Bitka za Alžir (1966)

Film Đila Pontekorva (Gillo Pontecorvo) predstavlja uznemirujući prikaz borbe alžirskog naroda za oslobođenje od Francuske, između 1954. i 1962. godine, snimljen u stilu dokumentarnog filma. Film Bitka za Alžir stvara odličnu iluziju realnosti kombinujući sekvence dokumentarnih filmskih novosti sa igranim sekvencama u kojima amateri i profesionalni glumci igraju karaktere zasnovane na stvarnim istorijskim ličnostima (uključujući Saadi Yacefa, koji je bio lider nacionalno oslobodilačkog fronta (FLN) u okupiranom Alžiru). Izazvavši, detaljnim prikazivanjem političke torture i nasilja, snažan utisak na premijeri, Bitka za Alžir je ponovo teatralno prikazana 2003.godine uz veliko odobravanje i nove pohvale.

Pontekorvova pomna anatomija urbanog ustanka – oružanog nacionalnog ustanka u Alžiru 1956. i 1957. godine – doživljava se kao izuzetno relevantna i danas. Ona pokazuje stvarne posledice potčinjavanja narodne volje institucionalnoj agresiji i vojnoj sili, i naravno, tu su i te zastrašujuće scene u kojima alžirske žene, odevene evropski, istovremeno postavljaju četiri bombe na javnim mestima punim ljudi… Film izrasta upravo iz samog oslobodilačkog pokreta koji prikazuje: posle sticanja nezavisnosti 1962, bivši pobunjenik Saadi Yacef pušten je iz zatvora i, uz podršku nove vlade, poziva italijanskog filmskog majstora da ovekoveči njegove uspomene. Rezultat je tako dobar – tako moderan film – da je nemoguće setiti se boljeg ostvarenja nastalog iz političke borbe, ili bar takvog koje bi uspelo da ovako efektno, stvarnom dramom oblikuje politički stav. Ton filma je setan, pristup novinarski, a estetika neposredna: rekonstruišući velike događaje na alžirskom tlu, Pontekorvo nikad ne napušta intimnost lika jedne Alžirke koja tiho plače ili francuskog para koji prelazi kontrolni punkt uz reči ’Ne treba ništa da brinemo’. Vrhunski i neuporedivo.

Diktatura istine
Intervju sa Đilom Pontekorvoom, režiserom Bitke za Alžir

razgovarao Edvard Said

Marta 1999. filmsko udruženje Linkoln Centra predstavilo je ”Dokumentovane fikcije”, retrospektivu filmova Đila Pontekorvoa, a među njima i Dugi plavi put (The Long Blue Road iz 1957), Kapò (1959), Bitku za Alžir (1966), Spali! (Burn! 1969), i Operaciju Ogro (1979). Posle prikazivanja Bitke za Alžir, pisac Edvard Said (Orijentalizam, Kultura i imperijalizam, i Prikazivanje Islama, među mnogim drugim) razgovarao je o filmu sa Đilom Pontekorvoom na sceni teatra ”Volter Rid”. Njihov razgovor dopunjen je intervjuom koji je Pontekorvo dao uredniku ”Sineasta” Geriju Kroudsu. Pontekorvoove komentare u oba razgovora sa italijanskog je preveo Antonio Monda.

Edvard Said: Pre svega, želim da kažem da je ovo jedan izvanredan film. Gledajući ga sada peti ili šesti put, moram reći da njegova snaga, njegova koncepcija, logika i jasnoća, kao i njegova strast, ostaju jednako snažne. Mnogo vam hvala za ovaj film [publika aplaudira].

Kada ste ga snimali, alžirska revolucija je već bila pobedila. Da li ste želeli da ispričate priče obe strane ili ste se uglavnom interesovali za alžirsku stranu priče? Kako ste se osećali dok ste prikazivali ovaj istorijski proces?

Đilo Pontekorvo: Najviše sam bio zainteresovan da prikažem taj nezaustavljivi proces oslobođenja, ne samo u Alžiru, već širom sveta. Prirodno, kad se bavite tako dramatičnom istorijom, morate pokazati koliko je situacija bila teška za obe strane.

Spisi Franca Fanona takođe bili su vrlo značajni za Franka Solinasa, scenaristu, kao i za mene samog. Mi smo bili tamo nekoliko meseci pre oslobođenja i videli smo svašta, nadu i radost, i pamtimo mlade ljude koji po celu noć razgovaraju na ulicama. Tokom dugih meseci priprema i razgovora sa ljudima, videli smo da borba protiv kolonijalizma menja mentalno stanje i običaje naroda. Da bi pobedili kolonijalizam oni su morali da promene same sebe, da promene ono u šta ih je kolonijalizam pretvorio.

Said: Da, film u jednom trenutku otkriva da više nije moguće mirno podnositi kolonijalizam. Jedna od izvanrednih stvari u njemu jeste način na koji prikazuje trenutak buđenja i organizovanja. Kad Ali la Poante, džeparoš, bokser i lopov, postaje politizovan, to je zaista jedan od znakova da je kolonijalizam dostigao nepodnošljiv nivo i da su se ljudi preobrazili. Oni zatim postaju deo jedne strogo disciplinovane organizacije. To unosi preokret u njihove živote i oni ne mogu više nastaviti da žive na normalan način.

Film pokazuje kako postepeno sve postaje deo političkog procesa. Organizacija prodire u ljudski život na svakom nivou ─ čak i scena venčanja postaje politizovana ─ i to je, takođe, vrsta preokreta. Nema tu privatnosti, a organizacija je tako zaoštrena da postaje neka vrsta prkosnog kvaliteta koji ljude pretvara u borce.

Sineast: U vašim istraživanjima tokom priprema za pisanje scenarija, šta ste otkrili, do koje mere je po vašem mišljenju politička ideologija revolucionara iz FLN proizilazila iz islamskih religioznih uverenja ili bila pod njihovim uticajem?

Pontekorvo: U to vreme je prisustvo religioznih uverenja u njihovoj revolucionarnoj političkoj ideologiji bilo krajnje pozitivno jer je davalo čvrste temelje toj borbi.

Sineast: To joj je obezbedilo autentičnost.

Pontekorvo: Da, doprinelo je jačanju nacionalnog identiteta.

Said: Jedna od inovacija filma jeste to da on nije samo priča pojedinaca ─ Ali la Poantea, pukovnika Matjea, Saarija Kadera, i žena koje gledamo ─ već isto tako priča u kojoj učestvuje kolektiv, o kome ste vi govorili kao o "horskom liku".

Pontekorvo: Upravo je to privuklo Solinasa i mene. Teže je inkorporirati horski lik u narativni film, ali nije nemoguće postići da se publika s njim identifikuje. U političkom smislu, najvažnija poenta filma je ona koju je napravio Ben M'Hidi, koji objašnjava razliku između terorizma i kolektivne akcije. "Ratovi se ne dobijaju terorizmom, ni ratovi ni revolucije. Terorizam je početak, ali kasnije mora da deluje čitav narod, svi ljudi".

Takav pristup je učinio da bude vrlo teško pronaći producenta za naš film. Među onima kojima smo se obratili bio je Anđelo Rikoli, koji je tada bio najznačajniji italijanski producent. Kad sam mu izneo predlog, upitao me: "Misliš da je Italijane briga za te crnce!" Prvo, objasnio sam, "Alžirci su belci, kao ti i ja". Uzvratio mi je: "Tu nema glavne uloge, ne želiš da koristiš glumce uopšte i hoćeš da ga snimaš u crno-beloj tehnici. Da li na mom čelu piše – 'Glupan'?" Tako, pošto nijedan producent nije želeo da producira naš film, producirali smo ga sami, koristeći ono malo novca što smo imali. Tada smo bili tako siromašni da smo u ekipi imali samo devetoro ljudi.

Said: Da li je scenario bio napisan ranije ili ste ga pisali u toku snimanja?

Pontekorvo: Solinas i ja smo radili vrlo naporno na scenariju. Neke stvari smo menjali, naravno, tokom snimanja, ali struktura je bila unapred utvrđena.

Said: Znači da je bio vrlo pažljivo planiran.

Pontekorvo: Sve osim završnice filma. Otkrio sam jedno izvanredno lice među statistima ─ to je žena koju vidite na kraju filma ─  i počeo da pripremam drukčiji završetak.

Said: Kakav je bio prvobitni kraj?

Pontekorvo: Bio je sličan, ali nije imao isti osećaj slobode. Kad su me pitali da li je bilo teško napraviti film, iskreno sam priznao da i nije bilo toliko teško koliko se čini, iako vidite mnogo ljudi, jer kad se jednom odlučite za tu temu, odlučili ste da morate slediti istinu. Kanal 4 u Engleskoj napravio je emisiju o Bici za Alžir i naslovio je "Diktatura istine". Kad se jednom opredelite za diktaturu istine, to je kao da se penjete mračnim stepeništem držeći se samo ograde kao jedinog vodiča. Sve vreme morate da razdvajate fikciju od istine, i odbacujete ono što nije istina.

Inspirisan licem te žene, odlučio sam da završim film baletom i odam počast svim borbama za slobodu. Sad, kada radite koreografiju za balet na kraju filma koji je pod diktaturom istine, to je jedini težak trenutak sa stanovišta režije. Potrebno je da nađete nešto što ima svetlost baleta ili plesa, ali u isto vreme ne želite da time narušite jedinstvo ili kontinuitet filma. Mislim da je svima jasno da takav kraj filma u kome policija potiskuje masu unazad, a ta žena nastavlja da se vraća, ne mora neizostavno da bude realističan ili istinit.

Said: To je više nekako poetično.

Pontekorvo: Ono što je važno jeste da kada to publika vidi, ona ne oseća da tu postoji nekakav upad u stilski kontinuitet filma. Zbog toga smo scenu montirali na tri različita načina tokom produkcije. Naravno, Brandoa sam snimio 41 put za jednu scenu u filmu Burn! Gledali smo snimke koji su stigli iz Rima u projekcionoj sali i nismo se osećali prijatno, osećali smo da je scena bila neubedljiva, pa smo odlučili da nastavimo da je ponovo snimamo. Na kraju, nadam se ─ a to mi je bilo i rečeno mnogo puta ─ ne može se primetiti nikakvo stilsko odstupanje.

Sineast: Da li biste nešto ispričali o Franku Solinasu?

Pontekorvo: Sve svoje filmove, osim jednog, napisao sam sa Frankom. Imali smo iste političke ideje. Obojica smo voleli ronjenje i ja sam kupio kućicu na plaži u blizini njegove. Ponekad smo uticali jedan na drugog na strašan način. Da bismo napisali scenario za Kapò, otišli smo u malo selo da nam ništa ne bi odvraćalo pažnju. Kad ste sa nekim po ceo dan, međutim, ako počnete da se svađate, to može da eksplodira.

U jednom trenutku tokom pisanja, Franko je predložio da uvedemo malu ljubavnu priču između kapoa i čuvara. Mislio sam da će to narušiti jedinstvo stila filma i rekao to Franku. Insistirao je na tome i ja bih mu govorio "Zaprepašćuješ me!", a on bi odvraćao "Zašto?" Onda smo počeli da vređamo jedan drugog. Na kraju smo obojica spakovali naše torbe i otišli, i nismo govorili jedan sa drugim dve nedelje. Franko ima mentalitet čoveka sa Sardinije, a ja sam skoro isti takav, tako da nismo govorili jedan sa drugim.

Posle 15 dana smo smo se posredstvom producenta dogovorili da se sastanemo i Franko je rekao "Bio si u pravu, zaista, bio bi to veliki ustupak". A ja sam na to rekao "Ne, ti si imao pravo, jer sam shvatio da bi bez toga priča bila suviše teška i niko ne bi želeo da gleda film". A onda bi on rekao "Ne, ti si imao pravo", i tako dalje, i tako smo konačno sastavili priču. Bio je sjajan pisac. Mnogo mu dugujem. Takođe smo pripadali istoj političkoj formaciji.

Sineast: Italijanskoj komunističkoj partiji.

Pontekorvo: Pa, ja sam napustio partiju 1956, ali Solinas je nikad nije napustio. Bio je ljut na mene, i ja sam bio ljut na njega iz suprotnih razloga, ali smo uvek ostajali dobri prijatelji.

Sineast: Vaš saradnički odnos sa Solinasom je očigledno bio vrlo produktivan, i čini se da ste obojica unosili u to komplementarne kvalitete. Obojica ste veoma politični, ali se ima osećaj da ste vi možda više doprineli jednom umetničkom senzibilitetu filma – osmišljavajući ga vizuelmo pa čak i muzički – dok je Franko bio više ideološki orijentisan.

Pontekorvo: Ne, s tim se ne slažem. Nije bilo takve podele rada među nama. Imali smo vrlo sličan ukus. Jedina stvar u kojoj smo se istinski razilazili bilo je to što Solinas nije shvatao ili poznavao muziku, dok je muzika za mene bila izuzetno važna. Muzika za film Bitka za Alžir nastala je za vreme rada na scenariju. U određenom trenutku sam promenio scenario jer sam rekao: "Ne, ubaciću muziku ovde". Dok smo pisali scenario, Franko se naljutio zbog toga što sam rekao: "Možemo skratiti sve u ovoj sceni jer ćemo tu ubaciti muziku". Pretpostavite da ste zamislili masovnu scenu, ali ako koristite samo četiri lica i posebnu vrstu muzike, možda vam više neće biti potrebna masovna scena.

Zato sam rekao Franku: "Molim te učini mi uslugu. Odslušaj 10 puta Bramsovu Prvu simfoniju, odslušaj 10 puta jedan Betovenov gudački kvartet, a onda odslušaj prvi hor Bahove Pasije po svetom Mateji. Posle toga, Franko je zavoleo muziku, a jedna od retkih oblasti naših nesuglasica je eliminisana.

Po mom mišljenju, film sadrži kontrapunktski odnos između slike i zvuka. To je venčanje iz interesa u kome obe strane, mlada i mladoženja, dobijaju tim zajedništvom. I, slika ne igra uvek najvažniju ulogu. Mislim da ako pustite Baha čak i preko zatamnjenog ekrana magija i dalje funkcioniše!

Sineast: Vi ste učili muziku kao vrlo mlad i jasno je da imate dobro razvijen muzički ukus. Za potrebe filma Bitka za Alžir, takođe ste sarađivali sa jednim od najvećih svetskih kompozitora filmske muzike. Da li biste nešto rekli o vašoj saradnji i odnosu sa Enniom Morikoneom?

Pontekorvo: Kada sam prvi put radio sa njim, Morikone nije bio Morikone. Bio je zvezda u usponu. Za moje prve filmove, uključujući i dokumentarne, angažovao sam kompozitore sa završne godine studija na konzervatorijumu jer oni nisu bili tako skupi. Solinas mi je preporučio Morikonea rekavši "Svi kažu da je vrlo dobar". Prvi put kad sam ga sreo, bilo mi je pomalo nelagodno. Zamolio sam ga da mi odsvira neke kraće muzičke komade i odmah sam video da je zaista vrlo dobar.

Dok smo spremali muziku za Bitku za Alžir, svejedno, nije mi se dopalo ono što mi je doneo. Tek pred sami kraj, kad smo morali da požurimo jer je film bio prihvaćen za Venecijanski filmski festival, pronašli smo prave teme. On je prihvatio neke teme koje sam ja predložio, a ja sam bio oduševljen nekim od tema koje je on predložio. Za moje sledeće filmove potpuno sam se oslanjao na Morikonea, koga smatram muzičkim genijem. Za film Burn! Morikone je napisao kompletnu muziku, osim jednog malog dela, koji sam ubacio više zbog sujeverja nego iz nekog drugog razloga.


Blizak dodir sa stvarnošću
Intervju sa Đilom Pontekorvoom, režiserom Bitke za Alžir

razgovarala Marija Espozito, 29. maja 2004.

Đilo Pontekorvo, režiser filma Bitka za Alžir iz 1965.godine, razgovarao je 9. juna 2004. telefonom sa Marijom Espozito. Diskutovali su o produkciji Pontekorvoovog prekretničkog i snažnog filma, njegovim kinematografskim uticajima, o okupaciji Iraka koju predvode SAD, i drugim temama.

Marija Espozito: Pre nego što pređemo na Bitku za Alžir, možete li mi reći zašto ste postali filmski stvaralac i ko je iz sveta filma i literature najviše uticao na vas?

Đilo Pontekorvo: Pre svega, bio je to italijanski filmski reditelj Roberto Roselini. Verujem da je on najznačajniji talenat u istoriji filma jer je doneo potpuno nov pristup stvarnosti ─ ljubav prema stvarnosti koje pre njega nije bilo. Stoga je za mene Roselini ličnost koju najviše volim; sa njim sam bio dobar prijatelj i veoma ga uvažavao.

Pisci koji su mi mnogo značili bili su ljudi kao Isak Baševič Singer, na primer. Nisam poznavao jevrejski svet u Evropi, izvan Italije, pa sam strasno čitao čitave serije romana, ne samo Singerovih, već i drugih sličnih pisaca. Neću da kažem da mi je on bio najznačajniji, ali on je jedan od onih kojih se najbolje sećam.

Iznad svega, glavni kreativni uticaj, na mene izvršio je Roselini. Bio sam isto tako prijatelj i filmskog stvaraoca Federika Felinija, koji je bio ekstremno inteligentna, dosetljiva i kreativna osoba, ali filmovi kakve sam ja voleo i želeo da pravim bili su vrlo daleko od sveta Felinijevih. Roselini je, ponavljam, bio moj uzor. On je imao naklonost i ljubav prema stvarnosti kakvu sam i ja sam imao.

Otprilike pre tri godine BBC je definisao moje delo kao ”diktaturu istine”. U mojim filmovima, kad god sam se suočavao sa izborom da se udaljim od stvarnosti ili upotrebim neki od efekata koji se koriste da se stekne popularnost kod publike, uvek sam odbacivao te mogućnosti i zadržavao blizak dodir sa stvarnošću.

Marija Espozito: Da li ste zbog toga odlučili da Bitku za Alžir snimite u stilu dokumentarnog filma?

Đilo Pontekorvo: Da.

Dozvolite da vam objasnim koliko je ljubav prema stvarnosti, stvarnosti koja nas okružuje, meni značila. Potrošio sam samo par dana na probna snimanja glumaca u Bici za Alžir, ali ceo mesec dana proveo tražeći pravu vrstu fotografije, onu koja će najbolje preneti taj osećaj istinitosti.

Teškoća je bila u tome da se postigne taj pravi izgled koji će imitirati zrnaste fotografije sa jakim kontrastom, kao što su one u filmskim žurnalima, a uz to, jer će se to prikazivati u bioskopima u kojima ljudi plaćaju da bi to gledali, morao sam da zadržim izvesnu otmenost forme, lepotu forme. Mesec dana nam je bilo potrebno da otkrijemo traženu tehniku. Metod kojim smo se na kraju poslužili bio je da snimimo originalni negativ i napravimo njegovu kopiju pa da onda re-fotografišemo tu kopiju.

Marija Espozito: Koliko je trajala priprema produkcije i da li je bilo teško obezbediti novac za film?

Đilo Pontekorvo: Iako je vreme uloženo u pisanje scenarija bilo vrlo kratko—samo dva meseca—istraživačka faza bila je ekstremno duga. Pisac scenarija Franko Solinas i ja proveli smo nedelje i nedelje u Kazbi /Casbah/ da bismo stekli predstavu o realnosti užasa koji se tu odvijao. Tek onda smo otišli u Francusku i naširoko diskutovali sa visokom funkcionerima koji su bili u paravojsci. Potrošili smo mnogo vremena u skupljanju ovih informacija, i mnogo kraće vreme u pisanje scenarija.

Bilo je ekstremno teško skupiti novac za film; iako sam bio u dobrim odnosima sa producentima jer je moj prethodni film Kapó bio nominovan za Oskara, oni su hteli da pravim filmove kakve ja nisam želeo. Kada sam predlagao snimanje Bitke za Alžir, oni bi mi rekli: ”Ne, ti si lud. Misliš da je Italijane briga za priču o nekim tamo crncima?” Odgovarao sam da oni nisu ”crni” i ”nije istina da Italijani nisu zainteresovani za to—to je nama vrlo blisko”. Niko nije hteo da producira film. Svi producenti bi rekli, ”Pustiću te da snimaš šta god hoćeš, ali ovaj film zaista ne”.

Jedan me je čak pitao da li na njegovom čelu vidim ispisano ”budala” kad mu predlažem film koji ”niko nikad neće hteti da gleda”. Tražio sam od tog producenta minimum—vrlo mali iznos novca—što je film zaradio za manje od 20 dana od početka prikazivanja. Na kraju smo odlučili da napravimo neku vrstu kooperative, tako da je svako od nas uložio novac u njega—režiser, tekstopisac, itd.—i konačno smo sami prikupili novac.

Da biste stekli predstavu o kako malom iznosu novca se radilo, reći ću da smo otišli u Alžir bez script-girl, iako je taj posao od suštinskog značaja za kontinuitet u ponavljanju kadrova. Rekli smo sami sebi da ćemo tamo naći nekoga i naučiti njega ili nju kako se to radi. Ali, posle 15 dana, imali smo takav haos i nered da smo morali da nabavimo pravu skript-girl iz Italije, iako nismo imali ni peni za to.

Imali smo snažnu podršku Alžiraca. Na primer, lako smo dobili dozvole da se krećemo ulicama i snimamo, a i ostali troškovi su bili manji nego obično.

Marija Espozito: Osim Žana Martena, koji je igrao pukovnika Matjea, nije bilo drugih profesionalnih glumaca u filmu. Možete li da objasnite kako ste odabrali Alžirce za film i koje ste kvalitete tražili?

Đilo Pontekorvo: Čak je i Žan Marten bio minorni provincijski glumac u Francuskoj. Izabrao sam ga jer mi se jako svidelo njegovo lice, njegova pojava. To je ono što uvek radim u filmovima.

Za mene je fizička pojava osobe, ono na šta ta pojava podseća, važnija nego sposobnost ili oštroumnost izabranog glumca. Naravno, ako pronađem glumca koji je dobar i koji podseća na ono što želim, ja sam srećan. Međutim, više volim da gubim sat za satom, jer sa neprofesionalnim glumcima gubite mnogo vremena, samo ako je to lice pravo. Za mene je to kao što slikar mora da ima pravi model da bi mogao da zamisli prave boje. To je odlučujuće.

Tako smo tokom priprema za Bitku za Alžir obilazili Italiju i Francusku sve dok nismo pronašli lica koja su odgovarala onome što smo želeli.

Marija Espozito: Koliko je trajalo snimanje filma?

Đilo Pontekorvo: Četiri meseca minus tri dana, jer smo svi bili članovi zadruge koja je finansirala film i tačno znali koliko sati snimanja smo mogli da platimo.

Marija Espozito: Možete li nam ispričati kako je muzika za film nastala?

Đilo Pontekorvo: To je duga, ali vrlo zabavna priča. Moram reći da muziku volim čak i više nego film. U stvari, to je moja najveća žalost što mi ekonomske okolnosti moje porodice nisu dozvolile da studiram klasičnu muziku na konzervatorijumu, kao što sam želeo.
Kad sam mu rekao da volim muziku, koja je odlučujuća komponenta u stvaranju filma, [renomirani kompozitor filmske muzike] Ennio Morikone bio je mlad čovek; nedelju za nedeljom donosio mi je teme koje mi se nisu dopadale, a ja sam njemu davao moje  teme, teme koje sam sam komponovao, ili bolje reći, odzviždao ili odsvirao na klaviru, i koje se njemu nisu dopadale.

Konačno, posle nedelja i nedelja u kojima nismo mogli da se složimo oko muzike, jedne noći javile su mi se tri osnovne teme. Snimio sam ih malim kasetofonom i srećan, sledećeg jutra u pola osam, probudio Ennia i rekao mu da sam našao nešto što ”će se čak i tebi dopasti”. Pozvao me je da dođem kod njega. Za to vreme sam zviždukao teme da bih ih zapamtio, tako da sam ih zviždao i dok sam se stepeništem peo pet spratova da bih stigao kod Ennia.

Kad sam ušao, Ennio mi je rekao: ”Pre nego što pustiš to što si snimio, daću ti da čuješ tri teme koje su meni jutros pale na pamet”. Seo je za klavir i počeo da svira upravo to što sam ja snimio.

Nijedan mišić na njegovom licu nije napravio ni najmanji izdajnički pokret koji bi mi otkrio da pravi budalu od mene, a on je rekao, ”Normalno je da posle mesec dana razmene ideja budemo na istoj talasnoj dužini”. Pitao sam: “Talasnoj dužini? Ovo su iste note, ne ista talasna dužina”. Nije odgovorio.

Zatim, onog dana kada smo dobili Zlatnog lava u Veneciji, Morikonea su pitali kako to da je muziku pisao i režiser. A on je objasnio: “Tog jutra je Điljo zviždao svoje teme dok se penjao stepenicama. Kad je stigao rekao sam mu, pazi, slušaj ovo, a onda odsvirao njegove teme. Bio je zaprepašćen i nije mogao da shvati kako je moguće da nam obojici padne na pamet ista muzika. Ali, ja nisam ništa hteo da mu kažem. Pozvao sam njegovu ženu i ispričao joj šta se desilo obećavši da ću mu reći istinu samo ako dobijemo nagradu u Veneciji”.

Ennio je ovo ispričao novinarima na toj pres konferenciji povodom dobijanja Zlatnog lava. Ostavio je jak utisak na sve i svi su se smejali.

Marija Espozito: Bili ste u antifašističkom pokretu otpora. Pomažu li vam ta iskustva u stvaranju filmova?

Đilo Pontekorvo: Da, naravno. U izvesnim detaljima sve tajne borbe su iste. Otpor protiv fašizma, u Parizu kao i u Rimu, i borba protiv francuske kolonijalne okupacije u Alžiru suočavaju se sa istim problemima i koriste slične tehnike. Tako mi je moje iskustvo mnogo pomoglo i bilo je sasvim prirodno i jednostavno za mene da zamislim šta bih ja uradio u tim okolnostima.

Imao sam sjajnu pomoć ljudi u Kazbi u Alžiru, ekstremno siromašnom delu grada, podignutom oko malih aleja, jer su ti ljudi mogli da mi prenesu detalje onoga što im se zaista događalo.

Marija Espozito: Dok nas dvoje razgovaramo, vojska SAD i njene saveznice rade istu stvar u Iraku—opkoljavaju mase, sprovode torturu, i ubistva— sve što ste vi prikazali u svom filmu. Možete li nam reći šta vi mislite o toj okupaciji?

Đilo Pontekorvo: Ja sam strašan protivnik svakog oblika stranog prisustva u nekoj zemlji. Irak treba da ima potpunu autonomiju.

Postoji scena u Bici za Alžir koja odgovara situaciji u Iraku. U izvesnom trenutku neki novinar pita Ben M’Hidi-ja, jednog od lidera pokreta otpora: ”Mislite li da će FLN, alžirska organizacija, biti u stanju da pobedi moćnu francusku armiju?” a on odgovara ”Ne, ali mislim da će Francuskoj biti mnogo teže da zadrži tok istorije”.

Iako postoje razlike između Alžira i Iraka, ovaj komentar je tačan i vredi i za Irak. Na kraju će Irak i sve druge zemlje gde ima bola, žrtvovanja i borbe protiv okupacije, uspeti u odbrani svoje nezavisnosti. Na duge staze, stoga, mislim da će Irak, pre ili kasnije, biti slobodna zemlja. Nadam se da će se to dogoditi, jer to nije automatski zagarantovano.

Nedavne informacije o američkoj torturi nad iračkim zarobljenicima još su jači argument za one koji okupaciju smatraju nepravednom i nezakonitom. I, imajte na umu da mi razgovaramo samo o torturi koja je razotkrivena.

Marija Espozito: Kakav je vaš stav prema italijanskom vojnom učešću u Iraku?

Đilo Pontekorvo: Ja se tome potpuno protivim.

Marija Espozito: Posle Bitke za Alžir, snimili ste Burn. Kako je bilo raditi sa Marlonom Brandom?

Đilo Pontekorvo: Smatrao sam Branda istinskim genijem filma i verovatno jednim od najizuzetnijih glumaca na filmu uopšte, ali on je isto tako ćudljiva i teška osoba. On je kao ekstremno osetljiv trkački konj. Iako težak za saradnju, on je istovremeno veoma profesionalan i na kraju uradi ono što se od njega traži da uradi.

Bilo je vrlo teško za vreme produkcije Burna. Postojala je tu neprekidna borba i to toliko napeta poslednjih meseci snimanja da Marlon i ja nismo govorili jedan sa drugim. Davao sam mu instrukcije o tome šta želim da uradi pred kamerama preko mog asistenta režije. Nismo se čak ni rukovali na kraju filma niti rekli jedan drugom do viđenja, takva je to napetost bila.

Obnovili smo odnose kasnije, svakako. U stvari, godinu ipo dana posle Burna, on je želeo da snimi film o pravima američkih Indijanaca i pitao me da li ja to mogu da uradim.

Kad sam ga video, rekao sam mu: ”Znači, luđi si nego što sam mislio. Jasno mi je da se tvoj karakter nije promenio baš kao ni moj, pa ako bismo pokušali da napravimo film, opet bismo se posvađali za tri dana”.

A on je rekao ”Ne, ne, ne, stvarno mi je stalo do ovoga iz političkih i moralnih razloga. Mislim da si ti vrlo pogodan da napraviš taj film i preklinjem te da to uradiš”. Onda sam rekao ”Hajde da vidimo šta će se desiti”, ali sam i zahtevao da mi se omogući da živim, najmanje 20 ili mesec dana, u jednom indijanskom rezervatu, da otkrijem kako oni govore i žive, itd.

On se složio i ja sam proveo skoro mesec dana u rezervatu, koji je bio beznadežno siromašan. Bilo je to vrlo interesantno iskustvo. Nažalost film nikada nije snimljen iz razloga na koje ni Brando ni ja nismo mogli da utičemo. Ja sam svakako vrlo zadovoljan što sam tih mesec dana proveo sa Sijuks Indijancima u Južnoj Dakoti.

Marija Espozito: Kad ste snimili Bitku za Alžir i Burn, postojao je izvestan broj levičarski orijentisanih reditelja čiji su filmovi slali antiimperijalističku poruku. Zašto danas po vašem mišljenju ima tako malo reditelja koji se bave ovom temom?

Đilo Pontekorvo: Na žalost, došlo je do ružnog pada standarda u proizvodnji filmova u poređenju sa periodima od pre 15, 20 ili 30 godina. Tvorci filmova su manje zainteresovani za politiku, drugim rečima manje je interesovanja pokazano za probleme drugih ljudi i naroda. To je izraženo činjenicom da producenti koji bi nekad ranije prihvatali izvesne teme više nisu zainteresovani za njih jer misle da se to publici neće svideti.

Sa rediteljima je malo drugačije jer njihov interes nije do kraja ekonomski, već i politički i moralni. Ima ljudi koji žele da snimaju ozbiljne filmove, ali imaju problema da nađu producente. Nivo političke zainteresovanosti u medijima i kod evropske publike nažalost je opao.

Marija Espozito: Bili ste član KPI [Komunističke partije Italije] do 1956. Zašto ste je napustili?

Đilo Pontekorvo: Nisam napustio partiju samo zbog Mađarske, već i zbog toga što se nisam slagao sa demokratskim centralizmom—u najmanju ruku, oblici organizovanja koje su imali bili su rigidni. I pored toga sam ostao čovek levice, a ne njen neprijatelj.

Marija Espozito: Smatrate li sebe socijalistom?

Đilo Pontekorvo: Svakako. Snažno sam vezan za socijalizam i progresivne ideje.

Marija Espozito: Kakv biste savet dali mladim rediteljima danas?

Đilo Pontekorvo: Rekao bih im: održite vašu hrabrost, čak i ako je to teško jer je to na duge staze vredno svih teškoća. Kada ostvarite ono što ste zamislili to se uvek više nego desetostruko isplati, i donosi mnogo više zadovoljstva nego snimanje filmova koji vas ne ispunjavaju strašću. Rekao bih: budite istrajni i bićete nagrađeni.

Prevod: POKRET ZA SLOBODU

Prvi put objavljeno u Z magazinu broj 7, decembar 2008.

Error: The expand/collapse plugin requires that both parameters (id,title) are used.

This is a captcha-picture. It is used to prevent mass-access by robots. (see: www.captcha.net)
:
(*):
(*):
 
  • March 21, 2017, 3:18 pm - uqaivonakla

    http://usa-onlineprednisone.net/ - usa-onlineprednisone.net.ankor <a href="http://salbutamol-ventolin-buy.net/">salbutamol-ventolin-buy.net.ankor</a> http://online-viagracanada.net/

  • March 21, 2017, 3:13 pm - emazokusuha

    http://usa-onlineprednisone.net/ - usa-onlineprednisone.net.ankor <a href="http://salbutamol-ventolin-buy.net/">salbutamol-ventolin-buy.net.ankor</a> http://online-viagracanada.net/

  • March 21, 2017, 2:58 pm - senoukituyoja

    http://usa-onlineprednisone.net/ - usa-onlineprednisone.net.ankor <a href="http://salbutamol-ventolin-buy.net/">salbutamol-ventolin-buy.net.ankor</a> http://online-viagracanada.net/

  • March 21, 2017, 2:55 pm - eykirupovoka

    http://usa-onlineprednisone.net/ - usa-onlineprednisone.net.ankor <a href="http://salbutamol-ventolin-buy.net/">salbutamol-ventolin-buy.net.ankor</a> http://online-viagracanada.net/