, od blagog seoskog socijalizma u Njererovoj Tanzaniji do ludila u susednoj Ugandi Idi Amina. Španija je, prosto, zapanjila. Sećam se veterana iz brigade Abraham Linkoln koji mi je rekao da ne može da zamisli svrgavanje španskog fašizma bez još jednog krvavog rata. Kada je, međutim, Franko umro, parlamentarna demokratija je ušla u život, otvorena za socijaliste, komuniste, anarhiste, sve.
Na kraju Drugog svetskog rata ostale su dve supersile, svaka sa svojom sferom uticaja i kontrole, koje su vapile za vojnom i političkom moći. Ipak, one nisu bile u stanju da kontrolišu događaje, čak ni u onim delovima sveta koji su smatrani njihovim sferama uticaja. Neuspeh Sovjetskog Saveza da u Avganistanu bude po njegovom, odluka da se povuče posle skoro decenije grozne intervencije, bio je najočitiji dokaz da posedovanje i samog termonuklearnog oružja ne garantuje dominaciju nad odlučnim stanovništvem. SAD su se suočile sa istom realnošću. Vodile su rat širokih razmera u Indokini, sprovodeći najbrutalnije bombardovanje jednog sićušnog poluostrva u svetskoj istoriji, a ipak su bile prinuđene da se povuku. Svakog dana na naslovnim stranama vidimo druge primere poraza navodno jakih od navodno slabih, kao u Brazilu, gde su narodni pokreti radnika i siromašni izabrali novog predsednika koji se zavetovao na borbu protiv destruktivne korporativne moći.

Kada se posmatra ovaj spisak ogromnih iznenađenja, postaje jasno da borbu za pravdu ne treba nikada napuštati zbog prividno zastrašujuće moći onih koji poseduju oružje i novac i izgledaju nepobedivo u svojoj odlučnosti da se čvrsto toga drže. Ta prividna moć pokazivala se, često, ranjivom u sukobu sa ljudskim kvalitetima koji nisu merljivi količinom bombi i dolara: moralna čvrstina, odlučnost, jedinstvo, organizovanost, žrtvovanje, razum, oštroumnost, hrabrost, strpljenje – bilo od strane crnaca u Alabami i Južnoj Americi, seljaka u El Salvadoru, Nikaragvi i Vijetnamu, bilo od strane radnika i intelektualaca u Poljskoj, Mađarskoj i samom Sovjetskom Savezu. Nikakav hladan proračun ravnoteže snaga ne treba da zastrašuje ljude koji su ubeđeni da je njihova stvar pravedna.

Puno sam pokušavao da se suprotstavim svojim prijateljima i njihovom pesimizmu prema svetu, ali stalno srećem ljude koji mi, uprkos činjenici da se strašne stvari dešavaju svuda, daju nadu. Posebno mladi ljudi u kojima počiva budućnost. Kuda god da krenem, srećem takve ljude. Osim aktivista izgleda da postoje još stotine, hiljade onih koji su otvoreni za neortodoksne ideje. Ali izgleda da ne znaju jedni za druge, te tako, u svom čvrstom nastojanju, sa očajničkim strpljenjem Sizifa guraju beskrajno taj kamen uz planinu. Pokušavam da kažem svakoj grupi da nije sama i da sami ljudi koji su obeshrabreni odsustvom pokreta nacionalnih razmera predstavljaju dokaz da je takav pokret moguć.
Revolucionarna promena ne dolazi kao neki kataklizmički trenutak (čuvajte se takvih trenutaka), već kao beskrajni sled iznenađenja, koja se kreću cik-cak putanjom prema pristojnijem društvu. Ne mora da se angažujemo putem nekih velikih, herojskih akcija ako želimo da učestvujemo u procesu promena. Male akcije, kada ih izvode milioni ljudi, mogu da promene svet. I kad ne ’’pobedimo’’, postoji radost i ispunjenje u činjenici da smo se angažovali, sa ostalim dobrim ljudima, u nečemu što je vredno. Nama je potrebna nada.

Optimista nije nužno neki veseli gospodin, koji razdragano zvižduće u tami našeg vremena. Biti pun nade u smutnim vremenima nije samo sumanuti romantizam. Nada počiva na činjenici da ljudska istorija nije samo zbir grozota, već i saosećanja, požrtvovanja, hrabrosti i dobrote. Ono što budemo izabrali da naglasimo u ovakvoj složenoj istoriji odrediće naš život. Ako vidimo samo ono najgore, to će uništiti našu sposobnost da nešto uradimo. Ako se budemo sećali onih vremena i mesta – a takvih je mnogo – gde su ljudi delovali u svoj svojoj veličanstvenosti, to će dati energiju i nama da delujemo, i bar mogućnost da ovu zavrtelu čigru sveta okrenemo u suprotnom pravcu. Pa ako delujemo, na ma kako mali način, ne moramo da čekamo na neku veliku utopijsku budućnost. Budućnost je beskonačni sled sadašnjosti, i ako živimo sada onako kako mislimo da treba da žive ljudska bića, uprkos svemu što je loše oko nas, samo po sebi je krasna pobeda.
Preveo Bratislav Srećković
Error: The expand/collapse plugin requires that both parameters (id,title) are used.

This is a captcha-picture. It is used to prevent mass-access by robots. (see: www.captcha.net)
:
(*):
(*):