Alternativni ekonomski poredak

U poslednje dve decenije u domaćoj javnosti postalo je sve učestalije osporavanje društvenog vlasništva nad fabrikama i radničkog samoupravljanja, ili, da budemo precizniji, onoga što se na ovim prostorima tim imenom nazivalo. Iako je bilo opravdano kritikovati samoupravljanje onakvo kakvo je bilo, kontrolisano, sputavano i u velikoj meri birokratizovano od strane partijskih funkcionera, jedne koordinatorske klase posrednika i menadžera, opozicioni političari devedesetih godina u svojoj borbi za vlast, kritikujući samoupravljanje, zalagali su se za vrednosti i ideologiju koja implicitno u sebi sadrži omalovažavajuće viđenje sposobnosti radnika da svoje fabrike održe u životu. Devedesetih godina talas opozicione kritike usmerio se na osporavanje funkcionalnosti samoupravljanja fabrikama i preduzećima, dok se istovremeno potencijalnim biračima i saborcima u smenjivanju režima kao alternativa teškom socijalnom položaju nudilo preslikavanje društvenih uređenja ’’zapadnih, razvijenih zemalja’’. U paketu sa idiličnim predstavljanjem života ljudi u inostranstvu i parlamentarne demokratije, nametnut je imperativ privatizacije po svaku cenu kao rešenje za težak položaj u kojem su se preduzeća i fabrike našli, a i zarad tobožnjeg privrednog rasta, brzog ekonomskog prosperiteta zemlje, kao i smanjenja siromaštva. Brojne analize i podaci poštenih ekonomista, ustvari, dokazuju da je privatizacija, pogotovo u obliku tzv. ’’šok terapije’’, u zemljama Istočne Evrope zapravo uzrokovala gubitak radnih mesta, smanjenje prihoda, povećanje cena, demontiranje sistema socijalnog osiguranja, besplatnog zdravstva i obrazovanja[1].

’’Šok terapija’’, u narodu poznata kao ’’ko preživi, pričaće...’’, nametnuta je od strane Međunarodnog Monetarnog Fonda (MMF) i Svetske Banke, ekonomsko-ideoloških institucija, koje svojim slepim ideološkim nametanjem dogmatizovanih neoliberalnih principa, ekonomskih mera i imperativa ugrožavaju ekonomski opstanak zemalja palih u dužničko ropstvo, zarad njihovog kolonijalizovanja. Ekonomske mere koje MMF nametne siromašnim zemljama dovode do toga da im je onemogućen razvoj industrije, jer su njihovi proizvodi u uslovima ’slobodnog’ tržišta nekonkurentni, pa one bivaju prinuđene da izvoze jedino svoje prirodne, neobrađene sirovine, a od toga su prihodi nikakvi. Osim toga, iz razloga što većina siromašnih zemalja izvozi skoro istu robu, tj. neprerađene resurse, cena, zbog ogromnog priliva sirovina na tržište, još više opada. Nametnuta liberalizacija nacionalnih tržišta otvara prostor za velike multinacionalne korporacije (MNK), koje potiskuju mnoga lokalna preduzeća. Treba znati da su razvijene industrijske zemlje liberalizovale svoja tržišta tek pošto su dobro unapredile svoju privredu, na primer Velika Britanija je to uradila tek kasnih sedamdesetih.  

Kako navodi Asad Ismi: ’’Politika Svetske Banke je razorila Treći Svet. Između 1984. i 1990. godine, zemlje u razvoju pod programom strukturalnog prilagođavanja[2] prebacile su 178 biliona dolara zapadnim komercijalnim bankama. Odliv kapitala je bio tako ogroman da je bivši direktor Svetske Banke izjavio: ’Još od konkvistadorske pljačke Latinske Amerike svet nije doživeo takav odliv bogatstva u tom pravcu kakav vidimo danas’ ’’[3]. 

Dok je Latinska Amerika primer katastrofalnih posledica po onoga ko bespogovorno sprovodi diktate MMF-a i Svetske Banke, Slovenija je zemlja koja je doživela primetan ekonomski rast, ali dok god je izbegavala da sprovodi mere koje je propisivao MMF. Poslednjih godina, zahvaljujući neoliberalnim reformama, u Sloveniji su smanjene finansije za socijalno osiguranje, privatizovana su javna preduzeća a životni standard većine stanovništva značajno je opao. 

Michel Chussodovsky, autor Globalizacije siromaštva, tvrdi da je ’’raspad jugoslovenske federacije direktno povezan sa makro-ekonomskim restrukturisanjem koje je nametnuto beogradskoj vladi od strane njenih spoljašnjih kreditora. Ovaj program preuzet u nekoliko faza od 1980. godine, doprineo je početku raspada nacionalne ekonomije, što je dovelo do dezintegracije industrijskog sektora i pojedinačnog demontiranja sistema socijalnog osiguranja. Tendencije otcepljenja, koje su se napajale od socijalnih i etničkih podela, pojačale su tempo baš tokom perioda brutalnog osiromašenja jugoslovenskog stanovništva." Ekonomska propast bivše Jugoslavije posledica je programa otplaćivanja duga nametnutog od MMF-a[4], etnički sukobi su njena posledica.

Vazalski odnos političke elite i samozvanih eksperata prema međunarodnim ekonomskim institucijama veoma je profitabilan. Sprovođenje brze privatizacije dovodi do sprege interesno povezanih ekonomskih i političkih subjekata pri razgrabljivanju svojine, kao i pri brzom i nekontrolisanom preuzimanju fabrika radi sopstvenog okorišćavanja[5]. Novi vlasnik olako stečenog preduzeća, zajedno sa interesnom grupom koja stoji iza njega, sačinjenom od političara, ekonomskih eksperata, monopolista i potkupljenih sindikalista, može imati brojne motivacije za kupovinu preduzeća a koje su daleko od želje za omogućavanjem poslovanja preduzeća. Vlasnici privatizovanih firmi u Srbiji najčešće su zainteresovani za kupljenu imovinu i zalihe preduzeća, koji im omogućavaju manipulativne transakcije novca od prodatih zaliha i objekata preduzeća na račun svoje matične firme, zaduživanje na račun kupljenih firmi, i pranje prljavo stečenog kapitala. Vlasnici nelegalno stečenog kapitala nisu motivisani da otvaraju nove firme i stvaraju nova radna mesta. Mehanizmi prisvajanja društvene imovine nikada se ne mogu do kraja razotkriti, te je privatizacioni proces, usled svoje nepotčinjenosti direktno-demokratskoj kontroli i odluci, sjajna prilika za one koji bi da love u mutnom. 

Nažalost, umesto da se srpski radnici pravovremeno suprotstave samoj privatizaciji njihovih fabrika, njihov otpor protegao se samo, u retkim ali značajnim slučajevima, na protivljenje nepoštovanju radnih i socijalnih prava, ali i kršenju kupoprodajnih ugovora i sklopljenog socijalnog programa na koji se novi vlasnik obavezao. Sudski postupci za raskid privatizacionih ugovora odugovlačili su se i na više godina. Pojedine grupe radnika, na primer u zrenjaninskoj “Jugoremediji”, iskoristile su zakonsku mogućnost da postanu većinski akcionari fabrike, te su uspostavili radničku upravu u okvirima privatizacije, preko skupštine akcionara. Bez obzira na ne-antiprivatizacioni karakter borbe, radnici, koji su se borili za ’’zakon i istinu’’ na njihovoj strani, ipak su bili proglašavani ’’protivnicima privatizacije, komunistima, neprijateljima demokratije’’[6], jer je ideolozima privatizacije i neoliberalizma užasavajuća i sama pomisao na većinsko vlasništvo radnika nad fabrikom, jer u njihovom ideologijom kontaminiranom umu, svako ima pravo da bude vlasnik fabrike osim samih radnika.

Moglo bi se reći da su se ekonomsko-interesne grupe izborile da u Srbiji bude ozakonjena rasprodaja fabrika[7], što je višestruko pogubno za sve osim za same te interesne grupe. Naime, čak i da kupljeno preduzeće posluje profitabilnije nego ranije, to samim tim ne znači povećanje privrednog rasta države i opšteg blagostanja, pogotovo jer su brojni ljudi završili na ulici. 

Posledice i mogućnosti
 

U uslovima socijalne ugroženosti, bede i gladi, zanemariće se činjenica da je sadašnji ekonomski poredak zasnovan na eksploataciji, na privatnoj svojini kao krađi, do koje se u Srbiji došlo izbacivanjem radnika na ulicu, prodajom fabrika radi kupovine privremenog socijalnog mira i statusa quo. Ako imate ljude koji su godinama bez prihoda, lakše ćete ih navesti da pristanu na celodnevno izrabljivanje a zarad profita vlasnika i akumulacije ekonomske i političke moći ekonomsko-interesnih grupa. 

Dobrovoljni pristanak na poslušnički odnos prema protagonistima pljačkaške privatizacije ni na koji način ne može u nekoj krajnjoj posledici da doprinese ekonomskom blagostanju ove zemlje. Ne postoji ništa što će prisiliti multinacionalne korporacije da u Srbiji posluju u interesu građana ove zemlje, a ne u interesu vlasnika i domaće političke elite koja im je omogućila poslovanje na ovom prostoru, jer jedini cilj korporacije je proizvodnja profita. Očekivati od političke elite koja je omogućila privatizaciju da donese zakone koji bi delovali restriktivno na MNK znači zanemariti činjenicu da ona radi u interesu MNK i da je često plaćena od njih. Prema rečima prof. dr Božidara Ćurčića, šefa katedre za dinamiku razvića životinja na Biološkom fakultetu, Ivana Dulić-Marković, bivša ministarka poljoprivrede, članica stranke G17 plus, perjanice neoliberalne ideologije u nas, stipendista je američke kompanije "Monsanto", koja se bavi proizvodnjom genetski modifikovane hrane, i o njihovom trošku je više puta bila na studijskim putovanjima u Americi. Dok je bila direktorka bivšeg Saveznog zavoda za biljne i genetičke resurse omogućila je uvoz više od 200.000 tona genetski modifikovane sojine sačme iako to zabranjuje Zakon o genetski modifikovanoj hrani. Ekonomski eksperti po okončanju svog rada u vladi nastavljaju svoj rad za MNK i privatne firme, ili postaju eksperti za tumačenje nerazumljivog zakona koji su sami pisali.

Stepen privatizacije do kojeg se došlo nije merilo privrednog uspeha i rasta, te pozivi na što bržu privatizaciju, najčešće služe tome da se brzinom zabašure zloupotrebe, manipulacije i izrabljivanje radnika, a i ostavlja manje prostora za dobro organizovano suprotstavljanje. Privatna svojina je krađa. Niko nema bogom dato pravo na prirodne resurse, proizvodna sredstva i profit stečen izrabljivanjem radne snage siromašnih ljudi. Ukoliko bi u Srbiji ponovo bila prepoznata potreba za društvenim prisvajanjem fabrika, treba pripremiti ekonomsku, ostvarivu viziju koja će dovesti do humane realizacije tog projekta, kako bi on bio sproveden u interesu čoveka, ostvarenja svih njegovih potencijala, u interesu prirodne sredine i održivog razvoja, i u interesu horizontalnih direktno-demokratskih oblika kontrole, upravljanja i odlučivanja. Na samom narodu je da to sprovede, kako bi sproveden alternativni ekonomski projekat zaista išao u njegovu korist a ne u korist male ’’avangardne’’ partije, ili onih koji bi da se, iz svojih udobnih buržujskih fotelja i vila, bore za osvajanje vlasti i moći korišćenjem retorike borbe za interese radnika.  

Z magazin Balkan upravo i služi tome da prepozna i analizira postojeće oblike alternativne ekonomije, kao i da predstavi viziju pravednog, narodnog društva, koje je, pre svega, u interesu naroda, ostvarivo, i, ujedno, podložno preispitivanju, prilagođavanju i poboljšanju. Časopis je pokrenut nakon ponovnog uspostavljenja veze između aktivista koji su prethodnih godina radili na protivljenju neoliberalnoj diktaturi, na sprečavanju privatizacionih krađa, na organizovanju PGA konferencije[8] u Beogradu, i na kreiranju alternativnih medija. Polazna osnova svih ekonomskih vizija koje ćemo predlagati je da je za njihovo ostvarenje potrebna masovna narodna podrška i učešće onih ljudi na koje će uticati ostvarenje te ekonomske vizije. Oni su početak i kraj, subjekat i objekt, realizacije alternativnog ekonomskog poretka. Oni najbolje znaju šta je u njihovom interesu, te je na njima da preuzmu odgovornost. Svaka odluka je na njima, a ukoliko odgovornost odlučivanja prepuste drugima, sami će snositi posledice.

Ovaj broj Z magazina delom je posvećen participativnoj ekonomiji, jednoj od vizija humane alternativne ekonomije i društvenog uređenja, kojim neće upravljati lični, sebični i antidruštveni motivi kapitalističkog uređenja, kojim su kontaminirane, u većoj ili manjoj meri, sve oblasti naših života. Početni korak ka izmeni društva u kojem živimo je svest da nije nužno da ono bude ovakvo kakvo jeste.

  milenko@freedomfight.net



[1] Podatke o ekonomskom osiromašenju zemalja Istočne Evrope nakon pada Berlinskog zida, preuzete iz ekonomskog izveštaja Ujedinjenih Nacija, objavljenog 1999. godine, izneo sam u svom tekstu Doći će smrt i imaće tvoje oči, objavljenom na sajtu Freedom Fighta.

[2] Program stukturalnog prilagođavanja – ponuda zajmova pod uslovom da vlade drastično smanje javnu potrošnju kako bi isplatile dug zapadnim bankama ili pod uslovom da otvore svoje tržište za određene proizvode.

[3] Asad Ismi, ’’Plunder With a Human Face: The World Bank’’, Z magazine, Februar 1998.

4] Spoljni dug Jugoslavije 1970. godine iznosio je 2 milijarde dolara. 1975. godine iznosio je 6 milijardi dolara, a već 1980. godine popeo se na 20 milijardi dolara.

[5] Lažiranje knjigovodstvene cene preduzeća, preuveličavanje loših finansijskih i poslovnih rezultata i mogućnosti preduzeća, kao i prilagođavanje kupoprodajne cene unapred poznatom kupcu, je obrazac primenjen, na primer, u slučaju prodaje Sartida.

[6] Miša Brkić, ’’provincijski neoliberal’’, radnike Jugoremedije, koji su simbol domaćeg otpora posledicama neoliberalizma i korumptivne privatizacije, nazvao je ni manje – ni više nego staljinistima.

[7] Zakon o privatizaciji, usvojen 2001. godine predviđa obavezno ukidanje društvene svojine i njeno pretvaranje u privatnu svojinu u roku od 5 godina od dana donošenja zakona. Prema prethodnim zakonima o privatizaciji pretvaranje društvene svojine u privatnu nije bilo obavezno, već je odluka o tome prepuštena zapošljenim radnicima.

[8] PGA (Peoples' Global Action) - Narodna Globalna Akcija je svetska mreža pojedinaca i kolektiva koji se protive kapitalizmu. Prvobitna ideja za osnivanje mreže je došla na globalnom okupljanju 1996. godine koje su organizovali zapatisti u Čiapasu, kojem je prisustvovalo 6.000 ljudi iz preko 40 zemalja. U februaru 1998. pokreti za drugačiju globalizaciju iz celog sveta ponovo su se sastali u Ženevi, i tada je Narodna Globalna Akcija osnovana. U julu 2004. godine okupljanje PGA održalo se u Beogradu.

Error: The expand/collapse plugin requires that both parameters (id,title) are used.

This is a captcha-picture. It is used to prevent mass-access by robots. (see: www.captcha.net)
:
(*):
(*):