Apel i predlozi za oživljavanje poljoprivrede i sela u Srbiji

U Srbiji konačno mora da se povede računa i o poljoprivrednicima i žiteljima sela. Zato što čak i Švajcarci kažu: "Onima na brdima daćemo šta god traže, samo da ne bi sišli sa brda. Jer ako i oni sa brda siđu dole u gradove, nikoga više nikad nećemo vratiti na brda!" A sela u Srbiji svake godine napušta preko 30 hiljada još uvek radno sposobnih stanovnika i u potrazi "trbuhom za kruhom" silaze na periferije ne najbližih već uglavnom najvećih gradova. Kad izumre i ono malo preostalih starijih stanovnika, trećina sela u Srbiji već krajem ove ili, sa Božijom pomoći, eventualno početkom sledeće decenije, ostaće pusta.
(prof. dr Miladin Ševarlić)
Decenijama smo u Srbiji zapostavljali poljoprivredu i selo. Rezultat je egzodus seoskog stanovništva u gradove i inostranstvo, stalno povećavanje broja nezaposlenih radno sposobnih stanovnika, stotine hiljada hektara zaparloženih njiva, poluuništeno stočarstvo i povremene ili već hronične nestašice pojedinih poljoprivrednih proizvoda – čak i pri ovako niskom životnom standardu i smanjenoj kupovnoj moći stanovništva.

Omalovažavajući odnos države prema poljoprivredi i selu posebno je izražen mizernim agrarnim budžetom u poslednje tri godine i isključivanjem iz prava na subvencije po hektaru ne samo poljoprivrednih preduzeća, zemljoradničkih zadruga i tzv. neregistrovanih (porodičnih) poljoprivrednih gazdinstava, već čak i 83,3% registrovanih poljoprivrednih gazdinstava (RPG) čiji domaćini nisu u sistemu zemljoradničkog penzijskog i invalidskog osiguranja – isključujući iz tog broja čak i RPG čiji domaćini takođe nisu u sistemu zemljoradničkog PIO ali primaju subvencije jer se nalaze u 46 opština koje pripadaju tzv. marginalnom području (preko 500 m n.v. i preko 15% teritorije opštine u sastavu nacionalnih parkova) i imaju posed do 5 ha obradivog zemljišta.

U 2010. godini je u sistemu subvencija po hektaru bilo svega 9,6% od ukupno 778.891 individualnih poljoprivrednih gazdinstava po Popisu iz 2002. godine. Nasuprot tome, čak i u vreme prethodnog režima svi vlasnici poljoprivrednog zemljišta dobijali su bonove za besplatnu nabavku dizel goriva kako bi obradili svoje posede!

Posledice takve politike već pokazuju svima nama vidljive “rezultate”: Srbija već čitavu deceniju nije u stanju da ispuni ni 20% od ukupno odobrene preferencijalne kvote za izvoz junećeg mesa u zemlje Evropske unije, a i pri najmanjoj potrošnji mleka po stanovniku u Evropi nemamo dovoljno našeg mleka čak ni za decu, bolesne i stare.

Takođe, sadašnje regionalne disproporcije u realizaciji postojećeg koncepta agrarne politike su agrarno-politički, strategijsko-demografski i proizvodno-ekonomski dalje neodržive: u periodu od 2008. do 2010. godine RPG u Vojvodini su povećala svoje učešće sa 60% na 75%, a u Centralnoj Srbiji smanjila sa 40% na svega 25% ukupno isplaćenih sredstava na ime subvencija po hektaru. Nasuprot tome, učešće navedenih makroregiona u ukupnim obradivim površinama je: 39% u AP Vojvodini i 61% u Centralnoj Srbiji.

U brojnim ”strategijama i programima” sa nacionalnim predznakom nedostaje samo nekoliko ”sitnica” – konkretni predlozi koji bi svima bili razumljivi za oživljavanje poljoprivrede i sela i ravnomerniji regionalni razvoj u Srbiji, izvori sredstava, rokovi i institucionalna odgovornost za njihovu realizaciju.

Zato Društvo srpskih domaćina, za početak, predlaže tri konkretne akcije:

1. Program rezervi mesa u živoj stoci

Umesto da finansiramo zalihe zamrznutog mesa u robnim rezervama bolje bi bilo da se domaćinstvima, koja imaju radnu snagu i zemljište, da određeni broj grla stoke bez naknade odnosno da poljoprivrednici ne moraju ništa da investiraju. Poljoprivredni proizvođači uključeni u Program rezervi mesa u živoj stoci koristili bi za sopstvena potrebe sve što je prinos i prirast od te stoke, a u svakom trenutku morali bi imati preuzeti broj grla stoke. Kada država dođe u situaciju da treba da reaguje na tržištu zbog nestašice mesa, ona može da povuče određeni kontingent od naprimer 10 ili 20 odsto grla i praktično svežim mesom reši problem nestašice mesa na tržištu, a da na taj način ekonomski ne uništi proizvođače. U realizaciji ovakvog programa je najvažnije da preuzeti broj grla stoke obezbeđuje održivost takvih gazdinstava. Ako poljoprivredniku date pet krava, on od toga ne može da izdržava porodicu niti da ima dugoročno ekonomski održivo gazdinstvo i da, uz sopstvena dodatna ulaganja, postepeno unapređuje i specijalizuje svoje gazdinstvo. Međutim, ako mu date 30 krava ili 100 ovaca ili 20 suprasnih nazimica, on će od toga moći da izdržava porodicu i da postepeno razvija svoje gazdinstvo. Pri tome je vrlo važno istaći da, za razliku od ratarske proizvodnje koja zahteva prisustvo proizvođača na gazdinstvu najviše desetak radnih dana godišnje, stočarska proizvodnja “vezuje” poljoprivrednika za gazdinstvo svakog dana u toku godine. U protivnom, mi ćemo ubrzo imati potpuno pusta sela, jer bez stočarske proizvodnje nema ni demografske održivosti i vezanosti poljoprivrednika za selo.
Zašto i poljoprivrednici nemaju pravo na po 10.000 evra za obezbeđenje radnog mesta na sopstvenom gazdinstvu?

2. Lex specialis o prevođenju društvene u zadružnu svojinu u zadrugama

Društvena svojina u zadrugama de facto ne može da postoji, kao što ne može da postoji društvena svojina u privatnim preduzećima, jer su zadruge stvorili zadrugari uplaćujući kao privatna lica svoje članske uloge. To je, takođe, privatni kapital u čijem ambijentu ne može da se stvara društvena svojina. Društvena svojina u zadrugama je nametnuta od strane prethodnog režima prema seljacima kao "klasnom neprijatelju" i zaprepašćuje činjenica da i “novi demokratski režim“ uvažava taj nonsens i tu tzv. društvenu svojinu u zadrugama, koja je praktično zadružna svojina, a koju država sada rasprodaje u bescenje u procesu transformacije društvene svojine u druge oblike svojine ili kroz ubrzani stečaj u zadrugama. Svima koji iole promišljaju o održivosti poljoprivrede i sela je jasno da u našoj privrednoj praksi de facto ne postoji društvena svojina u zadrugama. Može da postoji eventualno samo mali deo imovine u zadrugama koja je kao državna svojina dodeljena na gazdovanje zadrugama u procesu sprovođenja agrarne reforme iz 1945. godine. Sve ostalo u zadrugama (zadružni domovi i drugi objekti, kupljeno zemljište, mehanizacija i druga imovina) nije društvena svojina i ne može biti predmet privatizacije. Lex specialis je najbrži, najjednostavniji, najpravičniji i administrativno-politički najprihvatljiviji način da se uspostavi minimum pravednosti prema generacijama zadrugara koji su svojim ulozima u novcu i u naturi, radom i poslovanjem preko zadruga stvorili zadružnu imovinu koja se i pet godina posle eliminacije iz Ustava Republike Srbije (2006) još uvek neosnovano u zemljišnim knjigama vodi kao društvena svojina. Ili, možda, država hoće da popunjava budžet čak i sa ovim “čemerom i jadom“ koji su generacije zadrugara “svojim znojem skućile odvajajući od svojih usta“. A bez zemljoradničkih zadruga nema održivosti ne samo malih, već ni srednjih pa čak i naših velikih porodičnih poljoprivrednih gazdinstava.

3. Minimalne penzijske osnovice za sve poljoprivrednike na teret budžeta

Svi poljoprivrednici (ako nemaju drugu profesiju) treba da budu penzijski i invalidski osigurani na minimalne penzijske osnovice, na teret budžeta Ministarstva za rad i socijalnu politiku. Ako žele veću penziju, onda i oni treba da izvrše doplatu doprinosa za penzije u skladu sa svojim željama i ekonomskim mogućnostima.

Osnovanost ovakvog predloga proizilazi i iz činjenice da je država daleko brojnijoj kategoriji radnika u propalim preduzećima koji godinama svojom ili tuđom krivicom nisu uopšte radili niti išta stvarali, povezala radni staž na teret budžeta, dok su seljaci radili sve te godine - a nemaju nikakva prava.

U Srbiji konačno mora da se povede računa i o poljoprivrednicima i žiteljima sela. Zato što čak i Švajcarci kažu: "Onima na brdima daćemo šta god traže, samo da ne bi sišli sa brda. Jer ako i oni sa brda siđu dole u gradove, nikoga više nikad nećemo vratiti na brda!"

A sela u Srbiji svake godine napušta preko 30 hiljada još uvek radno sposobnih stanovnika i u potrazi "trbuhom za kruhom" silaze na periferije ne najbližih već uglavnom najvećih gradova. Kad izumre i ono malo preostalih starijih stanovnika, trećina sela u Srbiji već krajem ove ili, sa Božijom pomoći, eventualno početkom sledeće decenije, ostaće pusta.

Da li je to cilj politike aktuelne vlasti u Srbiji?

Predlog koji je prof. Miladin Ševarlić izneo na konferenciji za štampu Društva srpskih domaćina
Error: The expand/collapse plugin requires that both parameters (id,title) are used.

This is a captcha-picture. It is used to prevent mass-access by robots. (see: www.captcha.net)
:
(*):
(*):
 
  • September 12, 2014, 11:34 am - pavle

    oživljavnje poljuprivrede i rualn i ravnomeran razvoj sela.u srbiji.