Beleške o anarhizmu

Beleške o anarhizmu

 

Noam Čomski

 

objavljeno 1973. godine u For Reasons of State

prevela Nada Ljubić

Francuski pisac, naklonjen anarhizmu, napisao je 1890-tih da "anarhizam ima široka leđa, i kao hartija - trpi sve" – uključujući, primetio je, i one čiji su postupci takvi da "ni smrtni neprijatelj anarhizma ne bi uradio bolje". Bilo je mnogo stilova, mišljenja i načina delovanja koji su označavani kao "anarhizam. "Pokušaj da se sve ove suprotstavljene tendencije obuhvate nekakvom opštom teorijom ili ideologijom, bio bi beznadežan. Čak i ako nastavimo da iz istorije liberterske misli izvlačimo njenu živu evoluirajuću tradiciju, kao što je učinio Daniel Guérin u “Anarchism”-u, ostaje teškoća da se njene doktrine formulišu kao specifična i određena teorija društva i društvenih promena. Istoričar anarhizma, Rudolph Rocker, koji je predstavio sistematičnu koncepciju razvoja anarhističke misli u pravcu anarho-sindikalizma, u radu koji može da izdrži poređenje sa Guerinovim, dobro postavlja stvar kad piše da anarhizam nije

…nepromenljiv, u sebe zatvoren društveni sistem, već više definitivni trend istorijskog razvoja čovečanstva, koji se, nasuprot intelektualnim čuvarima svih klerikalnih i državnih institucija, bori za slobodno, nesmetano ispoljavanje svih individualnih i društvenih snaga u životu. Zato što je sloboda samo jedan relativan, a ne apsolutan koncept, ona ima tendenciju da se stalno širi i da zahvata sve šire krugove u sve više različitih pravaca.

Za anarhiste, sloboda nije apstraktna filozofska ideja, već vitalna konkretna mogućnost da svako ljudsko biće dostigne puni razvoj svih svojih moći, sposobnosti i talenata, kojima ga je obdarila priroda i da ih okrene u društvenu korist.

Što je manje ovaj prirodni razvoj čoveka pod uticajem crkvenih ili političkih čuvara to će efikasnije i harmoničnije postati ljudske ličnosti, to će više one biti mera intelektualne kulture društva u kome se razvijaju.

Neko se može zapitati u čemu je vrednost izučavanja "definitivnog trenda istorijskog razvoja čovečanstva" koji nije artikulisao specifičnu i detaljno razrađenu društvenu teoriju. Zaista, mnogi komentatori odbacuju anarhizam kao utopijski, neuobličen, primitivan, ili na druge načine nespojiv sa realnošću složenog društva. Neko bi, međutim, mogao da tvrdi i drugačije: da na svakom stepenu istorijskog razvoja, naša briga mora da bude ukidanje onih oblika vlasti i ugnjetavanja koji su preživeli iz jedne ere u kojoj su  mogle biti opravdavane potrebom za sigurnošću ili opstankom ili ekonomskim razvojem, ali sada doprinose – više nego uzdizanju -- materijalnom i kulturnom deficitu.

Ako je tako, nepromenjive doktrine socijalnih promena ne bi mogle da postoje za sadašnjost i budućnost, niti pak neizostavno, specifični i nepromenjivi koncepti ciljeva prema kojima društvena promena treba da stremi. Svakako da je naše shvatanje čovekove prirode ili opsega ostvarivih društvenih formi, toliko rudimentarno, da bi svaku dalekosežnu doktrinu trebalo da  tretiramo sa velikim skepticizmom, iz istih onih razloga zbog kojih sa skepticizmom slušamo tvrdnje da "ljudska priroda" ili "potrebe za efikasnošću" ili "kompleksnost modernog života" zahtevaju ovaj ili onaj oblik ugnjetavanja ili autoritarne vladavine.

Bez obzira na to, u svakom određenom vremenu postoje svi razlozi da razvijamo, do mere do koje to naša shvatanja dopuštaju, specifično ostvarivanje ovog definitivnog trenda istorijskog razvoja čovečanstva, u skladu sa zadacima trenutka. Za Rockera, "problem koji se postavlja u naše vreme jeste oslobađanje čoveka od prokletstva ekonomske eksploatacije i političkog i socijalnog porobljavanja"; a metod nije osvajanje i upotreba državne sile, niti oguglalog parlamentarizma, već radije "rekonstrukcija ekonomskog života odozdo na gore od strane naroda i njegova izgradnja u duhu socijalizma."

Ali, samo su proizvođači dorasli ovom zadatku, budući da su oni jedini elemenat koji stvara vrednost u društvu iz koga treba da se pojavi nova budućnost. Njihov zadatak bi moralo biti oslobađanje rada od svih okova koje mu je ekonomska eksploatacija nametnula, oslobađanje društva  od svih institucija i procedura političke moći, i otvaranje puta udruživanju slobodnih grupa ljudi (žena i muškaraca), zasnovanog na kooperativnom radu i planiranom upravljanju stvarima u interesu zajednice. Priprema trudbeničkih masa, u gradu i na selu, za taj veliki cilj i njihovo međusobno povezivanje u militantnu snagu, jeste svrha modernog anarho-sindikalizma, i u tome se iscrpljuje sav njegov smisao.

Kao socijalista, Rocker uzima zdravo za gotovo da je "ozbiljno, konačno i potpuno oslobođenje radnika moguće samo pod jednim uslovom: uslovom aproprijacije kapitala, što znači, sirovina i svih alata za rad, uključujući zemlju, od strane celog radničkog tela". Kao anarhosindikalist, on insistira, dalje, da radničke organizacije stvaraju "ne samo ideje, već isto tako i same činjenice budućnosti" u pred-revolucionarnom periodu, da one same uobličavaju strukturu budućeg društva – i, on gleda napred prema socijalnoj revoluciji koja će ukinuti državni aparat i isto tako eksproprisati eksproprijatore. “Ono čime ćemo mi zameniti državnu vlast biće industrijska organizacija".

Anarhosindikalisti su uvereni da socijalistički ekonomski model ne može da se kreira dekretima i statutima vlade, već samo solidarnom saradnjom radnika, rukama i umom, u svakoj posebnoj grani proizvodnje, što znači kroz preuzimanje upravljanja svim fabrikama od strane samih proizvođača, u takvom obliku da, posebne grupe radnika, fabrike, industrijske grane, budu nezavisni članovi opšteg ekonomskog organizma i sistematski ostvaruju proizvodnju i raspodelu proizvoda u interesu zajednice, a na osnovu slobodnog međusobnog sporazumevanja.

Rocker je pisao u trenutku kad je takva ideja ušla u praksu na dramatičan način u španskoj revoluciji. Neposredno pred izbijanje revolucije, anarhosindikalist i ekonomist, Diego Abad de Santillan je napisao:

...suočavajući se sa pitanjem društvenog preobražaja, revolucija ne može smatrati državu medijumom, već se mora osloniti na organizacije proizvođača.

Sledili smo ovu normu i ustanovili da nema potrebe za hipotezom o superiornoj moći nad organizovanim radom, sa ciljem da se uspostavi novi poredak stvari. Bićemo zahvalni svakome ko nam pokaže kakvu funkciju, ako je uopšte ima, država može imati u jednoj ekonomskoj organizaciji, u kojoj je privatna svojina ukinuta, a parazitizmu i posebnim privilegijama nema mesta. Ukidanje države ne može biti spor posao, zadatak revolucije mora biti da završi sa državom. Ili revolucija daje društveno bogatstvo proizvođačima, u kom slučaju se proizvođači sami organizuju radi kolektivne raspodele i država tu nema šta da radi, ili revolucija ne daje društveno bogatstvo proizvođačima, u kom slučaju je revolucija bila laž, a država nastavlja da traje.

Naš federalni savet za ekonomiju nije politička moć, već ekonomska i upravljačka regulatorna snaga. Ona dobija svoje smernice odozdo i deluje u skladu sa rezolucijama regionalnih i nacionalnoh skupština. To je objedinjujuće telo i ništa više od toga. [1]

Engels je u pismu iz 1883. godine izrazio svoje neslaganje sa ovakvom koncepcijoom sledećim rečima:

Anarhisti postavljaju stvar naglavačke. Oni objavljuju da proleterska revolucija mora početi uklanjanjem političke organizacije države... Ali uništiti je u takvom trenutku, značilo bi razoriti jedini organizam pomoću koga bi pobednički proletarijat mogao da zaštiti svoju novoosvojenu vlast, obori svoje kapitalističke protivnike, i sprovede tu ekonomsku revoluciju društva bez koje cela pobeda  mora da se završi novim porazom i masovnim pokoljem radnika, sličnom  onom posle pariske komune.

Nasuprot njemu, anarhisti – najviše elokventni Bakunjin – upozorili su na opasnost od "crvene birokratije," koja će se pokazati kao "najpodlija i najstrašnija laž koju je naše stoleće stvorilo’’. Anarhosindikalista Fernand Pelloutier je pitao: "Mora li čak i tranziciona država kojoj moramo da se povinujemo, neizostavno i fatalno da bude kolektivistički zatvor? Može li se ona sastojati u slobodnoj organizaciji, ograničenoj isključivo potrebama proizvodnje i potrošnje, a da su sve njene političke institucije već iščezle?"

Neću se pretvarati da znam odgovore na ova pitanja. Ali, čini se jasnim da ako ne postoji, bar u nekom obliku, pozitivan odgovor, šanse za istinsku demokratsku revoluciju koja bi ostvarila humanističke ideale levice, nisu velike. Martin Buber je problem izneo sažeto kad je pisao: "Ne može se po prirodi stvari očekivati da malo drvo, koje je prethodno pretvoreno u batinu ponovo olista". Pitanje osvajanja ili uništenja državne vlasti je ono što je Bakunjin smatrao primarnim pitanjem koji ga odvaja od Marksa[2]. U jednom ili drugom obliku, problem se otvarao stalno iznova u veku u kome su se odelili “liberterski” od “autoritarnih" socijalista.

Uprkos Bakunjinovim upozorenjima o crvenoj birokratiji, i njihovom ostvarenju pod Staljinovom diktaturom, bila bi očigledno ogromna greška da se na osnovu interpretacija rasprava od pre jednog veka, oslonimo na tvrdnje savremenih društvenih pokreta o njihovom istorijskom poreklu. Posebno, perverzno je smatrati boljševizam "marksizmom na delu". Češće je leva kritika boljševizma, uzimajući u obzir istorijske okolnosti koje su okruživale rusku revoluciju, bila daleko bliže istini.

Antiboljševički, levičarski radnički pokret suprotstavljao se lenjinistima zbog toga što nisu išli dovoljno daleko u korišćenju problema Rusije za strogo proleterske ciljeve. Oni su postali zatočenici sopstvene okoline i koristili su međunarodni radikalni pokret da bi zadovoljili posebne ruske potrebe, koje su ubrzo postale sinonim za potrebe boljševičke partijske države. ”Buržoaski” aspekt ruske revolucije nije otkrio sam boljševizam. Lenjinizam je bio presudan deo međunarodne socijaldemokratije, koji se od nje razlikovao samo u taktičkim pitanjima.

Ako bi neko hteo da u anarhističkim tradicijama traži jednu jedinu ideju-vodilju, trebalo bi da to bude ona, verujem, koju je izrazio Bakunjin kada je, pišući o pariskoj komuni, identifikovao samog sebe na sledeći način:

Ja sam fanatični zaljubljenik u slobodu, slobodu shvaćenu kao jedini uslov pod kojim inteligencija, dostojanstvo i ljudska sreća mogu da se razvijaju i rastu; ne čisto formalnu slobodu odobrenu, odmerenu i regulisanu od države, večitu laž koja u stvarnosti ne predstavlja ništa više od privilegije nekih zasnovanih na ropstvu ostalih; ne individualističku, sebičnu, otrcanu i fiktivnu slobodu kakvu je veličala škola J.J. Rousseau-a (Ž.Ž. Rusoa) i druge škole buržoaskog liberalizma koje pod slobodom smatraju da prava svih ljudi budu predstavljena državom koja ograničava prava svakoga – idejom koja neizbežno dovodi do redukcije prava svakoga do nule. Ne, ja mislim da jedina vrsta slobode koja zaslužuje to ime, jeste sloboda koja se sastoji u punom razvoju svih materijalnih, intelektualnih i moralnih  snaga koje su latentene u svakoj osobi; sloboda koja ne priznaje druga ograničenja osim onih koja  su određena zakonima naše individualne prirode, koji se zapravo ne mogu smatrati ograničenjima budući da nisu nametnuti od strane nekakvog spoljašnjeg zakonodavca, izvan ili iznad nas, već su unutrašnji i nerazdvojan deo nas samih i oblikuju samu osnovu našeg materijalnog, intelektualnog i moralnog bića – oni nas ne ograničavaju, ali jesu stvarni i neposredni uslovi naše slobode.[3]

Ove ideje su ponikle u pokretu prosvetiteljstva; njihovi koreni su u Rusoovoj Raspravi o nejednakosti, Humboltovim Granicama delovanja države, Kantovom insistiranju, u njegovoj odbrani francuske revolucije, da je sloboda preduslov sticanja zrelosti za slobodu, a ne poklon koji se dobija kada je takva zrelost dostignuta. Sa razvojem industrijskog kapitalizma, novog i neslućenog sistema nepravde, liberterski socijalizam je taj koji je sačuvao i proširio radikalnu humanističku poruku prosvetiteljstva i klasične liberalne ideale, koji su bili izobličeni u ideologiju održavanja novonastalog društvenog poretka.

Ustvari, na potpuno istovetnim pretpostavkama, koje su vodile klasični liberalizam da se suprotstavi intervenciji države u društveni život, kapitalistički društveni odnosi su takođe neprihvatljivi. To je jasno, na primer, iz klasičnog Humboltovog rada, Granice delovanja države, koji je anticipirao, a možda i inspirisao Milla. Klasik liberalne misli, zaokružene 1792. godine, u suštini je duboki, iako preuranjeni, antikapitalista. Njegove ideje su morale biti razvodnjene do neprepoznavanja da bi se izrodile u ideologiju industrijskog kapitalizma.

Humboltova vizija društva u kojoj su socijalne stege zamenjene socijalnim vezama, a rad slobodno preduziman, nagoveštava mladog Marksa, u njegovoj raspravi o “otuđenju od rada kada je rad spoljašnji za radnika…ne deo njegove prirode …(tako da) on radom ne ostvaruje samog sebe nego poništava samog sebe…(pa je) fizički izmožden i mentalno srozan", otuđenom radu koji “baca neke radnike natrag u varvarsku vrstu rada, a druge preobraća u mašine”, lišavajući time čoveka za njegovu “vrstu karakteristične” “svesne slobodne delatnosti” i “produktivnog života”.

Slično Humboltu, Marks razmišlja o "novom tipu ljudskog bića koje ima potrebu za sebi bliskim ljudima...[Radničko udruživanje postaje] stvarni konstruktivni napor stvaranja društvenog tkanja budućih humanih odnosa"[4]. Istina je da je protivljenje klasične liberalne misli mešanju države u društveni život, bilo posledica dubljih pretpostavki o ljudskoj prirodnoj potrebi za slobodom, raznovrsnošću i slobodnim udruživanjem. Na osnovu istih pretpostavki, kapitalistički odnosi proizvodnje, najamni rad, konkurencija, ideologija "posesivnog individualizma" – sve se mora smatrati fundamentalno antihumanim. Ispravno je smatrati liberterski socijalizam naslednikom liberalnih ideja prosvetiteljstva.

Rudolf Rocker opisuje moderni anarhizam kao "sliv dva velika toka koji su tokom i posle francuske revolucije pronašli tako karakterističan izraz u intelektualnom životu Evrope: socijalizma i liberalizma". Klasični liberalni ideali, tvrdi on, bili su srušeni u stvarnosti kapitalističkih ekonomskih formi. Anarhizam je neumitno antikapitalistički u tome što se "suprotstavlja eksploataciji čoveka od strane čoveka". Ali, anarhizam se takođe suprotstavlja "dominaciji čoveka nad čovekom". On insistira na tome da će  "socijalzam biti slobodan ili ga uopšte neće biti”. U ovom priznanju leži originalno i duboko opravdanje postojanja anarhizma". Sa ove tačke gledišta, anarhizam se može smatrati liberterskim krilom socijalizma. To je u duhu u kome je Daniel Guérin prilazio proučavanju anarhizma u “Anarchismu’’ i drugim radovima. Guérin navodi Adolpha Fischera, koji je rekao: "svaki anarhista jeste socijalista, ali nije svaki socijalista neizostavno anarhista". Slično je Bakunjin, u svom "manifestu jednog anarhiste" iz 1865. godine, programu njegovog projektovanog međunarodnog revolucionarnog bratstva, izneo princip po kome svaki član mora biti, bar, socijalista.

Dosledni anarhista mora da se suprotstavlja privatnom vlasništvu nad sredstvima proizvodnje i najamnom ropstvu, što su komponenete ovog sistema, što je nespojivo sa principom da rad mora biti slobodno preduziman i pod kontrolom proizvođača. Kako je to Marks izrazio, socijalisti gledaju napred u društvo u kome će rad "postati ne samo sredstvo za život, već i najviše htenje u životu", što je nemoguće kada je radnik vođen više spoljašnjom silom ili nuždom nego unutrašnjim impulsima "i kad nijedan oblik najamnog rada, čak i kad je jedan manje nepodnošljiv od drugog, ne može ukloniti bedu samog najamnog rada." Dosledan anarhista se mora protiviti ne samo otuđenom radu nego i idiotizujućoj specijalizaciji rada do koje dolazi kada razvoj proizvodnje

pretvara radnika u fragment ljudskog bića, degradira ga da postane puki privezak mašine, pretvara njegov rad u takvo mučenje da je njegovo suštinsko značenje uništeno, oduzima mu intelektualne potencijale procesa rada u istoj srazmeri u kojoj je nauka inkoporirana u taj rad kao nezavisna sila...

Marks ne vidi ovo kao neizbežan prateći elemenat industrijalizacije, već više kao obeležje kapitalističkih odnosa proizvodnje… Društvo budućnosti mora se pobrinuti da "zameni današnjeg radnika - izvršioca jedne proste operacije... svedenog na puki fragment čoveka, potpuno razvijenom osobom, spremnom za raznovrsne poslove... za koju različite društvene funkcije...jesu samo mnogi načini da slobodno sagleda sopsvene prirodne moći." Preduslovi su ukidanje kapitala i najamnog rada kao društvenih kategorija (a da ne govorimo o industrijskim armijama "države rada" ili drugim oblicima modernog totalitarizma, od pojave kapitalizma na ovamo). Svođenje čoveka na dodatak mašini, na specijalizovano oruđe proizvodnje, može u principu biti prevaziđeno, više nego učvršćeno, odgovarajućim razvojem upotrebe tehnologije, ali ne pod uslovima autokratske kontrole proizvodnje od strane onih koji od čoveka stvaraju sredstvo koje služi ostvarivanju njihovih ciljeva, onih koji previđaju njegove individualne ciljeve, da parafraziramo Humbolta.

Anarhosindikalisti traže, čak i pod kapitalizmom, stvaranje "slobodnih asocijacija slobodnih proizvođača" koje će se angažovati u militantnoj borbi i spremati da preuzmu organizaciju proizvodnje na demokratskoj osnovi. Ove asocijacije bi služile kao "praktične škole anarhizma". Ako je privatno vlasništvo nad sredstvima proizvodnje, po Prudonovoj često navođenoj misli, samo oblik "lopovluka" -- "iskorišćevanja slabih od strane jakih" -- kontrola proizvodnje od strane državne birokratije, bez obzira na to koliko su dobre njene namere, takođe ne stvara uslove pod kojima rad, manualni i intelektualni, može postati najviše htenje u životu. Oboje, dakle, moraju biti prevaziđeni.

U svom napadu na pravo privatne ili birokratske kontrole nad sredstvima za proizvodnju, anarhista staje uz one koji se bore da dovedu do "treće i poslednje faze emancipacije u istoriji", gde je prva napravila kmetove od robova, druga nadničare od kmetova, i treća je ona koja ukida proletarijat u završnom aktu oslobađanja koji predaje kontrolu nad ekonomijom u ruke slobodnih i dobrovoljno udruženih asocijacija proizvođača (Fourier, 1848). Ogromna opasnost za "civilizaciju" kako je primetio de Tocqueville, takođe 1848. godine:

Sve dok je pravo svojine bilo izvor i temelj mnogih drugih prava, bilo ga je lako odbraniti ili tačnije, ono nije bilo ni napadano; ono je, dakle, bilo tvrđava dok su sva druga prava bila njegovi izdanci; ono nije trpelo glavnu oštricu napada, šta više - nije ni bilo ozbiljnih pokušaja da se ono napadne. Ali danas, kad se na pravo svojine gleda kao na poslednji neuništeni ostatak aristokratskog sveta, gde je samo ono ostalo uspravno, jedina privilegija u jednom društvu jednakosti, stvari stoje drugačije. Razmotrimo šta se dešava u srcima radničke klase, iako priznajem da su ona za sada tiha. Istina je da su oni manje zahvaćeni političkim strastima nego ranije, da se izrazim tačnije, ali zar niste videli da su njihove strasti, budući daleko od toga da su političke, postale društvene? Zar niste videli da se, malo po malo, među njima šire ideje i mišljenja čiji cilj nije da se obori ovakav ili onakav zakon, ovaj ili onaj ministar ili ovakva ili onakva vlada, već da se ukinu sami temelji društva?

Radnici Pariza su 1871. godine prekinuli ćutanje i nastavili

da ukidaju svojinu, temelj civilizacije! Da, gospodo, Komuna je htela da ukine svojinu te klase koja rad mnogih pretvara u bogatstvo nekolicine. Cilj joj je bio da izvrši eksproprijaciju eksproprijatora. Želela je da učini individualno vlasništvo istinskim pretvarajući sredstva za proizvodnju, zemlju i kapital, sada uglavnom sredstva porobljavajućeg i eksploatatorskog rada, u puka oruđa slobodnog i udruženog rada.

Komuna je, naravno, bila ugušena u krvi. Priroda "civilizacije" koju su radnici hteli da savladaju u svom napadu na "same temelje društva" bila je otkrivena, još jednom, kada su trupe versajske vlade ponovo osvojile Pariz od njegovih građana. Kao što je Marks napisao, ogorčeno, ali tačno:

Civilizacija i pravda buržoaskog poretka pojavljuje se u svom zlokobnom vidu uvek kad robovi i trudbenici tog poretka ustanu protiv svojih gospodara. Tada ova civilizacija i pravda nastupaju kao otvoreno divljaštvo i bezakona odmazda... pakleni podvizi vojske odražavaju urođeni duh ove civilizacije čiji su oni plaćeni osvetnici.... Buržoazija celog sveta, koja samozadovoljno gleda na potpuni masakr posle bitke, potresena je užasom lomljenja cigli i maltera.

Uprkos nasilnom rušenju Komune, Bakunjin je napisao da Pariz otvara novu eru "konačne i potpune emancipacije širokih masa i njihove buduće solidarnosti, preko državnih granica i uprkos njima... sledeća revolucija čoveka, međunarodna u solidarnosti, biće uskrsnuće one u Parizu" – revolucija koju svet još čeka.

Dosledan anarhista, dakle, treba da bude socijalista, ali socijalista posebnog kova. On se neće suprotstavljati samo otuđenom specijalizovanom radu i jedva čekati aproprijaciju kapitala od strane celog radničkog tela, već će isto tako insistirati na tome da aproprijacija bude direktna, a ne izvedena od starne neke elitne snage koja deluje u ime proletarijata. On će se, ukratko,

protiviti organizovanju proizvodnje od strane vlade. To znači, državnom socijalizmu, komandi državnih službenika nad proizvodnjom isto kao i komandovanju mendžera, naučnika, trgovačkih službenika u prodavnicama… Cilj radničke klase je oslobađanje od eksploatacije. Taj cilj nije dostignut i ne može biti postignut pomoću nove vodeće i vladajuće klase, koja postavlja samu sebe na mesto buržoazije. To se postiže samo tako što će radnici biti gospodari proizvodnje. 

Ova zapažanja su uzeta iz “Pet teza o klasnoj borbi” levog marksiste Antona Pannekoeka, jednog od izvanrednih levih teoretičara pokreta za komunizam saveta. I, u stvari, radikalni marksizam se slaže sa anarhističkim strujama.

Kao sledeću ilustraciju, razmotrimo datu karakterizaciju "revolucionarnog socijalizma":

Revolucionarni socijalizam poriče da državno vlasništvo može dovesti do bilo čega osim do birokratskog despotizma. Videli smo da država ne može da demokratski kontroliše industriju. Industrija može biti demokratski posedovana i kontrolisana od strane radnika koji direktno između sebe biraju sopstvene administrativne komitete. Socijalizam će biti fundamentalno industrijski sistem; njegovi konstituitivni delovi biće industrijskog karaktera. Time će oni koji ostvaruju društvene delatnosti i industrijsku proizvodnju u društvu, biti direktno predstavljeni u lokalnim i centralnim savetima društvenog upravljanja. Na taj način, vlast ovih delegata će vršiti uticaj prema gore, od onih koji obavljaju rad u skladu sa potrebama zajednice. Kada se centralni upravni industrijski komitet sastane, predstavljaće svaku fazu društvenog rada. Time će politička ili geografska država biti zamenjena industrijskim komitetom socijalizma. Prelazak iz jednog u drugi društvrni sistem, biće društvena revolucija. Politička država je kroz istoriju značila vladavinu muškaraca iz vladajućih klasa; republika socijalizma bila bi vlast industrijski upravljana od strane cele zajednice. Prethodna je značila političko i ekonomsko potčinjavanje mnogih, dok bi potonja značila ekonomsku slobodu svih – bila bi, prema tome, prava demokratija.

Ova programska izjava se pojavila u knjizi “Država, njeno poreklo i funkcije” Vilijama Paula, napisanoj početkom 1917. godine – neposredno pre Lenjinove Države i revolucije, možda njegovog najliberterskog rada. Paul je bio član Marksističke - de leonističke Socialističke partije rada, a kasnije jedan od osnivača Britanske komunističke partije. Njegova kritika državnog socijalizma podseća na libertarijansku doktrinu anarhista u svom principijelnom stavu da, dok državna svojina i upravljanje vode u birokratski despotizam, socijalistička revolucija mora da ih zameni industrijskom organizacijom društva sa direktnom radničkom kontrolom. Moguće je navesti mnoge slične stavove.

Ono što je mnogo važnije, jeste to što su te ideje bile ostvarivane u spontanim revolucionarnim akcijama, na primer u Nemačkoj i Italiji posle prvog svetskog rata i u Španiji (ne samo u poljoprivrednim oblastima nego i u industrijalizovanoj Barseloni) 1936 godine. Neko bi mogao da tvrdi da su neki oblici komunizma saveta prirodni oblik revolucionarnog socijalizma u industrijskom društvu. To odražava intiuitivno shvatanje da je demokratija okrutno ograničena kada je industrijski sistem pod kontrolom bilo kog oblika autokratske elite, bila to elita vlasnika, menadžera ili tehnokrata, avangardne partije, ili državne birokratije. Pod tim uslovima autoritarne dominacije, klasični libertarijanski ideali koje su dalje razvijali Marksa i Bakunjin i svi istinski revolucionari, nisu mogli biti ostvareni; ljudi neće biti slobodni da razvijaju svoje sopstvene potencijale do njihove punoće, a proizvođač će ostati "fragment ljudskog bića" degradiran na oruđe u proizvodnom procesu upravljanom odozgo.

Izraz "spontane revolucionarne akcije" mogao bi da navede na pogrešne zaključke. Anarhosindikalisti su, najzad, vrlo ozbiljno shvatili Bakunjinovu primedbu da radničke organizacije moraju da stvaraju "ne samo ideje, već isto tako i činjenice same budućnosti" u predrevolucionarnom periodu. Ostvarivanje narodne revolucije u Španiji, posebno, zasnivalo se na strpljivom dugogodišnjem radu organizovanja i obrazovanja, komponenti sa dugom tradicijom posvećenosti i militantizma. Rezolucije Madridskog kongresa iz juna 1931. godine i Kongresa u Saragosi iz  maja 1936. godine, uobličile su na mnogo načina akcije revolucije, kao i donekle različite ideje koje je skicirao Santillan u svom prilično specifičnom mišljenju o društvenim i ekonomskim organizacijama koje će uspostaviti revolucija. Guérin piše "Španska revolucija je bila relativno sazrela u umovima libertarijanskih mislilaca, kao i u svesti naroda". A radničke organizacije su postojale sa svojom strukturom, iskustvom i shvatanjima, da preuzmu zadatak rekonstrukcije društva kada su, sa Frankovim pučem, nemiri s početka 1936. godine eksplodirali u socijalnu revoluciju. U svom uvodu za zbirku dokumenata o kolektivizaciji u Španiji, anarhista Augustin Souchy piše:

Godinama su anarhisti i sindikalisti Španije smatrali društveni preobražaj svojim vrhovnim zadatkom. Na njihovim skupovima sindikata i nezavisnih grupa, u njihovoj štampi, njihovim brošurama i knjigama - o pitanju društvene revolucije se raspravljalo neprekidno i na sistematičan način.

Sve ovo leži iza spontanih dostignuća, konstruktivnog rada za Špansku revoluciju.

Ideje liberterskog socijalima, u opisanom smislu, bile su potisnute u industrijskim društvima proteklih pola veka. Dominantne ideologije su bile ideologije državnog socijalizma i državnog kapitalizma (sa rastućim militarističkim karakterom u Sjedinjenim Državama), iz razloga koji su dobro poznati. Ali poslednjih nekoliko godina, došlo je do oživljavanja interesa za njih. Teze Antona Pannekoeka koje sam citirao, preuzete su iz nedavnog pamfleta radikalnih grupa Francuskih radnika (Informations Correspondance Ouvrière). Zapažanja William Paula o revolucionarnom socijalizmu su citirana u izlaganju Walter Kendalla podnetom na Nacionalnoj konferenciji radničke kontrole u Šefildu, u Engleskoj, u martu1969. Pokret radničke kontrole je postao značajna snaga u Engleskoj tokom proteklih nekoliko godina. Organizovao je nekoliko konferencija, proizveo značajnu pamfletsku literaturu i ubraja među svoje aktivne pristalice predstavnike nekih od najznačajnijih radničkih sindikata. Mešoviti sindikat mašinske i metalske industrije (Amalgamated Engineering and Foundryworkers' Union) na primer, usvojio je, kao svoju zvaničnu politiku, program nacionalizacije bazne industrije pod radničkom kontrolom na svim nivoima". Na kontinentu postoji sličan razvoj. Možda je 1968-a, naravno, ubrzala rastuće interesovanje za komunizam saveta i s njim povezane ideje u Francuskoj i Nemačkoj, kao što je to učinila u Engleskoj.

S obzirom na vrlo konzervativan stav našeg visoko ideologiziranog društva, ne iznenađuje previše činjenica da su Sjedinjene Države ostale relativno netaknute ovakvim razvojem događaja. Ali, i to se može promeniti. Erozija hladnoratovske mitologije najzad čini mogućim da se pokrenu ova pitanja u prilično širokim krugovima. Ako bi sadašnji talas represije bio zaustavljen, ako bi levica mogla da prevaziđe svoje samoubilačke tendencije i gradi na rezultatima postignutim poslednjih decenija, onda problem sa tim kako da se organizuje industrijsko društvo, na istinski demokratskim osnovama, sa demokratskom kontrolom na mestu rada i u zajednici, treba da postane dominantna intelektualna tema za one koji su osetljivi na probleme savremenog društva, i, kako se masovni pokret za libertarijanski socijalizam bude razvijao, razmišljanja treba nastaviti akcijama.

U svom manifestu iz 1865. godine, Bakunjin je predvideo da će elemenat socijalne revolucije biti "taj inteligentni i istinski plemeniti deo omladine koji, iako po rođenju pripada privilegovanim klasama, svojim velikodušnim uverenjima i visokim stremljenjima, staje uz stvar naroda". Možda u rastu studentskog pokreta iz 1960-ih neko vidi korake ka ostvarenju ovog proročanstva.

Daniel Guérin se poduhvatio nečeg što je opisao kao "proces rehabilitacije" anarhizma. On tvrdi, po mom mišljenju ubedljivo, da su "konstruktivne ideje anarhizma sačuvale svoju vitalnost, da one mogu, preispitane i prosejane, da pomognu savremenoj socijalističkoj misli da zauzme nov stav...[i] da doprinesu obogaćivanju maksizma". Sa "širokih leđa" anarhizma on je za temeljnije ispitivanje izdvojio one ideje i akcije koje mogu da se opišu kao libertersko-socijalističke. To je prirodno i ispravno. Njegov rad obuhvata glavne zagovornike anarhizma kao i masovne akcije koje su bile animirane anarhističkim osećanjima i idejama. Guérin se bavi ne samo anarhističkom mišlju, već isto tako i spontanim akcijama masovne revolucionarne borbe. Interesuje ga kako društvena tako i intelektualna kreativnost. On nastoji da iz konstruktivnih dostignuća prošlosti izvuče pouke koje će obogatiti teoriju socijalnog oslobođenja Za one koji žele ne samo da razumeju svet, već i da ga menjaju, ovo je pravi način proučavanja istorije anarhizma.

Guérin opisuje anarhizam devetnaestog veka kao suštinski doktrinaran, dok je dvadeseti vek za anarhiste bio vreme "revolucionarne prakse". Anarhizam odražava ovu ocenu. Njegova interpretacija anarhizma svesno ukazuje na budućnost. Arthur Rosenberg je jednom pokazao da narodne revolucije karakteristično teže da zamene "feudalnu ili centralizovanu vlast koja vlada silom" nekim oblikom sistema komuna koji "podrazumeva destrukciju i nestanak starih oblika države". Takav sistem će biti ili socijalistički ili "ekstremni oblik demokratije [što je] preduslov socijalizma, s obzirom na to da socijalizam može biti ostvaren jedino u svetu koji uživa najvišu moguću meru individualnih sloboda". Ovaj ideal, ističe on, bio je zajednički za Marksa i anarhiste. Ova prirodna borba za oslobođenje vodi se protiv vladajućih tendencija za centralizacijom u ekonomskom i političkom životu.

Pre jednog veka, Marks je napisao da su radnici Pariza "osetili da je postojala samo jedna alternativa – Komuna ili carstvo – bez obzira na to što se ona može ponovo javiti pod bilo kojim drugim imenom."

Carstvo ih je uništilo ekonomski štetom koju je nanelo nacionalnom bogatstvu, ogromnim finansijskim proneverama koje je podstaklo, pomaganjem da se taj novac ulaže u veštačko ubrzavanje centralizacije kapitala uz istovremenu eksproprijaciju sopstvenih slojeva. Ono ih je gušilo politički, moralno ih je šokiralo  svojim orgijama, ono je vređalo njihov volterijanizam time što je obrazovanje njihove dece predalo u ruke Braće Ignorantinaca (frères Ignorantins - igra reči znači kaluđerskom neznanju, prim. prev), ono je revoltiralo njihova nacionalna osećanja Francuza time što ih je glavačke gurnulo u rat koji je ostavio samo jedan ekvivalent za sva razaranja do kojih je doveo – nestanak carstva.

Bedno Drugo carstvo je "bilo jedina moguća forma vladanja u vreme kada je buržoazija već izgubila, a radnička klasa još nije stekla, sposobnost da vlada nacijom."

Nije naročito teško da se ova zapažanja preformulišu tako da postanu odgovarajući opis imperijalističkog sistema 1970-tih. Problem "oslobađanja rada od prokletstva ekonomske eksploatacije i političkog i socijalnog porobljavanja" ostaje problem našeg vremena. Sve dok je tako, doktrine i revolucionarna praksa liberterskog socijalizma će služiti kao inspiracija i vodič.



[1] Diego Abad de Santillan, After the Revolution (Posle revolucije), str. 86. U poslednjoj glavi, napisanoj nekoliko meseci pošto je revolucija počela, on je izrazio svoje nezadovoljstvo onim što je do tada bilo postignuto u ovom pogledu. O dostignućima  socijalne  revolucije u Španiji, vidi moju knjigu American Power (Američka moć) i New Mandarins (Novi mandarini), glava. 1, i reference ovde citirane; važnu studiju Brouéa i Témimea skoro prevedene na engleski. Nekoliko drugih važnih studija  pojavilo se od tada, posebno: Frank Mintz, L'Autogestion dans l'Espagne révolutionaire ( Samoupravljanje u Pariskoj komuni) (Paris: Editions Bélibaste, 1971); César M. Lorenzo, Les Anarchistes espagnols et le pouvoir (Španski anarhisti i moć), 1868-1969 (Paris: Editions du Seuil, 1969); Gaston Leval, (Espagne libertaire-Španski libertarijanci), 1936-1939: L'Konstruktivno delo šoanske revolucije -Oeuvre constructive de la Révolution espagnole (Paris: Editions du Cercle, 1971).Vidi i Vernon Richards, Lekcije španske revolucije (Lessons of the Spanish Revolution), prošireno izdanje 1972.

[2] "Nijedna država, ma koliko demokratska bila", pisao je Bakunjin, "pa čak ni najcrvenija republika – nikad ne može dati ljudima ono što oni stvarno žele, to jest slobodnu samoorganizaciju i administraciju njihovih poslova odozdo nagore, bez ikakvog mešanja ili nasilja odozgo, zbog toga što svaka država, čak i pseudo-Narodna Država koju je smislio gospodin Marks, u suštini je samo mašina koja vlada masama odozgo, od privilegovane manjine uobraženih intelektualaca, koji zamišljaju da znaju šta narodu treba i šta narod želi bolje od samog naroda...." … "Ali ljudima neće biti bolje od toga što na štapu kojim su pretučeni stoji oznaka narodni štap' " (Statism and Anarchy [1873], in Dolgoff, Bakunin on Anarchy, p. 338) -- "narodni štap" beše demokratska Republika. Marks je,  naravno, stvar video drugačije

[3] Mihail Bakunjin: "La Commune de Paris et la notion de l'état, Pariska komuna i pojam države" reprintovano u Guérin, Ni Dieu, ni Maître ( Ni Bog, ni gospodar).artezijanska lingvistika Jezik i um Bakunjinova završna opažanja o zakonima individualne prirode kao uslova slobode može se uporediti sa kreativnom misli razvijenom u racionalističke i romantičarske tradicije. Vidi moj rad K

[4] Shlomo Avineri, The Social and Political Thought of Karl Marx (Društvena i politička misao K. Marksa), str. 142, odnosi se na komentare u The Holy Family (Sveta porodica). Avineri izjavljuje da je u okviru socijalističkog pokreta samo izraelski kibucizam “shvatio da će modusi i oblici sadašnje društvene organizacije odrediti strukturu budućeg društva." Ovo je bila, međutim, karakteristična pozicija  anarhosindikalizma, kako je primećeno ranije.

Error: The expand/collapse plugin requires that both parameters (id,title) are used.

This is a captcha-picture. It is used to prevent mass-access by robots. (see: www.captcha.net)
:
(*):
(*):