1. Follow us on Facebook
  2. Borba za budućnost
  3. Deindustrijalizacija i radnički otpor
  4. Otimanje zemlje: Otpor i alternative
  5. Z magazin Balkan
  6. Pokret
  7. Koordinacioni odbor radničkih organizacija

Drugi dopis Predsedništvu nakon pregovora na protestu PZS 14. septembra 2012.

Pokret za slobodu
Matični broj organizacije: 17686097
www.pokret.net
info@pokret.net
Br. tel: 062/234.251 i 063/83.83.882


Predsedništvo Srbije,
Andrićev Venac br. 1


Predmet: Uništavanje domaće farmaceutske proizvodnje kao posledica neodgovornosti vlasti, korupcije i gubitka suvereniteta [slučaj preduzeća ''Srbolek'' iz Beograda i ''Jugoremedije'' iz Zrenjanina]

Poštovani,

Po dogovoru postignutom prilikom našeg protesta ispred Predsedništva 14. septembra, nakon prvog dopisa o Rafineriji nafte Beograd, šaljemo Vam i dopise o dva domaća farmaceutska preduzeća – ''Srboleku'' iz Beograda i ''Jugoremediji'' iz Zrenjanina, čije značajne potencijale za proizvodnju i zapošljavanje treba što hitnije zaštititi i unaprediti.

O važnosti domaće farmaceutske industrije najbolje svedoči studija Economic Sanctions, Health, and Welfare in the Federal Republic of Yugoslavia 1990-2000, koju je finansirao UNICEF i Kancelarija UN-a za koordinaciju humanitarnih poslova (OCHA). U toj studiji analiziraju se razlozi koji su stanovnicima Savezne republike Jugoslavije omogućili da odole pritiscima međunarodnih ekonomskih sankcija 90-ih i zbog kojih posledice sankcija nisu bile još gore; zašto, na primer, mortalitet, u tom periodu nije zabeležio značajniji porast. A kao jedan od glavnih razloga tog odolevanja navodi se, pored poljoprivrede, i postojanje domaće farmaceutske industrije, sposobne da samostalno podmiri potrebe stanovništva za lekovima, i tako doprinese snažnijem ekonomskom i socijalnom sistemu. ''Problemi u održavanju zdravstvenog sistema tokom ekonomskih sankcija bili bi mnogo teži da nije bilo snažne domaće farmaceutske industrije'', zaključuje se u studiji. Dakle, pored zaštite radnih mesta, očuvanje fabrika o kojima vam pišemo ima i mnogo širi značaj za budućnost, suverenitet i samoodrživost čitavog našeg društva, posebno u periodu kad ekonomska kriza preti da dovede do mnogo većih turbulencija na globalnom geopolitičkom i ekonomskom nivou. U kontekstu potencijalnih novih spoljnih pritiska na unutrašnju politiku Srbije, sudbina domaće privrede trebalo bi svakoga da zabrine. Uz ''Galeniku'', ''Srbolek'' i ''Jugoremedija'' su jedini domaći proizvođači lekova; Bez njih bi država mnogo više novca morala da izdvaja za uvozne lekove koji su dosta skuplji. Inostrani dobavljači lekova su u Srbiji registrovani i imaju isti status kao domaće firme iako se ne bave proizvodnjom već samo pakerajem.

Oba preduzeća o kojima vas izveštavamo, i ''Srbolek'' i ''Jugoremedija'', nalaze se na spisku Evropskog parlamenta zbog sumnjivog načina njihove privatizacije; korupcija u ovim slučajevima dokumentovana je i u izveštajima Saveta za borbu protiv korupcije, u vreme kad je njim predsedavala Verica Barać. I ''Srbolek'' i ''Jugoremediju'' privatizovala je ista osoba - Jovica Stefanović Nini - koji se do tad nije bavio proizvodnjom lekova, već švercom cigareta, i za kojim je zbog istog, u vreme privatizacije ''Jugoremedije'', bila raspisana poternica Interpola. To što su ovako značajna preduzeća uopšte mogla biti prodana osobi te reputacije samo potvrđuje kolika je odgovornost bivših vlasti za uništavanje privrede i radnih mesta. Međutim, radnici i mali akcionari tih preduzeća uspeli su da ih u izvesnoj meri sačuvaju od propasti, i sada im je potrebno da i država, sa svoje strane, pomogne da se u njima opet uspostavi proizvodnja: pogotovo jer su proizvodne mogućnosti u ''Srboleku'' i ''Jugoremediji'' na veoma visokom nivou. Pokretanje proizvodnje bila bi najadekvatnija kompenzacija za štetu nanetu privatizacijom, kako preduzećima, tako i radnicima; država bi dokazala da se odnosi odgovorno prema očuvanju radnih mesta, a sav uloženi novac bi putem poreza i doprinosa na plate bio vraćen u državni budžet, kao i u slučaju stranih korporacija koje po radnom mestu dobijaju od 4 do 10.000 evra.

Umesto toga, Zrenjaninska fabrika lekova ''Jugoremedija'', i fabrika za proizvodnju penicilina ''Penpharm'', koju ''Jugoremedija'' gradi zajedno sa grupom svojih radnika-akcionara, godinama su već pod snažnim pritiskom političkih struktura, finansijskih moćnika i srpskih medija. Iako je Evropska unija u junu prošle godine naložila Srbiji da preispita 24 sporne privatizacije, među kojima je i nezakonita prodaja ''Jugoremedije'' iz 2002, vlasti u Srbiji su do sad preduzimale samo korake suprotne zahtevima Brisela. Naime, umesto da istražuju koliko i na koji način je Jovica Stefanović Nini oštetio ''Jugoremediju'' i ''Srbolek'', policija je istraživala samo poslovne poduhvate nove uprave ''Jugoremedije'', postavljene 2007. godine: potpuno ignorišući činjenicu da je sadašnja dužnička kriza u toj fabrici prouzrokovana pre svega finansijskim opterećenjem i poslovanjem za koje je odgovoran upravo prethodni vlasnik, Jovica Stefanović Nini. Radnici i mali akcionari ''Jugoremedije'' upornom i višegodišnjom borbom uspeli su da 2007. godine pred sudovima u Srbiji dokažu da su država i privatni investitor Jovica Stefanović prekršili zakone o privatizaciji i ugovor o kupoprodaji 42% akcija ''Jugoremedije'' - što je rezultiralo raskidom ugovora između države i Stefanovića, nakon čega su upravu nad fabrikom preuzeli mali akcionari. Međutim, država do danas nije preduzela ništa da ispravi greške počinjene u privatizaciji. Nisu pokrenuti krivični postupci ni protiv Jovice Stefanovića Ninija, ni protiv odgovornih lica u državnim organima nadležnim za privatizaciju, a otklanjanje štete nanete fabrici palo je na teret isključivo radnika i malih akcionara. Nova uprava je od nezakonite privatizacije nasledila gubitke i dugove u ukupnom iznosu od preko 30 miliona evra. Bez ikakve podrške države, koja je sa 42% kapitala suvlasnik i najveći pojedinačni akcionar ''Jugoremedije'', fabrika je uz velike napore radnika-akcionara pokrila te gubitke, vratila dugove, i investirala 11 miliona evra u modernizaciju proizvodnih pogona, radi njihovog usklađivanja sa evropskim GMP standardima. Krajem 2010. godine, ''Jugoremedija'' je takođe, sa grupom svojih radnika-akcionara, ušla u zajedničku izgradnju fabrike penicilinskih preparata ''Penpharm''. Međutim, njen račun je trenutno blokiran već skoro godinu dana, proizvodnja potpuno obustavljena, a radnici za sve to vreme ne primaju platu; sadašnja uprava ne uspeva da se izbori sa dugovima, a država i dalje ne pokazuje nikakvo interesovanje da fabriku spase od stečaja, već se sprovode policijske istrage u vezi sa izgradnjom ''Penpharma'', zbog koje su direktor ''Jugoremedije'' Zdravko Deurić i direktorka ''Penpharma'' Milana Zlokas proveli više od 50 dana u istražnom zatvoru. Iako istraga o tim navodnim zloupotrebama nije dala nikakvog rezultata, publicitet koji je prati stvara uverenje da je u fabrici ipak reč o „nečem nezakonitom“. Uporne glasine i višegodišnji policijski pritisci doveli su dotle da partneri i poslovne banke odustaju od saradnje s ''Jugoremedijom'', delom zbog sumnji izazvanih policijskom i medijskom hajkom, a delom iz straha da bi i sami mogli postati njene žrtve. Uhapšenima je pritom pružio podršku i Jelko Kacin, izvestilac Evropskog parlamenta za Balkan, koji je preko Saveta za borbu protiv korupcije upoznat sa slučajem ''Jugoremedije'' i ''Srboleka'', kao i sa stavom pokojne Verice Barać da su u oba preduzeća radnici najvažniji nosioci borbe protiv korupcije. U nastavku vam dajemo detaljniji izveštaj o oba preduzeća, bez kojeg bi svaka policijska istraga nužno otišla u pogrešnom pravcu - rizikujući da i sama doprinese postojećoj agoniji, umesto da dovede do njenog pravednog rešenja.

''Jugoremedija''

Da bi srpska farmaceutska industrija dobila šansu da izađe na evropsko tržište, u skladu sa Zakonom o lekovima i medicinskim sredstvima iz 2004. godine, domaće kompanije morale su prethodno da usklade svoju proizvodnju sa evropskim GMP standardima, što je iziskivalo sveobuhvatnu rekonstrukciju proizvodnih pogona i velika materijalna ulaganja. Zrenjaninska ''Jugoremedija'' je ovaj izazov dočekala kao preduzeće u većinskom privatnom vlasništvu – 58% akcija bilo je u portfelju malih akcionara, a preostalih 42% u Akcijskom fondu Republike Srbije. Tadašnja uprava fabrike je u dogovoru sa predstavnicima države odlučila da pitanje modernizacije reši kroz prodaju državnog paketa akcija privatnom investitoru, koji bi nakon izvršene rekonstrukcije svoje ulaganje prikazao kao dokapitalizaciju i tako stekao većinsko vlasništvo. Tako je Akcijski fond Republike Srbije 2002. godine prodao 42% udela ''Jugoremedije'' niškom biznismenu Jovici Stefanoviću-Niniju. Međutim, umesto da investira u rekonstrukciju fabrike, kao što je bilo ugovoreno, Stefanović je kao investiciju prikazao običnu nabavku sirovine. Država se saglasila sa ovakvim načinom ulaganja, ali mali akcionari nisu, pa je Stefanović falsifikovao odluku skupštine akcionara i izvršio dokapitalizaciju na osnovu koje se 2003. godine upisao kao većinski vlasnik.

Radnici ''Jugoremedije'' su krajem godine pokrenuli štrajk koji je ubrzo prerastao u protest malih akcionara protiv korupcije u privatizaciji i otimanja njihove privatne svojine. Bez odluke suda o tome ko je većinski vlasnik, avgusta 2004. godine policija i Stefanovićevo privatno obezbeđenje silom su izbacili radnike-akcionare iz fabrike, da bi im nakon toga Stefanović podelio otkaze. Na kraju su radnici-akcionari uspeli da pred sudom dokažu da je samovoljni suvlasnik ''Jugoremedije'', uz podršku korumpiranih državnih agencija, oteo imovinu malih akcionara, tako da je na skupštini ''Jugoremedije'' 1. marta 2007. godine izabrana nova uprava, pod kontrolom malih akcionara.

Problemi koji se javljaju nakon uspostavljanja nove uprave u ''Jugoremediji''

Četiri ipo godine samovlašća Jovice Stefanovića dovelo je „Jugoremediju“ na ivicu stečaja, a kako planirana investicija u modernizovanje nije izvršena, radnici-akcionari su se suočili sa rokom od svega dve godine da realizuju 30 miliona evra vredno usklađivanje sa GMP standardima. Bez ove investicije, fabrika nakon avgusta 2009. godine više ne bi smela da proizvodi lekove, jer bi joj bila oduzeta dozvola za proizvodnju. Za prvih nekoliko meseci, nova uprava je uspela da otkloni opasnost od stečaja i vrati ''Jugoremediju'' u red uspešnijih privrednih subjekata u Srbiji. Usledila je borba za budućnost, za rekonstrukciju pogona i sigurnost radnih mesta u novom, evropskom okruženju. Poučeni lošim iskustvima iz prošlosti, radnici-akcionari doneli su odluku da se ovog puta ne prepuštaju ćudljivim interesima krupnog kapitala, već da projekat od kog zavisi njihova budućnost realizuju iz sopstvenih izvora. Zaposleni su pristali na smanjenje ličnog dohotka, akcionari su prihvatili da im se u periodu dok traje rekonstrukcija ne isplaćuju dividende, već da se svaki zarađeni dinar nameni investiranju u modernizaciju.

Kako je do isteka roka za uvođenje GMP standarda ostalo malo vremena, moralo se odmah pristupiti izradi projekta za sanaciju pogona čvrstih formi (tablete i dražeje), pogona polučvrstih formi (masti, kreme i supozitorije), pogona pakovanja i skladištenja i sanaciji hemijske i mikrobiološke laboratorije, kao i izgradnji sopstvenog postrojenja za proizvodnju vode (pijaće i svih tehničkih voda). Na Upravnom odboru doneta je odluka da se ulože tada slobodna sopstvena sredstva u iznosu od 3 miliona evra i da se predloži Skupštini akcionara da se od poslovnih banaka zatraže dodatna sredstva u visini do 8 miliona evra, jer je izabrani ponuđač za izvođenje radova ''Energoprojekt industrija Beograd'' dao ponudu za ključ u ruke na nepunih 8.3 miliona evra (bez PDV). Na sednici Skupštine akcionara doneta je odluka i investicija je otpočela krajem 2008. godine, a dobijeni kredit od ''Hypo Alpe Adria'' banke bio je obezbeđen u visini od 5 miliona evra. Treba napomenuti da je ''Jugoremedija'' pre nego što je obustavila rad u pogonima koji su se rekonstruisali, prethodno proizvela veliki lager lekova za tržište, kako građani ne bi trpeli zbog nestašice lekova, a zaposleni uredno primali svoj lični dohodak iako je proizvodnja zaustavljena (u rekonstruisanim pogonima proizvodi se preko 70% lekova iz proizvodnog programa ''Jugoremedije''). Kada je trebalo da se proizvodnja zaustavi i početkom avgusta meseca da se otpočne rekonstrukcija ponovo se ''Jugoremedija'' suočila sa ozbiljnim problemom, a to je presuda u korist ''Jugohemije'', da joj ''Jugoremedija'' duguje na ime njenog nekadašnjeg ulaganja sa kamatom preko 180 miliona dinara i da se to mora pod hitno izmiriti pod pretnjom prinudnog izvršenja. Tada Upravni odbor (jer ''Jugohemija'' nije htela da se dogovara o isplati duga na eventualne rate, ili isporukom lekova) donosi odluku da se pronađe neka veledrogerija koja je likvidna i koja može da povuče veliku količinu robe, da bi se na taj način brzo prikupila potrebna sredstva za izmirenje duga prema ''Jugohemiji'' (inače tužba je bila podneta još 2001. godine i nekim ''čudom'' nije se ni odlučivalo po njoj dok nije došlo do preuzimanja ''Jugoremedije'' od strane malih akcionara). ''Jugoremedija'' je tada prvi put, zato što je u kratkom roku morala da izmiri svoje obaveze, odobrila casas-conto koji je za tadašnje uslove u 2008. godini bio veći od uobičajenog, tako da je sve ukupno, kada se svede, dug prema ''Jugohemiji'', ''Jugoremediju'' koštao preko 300 miliona dinara. Međutim ni to nije zaustavilo entuzijazam svih zaposlenih i rukovodstva firme da se nastavi sa predstojećom sanacijom preduzeća, naprotiv ponovo je proizveden novi lager robe da nadomesti budući zastoj proizvodnje zbog rekonstrukcije pogona. Ono što se nije moglo predvideti u projektu za sanaciju firme bili su dodatni radovi koji su se u postupku rekonstrukcije pojavljivali, ili su na zahtev stručnih ljudi, koji su sačinjavali jedan tim ispred ''Jugoremedije'', bili proširivani kako bi se što lakše na kraju moglo doći do ispunjenja svih zahteva propisanih Zakonom o lekovima i medicinskim sredstvima. Ti dodatni zahtevi, kao i pojačavanje proizvodnje u delovima fabrike koji su radili (odeljenje tečnih formi), kao i troškovi javnih prihoda koji su se uvećali stvorili su potrebu da se Jugoremedija dodatno zaduži po različitim osnovama. Pa je tako od ''Hypo Alpe Adria'' banke obezbeđen kredit od dodatnih 2.2 miliona evra, od Fonda za Razvoj Republike Srbije oko 150 miliona dinara, od RBV 198 miliona dinara. Nove proizvodne hale ''Jugoremedije'' svečano su otvorene 2. oktobra 2009. godine, na praznik ''Jugoremedije'', dan kad je fabrika osnovana početkom sedamdesetih godina prošlog veka.

Tokom sanacije preduzeća uslovi na tržištu lekova su se drastično pogoršali na štetu domaćih proizvođača lekova, u smislu produženja roka plaćanja od strane RZZO-a, zatim se veliki broj veledrogrija ili ugasio ili upao u probleme sa likvidnošću, što je uticalo na to da ukoliko proizvođač želi da nekoj veledrogeriji proda svoj lek mora neizostavno povećati dodatne bonitete, ne bi li lek plasirao na tržište. Treba istaći da se već na početku 2010. godine moglo naslutiti da uvoznički lobi u Srbiji jača i da će doći do promena na tržištu, što se i dogodilo. Sve više lekova domaćih proizvođača skidano je sa pozitivne liste lekova, povećanja cena lekova nisu odobravana; a da bi se održao kontinuitet u snabdevanju lekova ili se moralo proizvoditi (neke grupe lekova) po negativnoj kalkulaciji ili dozvoliti da država interventno uvozi lekove i tako polako istisne domaćeg proizvođača - da ne pominjemo da je 2010. godine donet novi Zakon o lekovima i medicinskim sredstvima koji je skoro izjednačio domaćeg i stranog proizvođača lekova. Posledice tog zakona itekako osećaju domaći proizvođači lekova.

Kada je ''Jugoremedija'', početkom 2010. godine, dobila nacionalni sertifikat GMP za proizvodnju svojih lekova od Ministarstva zdravlja Republike Srbije, trebalo je otpočeti sa velikim ciklusom proizvodnje i što pre pokušati da se dođe do pozitivnih efekata koje bi velika investicija opravdala. Međutim u tom momentu bilo je potrebno obezbediti sredstva u visini do 2 miliona evra koja će se usmeriti ka proizvodnji, koja bi vrlo brzo mogla obezbediti da se ''Jugoremedija'' vrati, odnosno poveća svoje učešće na tržištu.  

Banke nisu bile spremne da već zaduženom preduzeću odobre dalje zaduženje, a država iako nije učestvovala ni jednim dinarom u velikoj rekonstrukciji ni dalje nije želela da pomogne. Uprava ''Jugoremedije'' iznosila je na sastanku u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja svoje probleme i tražila od tadašnjeg državnog sekretara Branislava Zeca da se konačno država uključi u probleme ''Jugoremedije'', nastale (ponovo napominjemo ''Jugoremedija'' je morala da sprovede veliku rekonstrukciju) zbog nedostatka sopstvenih obrtnih sredstava; namerno ne pominjemo svetsku ekonomsku krizu (koja je svakako ostavila i još uvek ostavlja negativne efekte na našu opterećenu i slabu privredu). ''Jugoremedija'' je u 2010. godini zapala i u ozbiljan problem jer nije mogla da uspostavi kontinuiranu proizvodnju i da počne sa otplatom dospelih kredita, a takođe nije mogla ni da izmiruje svoju ugovornu obavezu prema ''Sanofi Aventisu'', čije licencne preparate proizvodi. Međutim, za to gospodin Zec i njegovi tadašnji partneri iz Ministarstva ekonomije nisu imali sluha. Jedino što je bilo istaknuto na tom zajedničkom sastanku bilo je da oni   znaju za problem koji ''Jugoremedija'' ima sa ''Sanofi Aventisom'' i da ukoliko uprava želi da se i država uključi, to podrazumeva preuzimanje firme od strane države, a ne rukovođenje od strane malih akcionara. U međuvremenu, po nečijem nalogu, zrenjaninska policija je iz ''Jugoremedije'' odnela skoro celu dokumentaciju o poslovanju firme. Iako nakon kompletnog policijskog pregleda dokumentacije ništa nije ustanovljeno, državni sekretar Branislav Zec je bio slobodan da tadašnjem direktoru Deuriću preti hapšenjem. I na tom sastanku se videlo kako ne postoji dobra namera države da pomogne domaćem proizvođaču lekova da se finansijski konsoliduje. ''Galenika'', kao domaći proizvođač, preuzeta je od strane države, a  njenih lekova nema nigde na tržištu, pa je, sudeći po tome, prošloj vlasti više u interesu bilo gašenje domaće proizvodnje i podsticanje uvoza lekova.

U narednom periodu uprava ''Jugoremedije'' je pokušavala da se snalazi sama bez bilo kakve finansijske podrške. To je značilo da je sa veledrogerijama koje su likvidne pokušavala da sklapa ugovore o finansiranju proizvodnje, kao na primer sa ''Nelt'' i ''Delta farm'', koje su našle svoj interes u tome i, naravno, uz dosta visoke bonitete kupovale lekove od ''Jugoremedije''. To je bilo privremeno, iznuđeno rešenje zbog kojeg se dubioza u kojoj se ''Jugoremedija'' nalazila samo produbljivala. Moralo se razmišljati o 450 zaposlenih radnika za koje je trebalo isplaćivati lične dohotke.

U 2011. godini uprava ''Jugoremedije'' je uspela da svoje obaveze prema bankama refinansira, što ju je naravno koštalo većih kamata i mnogo nepovoljnijih uslova. Tražena je pomoć od Ministarstva zdravlja i Vlade Republike Srbije da se formira zajednička radna grupa od članova Vlade i članova uprave koja bi se bavila iznalaženjem rešenja za ''Jugoremediju''. Predlagano je da se posredstvom Privredne komore Srbije, a uz pomoć Vlade sprovede program sporazumnog finansijskog restruktuiranja društva, traženo je da Vlada da garancije za sredstva u visini od 3.5 miliona evra kako bi se stanje u firmi moglo konsolidovati. Vlada nije čak ni odgovorila na dopise.

U međuvremenu od druge polovine avgusta meseca zarade u preduzeću su počele da se ne isplaćuju, porezi i doprinosi na zarade za juli i prvi deo avgusta meseca 2011. godine još nisu uplaćeni, a poslovne banke i dobavljači počeli su da putem prinudne naplate naplaćuju svoja potraživanja. Od novembra meseca 2011. godine račun ''Jugoremedije'' je blokiran (trenutna blokada iznosi 493 miliona dinara), a u strukturi blokade su i plate zaposlenih koji putem prinudne naplate pokušavaju da ostvare svoje pravo na zaradu. Poslednja isplaćena zarada za vreme blokade je novembar mesec 2011. godine. Do pre dva meseca postojala je još neka minimalna proizvodnja u ''Jugoremediji'', ali sada više nema ni toga, jer nema sredstava da se obnovi.

Takođe pre dva meseca bili su uhapšeni generalni direktor i finansijski direktor ''Jugoremedije'' na osnovu famoznog člana 359. Zloupotreba službenog položaja, ne bi li se stvar prikazala tako kao da je zbog nekog ''lopovluka'' firma dovedena na rub propasti. To je u javnosti tako i bilo prikazano, a za posledicu imalo još veće urušavanje kredibiliteta ''Jugoremedije'' kod svih njenih poslovnih partnera,p a naravno i zaposlenih, koji se već nalaze u velikoj agoniji kako zbog neisplaćenih zarada, tako i zbog gubitka socijalnog osiguranja. To hapšenje je trebalo da se predstavi kao otpočinjanje preispitivanja privatizacije ''Jugoremedije'' po Rezoluciji Evropskog Parlamenta. Na taj način potpuno bi se zaobišla odgovornost vlasti i države zbog neodgovornog odnosa prema svom delu vlasništva i prema drugim suvlasnicima. ''Jugoremedija'' je, stoga, podnela tužbu za naknadu štete protiv Republike Srbije, Agencije za privatizaciju i Centralnog registra HOV 16.08.2012.godine. Tužbu Vam dostavljamo u prilogu ovog dopisa.

Jelko Kacin, izvestilac Evropskog parlamenta za Balkan, bio je u ''Jugoremediji'' krajem avgusta kako bi se lično uverio da li je u firmi sprovedena GMP investicija i kada se uverio da jeste, bilo mu je jasno da ''neko'' ko nije učestvovao u investiranju koje je vredno 12 miliona evra, sada želi tu investiciju da umanji i da je, kako se izrazio, ''otme''.

Radnici i uprava ''Jugoremedije'' još uvek imaju nadu da nova vlast želi da pomogne onima koji grade i investiraju u svoje firme za opšte dobro cele zajednice, a ne samo pojedinih partijskih i interesnih grupa. Potrebno je u dogovoru između radničko-akcionarske uprave ''Jugoremedije'' i nadležnih ministarstava postići sporazum kojim bi se država uključila u oporavak ovog preduzeća i pokretanje proizvodnje. Pokret za slobodu stoji na raspolaganju da posreduje u organizovanju zajedničkog sastanka.

Sve informacije u ovom dopisu predstavljaju samo jednu kratku hronologiju zbivanja u ''Jugoremediji'', koja, naravno, može biti potkrepljena i dokumentima koja se nalaze u firmi, kao i snimljenim materijalima (film: ''Ugovor na štetu trećeg'' snimljen prema uvidima Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije).                      

''Srbolek''

Nova vlast ima jedinstvenu priliku da iskoristi isplative mogućnosti Srboleka i stvori model za druge firme kako se loša privatizacija spašava društvom koje ponovo zapošljava i privređuje, kao i uzor kako se izvršna vlast zaista hrabro i odlučno suočava sa sistemskom korupcijom prošlosti. Upoznaćemo Vas sa bitnim momentima ovog slučaja.

I

Posredstvom Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja i predstavnika vlasti grada Beograda, dana 11. oktobra 2010. godine, postignut je konsenzus osnovnih ciljeva i zaključen je PROTOKOL sa Srbolekom koji NIJE REALIZOVAN (Protokol u Prilogu).

Za realizaciju obaveza iz ovog protokola bio je odgovoran poslodavac, a predstavnici Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja i grada Beograda, u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima, potpisima su GARANTOVALI da će se Prtokol realizovati na dogovoren način, ili da će se u suprotnom preduzeti mere u okviru svoje nadležnosti.
Garancija za realizaciju Protokola svojim potpisima i pečatom Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, dali su u ime Ministarstva, tada državni sekretar Nebojša Ćirić, a u ime grada Beograda, član Gradskog veća grada Beograda, Miroslav Čučković.

Navedeni Protokol predstavlja priznanje duga poslodavca SRBOLEKA AD, koje je zastupao i predstavljao direktor i pojedinačno najveći vlasnik Jovica Stefanović Nini prema zaposlenima, kojim je utvrđena dinamika isplate zaostalih zarada i drugih dospelih obaveza poslodavca, a predstavlja i svojevrsno pristupanje dugu Republike Srbije i njenih organa, da će se ispuniti potraživanja od dužnika. Potpisivanjem ovog Protokola, Republika Srbija je stupila u obavezu pored dužnika.

Shodno primeni Zakona o obligacionim odnosima i to: opštih načela o prouzrokovanju štete iz čl. 154. i 155, odredaba o naknadi materijalne štete iz čl. 185, 186. i 188. i odredaba o pristupanju dugu iz čl. 451. i 452. traži od Republike Srbije – Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja (i prethodnog i aktuelnog saziva vlasti) da se ispoštuju preuzete obaveze iz ovog Protokola, koje su DOSPELE pre više od godinu dana, a koje niko ne ispunjava i za koje niko nije odgovoran.

Privatizacija Akcionarskog društva za medicinsko snabdevanje i proizvodnju SRBOLEK iz Beograda, ul. Sarajevska br. 84 bila je jedna od najlošijih privatizacija, označena u Izveštajima Saveta za borbu protiv korupcije Verice Barać, kao karakterističan primer kršenja prava malih akcionara i njihove mogućnosti da zaštite svoju imovinu i radna mesta navedenih u dokumentima iz Brisela o spornih 24 privatizacija.

Potpisnik Protokola u ime poslodavca i odgovornog lica bio je kontroverzni biznismen sa Interpolove poternice, Jovica Stefanović – Nini, vlasnik firme MD Nini DOO, koja je bila najveći akcionar u Srboleku AD i čija je samovolja bila bez premca.

Stefanović je zahvaljujući nemaru države i njenih organa imao punu kontrolu i godinama je javno pljačkao Srbolek, iako je zvanično posedovao svega 24,99% akcija.

Već sam izbor kupca državnog paketa akcija svedoči o nesavesnom odnosu Agencije za privatizaciju prema subjektu privatizacije, a isključivo briga za sam čin prodaje imovine, uvećala je rizik u poslovanju firme i akcionara.

Od samog početka privatizacije Stefanović nije poštovao zakon ni ugovor, već je silom uzurpirao upravljačka prava, kršio pravila demokratskog udruživanja na skupštini akcionara, gazio sindikalna i druga prava iz radnog odnosa, otpuštao radnike tokom zakonitog štrajka, konstantno zloupotrebljavao položaj i uvećavao lično bogatstvo na štetu Srboleka i radnika – akcionara.

Institucije nisu reagovale iako su se zaposleni i mali akcionari obraćali svima, ministarstvima, tužilaštvu, Komisiji za hartije od vrednosti, pa nadalje, da bi ih upozorili da Stefanović izvlači kapital preko svojih povezanih firmi i ne plaća državi poreze i obaveze, ali nije bilo reakcije. Brojna upozorenja su dolazila i od sindikalnih organizacija.

Odbijanje saradnje Stefanovića i bilo kakvog partnerstva sa ostalim vlasnicima – prvenstveno sa radnicima – malim akcionarima, nanelo je štetu ne samo radnicima i malim akcionarima već i samoj državi, odnosno svim njenim građanima.

Država začuđujuće nije ispoljila nikakvu odgovornost zbog posledica loše privatizacije koja je bila u njenom aranžmanu. U čitavom razdoblju u kojem su počinjena ova (ne)dela Vlada Srbije je ispoljila kontinuitet u politici koja je tako ponašanje omogućila, podržavala i štitila. Pomenuto ponašanje nije moglo biti učinjeno bez usmeravanja i podrške Vlade (ili tačnije – pojedinih ministara), pogotovo kada je reč o njenim agencijama.

Vlada Republike Srbije je ignorisala upozorenja svog organa, Saveta za borbu protiv korupcije, koji je blagovremeno upozoravao na kršenje zakona i ugovora. Usmeravala je svoje aparate vlasti protiv radnika i malih akcionara, koji su se u zakonskim okvirima suprotstavili uzurpaciji svojine i moći. Nije iskazala interes za poslovanje firme i saniranje nastale štete, već je ispoljila interes samo za prodaju i preprodaju svog udela u vlasništvu, nametajući radnicima i malim akcionarima da i oni sami ograniče svoj interes na prodaju i preprodaju akcija, bez obzira na rizik da firma propadne, a radnici ostanu bez posla i elementarnih uslova za egzistenciju.

Savet za borbu protiv korupcije je u svom izveštaju od 26.10.2010. godine preporučio Vladi “da sa naročitom pažnjom analizira postupanje Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, koje je svojim mešanjem u nedavno okončan štrajk u Srboleku omogućio nesavesnoj upravi (Srboleka) da učvrsti svoju samovolju i nastavi da ugrožava imovinu ostalih akcionara i opstanak preduzeća”.

I brojni drugi primeri koje je Savet za borbu protiv korupcije prethodnih godina analizirao u izveštajima i inicijativama dostavljenim Vladi, jasno su govorili da se radi o sistemskom problemu. Savet je gotovo svakodnevno obaveštavao Vladu o raznim nezakonitostima i tražio od Vlade da razmotri zbog čega institucije ne rade po zakonu, ili rade sporo, kao i da analizira nedostatke u propisima zbog kojih regulatorna tela ne mogu da spreče samovolju najvećeg akcionara u privatizovanim privrednim društvima. Verujemo da će to biti okosnica rada objavljene borbe protiv sistemske korupcije jer je tu srž problema.

II

Potpisanim Protokolom bilo je dogovoreno i garantovano da će Srbolek AD nastaviti proizvodnju. Za nastavak proizvodnje su postojali svi uslovi. Da je proizvodnja bila nastavljena Srbolek ne bi danas bio u sramnom stečaju!

Od nekada uspešnog preduzeća, osnovanog pre sto godina, ostale su samo posledice petogodišnje samovolje i šteta. Ostalo je samo da se postupak stečaja pokrenut rešenjem Privrednog suda u Beogradu 1.St. 391/2011 od 11. 05. 2011. godine završi unovčavanjem imovine stečajnog dužnika.

Odluku o bankrotu doneo je 10. 08. 2011. godine Privredni sud u Beogradu, sa obrazloženjem da nije podnet plan reorganizacije. Stečajni upravnik Dragan Perković kazao je da nije mogao sam da predloži plan reorganizacije, jer su to mogli da odluče samo poverioci koji u njegovo sprovođenje treba da ulože pare. Na pitanje novinara da li se bilo ko iz Ministarstva ekonomije ili Ministarstva zdravlja interesovao šta će biti sa Srbolekom Perković je kazao: “Niko iz države mene ovih četiri meseca nije kontaktirao, niti mi je jednu reč uputio, ali su mi poslali pet inspekcija koje su mi zabranile da prodajem lekove, da radim i ispunjavam propisane uslove”.

Istina je sledeća: članom 155. Zakona o stečaju (Službeni glasnik RS br. 104/09 i 99/11) predviđena je mogućnost da stečajni dužnik istovremeno sa podnošenjem predloga za pokretanje stečajnog postupka podnese unapred pripremljen Plan reorganizacije. Ipak, na osnovu člana 159. navedenog zakona, stečajni sudija mora odbaciti predlog ako planom reorganizacije nisu obuhvaćeni poverioci koji bi, da su obuhvaćeni planom, mogli svojim glasanjem da utiču na odluku o usvajanju plana. “Reorganizacija se sprovodi ako se time obezbeđuje povoljnije namirenje poverilaca u odnosu na bankrotstvo, a posebno ako postoji ekonomsko opravdani uslovi za nastavak dužnikovog poslovanja.” Ako je u srpskoj istoriji neko privredno društvo imalo osnovu da se preporodi planom reorganizacije, onda je to Srbolek (imalo je, i još uvek ima potencijal). Zašto nije? - Odgovor bi nas ponovo odveo na opisivanje hobotnice sistemske korupcije osakaćene Srbije.

Osim toga, 27. maja 2011. godine donet je Zakon o sporazumnom finansijskom restruktuiranju privrednih društava (“Službeni glasnik RS” br. 36/11) na osnovu koga je takođe bilo moguće konsolidovati preduzeće i obnoviti proizvodnju, na principima saradnje i koordinacije poverilaca, samo da stečaj Srboleka nije proglašen desetak dana ranije (“Član 1. Ovim zakonom uređuju se uslovi i način sporazumnog finansijskog restruktuiranja privrednih društava (u daljem tekstu: finansijsko restruktuiranje) u Republici Srbiji koje se sprovdi najkasnije pre pokretanja stečajnog postupka u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečaj.”).

Prosta logika nalaže da se izvede sledeći zaključak: država, kao najveći poverilac, pustila je da ovo strateško privredno društvo propadne. Mali akcionari i investitori iz Slovenije i Srbije nisu uspeli da spreče zatvaranje preduzeća, ali se neće predavati!

Državne institucije, kojima su se mali akcionari obraćali od 2008. godine, glavni su krivci što je direktor i pojedinačno najveći vlasnik Jovica Stefanović Nini opljačkao i urušio fabriku, koja je do 2005. godine uvek bila profitabilna.

Tek posle dve godine od kada je podnešena prva krivična prijava, Nini je uhapšen, zbog osnovane sumnje da je oštetio državu, radnike i male akcionare.

Početkom jula prošle godine pušten je da se brani sa slobode, i pored realne sumnje da će pobeći u Makedoniju. Postavlja se pitanje zašto je Jovica Stefanović pušten iz pritvora ubrzo nakon što se u njemu našao 08. 11. 2010. godine? Protiv njega se vodilo više krivičnih postupaka u Višem sudu u Beogradu – broj KTR- 1491/09 od 28. 07. 2009. godine, KTR- 1146/09 od 09. 10. 2009. godine, a po velikom broju krivičnih prijava podnetih Prvom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu, tužilaštvo je podnelo zahteve za prikupljanje obaveštenja Direkciji policije. Pre Srboleka, na gotovo identičan način Nini je opljačkao Jugoremediju AD Zrenjanin, takođe iz privatizacije, oštetivši ovu fabriku lekova za više od 100 miliona evra.

Osim toga, kod Višeg suda u Beogradu se po zahtevu Višeg javnog tužilaštva vodio postupak za oduzimanje imovine od Jovice Stefanovića i njegovih povezanih lica. Po nekim informacijama Nini se nalazi u Makedoniji, i preko svojih ljudi – kao produžene ruke, uredno nadgleda i rukovodi svojim brojnim firmama, koje je kupio novcem stečenim kriminalom preko of-šor kompanija sa Kipra, a koji je opran kroz raznorazne privatizacije.

Sa druge strane, začuđujuća je količina nebrige države o Srboleku AD, posebno s obzirom da je Srbolek dugo vremena bio privredno društvo od posebnog značaja za Republiku Srbiju (u Prilogu).

Potencijal Srboleka, s obzirom na prirodu delatnosti i profitabilnosti je takav da čak i sada kada je u tzv. bankrotstvu može sopstvenim aktivnostima da obezbedi brzo i efikasno poslovanje, da namiri stara potraživanja i redovno izmiruje buduće obaveze, na način kako se to odvijalo pre sporne promene vlasničke strukture.

I nakon uvođenja stečaja postojala je mogućnost da deo zaposlenih ostane u fabrici da radi, pošto je na zalihama bilo lekova koji su mogli odmah da se prodaju, kao i sirovina za nastavak proizvodnje. Ipak, i pored predloga stečajnog upravnika i saglasnosti stečajnog sudije da se to uradi, ova zamisao o spasu Fabrike nije se dopala nadležnom Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja?! Tada je Srbolek imao na zalihama sirovine i lekove u vrednosti od preko 300 miliona dinara. Da je nastavljena proizvodnja, i pored pokrenutog stečaja, fabrika bi uspela da u roku od samo nekoliko meseci vrati dugove i nastavi izvoz na okolna tržišta.

Fabrika lekova Srbolek koja je u stečaju od maja prošle godine, uplatila je 500.000 dinara sudu, da bi bio uveden stečaj nad firmom MD Nini DOO od koje Srbolek potražuje oko milijardu dinara. Ipak, Nini je uspeo da iz inostranstva deblokira račun, a Srbolek je ugasio proizvodnju i otpustio svih 200 radnika. S tog stanovišta, nije moguće sagledati koje su sve posledice gašenja pogona i upadljive deindustrijalizacije, niti koji su sve problemi permanentnog rasta nezaposlenosti.

Stečajni upravnik Srboleka Dragan Perković je do sada više puta bezuspešno objavljivao oglase za prodaju ovog privrednog društva. Trenutno je aktuelan još jedan oglas za prodaju imovine 12. oktobra ove godine, iako sada nije upitno da se to čini. Ako preduzeće ne može da se proda – ZAŠTO DRŽAVA NE OMOGUĆI NASTAVAK PROIZVODNjE kada je evidentno da se Srbolek može sam izvući iz stečaja? Na dobiti bi bili svi – i država, radnici i akcionari, jedino ne uvoznički lobi i tajkuni koji očekuju da jeftino kupe bitnu imovinu i da je kasnije za višestruko više preprodaju.

Dakle, imate jedinstvenu priliku da iskoristite isplative mogućnosti Srboleka da Vam bude model za druge firme kako se loša privatizacija spašava društvom koje ponovo zapošljava i privređuje (bez spornih preprodaja), kao i uzor kako se izvršna vlast zaista hrabro i odlučno suočava sa sistemskom korupcijom prošlosti.
-----
Radnici okupljeni u Pokretu za slobodu odlučivaće ima li potrebe organizovati nove radničke proteste shodno potezima nove vlasti i njenom odnosu prema pokretanju i očuvanju proizvodnje i radnih mesta.

Srdačan pozdrav i želimo Vam puno uspeha u radu,

POKRET ZA SLOBODU
Milenko Srećković
__________________
Samostalni Sindikat ''Jugoremedije''
Vladimir Pecikoza
__________________
Udruženje akcionara i bivših radnika ''Srboleka''
Zoran Gočević
__________________

Fusnote:

1) Izveštaji su dostupni na internet adresi Saveta za borbu protiv korupcije: www.antikorupcija-savet.gov.rs

2) Ovakav kupac nije mogao ostati nepoznat Agenciji za privatizaciju – Jovica Stefanović Nini, bio je u vreme privatizacije vlasnik većeg broja preduzeća u Srbiji, i to: MD Nini Niš 100% udela, Nini Eksport-import Niš 100% udela, Nini Prehrana Niš 100% udela, Nini Kozmetika Niš 100% udela, Jaka 80 Svrljig 100% udela, Reunion Zemun 100% udela, Marko Plus Novi Sad 100% udela, Menta Padej 74% udela, Sigmapharm 100% udela, Prosveta Niš 65% udela, Pivara Niš 52% udela, Elid Donji Dušnik 82% udela, Femid Bela Palanka 91% udela, Srbolek Beograd 24% udela, Trivit-Mlin Vrbas 20% udela, Žitopromet Niš 74% udela, Žitopek Niš 9% udela, veliki akcionar Aik Banke Niš, dok je u Makedoniji imao: 70% Makedonske Banke, Rado Banku, Vetafarm Trejd, Žito Skoplje, Mak Lek, Pelagoniju, Teteks, Ohridsku Banku, Fabriku Blagojev Gorev, Sileks Banku, Konditorsku industriju Evropa, Bitoljsko preduzeće Fustearko Borec, akcije Komercijalne banke i još puno nepomenutih.

3) GMP – Good Manufacturing Practise – Dobra proizvođačka praksa.

4) I v.d. direktor ''Galenike'' Živomir Novaković govorio je o tome kako medijske hajke nanose štetu poslovanju. Povodom istrage o poslovanju bivšeg rukovodstva ''Galenike'', u intervju 7. oktobra za list ''Akter'' izjavio je: ''Ta istraga se vodila, odnosno završavala kad sam došao ovde. Ne znam ništa sem onoga što je objavljeno u medijima, a iskreno i ne interesuje me. Stvorena je jedna loša atmosfera i loš uticaj ima sve to što se pisalo o „Galenici“. Naravno, ne može da se ne piše, ali mi imamo problema zbog bombastih najava i natpisa sa inostranim dobavljačima. Kako njima sve to objasniti? Za internu upotrebu i ajde, mnogo toga se napiše pa ne bude ništa, ali naši partneri u inostranstvu, pogotovo oni kojima smo dužni, pitaju. Sve se to negativno održava. U istragu se ne mešam.''

5) GMP – Good Manufacturing Practise – Dobra proizvođačka praksa.

6) Država, kao pojedinačno najveći akcionar, koju tada zastupa Akcijski fond (u portfelju Akcijskog fonda bile su akcije PIO sa nešto više od 9% i akcije Akcijskog fonda sa preko 31%, sve ukupno 41,93% akcija) nije preduzela nikakve radnje da svoje vlasništvo preknjiži na sebe nakon pravosnažne i izvršne presude o raskidu Kupoprodajnog ugovora, donete od strane Trgovinskog suda u Beogradu juna meseca 2006. godine (presuda je bila pravosnažna decembra meseca 2007. godine), već je bivši kupac ''Jaka 80'' Radoviš Republika Makedonija (vlasništvo Jovice Stefanovića Ninija) bio uknjižen u Centralnom registru HOV do juna 2008. godine, kada je Akcijski fond tužio ''Jugoremediju'' da u svojoj knjizi akcionara ispravi podatak o vlasnicima akcija i Upravni odbor to prihvatio i sproveo (iako ''Jugoremedija'' nije bila strana u sudskom sporu). Inače da bi presuda o raskidu Kupoprodajnog ugovora između ''Jake 80'' Radoviš R. Makedonija i Akcijskog fonda R. Srbije (tada Akcijski fond zastupa direktor Aleksandar Gračanac, koji je i potpisao Kupoprodajni ugovor 2002. godine po nalogu Agencije za privatizaciju, gde se i održala aukcijska prodaja, a čiji je direktor tada bio Mirko Cvetković. Inače svima je bilo tada nadležno ministarstvo za privredu i privatizaciju koje je vodio tadašnji ministar Aleksandar Vlahović.) Ovo je vrlo bitan segmet iz razloga što je već tada bilo očigledno da se dešava nešto veoma čudno sa privatizacijom ''Jugoremedije'' tada doo društvom. Kada je Akcijski fond krajem 2003. godine vršio kontrolu poštovanja Kupoprodajnog ugovora doneo je kroz svoj zapisnik čak i zaključak da se sve ugovorne obaveze sprovode, a tad su već krenuli i štrajkovi u Jugoremediji. Takođe je bitno napomenuti da presuda verovatno nikada ne bi dobila klauzulu pravosnažnosti da se grupa malih akcionara nije organizovala i preko konzulata R.Srbije u Makedoniji došla do podatka da li je Rešenje Trgovinskog suda uručeno ''Jaki 80'' ili ne. Nakon saznanja da je ipak ''Jaki 80'' dostavljeno Rešenje suda trebalo je sa teškom mukom dokazati i na gotovo neverovatan način doći do saznanja da je dostavnica stigla iz Makedonije u Ministastvo pravde R.Srbije (sve se to događalo i odvijalo uz pomoć ambasade u Makedoniji, a na insistiranje malih akcionara, dok nadležni u našoj državi tada nisu imali ''nikakvih saznanja''). Kada su radnici-akcionari dokazali i pronašli gde se ustvari nalazi dostavnica iz Makedonije (u Ministarstvu pravde) tadašnji predsednik Udruženja malih akcionara odlazi po taj dokaz u Ministarstvo pravde, i poučen negativnim iskustvom iste institucije, kopira predmetnu dostavnicu, koja kasnije služi kao dokaz sudu za klauzulu pravosnažnosti, jer je original dostavnice ''nestao'' na putu od Ministarstva pravde do Trgovinskog suda u Masarikovoj. Sve ovo ističemo jer se Akcijski fond i Ministarstvo za privredu i privatizaciju tada nije ''mešao'' u svoj posao da zaštiti svoje vlasništvo zaštiti koje mu je vraćeno odlukom suda. Takođe se Država nije ''mešala'' ni u to da upravlja svojim delom akcija u Jugoremediji kada je trebalo povratiti firmu iz ambisa u koji je zapala zahvaljujući poslovanju Jovice Stefanović-Ninija.

6) Prema Zakonu o lekovima i medicinskim sredstvima iz 2004. godine