Bliske krize: pretnje i prilike

Noam Čomski

Ovaj članak se zasniva na govoru koji je Noam Čomski održao u Bejrutu, 12. maja 2006, dva meseca pre nego što je Izrael započeo svoju vojnu kampanju protiv Libana 13, jula 2006. godine.

Nažalost, postoji previše kandidata koji se kvalifikuju za bliske i veoma ozbiljne krize. Nekoliko njih bi trebalo da budu visoko kotirane na svačijoj listi zainteresovanosti i zabrinutosti, jer predstavljaju bukvalne pretnje ljudskom opstanku: povećanje verovatnoće izbijanja konačnog nuklearnog rata, i katastrofalno stanje u kojem se nalazi prirodna sredina. Ipak, hteo bih da se fokusiram na uža pitanja, na ona koja su sada od najvećeg značaja na Zapadu. Govoriću najviše o Sjedinjenim Američkim Državama, koje poznajem najbolje, a one su i najvažniji slučaj zbog svoje ogromne moći. Ali onoliko koliko ja mogu da konstatujem, Evropa nije mnogo drugačija.

Oblast od najvećeg značaja je Bliski istok. Ne postoji ništa neobično u vezi s tim. Ja često moram da ugovaram predavanja godinama unapred. Ako me upitaju za naslov predavanja, predložim da bude ’’Trenutna kriza na Bliskom istoku’’. Još uvek nije omanulo. Postoji za to dobar razlog: ogromne izvore energije Vašington je pre šezdeset godina prepoznao kao ’’čudesni izvor strateške moći’’, ’’strateški najvažniju oblast sveta’’, i ’’jednu od najvećih materijalnih nagrada u svetskoj istoriji’’. Kontrola nad ovom čudesnom nagradom od tada je bila primarni cilj politike SAD, i njeno dovođenje u pitanje je prirodno izazivalo ogromnu zabrinutost.

Godinama se stvarala lažna slika da pretnja dolazi od Rusa, što je bio rutinski izgovor za nasilje i podrivačku delatnost širom sveta. U slučaju Bliskog istoka, ne moramo da uzimamo u obzir ovaj izgovor, s obzirom na to da je bio zvanično napušten. Kada je pao Berlinski zid, prva Bušova administracija kreirala je novu Nacionalnu Bezbedosnu Strategiju, objašnjavajući da će sve ići po starom, ali unutar novog retoričkog okvira. Masivni vojni kompleks još uvek je neophodan, ali sada zbog ’’tehnološke prefinjenosti vlasti Trećeg sveta’’ – što je makar bliže istini – primarna pretnja, širom sveta, je urođenički nacionalizam. Zvanični dokument dalje objašnjava da će cilj intervencionističkih snaga Sjedinjenih Američkih Država i dalje biti Bliski istok, gde ’’pretnja našim interesima’’ koja zahteva intervenciju ’’ne može biti pripisana Kremlju’’, za razliku od decenije izmišljotina. Kao što je normalno, sve ovo prošlo je bez komentara.

Najozbiljniji trenutni problem u glavama stanovništva je, za sada, Irak. A neosporni pobednik u takmičenju za zemlju koja se najviše plaši je Iran, ne zato što Iran realno predstavlja ozbiljnu pretnju, već zbog bučne propagande vladinih medija. To je poznati obrazac. Najskoriji primer je Irak. Invazija Iraka bila je praktično najavljena u septembru 2002. Kao što znamo, SAD–britanska invazija bila je već tajno u toku. Tog meseca, Vašington je pokrenuo veliku propagandnu kampanju, uz jeziva upozorenja od strane Kondolize Rajs i drugih da će sledeća poruka od Sadama Huseina biti pečurkasti oblak u Nju Jorku. Tokom nekoliko nedelja, baraž propagande vladinih medija Amerikance je potpuno izbacio iz međunarodnog spektra. Sadam je možda bio prezren skoro svuda, ali samo je u Sjedinjenim Državama većina stanovništva bila zastrašena od onoga što bi im on sutra mogao uraditi. Ne iznenađuje da je podrška ratu bila veoma u skladu sa takvim strahovima. To je bilo postignuto ranije, na neverovatne načine tokom Reganovih godina, a postoji i duga ranija istorija koja puno govori. Ali držaću se aktuelnog monstruma kojeg je izmajstorisao doktrinarski sistem, nakon par reči o Iraku.

Postoji bujica komentara o Iraku, ali vrlo malo izveštaja. Novinari su uglavnom ograničeni na utvrđene oblasti u Bagdadu, ili su smešteni sa okupacionom vojskom. To nije zato što su kukavice ili lenji, već zato što je jednostavno opasno da se bude na bilo kojem drugom mestu. U prethodnim ratovima to nije bilo tako. Zaprepašćujuća je činjenica da su Sjedinjene Države i Britanija imali više problema u upravljanju Irakom nego nacisti u okupiranoj Evropi, ili Rusi u svojim istočnoevropskim satelitima, gde su zemljama upravljali lokalni građani i bezbednosne snage, uz podignutu čeličnu pesnicu ukoliko bi nešto krenulo naopako, ali obično u pozadini. Nasuprot tome, Sjedinjene Države nisu bile u mogućnosti da uspostave poslušan klijentski režim u Iraku, u mnogo lakšim okolnostima.

Ostavljajući po strani doktrinarne naočare, pitanje je šta bi trebalo da bude urađeno u Iraku? Pre nego što odgovorimo, treba da nam budu jasni neki osnovni principi. Osnovni princip je da osvajač nema prava, samo odgovornosti. Prva odgovornost je plaćanje reparacija. Druga odgovornost je sleđenje volje žrtava. Postoji zapravo i treća odgovornost: izvođenje kriminalaca pred sud, ali je ta obaveza tako udaljena od imperijalnog mentaliteta Zapadne kulture da ću je ostaviti po strani.

Odgovornost plaćanja reparacija Iračanima nije svedena samo na zločin agresije i njenih užasnih posledica. Sjedinjene Države i Britanija dugo vremena su terorisale iračko stanovništvo. U skorijoj istoriji, obe vlade su snažno podržavale Sadam Huseinov teroristički režim tokom perioda njegovih najgorih zločina, i dugo nakon okončanja rata s Iranom. Iran je na kraju kapitulirao, uvidevši da se ne može boriti sa Sjedinjenim Državama, koje su, do tada, otvoreno učestvovale u Sadamovoj agresiji – nešto što Iranci sigurno nisu zaboravili, čak i da zapadnjaci jesu. Odbacivanje istorije je uvek zgodan stav za one koji drže batinu, ali njihove žrtve obično više vole da obrate pažnju na stvarni svet. Nakon Iransko-iračkog rata, Vašington i London nastavili su da obezbeđuju vojnu opremu svom prijatelju Sadamu, uključujući i sredstva za razvoj oružja za masovno uništenje i dostavne sisteme. Irački nuklearni inžinjeri su čak dovedeni u Sjedinjene Države zbog instrukcija za razvoj nuklearnog oružja 1989. godine, dugo nakon Sadamovih najgorih svireposti i iranske kapitulacije.

Odmah nakon Golfskog rata 1991. godine, Sjedinjene Države i Ujedinjeno Kraljevstvo vratili su se davanju podrške Sadamu, kada su ga efektivno ovlastili da koristi teško vojno naoružanje da bi potisnuo šiitski ustanak koji je mogao da zbaci tirana. Razlozi su bili javno razjašnjeni. Nju Jork Tajms je izvestio da je postojao ’’upadljivo jednoglasan pogled’’, koji su delili Sjedinjene Države i njeni saveznici, Britanija i Saudijska Arabija, da ’’koji god da su grehovi iračkog vođe, on pruža Zapadu i regionu veću nadu za stabilnost njegove zemlje nego oni koji su pretrpeli njegovu represiju’’; termin ’’stabilnost’’ je šifra za ’’izvršavanje naređenja’’. Nju Jork Tajmsov glavni diplomatski dopisnik Tomas Fridman objasnio je da bi ’’najbolji od svih mogućih svetova’’ za Vašington bila ’’vojna hunta čelične pesnice’’ koja bi upravljala Irakom na Sadamov način. Ali u nedostatku takve opcije, Vašington je morao da se zadovolji onim što je nakon toga najbolje: samim Sadamom. Nezamisliva opcija – tada i sada – je da bi Iračani trebalo da upravljaju Irakom nezavisno od Sjedinjenih Država.

Zatim su usledile ubitačne sankcije koje su nametnule Sjedinjene Država i Britanija, koje su ubile stotine hiljada ljudi, opustošile iračko građansko društvo, osnažile tirana, i naterale stanovništvo da se osloni na njega da bi preživelo. Sankcije su verovatno spasile Sadama sudbine drugih pakosnih tirana, nekih veoma uporedivih s njim, koji su bili zbačeni iznutra uprkos snažnoj podršci od strane Sjedinjenih Država i Ujedinjenog Kraljevstva sve do kraja njihove krvave vladavine: Čaušesku, Suharto, i paleta drugih, kojoj se nova imena stalno pridružuju. Ponovo, sve ovo je dosadna drevna istorija za one koji drže batinu, ali ne i za njihove žrtve, ili za ljude koji više vole da shvate svet. Sve ove akcije, i mnoge druge, pozivaju na reparacije, na masivnom nivou, i odgovornost se proteže na druge takođe. Ali duboka moralno-intelektualna kriza imperijalne kulture sprečava bilo kakvu pomisao na takve teme kao što su ove.

Druga odgovornost je poslušnost prema volji stanovništva. Britanske i SAD ankete pružaju dovoljno dokaza o tome. Najskorije ankete otkrivaju da 87 procenata Iračana želi ''konkretan rok za povlačenje Sjedinjenih Država'', dok je 2005. godine to želelo 76 procenata. Sumnjam da bi neko pronašao uporedivu brojku u Evropi okupiranoj od strane nacista, ili istočnoj Evropi pod ruskom vladavinom.

Buš – Bler i njihovi saradnici, ipak, kažu da ne može biti roka za povlačenje. Taj stav delom odražava prirodnu mržnju moćnih prema demokratiji, često praćenu elokventnim pozivima na demokratiju. Pozivi na demokratiju postali su primarni nakon neuspeha da se pronađe oružje za masovno uništenje u Iraku, tako da je morao da bude izmišljen novi motiv invazije. Predsednik je najavio tu doktrinu, primivši veliko priznanje u novembru 2003, u Nacionalnoj Zadužbini za Demokratiju u Vašingtonu. Izjavio je da pravi razlog invazije nije Sadamov program naoružavanja, kao što su Vašington i London uporno tvrdili, već Bušova mesijanska misija razvoja demokratije u Iraku, Bliskom istoku, i drugde. Mediji i istaknuti naučnici bili su duboko impresionirani, laknulo im je kada su otkrili da je ''oslobađanje Iraka'' možda ''najplemenitiji'' rat u istoriji, kao što su to najavili vodeći liberalni komentatori – osećanje koje su ponavljali čak i kritičari, koji su zamerali što bi ''plemeniti cilj'' mogao da bude veći od naših mogućnosti, a oni kojima nudimo ovaj divan poklon bi mogli biti suviše zaostali da bi ga prihvatili. Taj je zaključak bio potvrđen nekoliko dana kasnije SAD-ovim anketama u Bagdadu. Upitani zašto su Sjedinjene Države izvršile invaziju na Irak, neki su se složili s novom doktrinom pozdravljenom od strane zapadnih intelektualaca: 1 procenat se složio da je cilj bio promocija demokratije. Drugih 5 procenata reklo je da je cilj bila pomoć Iračanima. Većina ostalih uzela je zdravo za gotovo da su ciljevi bili oni očigledni, koji se u učtivom društvu ne mogu spominjati – strateško-ekonomski ciljevi koje rado pripisujemo neprijateljima, kao kada je Rusija izvršila invaziju na Avganistan ili kada je Sadam izvršio invaziju na Kuvajt, ali koji se ne mogu pominjati kada smo mi u pitanju.

Ali odbacivanje narodne volje Iračana prevazilazi prirodan strah moćnika od demokratije. Jednostavno razmotrite politiku kojima bi nezavisni i manje ili više demokratski Irak verovatno težio. Iračani možda ne vole Iran, ali bi nesumnjivo više voleli prijateljske odnose sa svojim moćnim susedom. Šiitska većina već ima veze s Iranom i ide ka tome da ih ojača. Štaviše, čak i ograničen suverenitet u Iraku ohrabrio je napore surovo tretirane šiitske populacije preko granice, u Saudijskoj Arabiji, ka dobijanju osnovnih prava i možda autonomije. Tamo se nalazi većina nafte Saudijske Arabije.

Takvi razvoji bi mogli dovesti do oslobađanja šiitskog saveza koji bi kontrolisao najveće svetske izvore energije a nezavisno od Vašingtona, što je najveća noćna mora Vašingtona – osim što bi moglo da bude još gore: savez bi mogao da ojača svoje ekonomske, i moguće čak vojne veze s Kinom. Sjedinjene Države mogu da zaplaše Evropu: kada Vašington lupi pesnicom o sto, vodeća evropska preduzeća se povlače iz Irana. Ali Kina ima tri hiljade godina dugu istoriju prezira prema varvarima: odbijaju da budu zastrašeni.

To je osnovni razlog strateške zabrinutosti Vašingtona od Kine: ne predstavlja ona vojnu pretnju, već predstavlja pretnju nezavisnosti. Ako je ta pretnja neprihvativa za male zemlje kao što su Kuba ili Vijetnam, sigurno je tako i za srce najdinamičnijeg ekonomskog regiona u svetu, zemlju koja je upravo nadmašila Japan u posedovanju svetskih najvećih finansijskih zaliha i koja je svetski najbrža rastuća ekonomija. Kineska ekonomija već je veličine dve trećine od ekonomije Sjedinjenih Država, prema ispravnim merenjima, a ako trenutne stope rasta istraju, verovatno je da će tokom jedne decenije da se premosti i ta razlika – u apsolutnim terminima govoreći, ne po glavi stanovnika, naravno.

Kina je takođe centar Azijske Energetske Bezbednosne Mreže (1) i Šangajske Kooperativne Organizacije (2), koje uključuju centralnoazijske zemlje, a od pre par nedelja, pridružile su im se i Indija, Iran i Pakistan kao posmatrači, a uskoro verovatno i kao članovi. Indija poduzima značajne energetske projekte zajedno sa Kinom, a mogla bi da se pridruži i Energetskoj Bezbednosnoj Mreži. Iran bi isto mogao, ako dođe do zaključka da je Evropa toliko zastrašena od strane Sjedinjenih Država da ne može da se ponaša nezavisno. Ako se Iran okrene Istoku, naći će spremne partnere. Glavna konferencija o energiji prošlog septembra u Teheranu okupila je vladine zvaničnike i učenjake iz Irana, Kine, Pakistana, Indije, Rusije, Egipta, Indonezije, Gruzije, Venecuele, i Nemačke, na kojoj je stvoren plan ogromnom gasovodnom sistemu za čitav region i takođe intenzivniji razvoj energetskih izvora. Bušov nedavni put u Indiju, i njegovo odobrenje indijskog programa za nuklearno naoružanje, deo je manevrisanja nad tim kako će se ove najveće globalne snage iskristalizovati. Suvereni i delimično demokratski Irak bi mogao biti još jedan doprinos razvoju koji ozbiljno preti globalnoj hegemoniji SAD, tako da ne iznenađuje što je Vašington pokušavao na sve načine da spreči takav ishod, uz pomoć ’’nosioca koplja za američki mir (pax americana)'', kako je Blerova Britanija opisana od strane Michael MccGwire u Britanskoj vodećoj novini za međunarodne poslove.

Ako bi Sjedinjene Države bile primorane da dodele neki stepen suvereniteta Iraku, i ako bi, usled toga, bilo koja od ovih posledica nastala, vašingtonski planeri bi se suočili sa kolapsom jednog od svojih najvećih ciljeva u međunarodnoj politici još od Drugog svetskog rata, kada su Sjedinjene Države smenile Britaniju s prestola svetski najdominantnije sile, a to je kontrola ''strateški najvažnijih oblasti sveta''. Ono što je najvažnije u planovima je kontrola, a ne pristup, što je bitna distinkcija. Sjedinjene Države sledile su istu politiku mnogo pre nego što su se oslonile na kap bliskoistočne nafte, i nastavile bi da to rade čak i da se oslone na solarnu energiju. Takva kontrola daje Sjedinjenim Državama ''moć veta'' nad njenim industrijskim rivalima, kako su objasnili uticajni planeri u ranom post-ratnom periodu, i ponovili nedavno u vezi s Irakom: uspešno osvajanje Iraka dalo bi Sjedinjenim Državama ''presudnu moć'' nad svojim industrijskim rivalima, Evropi i Aziji, kako je istakao Zbignjev Bžežinski, važna osoba u strateškom planiranju. Potpredsednik Dik Čejni rekao je istu stvar, opisujući kontrolu nad izvorima nafte kao ''alate zastrašivanja i ucene'' – kada ga drugi upotrebljavaju. Nastavio je da prisiljava diktatore centralne Azije, vašingtonske modele demokratije, da se slože s cevovodnom konstrukcijom koja osigurava da alati zastrašivanja ostanu u rukama Vašingtona.

 Misao ni na koji način nije originalna. U zoru naftnog doba, skoro pre devedeset godina, britanski prvi ministar ratne mornarice, Volter Hjum Lond (Walter Hume Lond), objasnio je da ''ako obezbedimo zalihe nafte koja je sada u svetu na raspolaganju, možemo da radimo šta god hoćemo''. Vudro Vilson (Woodrow Wilson) je takođe razumeo ovu suštinsku poentu. Vilson je isterao Britaniju iz Venecuele, koja je do 1928. godine postala svetski vodeći izvoznik nafte, i postavio SAD kompanije. Da bi ostvario ovaj cilj, Vilson i njegovi naslednici podržavali su zlobnog i korumpiranog diktatora Venecuele i osigurali da on zabrani koncesije Britaniji. U međuvremenu, Sjedinjene Države nastavljale su da zahtevaju – i obezbeđuju – prava na naftu na Bliskom Istoku, gde su Britanci i Francuzi bili u vođstvu.

Mogli bi da dodamo da ovi događaji ilustruju stvarno značenje ’’vilsonovskog idealizma’’ kojem se divi zapadna intelektualna kultura, i da takođe pokazuju stvarno značenje ’’slobodne trgovine’’ i ’’otvorenih vrata’’. Ponekad je to i zvanično potvrđeno. Kada je globalni poredak nakon Drugog svetskog rata bio oblikovan u Vašingtonu, memorandum Stejt Dipartmenta o SAD naftnoj politici pozivao je na očuvanje apsolutne kontrole nad izvorima zapadne hemisfere ’’spojene sa navaljivanjem na princip `otvorenih vrata`, tj. jednake šanse za kompanije Sjedinjenih Država u novim oblastima’’. To je korisna ilustracija ’’stvarno postojeće doktrine slobodnog tržišta’’: ono što imamo, čuvamo, zatvarajući pristup drugima; ono što još uvek nemamo, uzimamo, vođeni principom ’’otvorenih vrata’’. Sve ovo ilustruje jednu veoma značajnu teoriju međunarodnih odnosa, Tukididovu maksimu: snažni rade kako mogu, a slabi pate kako moraju.

 S pogledom na Irak danas, priča o izlaznoj strategiji znači veoma malo osim ako se ne suprotstavimo ovim realnostima. Kako će se vašingtonski planeri suočiti sa ovim problemima nimalo nije jasno. A suočavaju se sa sličnim problemima i drugde. Obaveštajne projekcije za novi milenijum tvrdile su da je prirodna stvar da će Sjedinjene Države kontrolisati bliskoistočnu naftu, ali da bi se one oslonile na stabilnije zalihe Atlantskog basena: zalihe diktatura u zapadnoj Africi i zalihe na zapadnoj hemisferi. Ali Vašingtonska postratna kontrola Južne Amerike, od Venecuele do Argentine, ozbiljno erodira. Dva glavna instrumenta kontrole bila su nasilna i ekonomska gušenja, ali svako oružje gubi svoju efikasnost. Poslednji pokušaj finansiranja vojnog puča odigrao se 2002. godine, u Venecueli, ali Sjedinjene Države morale su da odstupe kada je vlada kojoj su pomogle da dođe na vlast bila ubrzo zbačena od strane narodnog otpora, i tada je bio metež u Latinskoj Americi, gde se demokratija shvata mnogo ozbiljnije nego na Zapadu a zbacivanje demokratski izabrane vlade više ne biva nemo prihvaćeno. Ekonomske kontrole takođe erodiraju. Južnoameričke zemlje otplaćuju svoje dugove MMF-u – koji je u suštini izdanak ministarstva finansija SAD. Što je još strašnije za Vašington, ove zemlje su pomagane od Venecuele. Predsednik Argentine izjavio je da bi se zemlja ’’otarasila MMF-a’’. Rigorozna privrženost pravilima MMF-a dovela je do ekonomske katastrofe, od koje se zemlja oporavila radikalno kršeći pravila. Brazil je takođe morao da se otarasi MMF-a, a Bolivija će verovatno to isto da uradi, ponovo potpomognuta od strane Venecuele. Ekonomske kontrole SAD ozbiljno slabe.

Glavna briga Vašingtona je Venecuela, vodeći proizvođač nafte na zapadnoj hemisferi. Odeljenje za Energiju SAD-a procenjuje da bi njene zalihe mogle biti veće od zaliha Saudijske Arabije, ako cena nafte ostane dovoljno visoka da bi eksploatacija njene skupe ekstra-teške nafte postala profitabilna. Ekstremno SAD neprijateljstvo i subverzije ubrzale su Venecuelanski interes za unošenje raznolikosti u izvoz i investicije, a Kina je više nego voljna da prihvati priliku, kao što je voljna i u slučaju drugih bogatstava – bogatih latinoameričkih izvoznika. Najveće gasne rezerve u Južnoj Americi su u Boliviji, koja sada sledi isti put kao Venecuela. Obe zemlje predstavljaju problem za Vašington i u drugim pogledima. One imaju narodno izabrane vlade. Venecuela je prva u Latinskoj Americi u podršci izabranoj vladi, koja se brzo uvećava proteklih par godina pod Čavezom. On je žestoko omražen u Sjedinjenim Državama zbog svoje nezavisnosti i ogromne narodne podrške. U Boliviji su se upravo održali takvi demokratski izbori kakvi su na Zapadu skoro nepojmljivi. Bilo je ozbiljnih pitanja koje je populacija razumela veoma dobro, i postojala je aktivna participacija opšte populacije, koja je izabrala nekoga iz svojih redova, iz urođeničke većine. Demokratija je uvek zastrašujuća za centre moći, posebno kada je mnogo više od puke formalnosti i obuhvata stvarnu suštinu.

Komentari o onome što se dešava otkrivaju pravu prirodu strahova. Londonski Fajnenšl Tajms upozorio je da bolivijski predsednik Evo Morales postaje sve više ’’diktatorski’’ i ’’nedemokratski’’. Ovo je ozbiljna briga za zapadne vlasti, koje su svuda posvećene slobodi i demokratiji. Dokaz svog diktatorskog stava i udaljavanja od demokratskih principa je da je poslušao volju 95 procenata stanovništva i nacionalizovao bolivijske izvore gasa, i takođe stekao popularnost rezanjem javnih plata i eliminisanjem korupcije. Moralesova politika sve više liči na politiku zastrašujućeg vođe Venecuele. Kao da popularnost Čavezove izabrane vlade nije bila dovoljan dokaz da je on antidemokratski diktator, on pokušava da na Boliviju proširi iste programe koje ustanovljava u Venecueli: pomažući ’’bolivijsku akciju suzbijanja nepismenosti i plaćanja hiljada kubanskih doktora koji su tamo poslati na rad’’ među siromašne, da citiramo žalopojku Fajnenšl Tajmsa.

Poslednja Strategija za Nacionalnu Bezbednost Bušove administracije, objavljena marta 2006, opisuje Kinu kao najveću dugoročnu pretnju globalnoj dominaciji SAD-a.  Pretnja nije vojna, već ekonomska. Dokumenti upozoravaju da kineske vođe ne samo što ''proširuju trgovinu, već se ponašaju kao da nekako mogu da ''zaključaju'' energetske izvore širom sveta, i žele da upravljaju tržištima umesto da ih otvaraju''. Na sastancima SAD i Kine u Vašingtonu pre nekoliko nedelja, predsednik Buš upozorio je predsednika Hu Jintaoa da ne pokušava da ''zaključa'' globalne zalihe. Buš je osudio kinesko oslanjanje na Sudan, Burmu i Iran za naftu, optužujući Kinu da se protivi slobodnoj trgovini i ljudskim pravima – za razliku od Vašingtona, koji uvozi samo iz čisto demokratskih zemalja koje obožavaju ljudska prava, kao što su Ekvatorijalna Gvineja, jedna od najsvirepijih afričkih diktatura, Kolumbija, koja do sada ima najgori dosije u Latinskoj Americi po pitanju poštovanja ljudskih prava, države centralne Azije, i druge uzore vrline. Nijedna osoba vredna poštovanja ne bi optužila Vašington za ''zaključavanje'' globalnih zaliha, kad vrši svoju tradicionalnu politiku ''otvorenih vrata'' i čiste agresije da bi osigurao svoju dominaciju globalnim energetskim zalihama, čvrsto držeći ''alat zastrašivanja i ucene''. Zanimljivo je da, verovatno, ništa od ovoga ne izaziva podsmeh na Zapadu, pa čak i ostane neprimećeno.

 Vodeća priča u Nju Jork Tajmsu o sastanku Buša i Hua izvestila je da ’’kineski apetit za naftom takođe utiče na njen odnos prema Iranu… Pitanje [kineskog napora ''da zaključa'' globalne zalihe] vrlo verovatno će postati vrhunac bavljenja Iranom'', gde je kineski naftni gigant u državnom vlasništvu potpisao ugovor težak 70 biliona dolara za razvoj Iranskog ogromnog Yadavaran naftnog polja. To je ozbiljna stvar, sačinjena od kineskog mešanja čak i u Saudijsku Arabiju, SAD klijentu još od kada su Britanci isterani odatle tokom Drugog svetskog rata. Ova veza je sada ugrožena rastućim ekonomskim i čak vojnim vezama između Kine i kraljevstva Saudijske Arabije, sadašnjeg kineskog najvećeg trgovinskog partnera u zapadnoj Aziji i severnoj Africi – što je možda budući dokaz kineskog nedostatka obzira prema demokratiji i ljudskim pravima. Kada je predsednik Hu posetio Vašington, nije pozvan na državnu večeru, u iskalkulisanoj uvredi. On je veselo uzvratio, odlaskom direktno u Saudijsku Arabiju, ozbiljnim šamarom Vašingtona koji sigurno nije pogrešno shvaćen.

Ova je najogoljenija skica relevantnog globalnog konteksta nad onim šta treba da se uradi u Iraku. Ali ova kritične stvari su jedva spomenute u debati o problemu od najveće važnosti za Amerikance. One su zabranjene rigidnom doktrinom. Neprihvatljivo je pripisivati racionalno strateško-ekonomsko mišljenje nečijoj državi, koja mora biti vođena dobroćudnim idealima slobode, pravde, mira, i drugih divnih stvari. To ponovo dovodi do veoma ozbiljne krize u zapadnoj intelektualnoj kulturi, što naravno nije jedinstveno u istoriji, ali sa veoma opasnim nagoveštajem.

Možemo biti sigurni da ove stvari, iako isključene iz javne diskusije, privlače pažnju planera. Vlade obično smatraju svoje stanovništvo glavnim neprijateljem, i drže ih u neznanju o onome što im se dešava i što se planira za njih. Ipak, možemo da nagađamo. Jedno razumno nagađanje je da vašingtonski planeri tragaju za podsticanjem secesionističkih pokreta koje Sjedinjene Države onda mogu da ’’brane’’ od matične zemlje. U Iranu, glavni izvor nafte nalazi se u arapskoj oblasti, pored Zaliva, iranskog Kuzestana - i svakako, sada postoji Ahwazi oslobodilački pokret nepoznatog porekla, koji zahteva poštovanje nepreciziranih prava na autonomiju. U blizini, Irak i Zalivske države obezbeđuju bazu za intervencije vojske SAD-a.

Prisustvo SAD vojske u Latinskoj Americi značajno raste. U Venecueli, naftni izvori su koncentrisani u Zulia regiji, u blizini Kolumbije, jednoj pouzdanoj bazi u regionu, oblasti koja je antičavezovska i već ima autonomaški pokret, ponovo nepoznatog porekla. U Boliviji, izvori gasa nalaze se u bogatim istočnim oblastima kojima dominira elita evropskog porekla koja se ogorčeno protivi vladi izabranoj od urođeničke većine, i preti otcepljenjem. Obližnji Paragvaj je još jedan od par preostalih pouzdanih baza vojske SAD-a. Potpuna vojna i policijska pomoć sada prevazilazi ekonomsku i socijalnu pomoć, što je iznenadni preokret obrasca koji je važio tokom Hladnog rata. SAD vojska sada ima više ljudstva u Latinskoj Americi od većine glavnih civilnih federalnih agencija zajedno, što je ponovo oštra promena u odnosu na ranije godine. Nova misija je borba protiv ’’radikalnog populizma’’ – termin koji se obično koristi za nezavisni nacionalizam koji ne izvršava naređenja. Vojna obuka pomerena je iz Stejt Dipartmenta u Pentagon, lišivši je uslovljenosti ljudskim pravima i demokratijom pod nadzorom kongresa – koja je uvek bila slaba, ali je imala nekog efekta koji je ograničavao nasilje.

Sjedinjene Države su globalna sila, i njihova politika ne bi trebalo da bude posmatrana izolovanije od politike britanskog carstva. Da se vratimo pola veka nazad, Ajzenhauerova administracija identifikovala je tri glavna problema: Indoneziju, Severnu Afriku, i Bliski istok - sve naftne proizvođače, i sve islamske. U svim slučajevima, zabrinjavao je nezavisni nacionalizam. Okončanje francuske vladavine u Alžiru rešilo je severnoafrički problem. U Indoneziji, Suhartov puč 1965. godine otklonio je pretnju nezavisnosti pomoću ogromnog masakra, koji je CIA poredila sa zločinima Hitlera, Staljina, i Maoa. ’’Neverovatna masovna klanica’’, kako je to opisao Nju Jork Tajms, dočekana je na Zapadu uz neskrivenu euforiju i olakšanje.

Vojni puč je uništio jedinu političku partiju sa masovnom podrškom, partiju siromašnih, izmasakrirao je veliki broj seljaka bez zemlje, i otvorio zemlju za zapadnu eksploataciju njenih bogatih resursa, dok ogromna većina stanovništva pokušava da preživi bedu. Dve godine kasnije, glavni problem na Bliskom istoku je rešen kada je Izrael uništio Naserov režim, koji su mrzele i Sjedinjene Države i Britanija, koje su se plašile da bi sekularne nacionalističke sile mogle da zahtevaju upravljanje ogromnim energetskim izvorima regiona radi unutrašnjeg razvoja. Par godina ranije, SAD-ova obaveštajna služba upozorila je na narodno osećanje da je nafta ’’nacionalna očevina’’ iskorišćavana od Zapada nepravednim aranžmanima nametnutim silom. Izraelska služba Sjedinjenim Državama, njegovom saudijskom savezniku, i energetskim korporacijama potvrdile su sud američkih obaveštajaca 1958. godine da je ’’logička posledica’’ protivljenja arapskom nacionalizmu oslanjanje na Izrael kao ’’jedinu snažnu prozapadnu silu na Bliskom istoku’’, ne računajući Tursku, koja je uspostavila blizak vojni savez sa Izraelom 1958, unutar strateškog okvira SAD-a.

Savez SAD-a i Izraela, jedinstven u svetskim poslovima, datira od izraelskog vojnog osvajanja iz 1967. godine, pojačanog 1970. godine, kada je Izrael zabranio moguću sirijsku intervenciju u Jordanu da bi zaštitio Palestince koji su bili masakrirani tokom Crnog Septembra. Takva intervencija Sirije je u Vašingtonu smatrana pretnjom njegovom savezniku Jordanu, i, što je važnije, proizvođačima nafte koji su bili klijenti Vašingtona. Američka pomoć Izraelu se učetvorostručila. Obrazac je dobrim delom ostao isti, proširujući se na drugorazredne izraelske usluge SAD-ovoj vlasti izvan Bliskog istoka, posebno u Latinskoj Americi i južnoj Africi. Sistem dominacije je dobro funkcionisao za ljude koji su bili od značaja. Profiti energetskih korporacija krše sve rekorde. Visokotehnološka (uključujući i vojnu) industrija ima unosne veze sa Izraelom, kao i glavne finansijske institucije, a Izrael praktično služi kao vojna baza u blizini obale i za snabdevanje opremom i treningom. Neko bi mogao da tvrdi da bi drugačije politike bile delotvornije za koncentraciju domaće vlasti koja većim delom determiniše politiku, ali izgleda da oni ove aranžmane smatraju veoma podnošljivim. Da nije tako, lako su mogli da ih ponište. A, ustvari, kada postoje konflikti između SAD-ove i izraelske državne vlasti, Izrael se, naravno, povuče; izvoz vojne tehnologije u Kinu je skorašnji primer, kad je Bušova administracija skrenula sa svog puta da bi ponizila Izrael zato što je u početku bio nerad da sledi naređenja ’’šefa nazivanog ’partnerom’ ’’, kako je SAD nazvao Aluf Ben, izraelski komentator.

Razmotrimo sad Iran i njegov nuklearni program. Do 1979. godine, Vašington je snažno podržavao ovaj program. Tokom ovih godina, naravno, brutalni tiranin, postavljen američkim i britanskim vojnim pučem, koji je zbacio iransku parlamentarnu vladu, vladao je Iranom. Danas je standardna tvrdnja da Iran nema potrebe za nuklearnom centralom, te stoga mora da želi da sprovede tajni program za naoružanje. Henri Kisindžer je objasnio da ’’za velikog proizvođača nafte kao što je Iran, nuklearna energija je rasipnička upotreba resursa’’. Kao državni sekretar pre trideset godina, Kisindžer je smatrao da će ’’uvođenje nuklearne centrale biti korisno i za rastuće potrebe iranske ekonomije i za oslobađanje preostalih naftnih rezervi za eksport ili konverziju u petrohemiju’’, a Sjedinjene Države su delovale da pomognu šahovim naporima. Dik Čejni, Donald Ramsfeld, i Paul Volfovic, vodeći planeri druge Bušove administracije, naporno su radili da bi šahu obezbedili ’’kompletan’’ ’ciklus nuklearnog goriva’ – reaktore koji se pune i regenerišu fisioni materijal sami od sebe. To je upravo mogućnost koju danas trenutna administracija pokušava da zabrani Iranu. SAD univerziteti su obezbeđivali obuku iranskim nuklearnim inžinjerima, nesumnjivo uz odobrenje Vašingtona, ako ne i na njegovu inicijativu; uključujući, na primer, i moj sopstveni univerzitet, Masačusetski Institut za Tehnologiju, uprkos velikom studentskom protivljenju. Kisindžer je bio upitan za svoj preokret, a on je odgovorio svojom uobičajenom iskrenošću: ’’Tada su bili saveznička zemlja’’. Stoga su pre 1979. godine imali iskrenu potrebu za nuklearnom energijom, ali danas je nemaju.

Iranski nuklearni programi, koliko je poznato, potpadaju pod član 4. Sporazuma o neširenju (NPT) (3), koji državama koje nemaju nuklearno oružje daje pravo da proizvode gorivo za nuklearnu energiju. Bušova administracija, ipak, tvrdi da bi član 4. trebalo ojačati, i ja mislim da to ima smisla. Kada je NPT stupio na snagu 1970. godine, postojao je ogroman jaz između proizvodnje goriva za energiju i za nuklearno naoružanje. Ali sa sadašnjom tehnologijom, taj jaz je sužen. Ipak, bilo kakva revizija člana 4. trebalo bi da osigura nesmetan pristup upotrebi u nevojničke svrhe, u skladu sa početnim sporazumom. Razuman predlog izneo je Mohamed ElBaradej, šef Međunarodne Atomske Energetske Agencije: da čitava proizvodnja i obrada materijala koji se može upotrebiti za oružje bude pod međunarodnom kontrolom, sa ’’uverenjem da legitimni korisnici mogu da uzmu svoje zalihe’’. To bi trebalo da bude prvi korak, predložio je, prema punoj primeni rezolucije UN iz 1993. godine koja poziva na Sporazum o Prekidu Proizvodnje Fisilnog Materijala (4) (ukratko nazvan FISSBAN) koji zabranjuje proizvodnju fisionog materijala od strane pojedinačnih država. ElBaradejev predlog je propao. Političko vođstvo SAD-a, prema sadašnjem stavu, nikada ne bi pristalo na ovo poveravanje suvereniteta. Do danas, ElBaradejev predlog je, koliko je meni poznato, prihvaćen samo od jedne države: Irana, prošlog februara. To sugerira jedan način da se razreši trenutna kriza – ustvari, daleko ozbiljnija kriza: nastavak proizvodnje fisilnog materijala od strane pojedinačnih država vrlo verovatno može da osudi čovečanstvo na destrukciju.

Vašington se takođe naporno protivi FISSBAN sporazumu, kojeg stručnjaci smatraju ’’najfundamentalnijim predlogom za kontrolu nuklearnog naoružanja’’. Uprkos protivljenju SAD, u novembru 2004, UN-ov Komitet za razoružavanje glasao je u korist FISSBAN-a. Glasanje je bilo 147 prema 1, uz dva uzdržana: Izrael i Britaniju. Britanski ambasador Džon Frimen je objasnio da Britanija podržava sporazum, ali da ne može da glasa za ovu verziju, jer, kako je rekao, ona ’’unosi razdor u međunarodnu zajednicu’’ – razdor od 147 prema 1.

Stekli smo uvid koliko se vrednuje preživljavanje ljudske vrste prema prioritetima vođstva najmoćnije sile i njenih nosača koplja.

2004. godine Evropska Unija (EU) i Iran došli su do sporazuma oko nuklearnog pitanja: Iran se složio da privremeno suspenduje svoje legalne aktivnosti na obogaćivanju uranijuma, a EU se složila da Iranu pruži ’’čvrsta obećanja povodom bezbednosnih pitanja’’. Kako svako razume, fraza ’’bezbednosna pitanja’’ odnosi se na veoma uverljive pretnje SAD-a i Izraela i pripreme za napad na Iran. Ove pretnje, ozbiljna kršenja povelje UN, nisu mala stvar za zemlju koja je pedeset godina bez prekida bila terorisana od strane globalne supersile, koja sada okupira zemlje na iranskim granicama, a da ne spominjemo klijentsku državu koja je regionalna supersila.

Iran se držao svog dela sporazuma, ali je EU, pod pritiskom SAD, odbacila svoja obećanja. Iran je, na kraju, i sam napustio sporazum. Verzija koja se više dopada Zapadu je da Iran prekrši sporazum, dokazujući time da je ozbiljna pretnja svetskom redu.

U maju 2003. godine, Iran je ponudio SAD-u da razgovaraju o velikom broju bezbednosnih pitanja, ali su SAD odbile, preferirajući da slede isti kurs kao sa Severnom Korejom. U januaru 2001. godine, po dolasku na vlast, Bušova administracija povukla je ’’ne-neprijateljske namere’’ u ranijim sporazumima i nastavila da izdaje ozbiljne pretnje, dok je istovremeno napustila obećanja o snabdevanju naftom i nuklearnim reaktorom. Kao odgovor, Severna Koreja se vratila razvijanju nuklearnog naoružanja, korenima još jedne aktuelne krize. Sve predvidivo, i predviđeno.

Postoje načini da se ublaže i verovatno okončaju ove krize. Prvi je opoziv pretnji koje praktično požuruju Iran (i Severnu Koreju) da razviju nuklearno naoružanje. Jedan od izraelskih vodećih vojnih istoričara, Martin van Creveld, napisao je da ako Iran ne razvija nuklearno naoružanje, onda su iračani ’’ludi’’, odmah nakon što je Vašington pokazao da će napasti svakog koga poželi dok god zna da se ne mogu braniti. Dakle, prvi korak prema okončanju krize bio bi opoziv pretnji koje vrlo verovatno mogu da dovedu do toga da potencijalne mete budu zastrašene – kada nuklearno naoružanje ili teror postaju jedine opcije.

Drugi korak bi bilo udruživanje sa drugim naporima ka reintegraciji Irana u globalnu ekonomiju. Treći korak bi bilo pridruživanje ostatku sveta u prihvatanju FISSBAN sporazuma, i pridruživanje Iranu u prihvatanju predloga ElBaradeja, ili nekog sličnog – i ponavljam da ovo pitanje prevazilazi Iran, i dostiže nivo pitanja ljudskog preživljavanja. Četvrti korak bi bio pridržavanje članu 4. NPT-a, koji obavezuje nuklearne države da preduzmu napore ’’dobre volje’’ ka eliminaciji nuklearnog naoružanja, što je zakonska obaveza, kako je to odlučio Svetski sud. Nijedna od država sa nuklearnim naoružanjem nije se držala obaveze, ali su SAD daleko vodeće u njenom prekršavanju – što je opet ozbiljna pretnja za ljudski opstanak. Čak bi i koraci u ovom pravcu ublažili nadolazeću krizu sa Iranom. Iznad svega, važno je voditi računa o rečima Mohameda ElBaradeja: ’’Ne postoji vojno rešenje ove situacije. To je nepojmljivo. Jedino trajnije rešenje je ono do kojeg se dođe pregovorima’’. A ono je unutar domašaja. Slično iračkom ratu: ratu protiv Irana izgleda da se protive vojska i SAD-ova obaveštajna služba, ali bi mogao da bude pokrenut od civilnih planera Bušove administracije: Čejnija, Ramsfelda, Rajsove, i nekolicine drugih, koji su neobično opasna skupina.

Postoji veliko slaganje među istaknutim strateškim analitičarima da je mogućnost nuklearnog rata velika, i da se može eliminisati merama koje su poznate i, u stvari, zakonski obavezne. Ako se takve mere ne preduzmu, analitičari upozoravaju da je ’’nuklearna razmena na kraju neizbežna’’, da se možda susrećemo sa ’’primetnim rizikom potpunog uništenja’’, ’’armagedonu koji smo sami stvorili’’. Pretnje se dobro razumeju, i one se svesno povećavaju. Invazija na Irak je samo najflagrantniji primer.

Klintonovi vojni i obaveštajni planeri pozivali su na ’’dominiranje svemirom vojnim operacijama kako bi se zaštitili interesi i investicije SAD-a’’, na način na koji su vojske i mornarice radile ranijih godina, ali sada sa jedinim vladarem, koji mora da razvije ’’u svemiru locirano oružje za napad koje bi omogućilo primenu precizne sile iz, ka, i kroz svemir’’. Takve mere će biti potrebne, kažu, jer će ’’globalizacija svetske ekonomije’’ dovesti do ’’širenja ekonomskih podela’’ zajedno sa ’’produbljivanjem ekonomske stagnacije, političke nestabilnosti, i kulturnog otuđenja’’, a time i do nemira i nasilja ’’onih koji nemaju’’, što će najviše biti upereno protiv SAD-a. Sjedinjene Države stoga mora da budu spremne da isplaniraju ’’precizan udar iz svemira kao protivudar svetski raširenoj proliferaciji (5) oružja za masovno uništenje’’. To je verovatno posledica preporučenih vojnih programa, kao što je i ’’širenje podela’’ anticipirana posledica specifične verzije međunarodnih integracija, koja se pogrešno naziva ’’globalizacijom’’ i ’’slobodnom trgovinom’’ u doktrinarnom sistemu.

Oba termina su propagandna, ne opisna. Termin ’’globalizacija’’ se koristi za specifičan oblik međunarodnih ekonomskih integracija, dizajnirane u interesu dizajnera: multinacionalnih korporacija i nekolicine moćnih država s kojim su one blisko povezane. Za suprotan oblik globalizacije zalažu se grupe koje daleko bolje predstavljaju svetsko stanovnišvo, masovni globalni pokreti za pravdu, koji vode poreklo sa Juga, a sada su udružene sa severnim narodnim organizacijama i sreću se godišnje na Svetskom socijalnom forumu, koji je izlegao mnoge regionalne i lokalne socijalne forume, koji su se koncentrisali na svoja sopstvena pitanja ali unutar istog okvira. Globalni pokreti za pravdu su potpuno nov fenomen, možda semena onakve vrste internacionale kakvoj su se nadali radnički pokreti i levica još od svog savremenog nastanka. Oni se nazivaju ’’antiglobalizacijom’’ u vladajućim doktrinarnim sistemima, jer tragaju za oblikom globalizacije orijentisanim ka interesu ljudi, ne koncentrisanim ekonomskim vlastima – i nažalost, oni su često usvajali ovu smešnu terminologiju.

Zvanična globalizacija je posvećena tzv. neoliberalizmu, takođe veoma varljivom terminu: režim nije nov, i nije liberalan. Neoliberalizam je, u suštini, politika silom nametnuta kolonijama još od osamnaestog veka, dok su trenutno bogate zemlje radikalno narušile ova pravila, uz ekstenzivno oslanjanje na državnu intervenciju u ekonomiji i pribegavanje merama koje su sada zabranjene u međunarodnom ekonomskom poretku. Tako je bilo sa Engleskom i zemljama koje su sledile njen put protekcionizma i državne intervencije, uključujući Japan, zemlju Juga koja je izbegla kolonijalizam i zemlja koja se industrijalizovala. Ove činjenice su široko priznate od strane ekonomskih istoričara.

Poređenje Sjedinjenih Država i Egipta u ranom 19. veku je jedna od mnogih prosvetljujućih ilustracija presudne uloge suvereniteta i državne intervencije u ekonomskom razvoju. Oslobodivši se britanske vladavine, Sjedinjene Države su bile u mogućnosti da usvoje mere državne intervencije u britanskom stilu, i razviju se. U međuvremenu, britanska vlast je bila u mogućnosti da zabrani nešto slično u Egiptu, udružujući se sa Francuskom da bi nametnula Lord Palmerstonovu doktrinu da ’’nikave ideje o poštenju prema Mehemetu Aliju ne smeju da stoje na putu tako velikog i vrhovnog interesa’’ kao što je sprečavanje konkurencije u istočnom Mediteranu. Palmerston je izrazio svoju ’’mržnju’’ prema ’’neukom varvaru’’ koji se usudio da krene ka ekonomskom razvoju. Istorijske uspomene odjekuju kada, danas, Britanija i Francuska, zarad Sjedinjenih Država, zahtevaju da Iran povuče sve svoje aktivnosti u vezi sa nuklearnim i raketnim programima, uključujući i istraživanja i razvoj, kako bi nuklearna energija bila zabranjena. Takođe možemo da se prisetimo da su Francuska i Britanija odigrale presudnu ulogu u razvoju izraelskog nuklearnog arsenala. Imperijalni senzibiliteti su svakako delikatni.

Da je imao suverenitet, Egipat bi možda doživeo industrijsku revoluciju u 19. veku. Imao je mnoge prednosti koje su imale SAD, osim nezavisnosti, koja je omogućila Sjedinjenim Državama da nametnu veoma visoke carine da bi zabranile superiornu britansku robu (tekstil, čelik, i drugu). Sjedinjene Države, ustvari, postale su svetski lider u protekcionizmu sve do Drugog svetskog rata, kada je njihova ekonomija toliko pregazila svačiju da je ’’slobodna konkurencija’’ bila podnošljiva. Nakon rata, masivno oslanjanje na dinamični državni sektor postalo je centralna komponenta ekonomije SAD, čak i više nego što je bila pre, nastavljajući s tim sve do sada. I Sjedinjene Države ostaju posvećene protekcionizmu kad god je to moguće. Najekstremniji protekcionizam je bio tokom Reganovih godina – praćen, kao i obično, elokventnim odama liberalizmu, za druge. Regan je praktično udvostručio protektivne barijere, i takođe posegao za čestom spravom, Pentagonom, da bi savladao neuspehe u upravljanju i ’’reindustrijalizaciji Amerike’’, što je bio slogan biznis novina. Štaviše, visoki nivoi protekcionizma ugrađeni su u tzv. ’’sporazume o slobodnoj trgovini’’, dizajnirane da zaštite moćne i privilegovane, na tradicionalni način.

Isto važi i za britansko flertovanje sa ’’slobodnom trgovinom’’ jedan vek ranije, kada su 150 godina protekcionizma i državne intervencije načinili Britaniju daleko najmoćnijom ekonomijom u svetu, slobodna trgovina je ličila na opciju, s obzirom na to da je igralište bilo ’’nagnuto’’ u pravom smeru, za prilagođavanje poznate metafore. Ali su Britanci i dalje obezbeđivali svoje opklade od gubitka. Nastavili su da se oslanjaju na zaštićeno tržište, državnu intervenciju, i takođe uređaje koje ekonomski istoričari nisu razmatrali. Jedno takvo tržište bilo je svetsko najspektakularnije preduzeće za trgovinu drogom, dizajnirano da prodre na kinesko tržište, i takođe stvarajući profite koji su finansirali britansku ratnu mornaricu, administraciju pokorene Indije, i kupovinu američkog pamuka – goriva industrijske revolucije. Američka proizvodnja pamuka se takođe zasnivala na radikalnoj državnoj intervenciji: ropstvu, zatiranju urođeničkog stanovništva, i vojnom osvajanju – skoro polovine Meksika, da spomenemo jedan primer važan za trenutne vesti. Kada Britanija više nije mogla da se takmiči s Japanom, odsekla je carstvo 1932. godine, a pratile su je i druge imperijalne sile, što je suštinski deo pozadine Drugog svetskog rata. Istina o slobodnoj trgovini i ekonomskom razvoju ima samo ograničenu sličnost sa ispovedanim doktrinama.

Kroz modernu istoriju, demokratija i razvoj imali su zajedničkog neprijatelja: gubitak suvereniteta. U svetu država, istina je da opadanje suvereniteta iziskuje opadanje nade u demokratiju, i opadanje sposobnosti da se vodi socijalna i ekonomska politika. To zauzvrat šteti razvoju, što je zaključak potvrđen od strane vekova ekonomske istorije. Rad ekonomskog istoričara M. Šahida Alama je posebno prosvetljujući u ovom pogledu. Prema trenutnoj terminologiji, nametnuti režimi se nazivaju neoliberalnim, pa je pošteno reći da je neoliberalizam zajednički neprijatelj demokratije i razvoja. Uzimajući u obzir razvoj, može se raspravljati o kauzalnosti, jer su faktori ekonomskog rasta veoma slabo proučeni. Ali korelacije su razumno jasne. Zemlje koje su se najrigoroznije pridržavale neoliberalnih principa, kao npr. u Latinskoj Americi, doživele su oštro pogoršanje makroekonomskih pokazatelja u poređenju sa proteklim godinama. Oni koji su ignorisali te principe, kao u istočnoj Aziji (Daleki Istok, prim. prev), doživeli su brz rast. Jasno je da neoliberalizam nanosi štetu demokratiji. Praktično svaka osobina neoliberalnog paketa, od privatizacije do oslobađanja finansijskih tokova, potkopava demokratiju iz jasnih i dobro poznatih razloga.

Fusnote:

1) Azijska Energetska bezbednosna mreža (Asian Energy-Security Grid), koja uključuje Kinu, Rusiju i Indiju. (prim. Z redakcije)

2) Šangajska kooperativna organizacija (The Shanghai Cooperation Organization - SCO) je višedržavna, međunarodna organizacija osnovana u Šangaju 15. juna 2001. godine od strane šest zemalja – Kine, Rusije, Kazahstana, Kirgistana, Tadžikistana, i Uzbekistana. Države članice pokrivaju oblast od 30 miliona kvadratnih kilometara, sa populacijom od 1.455 biliona, oko četvrtine čitave svetske populacije. Radni jezici organizacije su kineski i ruski. (prim. Z redakcije)

3) Non-Proliferation Treaty

4) Fissile Material Cutoff Treaty


5) Krijumčarenju
(prim. prev)

Error: The expand/collapse plugin requires that both parameters (id,title) are used.

This is a captcha-picture. It is used to prevent mass-access by robots. (see: www.captcha.net)
:
(*):
(*):
 
  • February 7, 2017, 7:13 pm - Oksananusty

    objawy dny moczanowej u kobiet dieta na dne moczanowa <a href=http://seeknet.pl/>http://seeknet.pl/</a> jaka dieta przy dnie moczanowej co to jest dna moczanowa i czym sie objawia