1. Follow us on Facebook
  2. Borba za budućnost
  3. Deindustrijalizacija i radnički otpor
  4. Otimanje zemlje: Otpor i alternative
  5. Z magazin Balkan
  6. Pokret
  7. Koordinacioni odbor radničkih organizacija

Izveštaj sa pres konferencije Pokreta za slobodu – Najava protesta 18. februara


Video snimak konferencije za novinare Pokreta za slobodu povodom nove radničke protestne šetnje koja će se održati u ponedeljak, 18. februara, sa početkom u 16 časova okupljanjem ispred Agencije za privatizaciju, možete pogledati na sledećem linku:
http://www.webtv.rs/partnerplay/blic/50289/konferencija-za-novinare-pokreta-za-slobodu--najava-radnicke-protestne-setnje
Na pres konferenciji u Press centru UNS-a, Pokret za slobodu najavio je novu protestnu šetnju, zakazanu za ponedeljak 18. februar u 16 časova ispred Agencije za privatizaciju. Ciljevi novog protesta nadovezuju se na višegodišnji rad Saveta za borbu protiv korupcije i njegove predsednice, pokojne gospođe Verice Barać, kao i na zalaganja samog Pokreta za slobodu i prethodne proteste u njegovoj organizaciji.  Dogovor postignut sa gospodinom Oliverom Antićem, savetnikom za pravna pitanja predsednika Nikolića, do kog je došlo nakon protesta od 14. septembra 2012, nije doneo očekivane rezultate: situacija u preduzećima oštećenim privatizacijom i dalje se pogoršava, a od obećane saradnje, obnove proizvodnje i obeštećenja radnika preostala su samo spektakularna hapšenja. Iz tog razloga, Pokret za slobodu, u saradnji sa brojnim radničkim i seljačkim grupama, obnovio je i dopunio svoje zahteve; po rečima njegovog predstavnika Milenka Srećkovića, primarni zahtev novog protesta biće utvrđivanje odgovornosti Agencije za privatizaciju kao i svih nadležnih institucija koje su omogućavale privatizacionu pljačku – a u skladu s tim i ukidanje ove Agencije, koja je, ne ispunjavajući svoje obaveze, ili ih ispunjavajući selektivno i nepravilno, doprinela propasti ogromnog broja preduzeća. Od 2284 privatizovanih firmi 1070 njih završilo je u stečaju, dok je od 664 raskida kupoprodajnih ugovora većina njih usledila tek pošto su se preduzeća već našla na rubu propasti. S druge strane, u 253 privatizovana poljoprivredna preduzeća otpušteno je preko 65.000 poljoprivrednih radnika, a do poništenja ugovora u nekih šezdeset preduzeća došlo je tek nakon što je u njima otuđena sva mehanizacija i druga oprema. Jednim od glavnih krivaca za taj kolaps može se smatrati upravo Agencija za privatizaciju, koja je ignorisala brojne radničke ukaze, dopuštala gašenje proizvodnje, rasprodaju fabričke imovine i neosnovana hipotekarna zaduživanja: a ne ispitujući poreklo novca uloženog u privatizaciju omogućila je i da se kao kupci pojave ljudi sa policijskih poternica, narko dileri i slični „biznismeni“ – što je više nego dovoljna potvrda njene neefikasnosti i razlog za njeno ukidanje. Drugi zahtev Pokreta za slobodu biće donošenje zakona o nezastarevanju krivičnih dela počinjenih u privatizaciji, čime bi se obezbedilo da i u budućnosti niko ne prođe nekažnjeno za uništavanje privrede; a Pokret neće odustati ni od svog ranijeg zahteva, da se radnici obeštete zbog uništavanja njihovih fabrika i radnih mesta, i to na taj način što bi se obnovila proizvodnja u njihovim preduzećima. Radi rešenja ovog gorućeg problema radničke grupe već su, na poziv gospodina Antića, Predsedništvu dostavile brojne dopise o situaciji u svojim firmama, kao i predloge za njihov oporavak, koje je Predsedništvo prosledilo nadležnim institucijama: ali na te dopise do sad nije bilo nikakvog odgovora. Pokret za slobodu zato ponovo predlaže formiranje radnih grupa u kojima bi predstavnici samih radnika sarađivali sa odgovarajućim institucijama, i u kojima bi se zajednički radilo na obnavljanju proizvodnje – podsećajući na to da postoje brojni načini na koje bi država u tome mogla uzeti učešća, i kasnije povratiti svoja potencijalna ulaganja. Kao sledeći zahtev istaknuta je neophodnost obnove domaće proizvodnje umesto subvencionisanja multinacionalnih korporacija. Strane firme u Srbiji dobijaju 5 do 10 hiljada evra po otvorenom radnom mestu, dok domaća preduzeća propadaju u samo par godina po svojoj privatizaciji: pri čemu je korupcija političara koji omogućavaju takvo poslovanje skoro nedokaziva. Najveći je problem, po rečima Srećkovića, to što ni sadašnja vlast nema nikakvu viziju privrede koja ne bi bila zasnovana na ideologiji slobodnog tržišta, stranih investicija i društvenog uređenja koje propisuju međunarodne finansijske institucije: što je i pod prethodnim režimom u Srbiji značilo samo eksploataciju i poniženje radne snage i onemogućavanje suverenog i samoodrživog razvoja. Najbolji primer za to daje Ju-es stil, koji je, otišavši iz Smedereva, za sobom ostavio socijalnu katastrofu – kao što je učinio i u Pitsburgu, sedamdesetih, kad je zbog njega ostalo bez posla 10.000 ljudi. Umesto besplodne saradnje sa stranim investitorima, rešenje treba tražiti u suverenoj domaćoj ekonomiji, smatra Srećković, podsećajući da je jedan od razloga opstanka Srbije pod sankcijama devedesetih billa razvijena poljoprivredna proizvodnja i jaka domaća farmaceutska industrija. Najzad, Pokret za slobodu zahtevaće i sprečavanje dalje rasprodaje preduzeća i poljoprivrednog zemljišta. Rok koji predviđa omogućavanje prodaje zemljišta strancima četiri godine nakon stupanja na snagu Sporazuma o stabilizaciji dogovoren je očigledno i isključivo u interesu preprodavaca, kojima je jedini cilj da što pre prodaju jeftino stečeno zemljište po skupim evropskim cenama. To je zemljište, šta više, i prisvojeno na nezakonit način, budući da je veći broj otkupljenih parcela bio u državnom ili zadružnom vlasništvu, i promena njegovog oblika svojine bila je potpuno nepropisna.

Advokat Aleksandar Lojpur podsetio je na neustavnost samog zakona o privatizaciji, kojim je nacionalizovana celokupna društvena svojina, uključujući i onu koja je bila u posedu i na raspolaganju radnika. Inicijativa kod Ustavnog suda za proglašenje neustavnosti tog zakona već je pokrenuta, ali pre toga treba doneti i zakon o restituciji, tj. obeštećenju i povraćaju imovine oštećenim radnicima. Lojpur je takođe ukazao na brojne nepravilnosti u sprovođenju privatizacije: pre svega, na neadekvatno funkcionisanje Agencije za privatizaciju, koja nije sprovodila svoja ovlašćenja i nije analizirala poreklo uloženog novca, dok je privatizacione ugovore kontrolisala nepotpuno i selektivno: negde suviše rigorozno, negde suviše blago – što može biti znak samo njene krajnje neodgovornosti ili otvorene korupcije. Čak i slobodno tržište, naglašava Lojpur, zahteva vladavinu prava: a za to je neophodno sprovoditi zakone, utvrditi odgovornosti i ispitati sve slučajeve zloupotrebe ovlašćenja u privredi.

Kao predstavnik udruženja radnika i akcionara Srboleka Zoran Gočević apelovao je na predstavnike vlasti da obustave stečajne postupke dok se ne donesu pravosnažna rešenja o zakonitosti, tj. nezakonitosti privatizacija u ugroženim preduzećima. Kao primer za neadekvatnost i neregularnost te procedure naveo je upravo slučaj Srboleka, čiji stečajni upravnici pokušavaju da u ubrzanom postupku rasprodaju svu njegovu imovinu, ne čekajući sudsku odluku, i prodajući čak i licence za proizvodnju lekova koje su u vlasništvu Srboleka i bez kojih bi bilo nemoguće obnoviti proizvodnju. Pritom, dug Srboleka iznosi mnogo manju sumu od one koja se njemu duguje, a fabrika je, usled stečaja, sprečena da proizvodi lekove kojih nema na tržištu i koji su neophodni stanovništvu.
 
Nenad Ilić iz Ratkova izneo je frapantne činjenice o otimanju zemlje u Vojvodini, u kojoj je 300.000 hektara državnog i 214.105 hektara zadružnog zemljišta nestalo u procesu privatizacije. Ratkovo je jedan od primera kako je kroz privatizaciju društvenog kapita otuđeno i poljoprivredno zemljište koje nije moglo biti predmet privatizacije: a ta je pljačka bila omogućena nepostojanjem jasnog razgraničenja oblika svojine u katastrima nepokretnosti. Tajkuni, licitirajući samo registrovano zemljište, skupa sa njim prisvajaju i masu neregistrovanih parcela, na društvenu svojinu podižu se krediti i od po 10 miliona evra, a zatim se zemljište pod hipotekom preprodaje investitorima iz Hrvatske, Irske, i drugih zemalja, i direktno iz društvene svojine prenosi na strano pravno lice. Ministarstvo poljoprivrede je još 2011, prepoznavši nezakonitost ovih špekulacija, Katastru nepokretnosti, koji je uz Agenciju za privatizaciju i Agenciju za privredni registar glavni akter te nezapamćene pljačke, naložilo da svojinu vrati u njeno prvobitno stanje: na šta se Katastar nepokretnosti oglušio. Nažalost, zaključuje Ilić, i političari kojima su podneti na uvid izveštaji o ovim transakcijama, u vezi su sa istim stranim i domaćim investitorima, i u njihova obećanja se ne može pouzdati; a u svim privatizovanim poljoprivrednim gazdinstvima u Vojvodini danas radi samo oko 6% zaposlenih.

Milenko Ninčić na kraju je izložio katastrofalnu sudbinu ugostiteljskog preduzeća „Tri grozda“, privatizovanog od strane Mozaik Cateringa, firme u vlasništvu ozloglašenog Miroslava Joksimovića - „Miše Omege“. Nezapamćena špekulacija izvedena je tako što je firma sa 500 evra početnog kapitala od Hypo banke podigla kredit zalažući akcije samog preduzeća, radi čije kupovine je taj kredit odobren, kao garant tog istog kredita. Zatim je, nakon par reprogramiranja tog duga, napravljen novi aneks ugovora, po kojem je kupljena firma „Tri grozda“ navedena kao hipotekarni jemac za jedno drugo preduzeće: dok su, u međuvremenu, njegovi objekti i lokali prodavani mimo tržišne cene, zalagani kao jemstva, ili su na njih podizani novi krediti. To je sve, naravno,  „Tri grozda“ moralo odvesti u stečaj: a dok još nisu ni formirani organi stečajnog postupka, sud je doneo rešenje o bankrotstvu i stečajni upravnik započeo sa prodajom lokala i popisom imovine. Od 500 radnika zaposlenih u „Tri grozda“ 2006, pri uvođenju stečaja ostalo ih je samo 40: o čitavom slučaju obavešteno je i Republičko više tužilaštvo, kome je dostavljen izveštaj o svim počinjenim kriminalnim radnjama, kao i gospodin Oliver Antić – ali nikakav odgovor na to još nije usledio.

Pokret za slobodu na protest je sazvao veliki broj radničkih grupa, iz Beograda, Kragujevca, Subotice, Zrenjanina, itd. Njegova je čvrsta odluka da svoju borbu nastavi dok god to bude potrebno.

Vladimir Bogićević