Anatomija jedne pridike

Nedavno prenemaganje Biljane Srbljanović na sajtu “Peščanika” oko zaista tužne beogradske epizode iz života Ejmi Vajnhaus, direktan je povod da se i javno zapitam nešto što me već duže vreme nasamo i među prijateljima kopka – za koga to ustvari rade Biljana Srbljanović i urednice „Peščanika“?

Ovo nije “Insajder”. Neću izvoditi dokaze, nemam brojeve bankovnih računa, delovodne protokole ovih ili onih transakcija, inkriminišuće fotografije, svedoke-saradnike, ničije krivotvorene potpise i ničiju braću lažove. Nemam ništa osim što me praktično čitav pređeni put x proteklo vreme u politici i svakodnevnom životu navodi da se zapitam kakva je to ustvari veza između “Peščanika” i Milana Beka?
Ilustracija I
Ne interesuje me Ejmi Vajnhaus, niti imam para za bacanje. Tog, ili nekog od tih dana, išao sam sa Sinišom, Ivanom i još nekim drugarima na onaj festival „Krokodil“ kod Kuće cveća, gde je gost bio hrvatski pisac Vlado Bulić, i sa nama je još bila neka Ivanova ekipa iz Hrvatske kojima sam sad svima pozaboravljao imena. Bulić je čitao odlomak iz svog romana „Putovanje u srce hrvatskog sna“, i ja sam uživao u onom delu kad putuju noću i pokupe stoperku i sve bude kao u Tompsonovoj pesmi. Bulić je jako talentovan i duhovit pisac i ja sam ustao sa mesta i ustreptalo očekivao da na kraju puta čujem šta je u srcu hrvatskog sna, pa sam se mnogo smorio kad je ispalo da je tamo žurka sa gomilom pijanih, debelih, do pojasa golih, znojavih i sve tako nešto muških nacoša koji se grle i urlaju ustaške pesme, a sa njima nema ni jedna riba, pa se mi pametni pitamo da li su svi nacoši ustvari pederi? Odmahnuo sam rukom i seo pored Ivana.
- E, jebiga!
Ivan me je pitao šta sam drugo očekivao, jer je sve vreme bilo tako očigledno gde će se poentirati. Rekao sam mu da mi se vožnja svidela i da sam se nadao originalnijem ishodištu od površnog antinacionalizma, a jedan od Ivanovih drugova iz Hrvatske mi je odgovorio da je u ovim našim krajevima čak i površan antinacionalizam dobrodošao. Ja sam se zbog toga osetio baš kao govno i hteo sam nešto mnogo da opsujem, ali pošto inače puno psujem rekao sam mu samo da je u pravu. On je kratko razmislio i rekao mi da sam i ja u pravu.
Onda smo svi ućutali. Posle je svirao „Goribor“ i mi smo pili pivo i malo igrali. Siniša i Ivan isto vole „Goribor“.
Dakle, ako je dvojici prosečno prosvećenih fanova popularne umetnosti iz Čačka i jednog isto tako malenog mesta u Hrvatskoj, potreban jedan zajednički prijatelj x letnje veče da odmahnu rukom na NVO pridikovanje, kako je moguće da tri superpametne, međunarodno ugledne velegradske ribe bez dlake na jeziku već godinama prevrću onu jednu te istu prostoproširenu pridiku o nacionalizmu i zaostalosti? Ako su u to zaista krenule iz moralnih i intelektualnih pobuda, kako je moguće da se odavno nisu smorile i nastavile dalje, u srce srpskog sna, sebe radi, da ne skončaju ćutke?
Ilustracija II
Kad su ono u „Peščaniku“ pravili LDP i cimali nas da se opet okupljamo oko one jedne te iste prostoproširene pridike o nacionalizmu i zaostalosti, mislio sam da su samo dosadni i arogantni. Kad je Srbljanovićka posle Romima spremala klopu i bulaznila kako će kad ona postane gradonačelnica sve svoje saradnike da traži na konkursima, a ne da zapošljava partijski kadar, mislio sam da je samo izgubila veliki mozak, jadna. E, jebiga, onda ispade da je LDP za predsednika Upravnog odbora Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda postavila onog Milana Perovića, koji stvarno nije partijski kadar, nego je potrčko Milana Beka, pa su posle zajedno sa DS-om glasali da se u Generalnom urbanističkom planu Beograda deo zemljišta u Luci pretvori u stambeno-poslovno, umesto industrijskog. Ispade da su pod firmom okupljanja oko tradicije antiratnog i antirežimskog pokreta iz devedesetih, građani Srbije privrženi toj tradiciji navedeni su da glasaju za eksponente krvavog kapitala.
Lustracija
Moj otac je metalostrugar i mnogo je dobar majstor. On je devedesetih glasao za Miloševića, a ja za opoziciju, i stalno smo zbog toga ratovali. Često su sukobi bili baš dramatični i uopšte ne volim da se toga sećam. Ja sam njemu govorio da je saučesnik u genocidu, da ljudima u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu duguje izvinjenje što je Miloševića doveo na vlast, i da je morao znati šta se tamo u Bosni dešava. On je u to vreme radio po ceo dan, pre podne u fabrici da bismo preživeli, a popodne kod privatnika da bismo brat i ja završili školu, i razboleo se od pluća i preko noći ostario, a sreća naša što je mnogo dobar majstor pa je za njega uvek bilo posla. Na mene je bio ogorčen. Govorio mi je da ne može da glasa za istu stranku za koju i njegov gazda, a da Veljo Ilić laže da je uvek bio bogat i da je pare nasledio od oca, jer je on sa Veljovim pokojnim Sretenom radio u fabrici, i Sreten je išao biciklom na posao, a Veljo je krao radijatore kad je radio u SIZ-u za stanovanje i laže da nije bio član partije. Ja sam svejedno mislio da moj otac i pored svojih profesionalnih i porodičnih preokupacija i političkih prioriteta kao građanin mora izdvojiti pažnje i otpora za ono što ceo svet zna da se u njegovo ime radi preko Drine. Pošto to nije uradio, posle 5. oktobra ćale je primereno liberalno-demokratski lustriran za svoju kolaboraciju – ostao je “tehnološki višak”, pa sad i pre i posle podne radi kod privatnika. Pored mog oca, na sličan način je lustrirano nekoliko stotina hiljada ljudi. Milan Beko nije među njima, oko čega se naročito potrudila LDP, stranka oko koje se okupljaju ljudi naročito senzibilisani za lustraciju.
Biljana Srbljanović i urednice “Peščanika” nisu samo građanke, one su moderne i obrazovane žene, angažovane intelektualke koje su za svoj rad dobile brojna ugledna domaća i strana priznanja, i mnogo su više bile dužne da znaju da je LDP stranka Milana Beka nego što je moj otac onomad mogao da zna šta se u njegovo ime radi preko Drine.
Nakon što je uvela LDP u vladajuću koaliciju Beograda, Biljana Srbljanović nam se novembra 2008. godine u tekstu “Diplomski ispit” na sajtu “Peščanika” podrobno izvinila za silne neke gluposti za koje je niko ništa nije pitao, dok je bitnim pitanjima pristupila na sledeći način:
„Ukratko, pitala sam da li nas finansira neko od tajkuna, protiv kojih se nominalno borimo, i da li smo mi isti kao i svi ostali – još jedna franšiza velike partije Mišković, Beko & co, koji tronuju srpskom političkom scenom, javnim, ali i privatnim životom ama baš svakog građanina. I svaki put sam dobila čvrsto uveravanje da – nismo“.
A malo zatim i objašnjenje kako se to moglo desiti odrasloj, zdravoj i pravoj osobi:
„Moja cena je i dalje nedeterminisana. To je i zato što sam glupa. Glupa za srpsku političku scenu, a verovatno i za svaku drugu. Teši me i to što ste i vi glupi“
Vala da znaš da jesmo!
Nakon što su monopoli koje kontroliše Milan Beko postali nezaobilazna tema za sve pa i za “Peščanik”, i Svetlana Lukić nam je novembra prošle godine ponudila svoje obrazloženje:
“Miloševićev ministar za privatizaciju, predsednik UO Zastave iz Kragujevca, Julov kandidat za poslanika, finansijer DS, finansijer i poslovni partner LDP, kao ponornica je nestajao i vraćao se po još. Taj čovek je uvek u meni izazivao jezu, između ostalih na njega sam mislila kada sam prvi put čula priču o Hananu. Neki poljski autor je napisao kako za Isusovu smrt nisu odgovorni ni Juda – jer je bio suviše slab, ni jevrejski narod – jer je kao i svaki narod suviše nepouzdan, ni Pilat – jer nije razumeo situaciju u kojoj se našao. Ali zato je postojao neko ko nije bio ni slab, ni nepouzdan i ko je tačno znao šta se dešava. To je taj Hanan. Prema Jevanđelju on je bio jedan od nevidljivih vladara Judeje, glava onih 30-ak vladajućih porodica kojima nije potrebna nikakva kruna da bi vladali. A Hanan je prebogat, inteligentan, lukav, uvek tih i otmen, čistih noktiju i naparfimisan. To je onaj koji nije ni obrvu podigao kada je mirnim tonom za Isusa rekao: U sadašnjem interesu Judeje nije da ovaj čovek preživi. Hananovski stil su kasnije preuzimali vizantijski carevi, rimske pape, a onda ministri, industrijski magnati, trgovci nekretninama i proizvođači kratkotrajnog i dugotrajnog mleka. Oni ne donose presude o našim glavama i vratovima, i zato ne paničimo kada ih vidimo kao što paničimo kada ugledamo ljude koji nas podsećaju na proroke. Umorni smo od strasti, besa, straha za goli život i zato se ne plašimo dovoljno ljudi kao što su Beko i slični biznismeni. Njihov hladan um, surovost i podlaštvo izmiču našim radarima straha, osetljivim praktično jedino na gubitak golog života”
Biljana Srbljanović i urednice “Peščanika” nikada nisu lustrirane, niti su se primereno izvinile građanima Srbije privrženim tradiciji antiratnog i antirežimskog pokreta iz devedesetih, što su ih navele da glasaju za stranku Milana Beka. Naprotiv, traže empatiju za svoj “umor” da opaze sličnost između Beka i Mladića, a onda nastavljaju da pridikuju. Sada zato što nismo solidarni sa Ejmi Vajnhaus.
Milan Beko nije nikakav Hanan, nego je jedan đilkoš, što sad valjda svi vidimo od kako je krenuo da se pojavljuje na televiziji. Pivokradice po ulicama rezonuju o gazdama drakstora sa više stila i uračunljivih argumenata nego što gospodin Beko, “čistih noktiju i naparfemisan”, napada vlast za reketiranje.
Ejmi Vajnhaus nije Van Gog, nego je korporativna pevačica. I da jeste velika umetnica, u njenoj tužnoj beogradskoj epizodi ne bi bilo ničeg veličanstvenog, kao što je i Van Gog sebi odsekao uvo jer je bio bolestan čovek i trebala mu je pomoć, a ne zato što bio veliki umetnik. Nesuđena publika korporativnog koncerta ima pravo da dobije pare nazad, što nema nikakve veze sa tim da li oni misle da nesrećnoj ženi treba pomoć. Pomoć koja joj je potrebna može sama da priušti. Pomoć koja joj nije potrebna je da moralne egzibicionistkinje preko njenih leđa pridikuju naciji.
Drugim rečima, Biljani Srbljanović, njom samom – moj otac je bolestan, i radi i pre i posle podne kod privatnika, a ti mi tražiš da budem solidaran sa tvojom hipsterskom ikonom, kokoško korumpirana!
A i vas dve što ste to smeće objavile, da vam više pizda materina!
Ivan Zlatić
5. jul 2011.
Error: The expand/collapse plugin requires that both parameters (id,title) are used.

This is a captcha-picture. It is used to prevent mass-access by robots. (see: www.captcha.net)
:
(*):
(*):
 
  • July 23, 2011, 11:48 pm - Jelena

    Ivane, svaka cast na tekstu. Samo tako nastavite.

  • July 9, 2011, 9:34 pm - Радмила Настић

    Мало''јак'' језик, али оправдано