1. Follow us on Facebook
  2. Borba za budućnost
  3. Deindustrijalizacija i radnički otpor
  4. Otimanje zemlje: Otpor i alternative
  5. Z magazin Balkan
  6. Pokret
  7. Koordinacioni odbor radničkih organizacija

NATO-VA PRIVATIZACIJA KOSOVA


Još jedna podela ratnog plena

’’Ratovi, sukobi – sve je to biznis”- uzdahnuo je gospodin Verdo u istoimenom filmu Čarli Čaplina iz 1947. Mnoge ne treba ubeđivati u povezanost između korporacija SAD, sada tako zaokupljenih otimanjem iračke državne imovine, i vojne mašinerije koja je  silom otvorila Irak za globalni biznis. Ali ono što je znatno manje poznato jeste činjenica da sličan proces uveliko traje u delu sveta na koji su B52 ne tako davno bacali bombe u još jednoj "oslobodilačkoj" misiji.

Okidač za bombardovanje Jugoslavije, koje su 1999. godine predvodile SAD, bilo je, prema standardnoj zapadnoj verziji istorije, odbijanje delegacije Srbije da potpiše mirovni sporazum u Rambujeu. Ali, ta priča drži samo malo više vode nego ona po kojoj je Irak odgovoran za prošlogodišnju invaziju zato što nije sarađivao sa inspektorima za naoružanje.

Tajni aneks B sporazuma iz Rambujea – koji je omogućavao vojnu okupaciju cele Jugoslavije – bio je, kao što je minister spoljnih poslova Lord Gilbert kasnije priznao istražnom komitetu za odbranu, namerno ubačen da bi isprovocirao odbijanje Beograda.

Ali poglavlje četiri, koje se bavi samo privredom Kosova, jednako mnogo govori o širim motivima Zapada. Član I je zahtevao "ekonomiju slobodnog tržišta", a član II privatizaciju celokupne državne svojine. U tom trenutku, krnja Jugoslavija – koja tada nije bila članica Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke, Svetske trgovinske organizacije ni Evropske banke za obnovu i razvoj – bila je poslednja ekonomija u centralnoj i istočnoj Evropi koju nije kolonizovao zapadni kapital. "Preduzeće u društvenom vlasništvu", oblik radničkog samoupravljanja pionirski u Titovo vreme, još je bio preovlađujući.

Jugoslavija je u javnom vlasništvu imala naftu, rudnike, industrije automobila i duvana, a 75% industrije je bilo u državnom ili društvenom vlasništvu. Godine 1997. zakonom o privatizaciji je propisano da pri prodaji preduzeća, najmanje 60% akcija mora biti raspodeljeno radnicima.

Prvosveštenici neoliberalizma nisu bili srećni. Na samitu u Davosu početkom 1999, Toni Bler je napao Beograd, ne zbog toga kako je rešavao probleme na Kosovu, već zbog toga što se nije poduhvatio programa "ekonomskih reformi" – što je na jeziku novog-svetskog-poretka izraz za prodaju državne imovine i podređivanje ekonomije interesima multinacionalnih kompanija.

Tokom NATO bombardovanja 1999. godine, državna preduzeća su, češće nego vojni objekti, bile mete najbogatijih nacija sveta. NATO je uništio samo 14 tenkova, ali je zato pogodio 372 industrijska postrojenja – uključujući fabriku automobila “Zastava” u Kragujevcu, ostavljajući tako stotine hiljada radnika bez posla. Ni jedna strana ni privatna fabrika nije bila bombardovana.

Posle uklanjanja Slobodana Miloševića, Zapad je u Beogradu dobio dugo željenu ’’brzovoznu” ("fast-track") reformsku vladu. Jedan od prvih koraka nove administracije, bilo je ukidanje zakona o privatizaciji iz 1997. i dopuštanje da 70% vrednosti preduzeća bude prodato stranim investitorima – dok je samo 15% rezervisano za radnike. Zatim je vlada potpisala programe Svetske banke – efektivno okončavši sa finansijskom nezavisnošću zemlje.

U međuvremenu, kao što je to Njujork Tajms ponosno objavio "blistavi ratni  trofej" čekao je osvajače. Kosovo ima druge po veličini rezerve uglja u Evropi, i ogromna nalazišta lignita, olova,cinka, zlata, srebra i nafte.

Dragulj je ogromni rudarski kompleks Trepča, čija je vrednost 1997. godine procenjena na 5 milijardi US dolara.U neverovatnom rušilačkom i otimačkom upadu, ubrzo posle rata, kompleks je od radnika i menadžera otelo više od 2,900 vojnika NATO, koji su upotrebili suzavac i gumene metke.

Pet godina posle NATO napada, Kosovo Trust Agency (KTA), telo koje deluje pod jurisdikcijom Misije UN na Kosovu (Unmik) - ima "zadovoljstvo da objavi" program privatizacije prvih 500 ili tako nešto preduzeća u društvenom vlasništvu (DP) pod svojom kontrolom. Rok za podnošenje ponuda prošao je minule nedelje: 10 preduzeće je otišlo pod čekić, uključujući štamparije, tržne centre, jedan poljoprivredni kombinat i jednu fabriku sokova. Rudarsko-metalurški kompleks Feronikl, sa godišnjim kapacitetom od 12.000 tona proizvodnje nikla, prodat je odvojeno, na licitaciji završenoj 17. novembra.

Da bi učinio DP privlačnijim za strane investiture, UNMIK je promenio sistem vlasništva nad zemljištem na Kosovu, dopustivši da KTA prodaje  99-godišnje koncesije na zemljište sa preduzećima, koje mogu biti prenete ili korišćene kao krediti ili garancije. Čak je i beogradska prozapadna vlada ovo nazvala ’’pljačkom državnog zemljišta”. Za zapadne kompanije koje čekaju da upadnu,  biće zaista bogate lovine u onome za šta nas KTA uverava da je ’’vrlo prijateljska sredina za investiture” ("very investor-friendly" environment). Ali tamo jedva da se govori o pravima moralnih vlasnika preduzeća –radnika, menadžera i građana bivše Jugoslavije, čija je imovina  efektivno zaplenjena u ime "međunarodne zajednice" i "ekonomskih reformi".

Dok se korporativno preuzimanje ruševina Bagdada i Prištine ubrzano nastavlja, ni  "oslobađanje" Iraka ni "humanitarno" bombardovanje Jugoslavije ne daju dokaza da je cinični Čaplinov anti-heroj pogrešio.

Nil Klark je pisac i reporter specialista za Balkan