Posle dvoipogodišnjeg restrukturiranja, radi čijeg sprovođenja su suspendovani svi organi društvenog preduzeća, a uprava preneta na Agenciju za privatizaciju i njenog konsultanta, rakovički Rekord je marta 2005. godine privatizovan na način ne baš svakidašnji, ali vrlo simboličan za tip “svojinske transformacije” kakav se sprovodi nad srpskom privredom – Agencija je, naime, primorala preduzeće da samo proda svu svoju imovinu rusko-srpskom konzorcijumu Vizahem, koji se ugovorom obavezao da plati kupoprodajnu cenu, preuzme sve Rekordove radnike, i zadrži osnovnu delatnost preduzeća narednih pet godina. Iako je Rekord naveden kao “Prodavac” svoje imovine, ugovor je potpisala Agencija za privatizaciju, u svojstvu Rekordovog punomoćnika, a novac od kupoprodaje uplaćen je na račun Agencije. Otvorenije nego u bilo kom drugom slučaju, privatizacija Rekorda je pokazala da društvena, pa ni ekonomska celishodnost nikada nisu spadale u načela rada Agencije, te da ova institucija, nadležna i da planira, i da sprovodi, i da kontroliše proces privatizacije, zapravo nema nikakva druga načela osim kupoprodaje nekretnina. Štaviše, ugovorom kojim je primorala Rekord na aktivnu neslobodu i saučesništvo u sopstvenom propadanju, Agencija je demonstrirala meru neodgovornosti nesvakidašnju čak i za srpsku privatizaciju.

Nakon objave ministra Dinkića da će se završna faza privatizacije vršiti “kroz stečaj”, novi vlasnici privrede u Srbiji su počeli masovno da zadužuju privatizovana preduzeća kod svojih školjka-firmi. Ministrovo objašnjenje da su preostala preduzeća prezadužena i neatraktivna, zbog čega moraju na doboš, pokazala su, izgleda, i gazdama put kako da se oslobode neatraktivnih elemenata u sopstvenim fabrikama – radnika, malih akcionara, sindikata, kolektivnog ugovora… Kako se sprovođenje ovakvih planova odvija u zrenjaninskom Šinvozu i BEK-u, javnost je uglavnom upoznata. Jula 2007. godine, i uprava Rekorda je obustavila proizvodnju i poslala svih sedamsto radnika na prinudni odmor.

Suočeni sa opasnošću od stečaja, radnici još od prošlog leta zahtevaju od Agencije da raskine kupoprodajni ugovor, jer kontinuiteta osnovne delatnosti nema, tačnije potpuno je obustavljena. Agencija se, međutim, oglasila nenadležnom!

Klopka

U čemu je problem – preduzeće zapravo uopšte nije privatizovano, već je samo prodata njegova imovina, uz obavezu da kupac preuzme i 770 radnika. Društveno preduzeće Rekord, dakle, i dalje postoji, trenutno u likvidaciji, bez radnika i imovine, koji su prodati Vizahemu, a kako Agencija nije prodavac, već je to Rekord, onda Agencija sve i kad bi imala dobru volju da spreči propast sedamsto radnika Rekorda, odnosno Vizahema, ne bi mogla da traži nazad nešto što nije ni prodala, već je samo bila agent za nekretnine. Teoretski, radnici za raskid ugovora eventualno mogu da se obrate likvidacionom upravniku Rekorda, što zvuči kao neslana birokratska šala. Sada su radnici u procepu između stečaja koji im ne odgovara, i ugovora koji im odgovara još manje, jer iza njega stoje upravo oni ljudi koji su Vizahem doveli do propasti – preko svoje firme LB MERCHANTS LLC, registrovane u Njujorku, stečaj je od Trgovinskog suda u Beogradu tražio Miloš Malinović, jedan od suvlasnika Vizahema i direktora Rekorda. Nakon što su se uporni protesti radnika ispred Vlade preselili pred Viši trgovinski sud, ova institucija je uvažila njihovu žalbu i ukinula rešenje Trgovinskog suda u Beogradu kojim je u Vizahem uveden stečaj. Rešenje je vraćeno na ponovni postupak, tako da je opet na potezu beogradski Trgovinski sud, ali ne samo on.

Odgovornost!

Da li Agencija za privatizaciju, da li Ministarstvo pravde, to neka cene stručniji od nas, ali u svakom slučaju neko ko zastupa državu mora da obešteti radnike za katastrofalno vođenje restrukturiranja i privatizacije koje ih je dovelo do prosjačkog štapa. To, naravno, ako već hoćemo da imamo odgovornu državu, a ne golu vlast koja je po ideološkom ćefu 2001. godine radnicima otela Rekord, onemogućila ih da donose bilo kakve odluke o svom preduzeću i svojoj budućnosti, i sad na socijalni haos koji je izazvala lošim rešenjima suvo odgovara kako nije nadležna. Koliko god se beogradska štampa već mesecima upinjala da, pišući o slučaju Rekorda – Vizahem, podseti na davne krilatice o “ideološkim fabrikama rakovičkog basena”, i da diskvalifikuje radničke zahteve podsećanjem na famozni događaj iz 1988. godine (“Svi na svoje radne zadatke”, i tome slično), ostaje činjenica da su (bivši) radnici Rekorda, u vreme kad su se poslednji put za nešto pitali, imali i posao, i plate, i fabriku. Danas, nakon što su za svoje dobro razvlašćeni od samoupravljanja, po sili zakona i uz svesrdnu i papreno plaćenu pomoć privatnih eksperata iz konsultantske kuće Faktis, duguje im se deset plata i četiri godine neuplaćenog staža.

Ako Agencija i nije nadležna za raskid ugovora, svakako jeste odgovorna za štetu! O stručnom konsultantu koji je uradio program restrukturiranja da i ne govorimo.

Ivan Zlatić 

Milenko Srećković,

Glas radnika br. 4