Ahmad Shokr: Dozvola za krađu - o privatizaciji na srpski način

izvor: Al-Ahram Weekly (http://weekly.ahram.org.eg/)

Priča o Rekordu iz Rakovice je samo jedna u sadašnjem lancu privatizacija i okupacija fabrika, koje su počele pre 5 godina u Jugoremediji, farmaceutskom preduzeću u Zrenjaninu. Primer Jugoremedije je inspirisao slične radničke akcije u Zrenjaninu. Borbe radnika za kolektivna prava, sigurnost i samoupravljanje u Srbiji imaju dug put pred sobom. Oslanjajući se na kombinaciju pokretanja pravnih postupaka, štrajkova i zaposedanja, medijskog pritiska i izborne politike, do sada su postignuti izvesni uspesi. "Rešavamo probleme u hodu. Nemamo obrazac za potiskivanje ovog talasa neoliberalizacije i ekonomskog razvlašćivanja. Slučaj Jugoremedije nas je naučio da je upoznavanje sa pojedinostima svakog pojedinačnog slučaja najznačajniji potencijal za njegove izglede na uspeh. Ono što nas je dovelo dovde bila je naša sposobnost inovacije, pronalaženja rupa u sistemu i alternativnih kanala otpora", rekao je Ivan Zlatić.
 
"U našoj zemlji odvijala se najduža i najsporija ekonomska tranzicija u Istočnoj Evropi", primetio je Đorđe Petković, radnik u srpskoj fabrici guma "Rekord", zbog čijeg je zatvaranja nezaposlen već 10 meseci. Razočaran sadašnjim ekonomskim stanjem u svojoj zemlji, dodao je: "Nismo videli ništa od donacija i kredita dobijenih sa Zapada. Novi tranzicioni zakoni su doneli bedu narodu i podigli troškove života za mnoge. Moje preduzeće, koje je postojalo 100 godina, prestalo je sada da postoji, ali to nikoga ne brine".
Ovaj opis možda protivreči nekim od popularnih predstava i diskursa o Srbiji kao zemlji uspešne tranzicije, balkanskom tigru, kako su je neki  nazivali, sa rapidnim ekonomskim rastom i dobrim dugoročnim izgledima za pridruživanje Evropskoj Uniji. Uprkos visokim stopama ekonomskog rasta u prethodnih par godina (5,8 procenata u 2006. i 7,5 procenata prošle godine), veći deo toga rasta ostvaren je u neproizvodnim sektorima kao što su transport, veletrgovina i finansijske usluge, dok je industrija, sektor koji zapošljava najviše radne snage, videla relativno malo boljitka. Stoga je visoka stopa rasta praćena povećanom nezaposlenošću i ukidanjem kolektivnih prava i zaštite radnika.
To je neoliberalna priča koja se odvija u mnogim delovima sveta, posebno u bivšim zonama i regionima konflikata pogođenim prirodnim i katastrofama koje su izazvali ljudi, gde se politička nestabilnost koristi kao mogućnost za radikalno ekonomsko restruktuiranje. Kao što je Naomi Klajn dokumentovala u knjizi Doktrina šoka: Uspon kapitalizma katastrofe, mnoge vlade su iskoristile katastrofe - ratove, uragane i ekonomske kolapse - za uvođenje programa ubrzane privatizacije, tržišnog liberalizma i smanjenje poreza. Slučaj Balkana isto tako naglašava moć uobičajenog u političkoj praksi; gde je neoliberalizam dobijao snagu ne samo iz naglih promena, nego i od korumpirane birokratije, koja je u poslednje dve decenije ostavila pečat na svakom značajnijem sektoru privrede zemlje.
Srbija, najprostranija republika bivše Jugoslavije, nalazila se u ekonomskoj tranziciji proteklih 20 godina. Politički i  ekonomski događaji tokom ovog perioda, ubrzavali su proces tranzicije: post-hladno-ratovski programi šok terapija, balkanski ratovi 1990-ih, i konstelacija političkih snaga koje su dolazile na vlast posle ovih događaja uz pomoć zapadnih saveznika.
Gušeći se u dužničkoj krizi iz 1980-ih i međunarodnim sankcijama 1990-ih, bivši predsednik Slobodan Milošević je počeo da privatizuje društvenu svojinu kroz ono što je nazivao "narodnim kapitalizmom", modelom privatizacije koji je garantovao većinski udeo akcija radnicima svakog preduzeća. Najpre su privatizovana preduzeća u preradi hrane, metalskoj i tekstilnoj industriji. Devedesetih je ustavnim promenama utvrđen prelazak na tržišnu privredu, a radnici su počeli da pregovaraju o ugovorima kroz kolektivne ’’nagodbe”, radije nego na sudovima.
Privatizacija je ubrzana posle obaranja ovog režima oktobra 2000. Novi zakoni, usvojeni 2001, regulisali su zapošljavanje i plate u javnim preduzećima – neki po preporukama MMF i Svetske banke- stupili su na snagu. Rezultat: 1.852 preduzeća je privatizovano u proteklih sedam godina, prema podacima Agencije za privatizaciju Srbije.
Danas se radnici Rekorda iz Rakovice, industrijskog predgrađa Beograda,  bore sa novim vlasnicima oko neisplaćenih otpremnina i doprinosa za penzijsko osiguranje. Mnoge fabrike u Rakovici, nekad visokoindustrijalizovanom delu srpske prestonice i centru autoindustrije, teško su stradale od nedavnog privatizacionog talasa. Radnici Rekorda se hvale vremenom u kome je njihovo preduzeće bilo među najvećim proizvođačima gume u Evropi i izvozilo u oko 150 zemalja. Kompanija je 2005. godine privatizovana i upropašćivana od novih vlasnika, koji su i formalno proglasili stečaj oktobra 2007.
Isforsirani stečaji kojih je do sada bilo na stotine, postali su uobičajena strategija koju primenjuju vlasnici novoprivatizovanih firmi. Oni najpre enormno zadužuju novokupljene kompanije  kod svojih drugih preduzeća. Vlasnici-kreditori zatim mogu ili da preuzmu kontrolu nad svojinom kompanije ili da je restruktuiraju, izbacujući iz njih male akcionare i poništavajući prethodno zaključene kolektivne ugovore sa radnicima.
Kao i sve privatizacije u Srbiji, i prodaja Rekorda je obavljena uz uslove koje novi vlasnik nije ispunio: nijedan radnik nije smeo biti otpušten, a kolektivni sporazum, utvrđen pod prethodnim vlasnikom, morao je ostati nepromenjen dve godine. Uz to, novi vlasnik je bio obavezan da investira u kompaniju i drži je u radu najmanje pet godina.
A kad su radnici otkrili da je njihov gazda razneo imovinu kompanije, tajno rasprodao njen fiksni kapital i zalihe, započeli su okupaciju fabrike, koja je ušla u treći mesec. Prošlog aprila, posle jednog sporazuma sa direktorom da napuste fabriku, 200 radnika je ostalo u napuštenim fabričkim pogonima, smenjujući se, i zahtevajući isplatu socijalnog programa na koji imaju pravo.
Mnogi od radnika su prešli pedesetu i decenijama su radili u ovom preduzeću. Među onima koji su na smenu čuvali fabriku, mnogi su zavisili od finansijske pomoći članova porodice, dok su drugi nalazili dopunski posao, insistirajući na tome da će ostati u fabrici sve dok im se ne isplati socijalna pomoć na koju imaju pravo. A, oživljavanje proizvodnje izgleda kao daleka nada.
Takva su bila iskustva mnogih radnika industrijskih i proizvođačkih sektora koji su otpušteni iz firmi za koje su decenijama bili vezani, ekonomski i emocionalno. Ukratko, tranzicija je za mnoge značila gubitak posla i ekonomske sigurnosti, često prouzrokovanih nezakonitom poslovnom praksom i iznuđenim stečajima. Na drugom kraju društvene lestvice, elitna klasa se dokopala novog bogatstva, ne proizvodnjom i generisanjem prihoda, već sistematskim procesom privatizacije i redistribucije bogatstva. Objašnjavajući novu ekonomsku stvarnost, jedan od radnika Rekorda je ocenio: "Mi više ne živimo u kapitalizmu blagostanja, mi živimo u prvobitnoj akumulaciji iz 19 veka. U ovoj zemlji više nema volje da se pokrene proizvodnja, samo trgovina i usluge".
Priča o Rekordu je samo jedna u sadašnjem lancu privatizacija i okupacija fabrika, koje su počele pre 5 godina u Jugoremediji, farmaceutskom preduzeću u Zrenjaninu, jednom od najvećih gradova u severnoj pokrajini Vojvodini, koji je smatran drugim najvećim industrijskim gradom stare Jugoslavije. Uprkos svom ekonomskom nasleđu iz Titovog socijalizma, doprinos Zrenjanina industriji je opadao tokom procesa tranzicije pa stopa nezaposlenosti u njemu sada iznosi 36 procenata.
Jugoremedija je bila privatizovana 2000. godine, po Miloševićevom starom zakonu, koji je radnicima davao 58 procenata akcija preduzeća, dok je država zadržavala 42 procenta. Godine 2002, država je prodala svoje akcije Jovici Stefanoviću, ozloglašenom makedonskom biznismenu koga je svojevremeno tražila policija zbog šverca i pranja novca. Raznovrsnim  protivzakonitim manevrima – Stefanović je zadužio Jugoremediju kod svojih drugih firmi, a zatim dugove konvertovao u sopstvene akcije – vlasnička struktura je bila promenjena. Stefanović je za sebe osigurao 68 procenata akcija dok je radnički udeo smanjen na 32 procenta. U svom izveštaju iz 2005. godine, Savet za borbu protiv korupcije je naveo nekoliko zabrinjavajućih stvari u vezi sa prodajom Jugoremedije: dokaze o pranju novca, informacije koje je kupac dobio ”iznutra”, protivzakonite transakcije i izbegavanje standardnih postupaka registracije. Zbog svega toga su radnici izveli štrajk i pozvali na zauzimanje fabrike u decembru 2003.godine i pokrenuli sudski postupak protiv ponovne kapitalizacije kompanije.
Ne uzmičući pred sudskim postupkom i radničkom direktnom akcijom, Stefanović je unajmio privatnu firmu za obezbeđenje da se suprotstavi radnicima u štrajku, i počeo da otpušta najaktivnije radnike ili da ih razmešta na lošije poslove. A 2006.godine, za samo nekoliko meseci, Vrhovni sud Srbije, za njim Privredni sud Zrenjanina, a za njim i Viši privredni sud Beograda, jedan za drugim presudili su da je ponovna kapitalizacija sprovedena nezakonito. Na osnovu toga su radnici-akcionari povratili svoje vlasništvo na 58 procenata kapitala kompanije, učinivši Jugoremediju jedinom kompanijom kojom upravljaju radnici u istočnoevropskim zemljama u tranziciji.
Ali korupcija nije bila jedini izvor socijalno-ekonomskih problema, niti se ona naročito izdvajala iz svakodnevne tržišne prakse. Privatizacije, stečaji, korupcija, organizovani kriminal, legalna i siva ekonomija - sve su to bili delovi jedinstvenog procesa masivne redistribucije bogatstva i jačanja klasne moći tajkuna i njihovih saveznika u političkoj eliti, koji su profitirali na slomu države.
Primer Jugoremedije je inspirisao slične radničke akcije u Zrenjaninu. Šinvoz, proizvođač željezničkih vagona, bio je privatizovan 2004, po novom zakonu o privatizaciji, a novi vlasnik-kreditor, Nebojša Ivković, objavio je bankrot posle tri godine. Proizvođači vagona su odgovorili blokadom fabrike, zahtevajući spašavanje kompanije. Njihov slučaj još čeka na rešenje u Agenciji za privatizaciju.
BEK, proizvođač hrane koji je takođe bio privatizovan skoro u isto vreme, deli istu sudbinu – nezakonitih poslovnih poteza, masovnog otpuštanja, i  isforsiranog stečaja – sa preostalih 300 radnika koji su sada nezaposleni i čekaju isplatu zaostalih plata.
Lideri štrajkačkog komiteta ove tri kompanije, zajedno sa drugim aktivistima lokalnih sindikata, nedavno su formirali Ravnopravnost, političku partiju, da bi podržali interese radnika i manjinskih akcionara. Posle relativnog uspeha na nedavnim opštinskim izborima u Zrenjaninu, oni sada predstavljaju deo koalicije koja upravlja gradom.
Borbe radnika za kolektivna prava, sigurnost i samoupravljanje u Srbiji imaju dug put pred sobom. Oslanjajući se na kombinaciju pokretanja pravnih postupaka, štrajkova i zaposedanja, medijskog pritiska i izborne politike, do sada su postignuti izvesni uspesi.
Ali borba sa sistemom zakona, dekreta, dogovora iza zatvorenih vrata i političkom korupcijom, zahteva kreativnost i nove oblike otpora koji bi im se suprotstavili. "Rešavamo probleme u hodu" rekao nam je Ivan Zlatić, član Ravnopravnosti. "Nemamo obrazac za potiskivanje ovog talasa neoliberalizacije i ekonomskog razvlašćivanja. Slučaj Jugoremedije nas je naučio da je upoznavanje sa pojedinostima svakog pojedinačnog slučaja najznačajniji potencijal za njegove izglede na uspeh. Ono što nas je dovelo dovde bila je naša sposobnost inovacije, pronalaženja rupa u sistemu i alternativnih kanala otpora".

Prevela Nada Ljubić

www.freedomfight.net

Error: The expand/collapse plugin requires that both parameters (id,title) are used.

This is a captcha-picture. It is used to prevent mass-access by robots. (see: www.captcha.net)
:
(*):
(*):